|
U proteklih trideset godina napisano je mnogo tekstova, među kojima
i ozbiljnih naučnih radova, o Memorandumu Srpske akademije nauka i
umetnosti (1986). Može li se danas o tom istorijskom dokumentu
pisati bez uvida u tu obimnu literaturu, i bez osvrta na nju?
Brojni autori pokušavali su da odgovore na pitanje šta Memorandum
SANU nije a šta jeste. Jedinstveni su u tome da pomenuti dokument
nije pisan u tajnosti, da ga nije pisao pojedinac, najmanje stranac,
da nije – poput prvog spoljnopolitičkog programa (Načertanija, 1844)
– decenijama imao status državne tajne. Podeljeni su oko njegove
istorije i sadržaja, a naročito efekta, kako neposrednog tako i onog
posmatranog sa istorijske distance, za koju je potrebno mnogo više
od protoka vremena u hronološkom smislu. Memorandum SANU javlja se u
složenom istorijskom kontekstu (promene u svetu, u Jugoslaviji i
Srbiji, u samoj Srpskoj akademiji nauka i umetnosti). Otuda su
autori podeljeni, pre svega, oko utvrđivanja kriterija za procenu
efekta Memoranduma SANU.
Jugoslavija je mala i siromašna zemlja, sa društvom u suštini
zatvorenim, odnosno ideologizovanim; ona se, istovremeno, pred tim
promenama i otvarala i od njih izolovala. Nastojeći da se, posle
1948. godine, vojno i politički udalji od zemalja socijalističkog
lagera, ona je do kraja zadržala njegove dve bitne ideološke
karakteristike: državno-svojinski odnos i politički monopol
Komunističke partije. Na ta dva pitanja kristalisaće se različite
orijentacije i unutar vladajuće partije.
Od polovine šezdesetih godina prošloga veka događaji u zemlji nizali
su se kao karike u lancu. Najpre je došlo do privredne reforme
(1965), koja je dovela do velikih sudara interesa i podela u
partijskom vođstvu, za čiji ishod je bilo odlučujuće na kojoj strani
je stajao Josip Broz Tito. Usledilo je uklanjanje Aleksandra
Rankovića, predstavnika Srbije u najvišem partijskom i državnom
rukovodstvu Jugoslavije. Prvi je reagovao književnik Dobrica Ćosić.
U ličnom pismu Titu, uoči Brionskog plenuma, Ćosić je nagovestio da
će se nezadovoljstvo uklanjanjem Rankovića širiti. U Srbiji, pred
opštinske izbore 1967. godine, došlo je do stvaranja neformalne
opozicije. Politički i ideološki heterogena (bivši četnici, ibeovci,
komunisti „ražalovani“ u ranijim partijskim „čistkama“, penzionisani
generali JNA, protivnici privredne reforme – „crveni direktori“ čija
su preduzeća poslovala sa gubicima, pojedini sveštenici) – ova
neformalna opozicija imala je samo jedan cilj: pripremiti se za
razdoblje posle Tita. Nešto kasnije, na IXV sednici CK SK Srbije
(maj 1968), dvojica njegovih članova – Dobrica Ćosić i Jovan
Marjanović, univerzitetski profesor istorije, zatražili su promenu
vladajuće politike u nacionalnom pitanju kao štetne po interese
Srbije i srpskog naroda. U junu 1968. godine u Beogradu je došlo do
studentskih demonstracija, prvih antirežimskih demonstracija posle
Drugog svetskog rata. Podstaknute studentskom pobunom u svetu pod
uticajem „nove levice“, demonstracije beogradskih studenata bile su
u tradiciji srpske socijalističke levice: neponavljanje
zapadnoevropskog puta, to jest protiv kapitalizma i liberalizma.
Njihove glavne parole bile su protiv socijalnih razlika i „crvene
buržoazije“. Početkom sedamdesetih godina (1971–1972), udarom
jugoslovenskog partijskog centra, bila su smenjena proreformska,
proliberalna rukovodstva u Hrvatskoj, Sloveniji i Srbiji. Tada je,
ako ne uništena, onda bitno oštećena kritična masa za promene. Pod
stigmom – tehnokrati, liberali, sovjetofobi – iz Partije, državne
uprave, privrede, kulture, medija, bile su uklonjene hiljade
obrazovanih ljudi u najboljoj snazi. Režim je na ova duboka
previranja, u kojima se odlučivalo o orijentaciji za budućnost,
odgovorio dvojako: odustajanjem od reforme i nastavljanjem ustavni
promena. Ustavni amandmani (1971–1972) pripremili su konfederalni
Ustav od 1974.
Donet na bazi odnosa snaga – uz protivljenje Srbije i rezerve samog
Tita, a uz pristanak svih ostalih republika, Ustav od 1974. izazvao
je i javne otpore (diskusija na Pravnom fakultetu u Beogradu).
Identifikovana sa Jugoslavijom, Srbija je konstantno odbacivala
ideju složene države. Odnosno, u Kraljevini Jugoslaviji –
federalizam, u SFRJ – konfederalizam. Ali je sa zahtevom za
revizijom Ustava od 1974. izašla tek posle Titove smrti (1980). U
Srbiji je, sa tom namerom, objavljena Plava knjiga. Međutim,
demonstracije na Kosovu (1981), u kojima su Albanci zahtevali
republiku, najavile su zaoštravanje odnosa.
Postepeno, Kosovo dospeva u fokus: 180 Srba i Crnogoraca sa Kosova
upućuje Narodnoj skupštini spisak žalbi i pritužbi zbog svog
položaja (februar 1986). Mesec dana kasnije, 216 intelektualaca
potpisuje peticiju u kojoj se srpski narod proglašava žrtvom
genocida. Posle dugog ćutanja, dolazi do prave eksplozije: genocid
postaje najfrekventnija reč u javnom govoru.
Akademici kao pojedinci učestvuju u političkom životu, ali se
Akademija, u skladu sa svojom tradicijom, ne oglašava. Njen prvi
predsednik, Josif Pančić, smatrao je da ona treba da ostane izvan
politike, upravo zato da bi mogla da u društvu igra ulogu naučnog
arbitra. Prvi pokušaj javne politizacije Akademije učinio je svojom
pristupnom besedom Dobrica Ćosić (1977). Režim je reagovao oštro, ne
dozvolivši da se beseda objavi. I u samoj Akademiji su tada
postojala neslaganja za takvo angažovanje. Ali, oslonimo se na
izvore, u koje spadaju značajni memoari pokojnog akademika Mihaila
Markovića (Uzlet u nebo, I – II…), vodeće ličnosti u beogradskoj
grupi filozofskog časopisa „Praksis“, koji je, po vlastitom iskazu,
„u pisanju Memoranduma igrao jednu od ključnih uloga“ (bio je član
Radne grupe – L.P.).
Prema Mihailu Markoviću, SANU je sve do osamdesetih godina XX veka
bila apatična i dogmatska institucija, što je značilo: „negovati
čistu, neutralnu nauku… samo slušati i učiti“. Osamdesetih godina
dolazi do prekretnice. U sastav Akademije ulaze predstavnici nove
generacije: ekonomisti, demografi, istoričari… Oni imaju svest o
tome da se svet nalazi na razmeđi dveju istorijskih epoha, ali i
Jugoslavija, još osenčena dubokom starošću Josipa Broza Tita, netom
ustoličenog za doživotnog predsednika SFRJ.
Srpska akademija nauka i umetnosti, naročito njen podmlađeni deo,
nije htela da ostane po strani: njeni članovi nisu bili tek
zahvaćeni događajima, oni su na različite načine bili njihovi
kreatori i nastojali su da utiču na njihov tok. Tako se utemeljuje
ideja o jednom programu za budućnost. Predlog je formulisan na
Skupštini SANU (23. maj 1985), prihvatilo ga je Predsedništvo SANU i
formiralo telo zaduženo za njegovu izradu. Autori radova o
Memorandumu SANU precizno su ustanovili faze rada na njemu. Radna
grupa sastala se nekoliko puta u januaru 1986. godine, a Komisija,
po drugi put, 31. marta iste godine, da bi prihvatila tekst
Memoranduma. Međutim, tekst se, sutradan, neočekivano pojavio u
beogradskom listu „Večernje novosti“. Odjednom, predmet razgovora
postao je način na koji je dospeo u javnost a ne njegov sadržaj. Ta
pojedinost je karakteristična za našu političku kulturu po kojoj se
ništa ne precizira da bi se ostavilo široko polje za manipulaciju.
Prema već citiranom akademiku Mihailu Markoviću, jednom od članova
Radne grupe, nije bilo nikakvih teškoća da se dođe do teksta
Memoranduma SANU u bilo kojoj njegovoj verziji: „nije rađen u
tajnosti“, više puta je prekucavan u Akademiji. Mistifikacije oko
Memoranduma, a naročito ona koja je dolazila od nekih akademika da
Memorandum nije ni postojao, po mišljenju akademika Mihaila
Markovića, relativizovale su jedan vrlo značajan dokument, rađen
vrlo organizovano i sa ambicijom da odgovori na izazove
jugoslovenske krize: „Meni se lično ova priča o ’nepostojećem’
Memorandumu nikad nije mnogo sviđala. Tekst je nesumnjivo postojao,
i to u više verzija, on nije bio prihvaćen pa ni završen, on je bio
tu, bogat idejama i zapažanjima i nije ga se trebalo tako lako
odricati“.
Ko je, dakle, mogao biti za primenu onog obrasca političke kulture
po kome „sve i jeste i nije“ i „može da bude a ne mora da znači“?
Režim je bio zainteresovan da u Jugoslaviji ne bude identifikovan sa
Memorandumom, ali da se suviše ne distancira od uzavrele javnosti u
Srbiji oko kosovskog pitanja. Predstavnici Akademije, možda, da ne
rizikuju jedinstvo u sopstvenim redovima. Na Vanrednoj skupštini
SANU (10. decembar 1986), akademici Vaso Čubrilović, Sima M.
Ćirković i Radomir Lukić nisu bili zagovornici radikalnih, u suštini
arhaičnih, odgovora na izazove jugoslovenske krize, koju je nudio
Nacrt Memoranduma.
U godinama rata nastalo je delo akademika Sime M. Ćirkovića Srbi
među evropskim narodima, sa istorijskim bilansom koji je nudio
drugačije odgovore na izazove jugoslovenske krize. Ovo delo je
prevedeno na deset jezika, dok je u ovdašnjoj istoriografiji dobilo
dva prikaza. Bilo je, dakle, pretpostavki za dijalog, ali ne i
političke volje. Želeo se konsenzus oko rešenja srpskog pitanja:
„federacija po meri Srbije i Srba, ili Srbija kao nacionalna država
na teritoriji gde Srbi žive“ (Sima M. Ćirković). Drugim rečima: sad
ili nikad. Zato, pozicije sukobljenih strana, uslovno rečeno režima
i Akademije, ne deluju kao suštinski različite, ne kao alternativa
jedna drugoj. A i efekat načina na koji je Nacrt Memoranduma dospeo
u javnost je isti: ideje su obelodanjene a njihov nosilac je ostao
nepoznat.
Bilo je političkih napada na Nacrt Memoranduma, ali ne i na Srpsku
akademiju nauka i umetnosti kao instituciju. U cifru je izračunato
njeno prisustvo u tadašnjoj javnosti. Primera radi: u listu
„Politika“ (rubrika „Odjeci i reagovanja“), od 1988. do 1991.
godine, „uz aktivno učešće upravo članova komisije za Nacrt
Memoranduma“ – objavljeno je 306 priloga o akademicima kao i 76
priloga o radu Akademije (Olivera Milosavljević, „Upotreba nauke.
Javna politička delatnost Srpske akademije nauka i umetnosti 1986 –
1992“…). To je, uz zabranu proslave 100-te godišnjice Akademije,
doprinelo njenom uticaju, posebno na inteligenciju. Nije
inteligencija dovela Slobodana Miloševića na mesto vodeće političke
ličnosti u Srbiji (VIII sednica CK SK Srbije, 1987). „Naprotiv“ –
tvrdio je akademik Mihailo Marković, potonji potpredsednik i ideolog
Socijalističke partije Srbije – „on je njenu (inteligencije – L.P.)
podršku dobio tek posle niza smelih i slobodoumnih poteza. Duh
Srbije je bio veličanstven. Ugled SANU je bio veći nego ikad u
istoriji“. Ali i u Jugoslaviji i u svetu bilo je malo onih koji su
tako mislili.
Potreban kao egzaktan bilans razvoja Srbije do prelaza iz XX u XXI
vek i spisak racionalnih rešenja, Memorandum SANU, po mišljenju
autora koji su ga analizirali, to nije bio. Stvarnost, koja je
kreirana, uz učešće akademika i Akademije, nije samo aberacija, a ni
plod zlih namera pojedinaca: ona ima dugo trajanje. Po mišljenju
svojih kreatora, on je bio politički program sa ciljem da artikuliše
orijentaciju za budućnost i da, sa autoritetom nauke, izvrši široku
mobilizaciju. On ima dva dela: I Kriza privrede i društva; II
Položaj Srbije i srpskog naroda. Više autora nalazi da su ovi delovi
kontroverzni; ja ih, naprotiv, smatram kompatibilnim. Oni sadrže dve
konstante srpske tradicije: državni socijalizam i nacionalizam, u
krajnjem rezultatu – narodna a ne moderna država. Otuda su pojedini
akademici proklamovali na granici XX u XXI vek povratak u XIX vek.
Stvaranje države „kakvu svi drugi narodi imaju“.
Ni danas nema pokušaja da se egzaktno objasni zašto je Srbija danas
tu gde jeste. Šta je razlog i gde ga treba tražiti. Teško je ne
uzeti u obzir sledeću poznatu činjenicu:
Sposobnost društva da svoju nedeljivu prošlost objektivizira sazreva
samo u onoj meri u kojoj društvo tu svoju prošlost prestaje da živi
i u kojoj sa razumevanjem prošlosti gubi potrebu da je ponavlja. To
je, možda, ključno pitanje koje je trebalo postaviti i o
tridesetogodišnjici Memoranduma SANU. Inače, izgleda da u novim –
starim tekstovima traje sukob istih strana, a vreme neumitno
prolazi. |
