20. Jeretička liturgija

Predstava Srebrenica. Kad mi ubijeni ustanemo, režija i tekst Zlatko Paković, produkcija Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji, premijerno izvedena u CZKD, 24. septembra 2020. Tekst je objavljen u knjizi drama Zlatka Pakovića Jeretička liturgija, Beograd, Zepter Book World, 2021.

Metaklinika

Nakon predstave Zlatka Pakovića Srebrenica. Kad mi ubijeni ustanemo, koja je premijerno izvedena na jedinom mogućem mestu u Beogradu – CZKD, podigla se velika buka, koja je još jednom pokazala da je glavna intencija Pakovićevog režiserskog rada - kritika kulturne elite - zapravo u potpunosti uspela. On je uznemirio duhove kulturnog establišmenta, režimske medije, konzumente pozorišne umetnosti – neme posmatrače, dok je potpuno rastrojio široku desničarsku internet zajednicu. Za vrlo kratko vreme, društvene mreže su se ispunile psovkama, pogrdama i pretnjama. Pakovićev rad, kao i glumci koji su igrali u predstavi (Katarina Jovanović/Milena Moravčević, Andreja Kargačin, Ivan Jevtović, Vahid Džanković i Boris Milivojević) označeni su kao „bolesni deo društva“ koga treba „eliminisati“. Kao glavni razlog za negiranje, ne samo ove predstave već i prava režisera i glumaca na slobodan rad i život, po ko zna koji put, ispostavio se centralni tabu srbijanske kulture – Srebrenica.

U ovoj je predstavi brehtovski ogoljen i iz njega se progovara o savremenom kulturnom i političkom trenutku u Srbiji, pa se dramska tenzija ne uspostavlja samo između društvene zajednice i njene mračne prošlosti, već pre svega, između kulturnog establišmenta i savremene pozorišne produkcije koja se tom i takvom prošlošću bavi: temom genocida u Srebrenici. Sam Paković govori o liturgičkim aspektima predstave, koje prenosi na plan rekonstruisanja društvene javnosti, zapravo vraćanja dijaloga u epicentar kulturnog života. Ovo treba imati u vidu kad se govori o proizvodnji kritičke umetnosti u postkonfliktnom društvu, opterećenog teškom i nesavladanom prošlošću, koja, ne samo da se negira, već se neprestano menja posredstvom politike i institucija kulture. Zato je, praviti ovakvu predstavu u takvim društvima prilično rizičan posao. Pitanje je trenutka kad će se pokrenuti linč u medijima koji tokom poslednjih godinu dana ima i neke nove momente. Naime, propagandna mašina je obogaćena novim softverom, koji bi se mogao smatrati ličnim doprinosom samog predsednika Srbije, a to je izvrtanje činjenica, inverzija istine, prenošenje krivice na ubijene, prognane, otpuštene, potlačene, pobunjene i opljačkane.

„Bolesna i umobolna umetnost“, je etiketa koju su pripisivali Pakovićevoj predstavi, njegovoj ličnosti, radu. Takođe, i njegovim glumcima. Za njima su raspisane poternice i jedino je Nezavisno udruženje novinara Srbije stalo u zaštitu ovog brehtovskog ansambla, koji se nakon teatarske igre našao na vetrometini. Ansambl sad plaća visoku cenu sopstvenu hrabrost, dok Helsinški odbor za ljudska prava, inače, producent predstave, uzalud poziva nadležne institucije da reaguju. Kao što biva u domaćim filmovima, ovde policija dolazi kasno ili nikad, dok esnafska udruženja nikad ne pokazuju solidarnost sa umetnicima koji su izloženi javnom linču. Zašto je tako? Upravo zbog onoga o čemu Pakovićeva predstava i govori. Naime, kulturni establišment je većinski napravio konsenzus s vladajućom ideologijom, jer jedino tako može da postoji. Jedine promene koje su tokom godina došle, zapravo su one biološke, budući da je staru elitu zamenila ona sredovečna, koja je pronašla odlične strateške pozicije kuratora, moderatora, urednika, kritičara, kolumnista, kreativnih konsultanata, selektora, javnih intelektualaca, od kojih su neki i poimence prozvani u Pakovićevoj predstavi. I to je najvažniji momenat ovog pobunjeničkog komada, koji je u uslovima zarobljene države i njenih institucija, uspeo da prozove one koji su odgovorni za stanje u savremenoj kulturi. Stoga je pomen Bećkovića u ovoj predstavi tek jedan od „suvenira“, čije je barutno punjenje odavno nestalo i sada funkcioniše samo kao nepotrebna pozorišna rekvizita. Istinski klinč je nastao tek prozivkom Ivana Medenice, selektora BITEF, koji je odmah nakon toga reagovao tekstom „Ovo nije moj obračun s njim“. Zapravo i nije, kao što ni Pakovićeva predstava nije samo obračun, već i obred uspostavljanja javnosti, do čega, kako se ispostavilo, i nije moglo doći da nije bilo predstave Srebrenica. Kad mi ubijeni ustanemo. Reakcija Ivana Medenice, s jedne strane, potvrđuje Pakovićevu tezu o ćutanju kulturne elite kao o laži, dok s druge, pokazuje da samo radikalna umetnička praksa ovde može proizvesti reakciju javnosti. Zarobljena u raljama neliberalne demokratije i srebreničkog tabua, kulturna javnost u Srbiji izgubila je svoja svojstva i prepustila se uživanju u PR kulturi, koja operiše ciframa. U takvoj areni nije moguće postaviti Pakovićevu predstavu na nekoj pozorišnoj sceni izvan CZKD, ali je zato moguće mirno, iz prikrajka posmatrati progon ljudi koji su u takvim nemogućim uslovima pokušali da urade nešto umetnički subverzivno i važno.