8. Pisati angažovanu novinarsku priču

Barbara Matejčić, Kako ste?, Zagreb, Heinrich Boell Stiftung, 2016.

Metaklinika

Barbara Matejčić je napisala šest novinarskih priča o nevidljivim ljudima postjugoslovenskog društva, ali način na koji je to učinila, približilo je njene tekstove visokom kvalitetu literature svedočenja. Naime, autorka je odabrala šest sudbina i ispripovedala nam njihove priče, uglavnom u trećem licu (“Kolovoz u Šarić Strugi”, “Petica iz zadnje klupe”, “Običan dan u Branimirovom životu”, “Osiječka obitelj Lovrić” i “Živila pička”), dok je priču “Jedna od sto”, koja govori o mladoj ženi koja boluje od šizofrenije, napisala u formi dnevničkih beleški. Za novinare, ovo je knjiga novinarsko-reportažnih priča, za dokumentariste, istraživanje na terenu s obiljem faktografije, za aktiviste civilnog društva, neuobičajeni izveštaj o radu sa fragilnim grupama, za književnike/ce - istinsko pripovedačko iznenađenje.

Barbaru Matejčić prvenstveno zanimaju društvo i institucije koje se, baš kao i društvo samo, nalaze u procesu rastakanja, ili bolje rečeno, gubitka svojstava. Ako je osnovna premisa društvenosti - solidarnost, ili osećaj za drugog pored sebe, onda je izostanak ovog osećanja tema koja pokreće sve naracije ove autorke. Štaviše, ovaj ispražnjeni prostor empatije biva ispunjen potpuno suprotnim osećanjima: mržnjom, netolerancijom i ignorancijom, što dovodi do nasilja. Tako se rađa zajednica netrpeljivosti, čije se kohezivne snage ritualno obnavljaju upravo na ovom mestu, koje je Matejčić postavila u svoj pripovedni fokus. Ona piše prevashodno o ženama, bilo da su paralizovane nakon saobraćajne nesreće kao Ivana, ili da se govori o nemiloj sudbini mlade Romkinje Bojane u školi gde vlada jaka segregacija, ili o lezbijkama koje dobijaju batine od gnevnih mladih muškaraca na Bačvicama u Splitu. Posebna priča je “Jedna od sto“ koja nam donosi dnevničke zapise o šizofreniji pacijentkinje Jadranke. Radikalnu terapiju koju je društvo sprovodilo nad drugačijima, petnaestak godina ranije, osetila je i Marija Lovrić, junakinja priče „Osiječka obitelj Lovrić” koja govori o ratu u Slavoniji i stradanju jedne srpsko-hrvatske, jugoslovenske porodice u egzekucijama koje su sprovodile jedinice Branimira Glavaša.

Pripovedanje Barbare Matejčić je uverljivo i to je već od prve rečenice približava literaturi (“Ivana zna što ljudi misle dok prolazi gradskim ulicama”). No, ona je proživela komad svog života sa svojim junacima, prateći ih, pomažući im i slušajući njihove priče, što je neraskidivo vezuje za novinarsko-istraživački pristup „obradi“ teme. Ona pokazuje neobičan dar da slušajući druge ljude, pa čak iako su pritisnuti velikom nesrećom i patnjom, prepozna one minimalne ili gotovo nevidljive izdanke života i da im posveti posebnu pažnju. Ti momenti su u ovoj knjizi kontrapunkt propasti društva, a ujedno su možda, i literarno najuspeliji. Jedan takav trenutak je i scena ponovnog Ivaninog odlaska na feštu u Šarić Strugi. Dok sedi u invalidskim kolicima kod šanka i sluša muziku, pripovedni jezik Barbare Matejčić postiže da gotovo osetimo unutrašnji napon paralizovanog tela koje prožima ritam, i gotovo da ga pokreće. Pandan toj sceni je Marijina šetnja obalom Drave na kraju priče kada, posmatrajući unuka kako trči raširenih ruku poput aviona, svodi svoje račune sa ratnom prošlošću.

U svakodnevnoj decenijskoj borbi, ona je uspela da se izbori za to da joj država prizna da njenog muža više nema, ali još uvek se nije došlo do odgovora - zbog čega. Figura ove istrajne žene koja čeka najvažniji odgovor u svom životu simbolički je utisnuta u imaginarij postjugoslovenskih zajednica, koje uporno istrajavaju u nastojanju da se konstituišu na negiranju istine.

Odgovore koje čekaju junakinje ove proze, čeka i sama autorka, koja je već naslovom svoje knjige postavila pitanje, reklo bi se uobičajeno, na koje se daje kurtoazni odgovor, uglavnom pozitivan i afirmativan. Možda bi konačno trebalo odgovoriti na ovo pitanje u skladu s realnim stanjem pojedinca i društva: Nisam, ili nismo dobro. Nakon toga bi usledilo drugo pitanje i novi odgovor koji bi podsetio na neku od priča Barbare Matejčić. Rađanje nove društvenosti i solidarnosti za ovu autorku, kao i za retke autorke i autore u regionu, počinje upravo na tom mestu naše zapitanosti i volje da istinski čujemo odgovor.