|
Krajem prošle nedelje u Skupštini Vojvodine, u organizaciji
Pokrajinskog zaštitnika građana – ombudsmana, održana je
konferencija na kojoj se, između ostalog, iz ugla bezbednosti
referiralo o nasilju u porodici i prema ženama.
Veoma je interesantno uvesti koncept ljudske bezbednosti u razgovor
o nasilju nad ženama. U pitanju je podsticajan koncept, koji nam
omogućuje da detektujemo koje to vidove ili nivoe bezbednosti
podriva ovaj vid nasilja. Meni se čini da od sedam vidova, nasilje
najdirektnije podriva tri – ličnu, ekonomsku i političku bezbednost
žena.
Ličnu bezbednost podrivaju fizička i psihička invazija – šamaranje,
šutiranje, pretnje, omalovažavanje, ponižavanje, itd. Ekonomska
bezbednost žene je ugrožena kada joj partner ne dozvoljava da se
zaposli ili joj, ako je zaposlena, oduzima zaradu, kontroliše kućni
budžet i na taj način je drži u mizernom stanju i čini ekonomski
potpuno ovisnom. Politički aspekt bezbednosti je naročito zanimljiv
i na njemu ću se zadržati.
***
Počeću sa primerom iz privatne historije. Kada sam, svojevremeno,
pravio intervju sa Lepom Mlađenović, ona je u jednom trenutku
izjavila da su njene saradnice, a one su radile na SOS telefonu,
uočile da nasilje nad ženama počinje da raste tokom emitovanja
Dnevnika 2.
Stariji sugrađani se sećaju da je Dnevnik tokom 90-tih godina imao
specijalne dodatke, te da su u njima prikazivane užasne scene sa
ratišta i distribuirane morbidne naracije. Cilj tako ustrojenog
Dnevnika nije bio da informiše gledaoce, nego da ih emotivno
uznemiri, rasrdi i probudi u njima želju za osvetom. No, kako su
neprijatelji nacije bili daleko, želja za osvetom zadovoljavala se
nasiljem nad ženama – tom, kako mi je Lepa Mlađenović tada rekla,
prvom i pravom neprijatelju junačkog borca za nacionalnu stvar.
Pitanje glasi: zašto se agresija, podstaknuta medijskom propagandom,
okretala prema ženama? Nekoliko je elemenata u igri: prvo, rat je
muška stvar, a nacija je muško bratstvo, i tu, jednostavno, nema ni
prostora za ženu, ni potrebe da se ona meša u muške poslove; drugo
su politike identiteta. Marina Blagojević je u jednom prilikom
istakla da su politike identiteta odigrale ključnu ulogu u
ideološkim pripremama za rat, da su se u srži te politike krile
rodne razlike i da su one, te rodne razlike, etnizovane, što je
umnogome olakšalo da se agresija preusmeri na žene i, treće, žena
nije uvučena samo u procese etnizacije, nego i pozapadnjačenja. Žena
je, kaže Blagojević, pozapadnjačeni Drugi. U imaginaciji mizoginog
srpskog ratnika, Zapad je simbolički kriminalac i uzurpator najvišeg
ranga. On ne želi da nam otme samo deo teritorije, nego želi da nam
ukrade i identitet.
Podsetimo se da su u Srbiji žene, a ne muškarci, vodile (i vode)
nevladine organizacije čiji je antiratni stav bio nesumnjiv. Ta
činjenica ne bi trebalo da nas posebno iznenađuje. Rat u bivšoj
Jugoslaviji je bio, po rečima Rade Iveković, projekat bratstva, a ne
sestrinstva. Nacionalni heroji su skoro uvek muškarci. Nacija bi
propala, da nije muške hrabrosti. Muški pripadnici nacije su braća i
među sobom su jednaki, ali njima, kaže R. Iveković, niko drugi nije
ravan. Pošto ljudska prava, nenasilje, tolerancija i civilno društvo
nisu područja na kojima bi se tradicionalno dokazivala muškost, ona
su, stoga, lako prepuštana ženama, slabićima i „pederima”.
Binarni mehanizmi: rat-mir, muško-žensko, bratstvo-sestrinstvo, kao
i njima slične razigrane dualističke suprotnosti, pogoduju sukobima.
Kraj rata, međutim, ne znači i kraj nasilja. Nasilje, lišeno
masovnosti i ratne brutalnosti, migrira sa fronta, prelazi kućni
prag i nastavlja da živi u odnosima muškaraca i žena, bračnih i
vanbračnih partnera. Tako porodični dom, upozorava Teri Dejvis,
postaje za ženu veoma nesigurno mesto za život.
***
Od 80-tih godina, a posle izveštaja Palmeove komisije, uočavaju se
promene i u samom konceptu bezbednosti. Tradicionalno vezan za
državu, naciju i granice, ovaj se koncept sve više okreće ka
građanima. Bezbednost više ne referira samo na državu, već i na
pojedinca, pa treba, ako je naglasak na bezbednosti žene, odgovoriti
na pitanje: kako zaštiti ženu od nasilja i nasilnika?
Postoje, u suštini, dva odgovora na ovo pitanje: prvi odgovor
adresira prosvetiteljske metode i moralnu apelaciju, odnosno
delovanje na svest pojedinca, kako bi se vremenom promenilo njegovo
ponašanje. Drugi odgovor su institucije.
Šta su institucije? Najjednostavnije rečeno – institucije su
pravila. U Stokholmu je pogrešno parkiranje veoma skupo, pa su
vozači prinuđeni da vode računa gde se parkiraju. U Japanu i Americi
studenti ne prepisuju, jer znaju da se na ispitu ocenjuje znanje, a
ne dovijanje i da su sankcije za prepisivanje veoma rigorozne. U
Srbiji, kada muž pretuče ženu i ona se obrati lekaru, lekari, iako
su na to obavezni, ne prijavljuju uvek počinjeno nasilje. Dakle,
institucije kašlju. Ako institucije ne funkcionišu, one stvaraju
podsticaj nasilnicima da nasilje ponove, a ženu osuđuju da ga trpe.
Zašto institucije ne funkcionišu? Već smo naveli dva bitna elementa
– prvo, pravila se krše, jer izostaju sankcije i, drugo, kad
izostaju sankcije kod nasilnika se kreira uverenje da je sve
dopušteno. Pravila, međutim, postoje baš zato što nije sve
dozvoljeno. Ne možete se ponašati kako hoćete i imati vladavinu
prava. Te dve stvari, jednostavno, ne idu skupa. Poseban problem je
što kršenje pravila pozadinski podržavaju tradicija i autoritarna
politička kultura. Tradicijom posredovana slika žene je mračna i
vrlo nepovoljna – žena je remetilački faktor, oličenje
nepredvidljivosti i zla. Ženu, glasi jedna srpska poslovica, treba
tući, jer ko ženu ne bije, čovek nije. S druge strane, autoritarnost
srbijanske političke kulture ženi unutar porodice namenjuje ono
mesto koje podanik u državi zauzima u odnosu na suverena. Navodno
inferiorna i u svemu podređena mužu, žena mora ne samo da trpi
njegovu mušičavost nego se mora uklopiti i u njegovo rigidno viđenje
rodnih uloga.
U istraživanju koje je Viktimološko društvo Srbije sprovelo 2010.
godine utvrđeno je da je nasilje u porodici veoma rasprostranjeno u
Vojvodini. Ovakav istraživački nalaz iznenađuje samo one koji gaje
mitologizovane predstave o Vojvođanima i Vojvodini. Istraživanjem je
detektovana i veza između sukoba i netolerancije na širem društvenom
planu i nasilja u porodici. Multikulturalističke gusle ozbiljno
škripe: razlike vezane za nacionalnost partnera važan su faktor
viktimizacije žena. Ohrabruje činjenica da veliki broj žena
prepoznaje nasilje u porodici kao vid kriminala. Obeshrabruje,
međutim,visok nivo nezadovoljstva radom državnih organa i
institucija, čiji predstavnici omalovažavaju, podcenjuju, okrivljuju
žrtvu i prema njoj se odnose inertno, nezainteresovano i
neempatično.
Ako želimo da se nasilje nad ženama svede na najmanju meru, onda je
dosledna primena pravila prvi korak koji na tom planu treba da
učinimo. Dakle, kršenje pravila mora biti sankcionisano. Izostankom
sankcije gubi se smisao pravila i šalje poruka da je nasilje
nekažnjivo. Time se nanosi šteta ženama, a siledžijama pruža prilika
da nastave sa violentnim ponašanjem. Za počinjeno delo nasilja treba
da odgovaraju oni koji su ga počinili. Tu se, međutim, razgovor o
odgovornosti ne može okončati. Krug odgovornih mora biti proširen i
na one koji ne primenjuju pravila i dopuštaju da se ona nekažnjeno
krše. Banalno je reći da će u odnosima između muškaraca i žena uvek
biti elemenata nasilja, ali od banalnosti te činjenice odvratnije su
samo racionalizacije koje pogoduju nasilju, a odgovornost za njega
adresiraju na ženu. |
