Kneževina i Kraljevina Srbija 1804-1912.

Miloš Obrenović, jedan od retkih ustaničkih vođa koji su ostali u Srbiji, podigao je 1815. novi ustanak protiv Turaka. Tokom trajanja ustanka, odnos prema turskom i muslimanskom civilnom stanovništvu bio je mnogo obazriviji u odnosu na onaj praktikovan pod Karađorđem. Zabeleženo je da je posle pobede u bici na Ljubiću 1815, Miloš izvlačio iz ruku ustanika ranjene Turke, kao i žene i decu i stavljao ih pod svoju zaštitu. Ranjenici su stavljani na nosila i pružana im je pomoć, žene i deca su pod naoružanom pratnjom poslata u Užice koje se nalazilo u turskim rukama. Na sličan način Miloš se odnosio i prema zarobljenim turskim velikodostojnicima, što je stvaralo osnov za pregovore kojima su konačno postavljene osnove autonomnog statusa srpskog naroda u okviru Pašaluka. Hatišerifom iz 1830, bilo je propisano da, izuzev u nekoliko gradova, muslimani ne mogu živeti u Srbiji.

Jedna značajnija enklava muslimanskog stanovništva ostala je u beogradskoj varoši na obali Dunava (današnji Dorćol). Stanovništvo srpskog dela varoši koja je počinjala na Terazijama i čije jezgro je bilo na savskoj obali (Savamala) bilo je povezano poslovnim vezama i svakodnevicom života sa turskom varoši, gde je veliki broj Srba živeo u turskim kućama pod kirijom. Ovaj izuzetni primer koegzistencije ljudi koji su pripadali različitim upravnim sistemima, konfesijama i narodima predstavljao je svojevrsni kuriozitet u evropskim razmerama. Višedecenijsko trajanje ovog modela suživota prekinuto je 1862, kada je povodom jednog incidenta na Čukur česmi došlo do pravog lokalniog rata između Srba i Turaka (muslimana) u Beogradu. Kneževina Srbija počela je tada diplomatsku kampanju koja je za ishod imala iseljavanje muslimanskog stanovništva i turskih vojnih garnizona iz Srbije tokom 1867. godine. Ako se izuzme prisustvo vlaške manjine u istočnoj Srbiji koja je bila izložena asimilaciji, i malog broja Cincara i Jevreja, kneževina Srbija je posle 1867. bila etnički gotovo potpuno srpska.

Prisajedinjenje četiri nova okruga posle srpsko-turskih ratova 1876-1878. dovelo je ponovo, bar na kratko, značajan broj muslimana pod vlast srpske države. Albanci su, naime predstavljali većinu u topličkom okrugu i otuda su, delom svojevoljno a delom pod pritiskom srpske vojske bili iseljeni. Albanci iz Toplice iseljavaju se na prostor Kosova, gde se zbog njihovog doseljavanja dodatno kvare odnosi između dve etničke zajednice. Jedna od posledica iseljavanja Albanaca iz Toplice bilo je i obrazovanje Prizrenske lige, političke organizacije koja je počela da zastupa interese albanskog naroda. Posle proterivanja Albanaca iz Toplice novovekovna srpska država bila je i u ovim novim granicama ponovo etnički homogenizovana. Odlukama Berlinskog kongresa pripadnici malobrojne zajednice Jevreja u Srbiji dobili su puno pravo građanstva. Sve do 1912. godine, Kneževina, a od 1882. Kraljevina Srbija je bila kompaktna i u etničkom smislu se nije suočavala sa nekim izazovima.

Građanska emancipacija Jevreja u Srbiji (1845-1878)

Problem građanske, pravne i političke emancipacije Jevreja u evropskim društvima XIX stoleća, jedan je od najznačajnijih procesa moderne evropske istorije. Ideje slobode, bratstva i jednakosti koje je proklamovala Francuska revolucija, potiskivale su postepeno feudalni sistem vrednosti u kome evropski Jevreji nisu imali građanska i politička prava po sebi, već samo u onim slučajevima u kojima im je to bilo izričito priznato. Sekularizacija evropskih država i postepeno konstituisanje principa jednakosti građana u pravima i obavezama, morala je dovesti do ukidanja i onih diskriminatorskih propisa koji su bili primenjivani prema jevrejskom stanovništvu. Kao jedan od ostataka feudalnog sistema vrednosti u Evropi XIX veka bili su pravni propisi koji su ograničavali slobodu kretanja, nastanjivanja i zanimanja Jevreja; tačnije, umesto univerzalnog prava oni su u tim oblastima imali samo ona prava koja su im pojedinačno bivala odobrena. U domenu građanskih prava, na taj način je Jevrejima bilo priznato pravo boravka, stanovanja i sticanja nepokretnosti samo unutar tačno određenih granica geta gde su živeli, s druge strane, bio im je onemogućen pristup zanatlijskim esnafima kao i velikom broju profesija.

U oblasti političkih prava, Jevrejima je na različite načine uskraćivano biračko pravo i pravo da budu birani na funkcije vlasti. Osim suštinske i sistemske diskriminacije kojom su čitave oblasti imovinskih, građanskih, političkih i ljudskih prava bile uskraćene jevrejskoj populaciji, odnos većinskog naroda i vladajućih staleža prema Jevrejima ispoljavao se i u nekim ponižavajućim pravnim institutima koji su iz feudalne Evrope opstali i u XIX-vekovnoj Evropi. Takva je recimo bila praksa plaćanja carine na robu, ali i na ličnost (Letbzoll) jevrejskih putujućih trgovaca u Nemačkoj, prilikom prelaska brojnih granica između nemačkih državica. Carina se uobičajeno plaćala na robu, ili na pojedinačna grla stoke, a ne na ličnost, pa je na ovaj način efektivno plaćanje ove carine, simbolički degradilo ljudsko dostojanstvo i građanski status Jevreja. Degradirajuće su bile i sudske odredbe koje su prilikom uzimanja svedočanstava Jevrejima propisivali ponižavajuće obrede polaganja zakletve i njenog sadržaja (More Judaico). Jevrejima se, navodno, nije moglo verovati pod istim uslovima i na isti način kao drugim svedocima, zbog čega su sadržaj i forma zakletve bili mnogo opširniji i komplikovaniji, od one koja je bila predviđena za hrišćane. Zakletva je, umesto dostojanstvene svečane izjave sadržala opširne formule samoproklinjanja (u slučaju krivokletstva) i teatralnih elemenata koji su sadržavali navodni, suštinski greh prema Hristu.

S druge strane, u nekim zemljama je nepostojanje posebne zakletve za ispovedajuće Jevreje, služilo kao osnov njihove pravne nejednakosti. U Ujedinjenom Kraljevstvu, emancipacija Jevreja je do 1840, izvedena u gotovo svim aspektima, izuzev prava verujućih Jevreja da postanu poslanici u britanskom parlamentu. Naime, za ulazak u parlament bilo je neophodno da se položi zakletva na Starom i Novom zavetu i da se izgovori tekst zakletve koji je bio eksplicitno hrišćanskog karaktera. Znamenit je slučaj Lajonela Rotšilda koji je pet puta bio biran u parlament u periodu između 1847. i 1857. i svaki put je odbio da položi takvu zakletvu, pa nije mogao preuzeti svoje poslaničke dužnosti. Tek 1858. je promenjen pravilnik rada parlamenta koji mu je omogućio da zakletvu položi na Starom zavetu i sa pokrivenom glavom kao što je običaj među Jevrejima. Tokom prve polovine XIX veka Jevreji su bili potpuno izjednačeni sa drugim građanima u pogledu uživanja političkih i građanskih prava u samo dve evropske zemlje: u Francuskoj (od 1831) i Nizozemskoj (od 1796). Slučaj Nizozemske - Holandije je svojevrsni evropski kuriozitet: naime, da jevrejska zajednica bude tako rano, a pod uticajem francuskih revolucionarnih ideja, izjednačena u pravima sa ostalim građanima. Već 1797, u nizozemski parlament izabrana su prva dva poslanika koji su dolazili iz ove etničko-religijske zajednice. U tom pogledu, Nizozemci su svojom progresivnošću prevazišli i Francusku u kojoj su ideje jednakosti građana i napoleonovski žar u njihovom rasprostiranju širom Evrope, morali na neko vreme ustuknuti, tokom tzv. restauracije Burbona. Ipak, od 1831, Jevreji u Francuskoj, uprkos konstantnih antisemitskih raspoloženja u javnosti, dobijaju puno pravo građanstva. U pojedinim nemačkim gradovima i državama, Jevreji dostižu punu emancipaciju tek tokom šezdesetih godina XIX veka. Punu ravnopravnost u nemačkoj državi dostižu tek 1871. U Rusiji, emancipacija je došla tek nakon boljševičke revolucije.

Dakle, diskriminacija Jevreja i njihova nastojanja ka punoj emancipaciji odigravali su se istovremeno širom Evrope i u njenim politički najrazvijenijim društvima. U tom smislu, nije začuđujuće da se određeni elementi ove diskriminacije mogu naći i u propisima koji datiraju iz vremena Kneževine Srbije (1845-1858. i 1860-1878), koja se nalazila na evropskoj periferiji. Antijevrejski propisi pojavili su se u vreme ustavobraniteljskog režima koji se u opšteprihvaćenoj interpretaciji danas doživljava kao politički sistem koji je građanima Srbije doneo osnovne garancije imovinske, lične i pravne sigurnosti. Za vreme ustavobranitelja u zemlji se uvode principi zakonitosti i određeni domen kontrole vlasti, a građani dobijaju sveobuhvatniju sudsku zaštitu. Ne sporeći afirmativne strane njihovog režima zadržaćemo se na svojevrsnom ekonomskom nacionalizmu, koji je bio ustoličen kroz odnos tadašnjeg režima prema Jevrejima. Jevreji su pod ustavobraniteljima imali puna građanska prava samo na teritorijama koje su i dalje bile pod suverenitetom osmanskih vlasti. To se odnosi u prvom redu na beogradsku, ali i na druge varoši (šabačku, recimo) gde su Jevreji mogli da stiču nekretnine, da se trajno nastanjuju i da se u miru bave svojim poslovima. Osmanska carevina je, naime, tanzimatskim reformama 1839. izjednačila sve podanike, uključujući i Jevreje, u pogledu uživanja osnovnih građanskih prava. Paradoksalno, ali u trenutku kada bi napustili te ograničene domene vlasti jedne „azijatske despotije“ i stupili na tle „moderne srpske države novog veka“, našli bi se u statusu potpuno obespravljenih građana. U stvari, njima je, nizom akata vlasti u Srbiji, odricano i samo pravo građanstva, što će, izuzimajući kratkotrajni period druge vladavine Miloša Obrenovića (1858-1860), ostati na snazi sve do pune primene odredaba Berlinskog kongresa 1878.

Stari Dorćol, deo turske varoši u Beogradu 1846. U ovom delu varoši nalazila se jevrejska mahala.

Stara sinagoga na Dorćolu datira još iz XVII veka

Knez Miloš Obrenović je imao blagonakloni odnos prema jevrejskoj zajednici tokom obe svoje vladavine. Nakon povratka iz progonstva u Srbiju 1858, on je poništio diskriminišuće odredbe ustavobranitelja svojim dekretom br. 4417, od 26. septembra/8 oktobra 1859 i proklamovao jednakost i slobodu svim građanima Srbije. Ovaj dekret koji je izdat u Kragujevcu, u srpskim razmerama ima, tj. trebalo bi da ima, značaj austrijskog Patenta o toleranciji ili francuske Deklaracije o pravima čoveka. On je međutim potpuno nepoznat srpskoj javnosti, verovatno zato što u sebi skriva prećutanu istinu o domaćem antisemitizmu. Posle Miloševe smrti, odredbe ovog dekreta biće postupno ukinute, a sistem nejednakog pravnog statusa Jevreja će nastaviti da traje sve do pune primene odredaba Berlinskog kongresa.

Diskriminacija Jevreja u Srbiji koja je bila zasnovana na odredbama iz ustavobraniteljskog perioda zadržala se, dakle, i nakon odlaska „Turaka“, tj. muslimana iz srpskih gradova 1867. godine, kada više ni po kom osnovu nisu mogli da budu smatrani za strani element. U čitavom periodu od 1844. do 1878. Jevreji su kroz Srbiju mogli da putuju i da nude svoju robu na pijacama i trgovima, ali nisu imali pravo da kupuju nepokretnosti, niti da se trajno nastanjuju (pod kirijom) u unutrašnjosti Srbije. Iz žalbe beogradske Jevrejske opštine iz novembra 1845, vidimo da se granica turske varoši prema Terazijama (nekadašnji Šanac i Stambol kapija delili su Beograd na tursku i srpsku varoš) zadržala i kao granica do koje je jevrejska trgovina mogla da napreduje. U žalbi stoji da su policijske vlasti pozatvarale sve jevrejske dućane na Terazijama, pa njihovi podnosioci izražavaju nedoumicu oko toga da li su „Terazije jedna ista varoš s Beogradom skopčana“, ili nisu. Ustavobraniteljsko „regulisanje“ statusa Jevreja, koji su se sticajem okolnosti našli u unutrašnjosti Srbije započinje u decembru 1844, kada je Popečiteljstvo unutrašnjih dela poslalo cirkular svim okružnim načelstvima u zemlji, u kojem su tražene informacije o onim Jevrejima koji su bili nastanjeni u unutrašnjosti Srbije. Neposredno nakon dobijanja traženih informacija, vlasti su propisivale da popisane Jevreje treba vratiti natrag u beogradsku varoš, ili druge gradove pod suverenitetom Porte, a u slučaju da su doseljeni sa strane trebalo ih je proterati iz zemlje. Tako je za nekoliko Jevreja koji su bili nastanjeni u Zaječaru bilo naređeno da se proteraju u Vidin. Za izvesnog Mošu Jakovljevića stanovnika beogradske varoši koji je u Kragujevcu kupio kuću upućena je 14. decembra 1844, instrukcija okružnim vlastima „da se odma iz varoši tamošnje istera“ itd.

Slučaj Jakova Jozefovića iz Kragujevca je izgleda, jedan od retkih koji se nisu završili progonom. Jozefović je, naime, bio zanatlija-kazas (tekstilne struke), a ne trgovac kao većina njegovih sunarodnika. U njegovu zaštitu ustaje kragujevačko građanstvo, tj. tačno 40 ljudi piše u junu 1847, „svideteljstvo“ (zapravo peticiju) u kojoj traže od nadležnih vlasti da ostave Jozefovića da živi u Kragujevcu. Samo dvojica ili trojica potpisanih bili su Jevreji, a ostali lokalni Srbi, što ukazuje na lep primer građanske hrabrosti, ljudske solidarnosti i uzajamnog pomaganja u nevolji. Apel potpisnika prihvatio je i knez Aleksandar Karađorđević koji, ističući gore navedeni razlog, naime, činjenicu da se Jozefović ne bavi „špekulacijom“, već korisnim zanatom „preporučio“ svojom depešom od 29. juna 1847. Popečiteljstvu unutrašnjih dela da ovog zanatliju ostave na miru. Popečiteljstvo, međutim, nije odustajalo od striktne primene svojih propisa o proterivanju Jevreja iz unutrašnjosti: u depeši poslatoj knezu 10. jula još jednom se insistira da Jozefović bude iseljen iz Kragujevca. Knez dopisom od 24. jula stavlja do znanja Popečiteljstvu da je njegova odluka po ovom pitanju definitivna, čime je na ovaj slučaj stavljena tačka. Iako se navedeni slučaj ukazuje kao pozitivan primer u kontekstu istorije međuetničkih odnosa, sistem segregacije Jevreja trajao je i u narednim decenijama, a bio je na snazi čak i nekoliko godina nakon što je na Berlinskom kongresu prihvaćen princip jednakosti u pravima i obavezama svih građana Srbije. Nastojanja za punu emancipaciju Jevreja u savremenoj srpskoj državi, obeležilo je značajan deo njene istorije u XIX veku.

Srpsko-albanske bese 1906-1907

Digitalne priče: Albansko – srpske bese

Višeslojna istorijska stvarnost, autentični multikulturni kontekst svakodnevice života i specifični kolorit albansko-srpskih odnosa na Kosovu, već se decenijama nepravedno pojednostavljuju svođenjem na epizode intenzivnog međuetničkog nasilja. Tendencija takvog pristupa jeste da se celokupni odnosi svedu na međusobna negativna iskustva. Spuštajući se na mikro nivo lokalnih zajednica, u gnjilanskom kraju tokom 1906. i 1907. godini nailazimo na istorijski kontekst koji se ne uklapa u aktuelne tipične predstave iz domena međusobnih odnosa Albanaca i Srba. Kao izvor poslužiće nam sadržaj diplomatskih depeša slavnog srpskog pesnika i diplomate Milana Rakića, koje je slao iz srpskog konzulata u Prištini za Beograd. Priština, kao i čitav prostor nekadašnjeg Kosovskog vilajeta, u to vreme su se nalazili u okviru Osmanskog carstva, gde su Srbi, kao hrišćanska raja bili u nezavidnom položaju, bez imovinske i pravne sigurnosti i često izloženi nasilju. Međutim, čak i u ovom vremenu u kome je usled institucionalizovane neravnopravnosti nužno dominiralo nasilje, međuetnički odnosi ispoljavali su se isto tako i u složenim formama suživota. Ovo naročito važi za lokalne sredine, do kojih nije dopirao uticaj XIX-vekovnih nacionalnih država ili državno-nacionalnih ideologija.

Zgrada srpskog konzulata u Prištini

U Rakićevim depešama naročitu pažnju privlače svedočanstva o albansko-srpskim ustanovama običajnog prava, „besama“, koje su bile zaključene u srpskim i albanskim naseljima u gnjilanskom kraju, 1906. i 1907. Ove ustanove su u prvom redu, bile zamišljene da bi osigurale zaštitu za srpsku zajednicu na ovom delu Kosova, međutim, one veoma brzo stvaraju okvir u kome dolazi do relativnog prosperiteta, razumevanja i formi zajedničkog života srpske i albanske zajednice. Pokazalo se da mali ljudi jedne mikro sredine u okvirima predmoderne institucije običajnog prava uspevaju da pronađu način suživota efikasnije nego što je to bilo moguće u „modernim državama“ zasnovanim na XIX-vekovnom konceptu nacionalizma.

Rakić u aprilu 1907, piše o albansko-srpskim besama koje su zaživele u prethodnoj godini, a koje svoju punu zrelost dostižu u prvoj polovini te godine. U institucionalnom smislu, najznačajniji aspekt ovih besa bili su albanski i srpski običajni sudovi koji su sudili predstavnicima „svojih“ zajednica u slučajevima kada je dolazilo do nasilja, prestupa, prekršaja, ili razmirica između predstavnika dve zajednice. S obzirom na obespravljenost srpskog stanovništva u osmanskoj državi, običajni sudovi su prvenstveno štitili interese lokalnih Srba koji su bili ugroženi. Rakić je u dve depeše (poslate 16. juna i 4. jula 1907) sa velikim simpatijama pisao o albansko-srpskim sporazumima koji su u toj tradicionalnoj formi bese proklamovali garancije lične, imovinske i pravne sigurnosti Srba u gnjilanskom kraju. Bese su se, dakle, nametnule kao neka vrsta običajnog prvostepenog sudstva u albanskim i srpskim sredinama. Krivci su nakon presude u formi globe, tj. novčane ili telesne kazne od ovog običajnog suda, bili predavani regularnim turskim vlastima. Tako se ustanovio model koji Rakić naziva „dvogubim suđenjem“ i „dvogubim kažnjavanjem“ krivaca - model koji je naročito doprinosio boljoj zaštiti lokalnih Srba. U slučajevima kada su optuženi bili etnički Srbi, sudio im je srpski sud i obratno. Iz tekuće prakse „arnautskih“ sudova, Rakić navodi slučajeve u kojima su Srbi koji su pretrpeli neku štetu od Albanaca bili uzimani u njihovu zaštitu. Recimo, u slučaju albanskog age koji je tukao svoje čifčije (kmetove) Srbe iz sela Pančela, arnautski sud je intervenisao i kaznio ga novčanom globom, a zatim ga predao državnom sudu. Na ovom naknadnom suđenju, aga je bio osuđen na vremensku kaznu zatvora od tri meseca. Lokalni Albanac, koji je komšiji Srbinu iz sela Strezovce oteo šest ovaca, pa ih pustio nakon što ih je ošišao i uzeo runo, kažnjen je sa šest dukata globe, a zatim predat turskim vlastima na regularno suđenje. Kada su, s druge strane, Srbi iz sela Bratilovice nezakonito posekli šumu lokalnog albanskog spahije iz Ferikeja, reagovao je srpski sud, napravio procenu štete i odredio odštetu u korist albanskog spahije.

Staro Gnjilane

Pored gnjilanskog kraja, albansko-srpske bese bile su zaključene i u okolini Peći (Pećka Podgora pod planinom Mokrom Gorom), u Lipljanu, nekim selima oko Vučitrna i Drenice. Rakić u aprilu 1907. piše o presudi albanskog suda u Lipljanu protiv lokalnog Albanca čije dete je ubacilo leš životinje u bunar i time ugrozilo egzistenciju brojne zajednice Srba u tom mestu. Ipak, srpsko-albanske bese nisu nigde bile tako prihvaćene i nigde nisu sudile sa toliko autoriteta kao što je to bio slučaj u selima oko Gnjilana. Da je duže potrajao, obrazac uređenih međuetničkih odnosa u Gnjilanu mogao je da posluži kao model za uređenje srpsko-albanskih odnosa na širem prostoru gde su Srbi i Albanci živeli pomešano.

U depeši poslatoj 4. jula 1907. za Beograd, Rakić sa velikim oduševljenjem i gotovo u euforiji piše o neposrednim blagodetima koje su gotovo odmah proizašle iz albansko-srpske bese. Srbi u gnjilanskim selima, naime, odavno nisu uživali toliku meru lične slobode i čak neke elemente samouprave, kako je to nazvao Rakić. Na prvi pogled paradoksalno, ali jedina stvar na koju Rakić upozorava i od koje strepi jesu odluke njegovih pretpostavljenih u Beogradu. Rakić se, naime, odlučno protivio vladinoj nameri da kroz gnjilanski kraj sprovede četu srpskih komita koja je bila na putu za Makedoniju. Zastupajući pre svega interes ljudi koji su živeli na tom prostoru, Rakić je molio centralnu vlast u Beogradu da ni na koji način ne ugrozi tek stečeni mir i ostvarene dobrosusedske odnose u gnjilanskom kraju. Njegovi apeli, međutim nisu bili uslišeni: već 15. jula 1907. četa vojvode Dušana, koja je bila ubačena sa teritorije Kraljevine Srbije, sukobila se kod sela Pasjana sa turskom vojskom i lokalnim Albancima.

„Pasjanska afera“, kako je naziva Rakić, trajala je tri dana nakon kojih je svih 29 četnika bilo likvidirano, a u čitavom gnjilanskom kraju i na širem prostoru Kosova počele su odmazde nad srpskim stanovništvom. Sve tekovine srpsko-albanskog približavanja, izvojevane lične i imovinske sigurnosti i sudske zaštite pale su u vodu. U Rakićevoj depeši iz avgusta 1907. navedeni su pojedinačni slučajevi nasilja i zločina prema Srbima kao i klima opšte nesigurnosti u kojoj su nastavili da žive. Albanci su posle svega što se desilo počeli ugovarati nove bese; ovaj put ne samo da u njima nije bilo mesta za Srbe nego su bile neposredno upravljene protiv Srba. Rakićev rezignirani komentar bio je da se na kraju „s pravom može reći da su oni [četnici i odgovorni u Beogradu], za nekoliko dana učinili više zla ovdašnjim Srbima nego Arnauti za nekoliko godina!“

I pored brzog i nesrećnog završetka ovog običajno-pravnog eksperimenta, on opovrgava tezu o predestiniranom konfliktu Srba i Albanaca, kao i o nasilju koje je imanentno prirodi njihovih odnosa. Pre vojnog uplitanja sa strane, komšije Albanci i Srbi bili su u stanju da ustanove i unapređuju običajne institucije koje su stvarale preduslov za formu suživota koja je za njih bila prihvatljiva. Kada današnji posmatrač napravi otklon od etno-centričnih koncepcija, „velikih narativa“ i opšteprihvaćenih interpretacija u stanju je da prepozna svu složenost odnosa na lokalnom i generalnom planu. Čitanje Rakićevih depeša koje su objavljene zahvaljujući trudu Andreja Mitrovića, otvara prostor za potpuno nove percepcije i tumačenja srpsko-albanskih odnosa. Jedna bitna konstanta prisutna je u ovim odnosima početkom XX stoleća, ali i kasnije, sve do današnjih dana. Naime, destruktivan uticaj etnocentrične i nacionalističke države, bilo da njeni protagonisti dolaze iz Beograda, Prištine ili Tirane. Sa stanovišta kratkoročnih politikantskih interesa je upotrebljivo, ali u smislu širih pogleda u budućnost je neshvatljivo da upravo državne politike smanjuju kapacitet društva na Kosovu da bude funkcionalno, umesto da bude obratno.

U Rakićevoj korespondenciji nalazimo da etnički Albanci nisu bili jedini protagonisti nasilja, kao i da konflikt nije bio jedina forma srpsko-albanskih odnosa na Kosovu u Osmanskom periodu. U toj, za savremene srpske čitaoce novoj perspektivi vidimo da, pod određenim okolnostima, srpske komite i lokalni Albanci mogu da igraju potpuno suprotne role od onih koje su im predočene u srpskom „velikom narativu“. U pomenutim događajima, u leto 1907, gnjilanski Srbi su zaštitu dobili od lokalnih Albanaca, a propast im je došla od njihovih navodnih zaštitnika, romansiranih komita i četnika.

 

Pitanja:

1. Kako se prema muslimanskom civilnom stanovništvu odnosio Karađorđe, a kako Miloš Obrenović u vreme srpskih ustanaka? Kakve pouke proističu iz neposrednog poređenja ova dva primera?

2. Koliko je vremena trajao suživot srpske i tuske varoši u Beogradu u XIX veku? Da li je u uslovima XIX-vekovne Evrope ovakav primer zajedničkog života imao perspektivu? Šta prepoznaješ kao veću vrednost: suživot različitosti ili nacionalno homogenizovanje države po cenu proterivanja manjinskih grupa? Znate li nešto više o incidentu na Čukur česmi?

3) U čemu se ogledala diskriminacija (neravnopravan položaj) Jevreja u većem delu Evrope i u Srbiji u XIX veku?

4) U kojim mestima su Jevreji imali pravo boravka u Kneževini Srbiji? Da li se nešto u njihovom statusu promenilo odlaskom muslimanskog stanovništva iz Srbije? Kada Jevreji konačno dobijaju puno pravo građanstva u Srbiji?

5) Da li smatraš da bi ukaz Miloša Obrenovića iz 1859. trebalo izučavati u našim školama? Koje reči ti se čine značajnim u ovom dokumentu?

6) Šta je pozitivno, a šta postiđujuće u događajima vezanim za pokušaj proterivanja Jakova Jozefovića iz Kragujevca 1845-1847?

7) U kojim okolnostima se odigrava srpsko-albansko sporazumevanje u gnjilanskom kraju 1906/1907? Ko nam je glavni izvor za ove istorijske događaje?

8) Kakav je bio institucionalni okvir suživota albanske i srpske zajednice u ovom kraju?

9) Šta je na kraju poremetilo međuetničke odnose i učinilo kraj suživotu? Da li u istoriji srpsko-albanskih odnosa treba akcenat stavljati na međusobne obračune i nasilja, ili isto tako i na primere saradnje i suživota kroz istoriju?