|
Iako kandidatkinja demokrata Hilari Klinton ima vođstvo u anketama
javnog mnjenja, ono se smanjilo do gotovo izjednačenih rezultata,
što znači da bi njen protivnik iz republikanskih redova i te kako
mogao da trijumfuje. Zapravo, američki posmatrači sada razmatraju
šta bi obuhvatalo prvih sto dana na funkciji predsednika Trampa. I
to nije lepo.
S Trampovom kandidaturom realnost je postala manje
verovatna nego fikcija. Ni jedan se holivudski scenarista ne bi
usudio da izmisli predsedničkog kandidata, a kamoli pravog
predsednika, koji je apsurdan kao Tramp. Poređenja radi, Kevin
Spejsi u ulozi Frenka Andervuda, zlog i lukavog protagoniste
američke verzije televizijske serije Kuća od karata, koji zapravo u
seriji učini ubistvo, izgleda kao neka vrsta hibrida Kanta i
Linkolna.
Tramp je Musolini američkog rijaliti programa. On nije
samo populistički, izolacionistički političar; on je karikatura
političara. NJegovim izborom za predsednika američki glasači bi
postigli ono što nikada nije mogao ni Sovjetski Savez za vreme
Hladnog rata ni islamistički fundamentalisti danas - potkopavanje i
potencijalno uništavanje demokratskog sistema najveće svetske sile.
Razmotrite podršku koju Trampu pruža ruski predsednik Vladimir
Putin, takoreći najistaknutiji autoritaran suparnik Zapada. S
obzirom na njegovo omalovažavanje demokratskog modela Zapada,
gospodar Kremlja Trampovu kandidaturu smatra božjim darom. Trampov
izbor bio bi definitivni dokaz da bogovi despotizma nisu napustili
svoje zemaljske sluge uprkos borbi protiv prosvetiteljskog duha
razuma i slobode, koja je trajala više od dva veka.
Čak i da Tramp
ne pobedi, činjenica da bi mogao da bude toliko blizu pobede, da ga
nisu nedvosmisleno odbacili kao kandidata američki birači, a da ne
spominjemo celokupni establišment Republikanske partije, nije dobar
znak za vrednosti i principe na kojima počivaju zapadne demokratije.
Ali bi Trampova demokratija bila očito mnogo destruktivnija. A
prosta pretpostavka da se to neće dogoditi, da je taj scenario
isuviše apsurdan i opasan da bi se razmatrao, samo će ga učiniti još
verovatnijim.
Jedan primer toga je izglasavanje Ujedinjenog
Kraljevstva u junu da napusti EU. Takoreći su se svi stručnjaci
složili da će Bregzit imati ozbiljne ekonomske posledice, a mnogi
proevropski orijentisani Britanci su toliko imali poverenja u svoje
kolege birače da se nisu ni mučili da glasaju. Avaj, opcija
"napusti" je odnela prevagu, izazvavši finansijsko i ekonomsko
previranje i nagli porast zločina mržnje. Budućnost Britanije i
Evrope je i dalje neizvesna.
Pokretačka snaga koja stoji iza
izglasavanja Bregzita bio je strah i lažna nostalgija. Britancima je
obećan povratak idealizovanoj prošlosti mira i prosperiteta, kada su
sami bili gospodari svoje sudbine. I rečeno im je da su podmukle
spoljne sile - od migranata do institucija EU - razlog svih njihovih
problema. Kampanja "ostani" je sa svoje strane bila teška kada je
reč o činjenicama i laka kada je reč o emocijama.
Paralele sa
aktuelnom američkom predsedničkom kampanjom privlače pažnju. Dok se
Klinton trudi da nadahnjuje, Tramp pobuđuje najniže strasti.
Naročito za bele Amerikance, koji se suočavaju sa evolucijom
kontinenta, na kojem će za manje od 30 godina dominirati govornici
španskog, mešavina straha i nostalgije koju obezbeđuje Trampova
kampanja predstavlja moćan napitak. Ne iznenađuje što Tramp prolazi
naročito dobro među belcima koji nemaju fakultetske diplome, a
relativno loše među onima s manje pozitivnim sećanjima o prošlosti,
odnosno među ženama i manjinama.
U svojoj knjizi iz 2009.
Geopolitika emocija tvrdio sam da dok je dvadeseti vek bio vek
ideologije, 21. vek će biti vek identiteta. Na moje zaprepašćenje
izgleda da izglasavanje Bregzita i Trampova kandidatura potvrđuju
moju prognozu. Politika identiteta, uključujući pitanja suvereniteta
i bezbednosti, zamenila je racionalne ekonomske bojazni kao glavni
pokretač izbora birača. Najzad, čoveku nije potreban samo hleb za
život.
Istini za volju, ekonomski faktori doprinose pojavi politike
identiteta. Povećanje prihoda i nejednakost u imovini oslabili su
srednju klasu, podstičući mnoge na "revolt" protiv elite. Kako je
britanski novinar Martin Vulf rekao, za mnoge se liberalna
demokratija i globalizovani kapitalizam više ne slažu i zapravo se
možda direktno kose jedno s drugim. Sada se čini da mnogi žele da
unište i jedno i drugo.
Ali je situacija znatno eskalirala
zahvaljujući terorističkoj pretnji koja je preuveličana, zajedno s
generalnim širenjem straha od imigranata. LJudi se možda ubeđuju da
žive u relativnom siromaštvu ako to znači da će ostati bezbedni.
Ali, kada su suočeni sa izgledima da budu i siromašni i nebezbedni,
strah se udružuje s besom da bi nadvladao razum.
U tom kontekstu sve
postaje moguće, čak i nešto nezamislivo kao što je Trampovo
predsednikovanje. Činjenica da establišment predstavlja Klintonova
uz njenu dugogodišnju nepopularnost i činjenicu da je mediji i
republikanci opisuju kao slabašnu staricu, ne pomaže.
Amerikanci,
ali ne samo Amerikanci, će gledati ostatak kampanje s radoznalošću
Rimljana koji gledaju borbu gladijatora. Ali nismo u rimskom
amfiteatru. Budućnost Zapada, ako ne i demokratije, zavisi od toga
koji je takmičar još uvek na nogama na kraju trke.
Autor je viši
savetnik na Institutu Montein u Parizu
Copyright: Project Syndicate,
2016.
www.project-syndicate.org |
