|
Prošlo je 16 godina od demokratskih promena 5. oktobra, kada je
suvereni narod na ulici oborio autokratski i u zločine ogrezli režim
Slobodana Miloševića, čime je naše društvo otvoreno prema Evropi i
svetu.
Danas kada se relativizuju civilizacijske vrednosti i nekadašnji
saučesnici i portparoli Miloševićevog zločinačkog režima prizivaju
podizanje spomenika svome tadašnjem vođi, a njegovi vodeći
propagandisti nam se sa naslovnih strana lažima i falsifikatima
podsmevaju, društvo mora da pošalje poruku da neće pristati na tu
vrstu izvrtanja prošlosti.
Režim koji je srušen 5. oktobra, kada su građani branili svoju
preinačenu volju iskazanu na izborima, valja se podsetiti, odgovoran
je za ratove u kojima je ubijeno preko 130.000 ljudi, desetine
hiljada osakaćeno, milioni su ostali bez svojih domova. Taj režim je
odgovoran za nezabeleženu pljačku naroda kroz hiperinflaciju kakvoj
se teško može naći pandan u svetskoj istoriji. Izolovana i u svetu
prokažena Srbija pod Miloševićem je bila raj za ubice i kriminalce.
Režim oboren na današnji dan pre 16 godina, u sred dana na ulici
streljao je vodećeg nezavisnog novinara (Slavka Ćuruviju), po nalogu
tog režima ubijen je i bačen u krečnu jamu bivši predsednik Srbije
(Ivan Stambolić), a više puta pokušano je i ubistvo jednog od
najuticajnijih opozicionih političara (Vuka Draškovića). U tragični
bilans režima koji su građani oborili 5. oktobra 2000. spada i
nasilno ukidanje autonomije Vojvodine (1988/89) kojim je Slobodan
Milošević srušio ustavni poredak Jugoslavije i krenuo u svoj
rušilački pohod na Jugoslaviju. Nakon faktičkog ukidanja
pokrajinskih autonomija, od kojih je vojvođanska stečena u
antifašističkoj borbi, počela je decenijska pljačka Vojvodine koja
je kao zajednica (ali i pojedinci u njoj) teško osiromašena. Između
ostalog, opljačkan je vojvođanski penzioni fond koji je bio među
najbolje stojećim u Jugoslaviji, a otetim novcem Milošević je
finanasirao svoje agresivne ratove. Ostala je Vojvodina i bez svog
Naftagasa koji je posle oduzimanja preimenovan u Naftnu industriju
Srbije, iako je istoriografski potvrđeno da Republika nije uložila
ni dinar u njegovu izgradnju.
Iako peti oktobar u značajnoj meri nije ispunio očekivanja zbog
kojih su se građani borili i izlazili na ulice, trebalo bi se s
pijetetom sećati tog istorijskog datuma, jer je on otvorio put u
demokratizaciju našeg društva i hapšenje i procesuiranje Slobodana
Miloševića i nekih od njegovih ubica. Zbog toga se ne sme dozvoliti
saučesnicima i poslušnicima zločinačkog režima da izvrću istoriju i
predstavljaju petooktobarske promene kao negativan istorijski
događaj. Danas nikome ne pada na pamet, uprkos ostrašćenoj retorici,
da pokrene agresivne ratove, da nelegalnim štampanjem novca otvori
inflatornu spiralu, da ubija i masakrira svoje političke protivnike
i neposlušne novinare, da brutalno prekraja izbornu volju građana,
prebija studente u fakultetskim zdanjima, iseljava građane Srbije
druge nacije, izvodi tenkove na ulicu, premlaćuje opozicione
poslanike u zgradi parlamenta itd. Ako neko misli da su to mala
dostignuća, neka se seti užasa devedesetih godina prošlog vreka.
Da su neposredno posle 5. oktobra 2000. bile dominantnije
“nelegalističke” snage, tj. zagovornici čvrstog diskontinuiteta, da
je izvedena lustracija, da su zabranjene političke partije koje su
bile stubovi zločinačkog režima, da je vraćen makar deo opljačkane
imovine, a pre svega oteta vojvođanska dobra i njena stečena
autonomija, bilans petog oktobra i dostignuća našeg društva bi bili
verovatno uspešniji. Upravo zbog tih nedovršenih poslova ne sme se
odustati od borbe za bolje i humanije društvo u kome će Vojvodina
povratiti autonomna prava koja joj je Milošević oduzeo, a njegovi
naslednici nisu vratili. Ideološke vrednosti režima oborenog 5.
oktobra 2000. koje su naše društvo izolovale i prikovale na stub
srama ne bi smele ni u kom obliku da budu revitalizovane. Zbog toga
je svaka vrsta političke rehabilitacije 90-ih godina prošlog veka
bespuće iz koga se ne može izaći bez teških posledica po svakoga od
nas. Istorijski izbori uvek imaju svoju cenu. Naše društvo nema
potencijala da plati, još jednom, cenu avanturizma vlastitih
nedgovornih intelektualnih i političkih elita. Pokušaj revanša za
poraz u ratovima 90-ih otvara mogućnost novih poraza ali ovoga puta
bez potencijala sa kojima je Srbija ušla u epohu prethodnih ratova.
Demografski jedno od tri najstarija društva u Evropi, izgubivši
najdinamičniji i najobrazovaniji sloj stanovništva, moralo bi da ima
sasvim drugačije prioritete. U uzrocima poraza i rasapa ne može se
tražiti lek za oporavak. Društvo koje izgubi sposobnost komunikacije
sa savremenim svetom i političke strukture koje ne razumeju vreme
pouzdan su put u beznađe. U tom kontekstu, peti oktobar je danas
samo istorija, za neke od učesnika već istorija, a za čitavo društvo
morao bi biti putokaz o smeru u kome se mora kretati, ako se želi
opstanak. A ni on nije osiguran. Mnogi su narodi propali ne
shvativši nikada uzroke vlastite propasti, uči nas istorija… |
