7. Odraz Jugoslavije u perli

Dubravka Ugrešić, Ministarstvo boli, Beograd, Fabrika knjiga, 2004.

Metaklinika

Naslov ovog romana Dubravke Ugrešić mogao bi čitaoca da uputi na pogrešnu konotaciju. Ali, već na prvim stranicama Ministarstvo boli otkriva se poreklo naslovne sintagme, navodeći da je reč zapravo o nazivu nekog porno-kluba u Hagu. U ovom izvrsnom romanu, čitamo naizgled običnu priču jedne gostujuće profesorke na amsterdamskom odseku za južnu slavistiku. Reč je, naime, o poslednjoj školskoj sezoni katedre za servo-craotisch. Međutim, kako polaznici kursa uglavnom nisu pravi studenti nego emigranti mlađe generacije iz bivše Jugoslavije, tako ni ovaj kurs nije škola koju bismo mogli da očekujemo. Reč je o naročitom kursu koji kreira profesorka Lucić, zahtevajući od svojih studenata da zajedno s njom rekonstruišu sećanja na Jugoslaviju.

Prva kadenca koja narušava red ovog sećanja predstavlja trenutak kada student Uroš, sin jednog haškog zatvorenika, u malom pabu, nakon recitovanja "Krvave bajke", rukama razbije čaše na stolu. Ovaj incident, kao posledica "krivog sećanja" predstavlja ustvari, momenat apsolutnog sećanja, gde ono više ne funkcioniše kao metafora iz jugoslovenskog repertoara, nego kao realnost. U drugom delu romana koji tematizuje vreme letnjeg semestra, pripovedački glas uvodi nove tonove i drugačiji postupak kojim pokušava da relativizuje nostalgiju, da uspostavi novi odnos između svog i sećanja mlađe generacije emigranata. Pri tom, interesantno je pratiti autorkinu reinterpretaciju sopstvenog akademskog i emigrantskog identiteta. Naime, pripovedačica pokušava da istraži jednu liniju književnosti koja se bavi temom povratka: od Đalskog do Krleže i Dragoslava Mihailovića. U tom nizu, uspostavljaju se dve linije čitanja književne tradicije i emigrantskog identiteta: njenog i studentskog.

Na kraju romana, narativna linija književnog i ličnog sećanja glavne junakinje ostaje otvorena. To se najbolje vidi u razvijanju njenog odnosa sa studentom Igorom koji od nje očekuje pravi odgovor. Međutim, ona ga ne daje, jer bi njen odgovor bio zapravo artikulacija bola koji se ne može izraziti jezikom. Zbog toga se u ovom romanu tema bola, nastalog nakon traumatizovanog iskustva raspada zemlje i dobrovoljnog egzila, sagledava iz više uglova. Jedan od njih sugerišu i pokloni studenata koje dobija za rođendan. Reč je o lepo zapakovanim rekvizitama iz porno-kluba. Ono što bi trebalo da predstavlja zgodnu dosetku, u romanu su zapravo signali istočnoevropske pripovedne tradicije iz koje progovara autorka: tema pornografije priziva u sećanje Gombroviča i Esterhazija. U skladu sa tim, pornografija se u ovom ministarstvu bola ne realizuje u seksualnoj manipulaciji ljudskim telom, nego se pornografsko prepoznaje u političkoj manipulaciji telima koja su razorena, povređena, deformisana, ili su pak nestala.

Radnja romana događa se u Holandiji, u Amsterdamu i delimično u Hagu, koga profesorka Lucić, po povratku iz Zagreba, posećuje sa svojim studentom Igorom. Budući da na ekranu jedne haške sudnice prepoznaje sličnu manipulaciju, koja zločin čini nestvarnim, nedoživljenim, ona napušta zgradu Tribunala i odlazi u muzej, kako bi se srela sa Igorovom devojkom iz Haga. Reč je naravno, o Vermerovoj slici "Devojka sa bisernom minđušom". Dok stoje pred tom slikom, Igor joj objašnjava da se u perli nazire slikarev odraz. Ta perla postaje mesto utisnutog porekla. U isto vreme, dovođenje lika pripovedačice u vezu sa likom devojke na slici, koje izranja iz tame, ističe se dubina utisnute traume, koja bi, kao simbolički žig trebalo drugačije da artikuliše bol. Kod Dubravke Ugrešić se na tom mestu "odsjaja", u romanu, nazire slika koja povremeno dobija konture jednog devastiranog identiteta.