|
U decembru 2016. godine je objavljena vest da je u pripremi zakon
kojim će prostor nekadašnjeg nacističkog logora Sajmište u Beogradu
biti trajno zaštićen, tako što će na njemu biti izgrađen spomen
kompleks posvećen žrtvama genocida, okupacije i ratnih zločina. U
pitanju je Zakon o Ustanovi spomen-žrtve, čiji je predlog Vlada
Republike Srbije nedavno podnela na razmatranje i usvajanje
republičkom parlamentu. Predlog je već podržan od strane predsednika
Tomislava Nikolića.
U javnosti je ovaj zakon predstavljen kao značajan događaj, kao
„prvi korak ka obeležavanju poslednjeg neobeleženog velikog logora u
Evropi“ i najava kraja dugogodišnjeg nemarnog odnosa prema ovom
istorijski važnom mestu stradanja.
Međutim, sam predlog zakona koji će se uskoro naći u parlamentu
ostavlja malo prostora za optimizam i nadu da će najveći logor u
okupiranoj Srbiji zaista konačno dobiti dostojno spomen obeležje.
Naime, Ustanova spomen-žrtve kakva je zamišljena ovim zakonom
predstavlja kontinuitet sa spornom politikom sećanja na Sajmište,
onom koja je obeležila poslednjih sedam decenija, a sam tekst zakona
sadrži brojne problematične, ideološki obojene interpretacije
istorije ovog mesta i njegove simbolike.
Pre nego što se osvrnem na sporna mesta u predlogu zakona, ukazujem
i na jedan njegov pozitivan aspekat. Novim republičkim zakonom
Sajmište se proglašava za „prostorno kulturno-istorijsku celinu“ i
„područje posebne namene“, što treba da osujeti planove onih koji su
poslednjih decenija u Sajmištu videli pre svega ekskluzivnu
lokaciju, mesto za „strane investicije“ i „komercijalne sadržaje“.
Međutim, problem Sajmišta nikada nije bio samo uređenje njegovog
fizičkog prostora, nego pre svega to šta na tom mestu treba da bude
glavni objekat sećanja. U onome „šta“ leže glavne mane predloga
novog zakona na koje zelim da ukažem.
Prvo, u zakonu se Sajmište pominje isključivo kao lokalitet na kome
će se nalaziti Ustanova spomen-žrtve. Sajmište, navodi se u Članu 1,
mesto je koje zbog svog „značenja uzvišene tragike“ među Srbima,
Jevrejima i Romima predstavlja adekvatan prostor za „ispunjavanje
trajnog pamćenja i spomena pravednih i herojskih žrtava genocida,
okupatorskog terora i ratnih zločina“. Nigde u zakonu ne piše da će
memorijalna ustanova koja se gradi na autentičnom mestu stradanja
biti posvećena pre svega istoriji logora koji se tamo nalazio i
njegovim žrtvama, što je ustaljena praksa širom Evrope. Umesto toga,
Sajmištu je namenjeno da bude memorijalno mesto opšteg karaktera,
gde će se obeležavati istorijski događaji koji nemaju neposredne
veze sa logorom koji se tamo nalazio. Indikativno je i to da se
Sajmište ne spominje u nazivu memorijalnog kompleksa, već on nosi
generični naziv „spomen-žrtva“.
Drugo, u Članu 1 predloga zakona lokalitet na kome će se nalaziti
Ustanova spomen-žrtve opisan je kao mesto „na kojem je u Drugom
svetskom ratu, na teritoriji tadašnje Nezavisne Države Hrvatske bio
koncentracioni logor za Srbe, Jevreje i Rome“. Ovaj opis je
neprecizan i krajnje tendenciozan. Tačno je da se Sajmište formalno
nalazilo na teritoriji NDH koja se prostirala do leve obale Save u
Beogradu, ali je sporazumom između nemačke komande u Beogradu i
Pavelićeve vlade u Zagrebu Sajmište bilo stavljeno pod kontrolu
nacističkog bezbednosnog aparata. Dakle, Sajmište je sve vreme (čak
i na samom kraju rata, kada su upravu logora privremeno preuzele
ustaše) bilo nacistički logor i deo Srbije pod direktnom okupacijom
Nemačke. Predlogom zakona, međutim, sugeriše se da je to bio ustaški
logor.
Ne verujem da su autori zakona svesno propustili da pomenu da je
Sajmište bilo nacistički logor, niti tvrdim da su namerno pokušali
da ga u potpunosti „pripišu“ NDH. Sva je prilika da je u pitanju
previd koji će, nadam se, biti ispravljen. Pa ipak, potenciranje
suštinski irelevantne činjenice da je Sajmište bilo na teritoriji
NDH (pa makar i kao nacistički logor) ima svoju istoriju i jasne
političke konotacije. Još krajem osamdesetih, Milan Bulajić,
inicijator i prvi direktor Muzeja žrtava genocida, insistirao je na
ovom podatku i plasirao ga u javnosti da bi uspostavio simboličku
vezu između logora Sajmište i stradanja Srba u NDH i na taj način
opravdao svoje nastojanje da baš na Sajmištu kao reprezentativnoj
lokaciji bude memorijalni centar posvećen pre svega stradanju Srba.
Činjenica da se Sajmište ponovo karakteriše kao logor „na teritoriji
tadašnje Nezavisne Države Hrvatske“ ukazuje na to da je ova
ideološka matrica još uvek aktuelna, ali i nagoveštava da će i
Ustanova spomen-žrtve biti fokusirana pre svega na događaje u NDH.
Osim toga, opis Sajmišta kao logora „za Srbe, Jevreje i Rome“ bez
bilo kakve kvalifikacije je takođe problematičan. Iako većina žrtava
logora Sajmište jesu bili Srbi, ovakva formulacija prenebregava
činjenicu da je Sajmište uspostavljeno kao Judenlager, to jest da su
jedino Jevreji bili žrtve sistematskog uništenja u gasnom kamionu. U
nacrtu zakona, osobenost sudbine Jevreja na Sajmištu ničim nije
naznačena, niti je ukazano na značaj koji ovaj logor zauzima u
istoriji Holokausta. Kako tvrdi američki istoričar Kristofer
Brauning, ubijanje Jevreja na Sajmištu predstavljalo je „začeće“
šireg plana po kome bi evropski Jevreji bili uništeni i „nagovestilo
efikasnost i rutinsku hladnokrvnost“ koja će tek narednih godina
biti usavršena u nacističkim logorima smrti. Prema tome, zakon koji
prema svojoj preambuli oličava brigu srpskog društva za žrtve
Holokausta, formulisan je na način koji upravo prenebregava status
Holokausta kao posebnog istorijskog događaja i jedinstvenog primera
ljudskog stradanja.
Treće, u Članu 2 Predloga zakona definišu se pojmovi genocid,
Holokaust i porajmos (genocid nad Romima), i posebno „genocid nad
srpskim narodom“, koji su, kako se navodi, „izvršili Nezavisna
Država Hrvatska, kao i Nemačka i njeni saveznici i pomagači, a
posebno albanski kolaboracionisti na Kosovu i Metohiji za vreme
Drugog svetskog rata u periodu od 1941. do 1945. godine na prostoru
okupirane Kraljevine Jugoslavije“. Da je u NDH počinjen genocid nad
srpskim narodom nije sporno, ali jeste tvrdnja da se nemački zločini
nad srpskim stanovništvom u okupiranoj Srbiji, ili zločini albanskih
kolaboracionista, takođe mogu na taj način okarakterisati. Mere
odmazde koje je nemački okupator sprovodio u Srbiji nisu imale
karakteristike genocida, te se ovakvom konstatacijom još jednom
marginalizuje specificnost sudbine Jevreja koji su u okupiranoj
Srbiji bili jedine žrtve genocida. Isticanje zločina na Kosovu i
„posebne“ uloge albanskih kolaboracionista u genocidu je naročito
sporno, jer ovi zločini ne samo da nemaju nikakve veze sa Sajmištem,
već predstavljaju pokušaj da se Kosovo, kao večiti motiv srpskog
nacionalističkog diskursa, uvrsti i u sećanje na Drugi svetski rat.
Time se Sajmište direktno instrumentalizuje za potrebe aktuelne
politike.
Konačno, Član 3 predloga zakona definiše strukturu Ustanove, koja će
se sastojati od „postojećeg Muzeja žrtava genocida“, „muzeja
holokausta (sic)“ i „muzeja porajmosa“, s tim da će poslednja dva
imati „odgovarajuću autonomiju“ u okviru institucije. Ovakva
struktura se nigde ne spominje u delu zakona posvećenog upravljanju
muzejom (članovi 9-15). Nigde nije naznačeno kako će predstavnici
„autonomnih“ muzeja biti zastupljeni u upravnom odboru, ko ce njima
rukovoditi ili kako će im biti dodeljivana budžetska sredstva. Nije
precizirano ni u čemu će se sastojati „autonomija“ iz Člana 3, niti
zašto je ona potrebna, kao ni to da li će Muzej žrtava genocida
nastaviti da funkcioniše u okviru Ustanove spomen-žrtve, ili će on
osnivanjem Ustanove prestati da postoji. Činjenica da je deo zakona
o upravljanju Ustanovom spomen-žrtve doslovce prepisan iz Zakona o
osnivanju Muzeja žrtava genocida iz 1992. godine ukazuje na to da
nova institucija nije ništa drugo nego novo ime za Muzej žrtava
genocida, s dodatkom dva delimično „autonomna“ ogranka.
Uzevši u obzir do sada pomenuto, nameće se utisak da osnivanjem
Ustanove spomen-žrtve, umesto mesta sećanja na stradale u logoru
Sajmište Srbija dobija „srpski Jad Vašem“, onakav kakvim su ga
krajem osamdesetih godina zamislili i osmislili Milan Bulajić i
Klara Mandić, a 1992. ih zdušno podržali Miloševićev režim i
Vojislav Šešelj. Ustanova spomen-žrtve baviće se, kako stvari stoje,
prvenstveno genocidom nad srpskim narodom u NDH, Srbiji i na Kosovu,
dok će muzeji posvećeni jevrejskim i romskim žrtvama biti prostorno
i tematski izdvojeni. Time će biti institucionalizovana u Srbiji
višedecenijska praksa da se Holokaust marginalizuje i posmatra
isključivo kao deo istorije jevrejske zajednice, a ne kao neotuđivi
deo istorije Srbije. Srbija, naravno, ima pravo na svoj Jad Vašem,
ali ne na Sajmištu, mestu koje ima svoju jedinstvenu istoriju i
tragičnu prošlost. Žrtvama Holokausta ubijenim u gasnom kamionu u
proleće 1942. preti izopštenje iz istorije ovog mesta, koje će biti
ustupljeno srpskim žrtvama kao glavnom objektu sećanja.
Sve ovo sam predvideo još pre pet godina i u zaključku knjige Staro
sajmište: Mesto sećanja, zaborava i sporenja napisao da će oni koji
budu odlučivali o sudbini Sajmišta najverovatnije nastaviti u pravcu
zacrtanom u prošlosti, i umesto da kreiraju novu kulturu sećanja,
zasnovanu na činenicama vezanim za žrtve logora Sajmište, pokušati
da među postojećim, problematičnim interpretacijama pronađu najmanji
zajednički imenitelj, a Holokaust ostave na margini kolektivnog
sećanja. Izvesno je, dakle, da osnivanjem Ustanove spomen-žrtve
Sajmište, umesto dostojnog spomen obeležja, dobija samo trajni
podsetnik na ranije propuste i dokaz da sporna politika sećanja iz
osamdesetih i devedesetih jos uvek definiše odnos prema prošlosti. |
