|
DANI: Da li će, po Vašem mišljenju, Bosna i Hercegovina pokrenuti
postupak revizije tužbe protiv Srbije za genocid pred Međunarodnim
sudom pravde u Hagu?
BISERKO: Činjenica da se to pitanje pokreće svega petnaestak dana
pred istek zakonskog roka, budi sumnju da je Bosna i Hercegovina
zainteresovana za obnovu tog procesa. Iako Haški sud nije dozvolio
obelodanjivanje dokumenata koji su u tom smislu bili relevantni,
dokazi o umešanosti Srbije u rat u BiH nisu sporni. Uprkos tome,
bošnjački deo političke elite u BiH i dalje vaga, iako je revizija
sudskog postupka, po mom sudu, njihova i moralna obaveza.
DANI: Zašto se bošnjački političari dvoume, šta mislite?
BISERKO: Ponekad deluje da sve tri strane u BiH imaju neku svoju
računicu, da jedni drugima neprekidno čine određene ustupke.
Naročito se to odnosi na Srbe i Bošnjake, između kojih se vodi
politička igra sa ciljem da se pod kontrolom drži isključivo
vlastito “dvorište”. Sa druge strane, čini mi se da ni u prvom
sudskom procesu bošnjačka strana nije bila dovoljno zainteresovana
za taj postupak, verujući da će sve moći da se završi bez njenog
preteranog angažovanja. Naprosto, olako su se oslonili na podršku
međunarodne zajednice koju su u to vreme imali.
Međutim, pokazalo se da, čim se pređe na teren prava, sve postaje
neuporedivo ozbiljnije i komplikovanije. Uostalom, srpska strana je,
uloživši ogromni i materijalni i pravni kapital kako bi konačna
presuda izgledala upravo onakva kako danas izgleda, pokazala koliko
je to za njih važna bitka.
DANI: Ipak, u presudi se kaže da Srbija nije spriječila genocid...
BISERKO: U ovdašnjim interpretacijama taj se deo presude namerno
zanemaruje.
Nažalost, takvoj presudi Međunarodnog suda pravde doprineo je i
dogovor tužiteljice Karle del Ponte i Gorana Svilanovića, u to vreme
ministra spoljnih poslova SRJ, koji su se saglasili da bi
dostavljanje dokaza o umešanosti Srbije u rat u BiH ugrozilo srpski
nacionalni interes. Karla del Ponte je taj “argument” uvažila,
verujući da će, praveći ustupke Beogradu, Srbiju obavezati da joj
isporuči Slobodana Miloševića, Ratka Mladića i Radovana Karadžića.
Jasno je da takva politizacija prava i sudskog procesa ima veoma
loše posledice.
DANI: Kakav je “nacionalni interes” sakriti ulogu Srbije u ratu u
BiH?! Zar takvim “argumentima” Goran Svilanović nije cio srpski
narod identifikovao sa Miloševićevim, Karadžićevim i Mladićevim
zločinima?
BISERKO: Jeste. Ali, nije to bio argument Gorana Svilanovića; reč je
o interesu države Srbije. Srpska politička i intelektualna elita,
naime, nikada nije bila spremna da do kraja prizna zločine koje je
Srbija počinila u ratovima devedesetih, da ih jasno osudi, da se
distancira od ratne politike Beograda, verujući da bi time, po
njihovoj oceni, i sama država bila dovedena u pitanje. Uostalom,
setite se da se u odbranu Srbije od odgovornosti za genocid u BiH
bila uključila gotovo sva pravna, čak i ona liberalna elita, koja je
svojim savetima ili na druge načine pomagala da Beograd bude
oslobođen direktne odgovornosti. Naravno, u sve su se umešali
interesi velikih sila, koje nikada neće dozvoliti da međunarodno
pravo bude jednako za sve države. U svakom slučaju, odlukom
Međunarodnog suda pravde za genocid osuđeno je isključivo političko
i vojno rukovodstvo Srba iz BiH, što ne samo da nije istinito i
pravedno - ponavljam, umešanost Beograda nije sporna - nego se i
sprečava pomirenje i normalizacija odnosa unutar same BiH. Pored
toga, navedena presuda sokoli Beograd da ne odustaje od svog
strateškog cilja, a to je osamostaljenje RS-a i njegovo pripajanje
Srbiji. Toj bi se državi, vidimo poslednjih meseci, pored dela BiH,
pridružile i Crna Gora i deo Kosova. Pozivajući se na tekst bivšeg
britanskog diplomate, Milorad Dodik je, u novogodišnjem intervjuu
jednom beogradskom tabloidu, govorio upravo o toj državi, odnosno o
novom prekrajanju granica na Balkanu. Ova ideja je dobila veliki
prostor u javnosti pre svega zahvaljujući Rusiji, čiji je Milorad
Dodik direktni eksponent.
DANI: Da li je politika Beograda prema ideji velike srpske države
jedinstvena ili tu postoje određene nijanse? Da li su, dakle,
predsjednik Tomislav Nikolić i ministar Ivica Dačić zaista
zagovornici “tvrde ruske struje” koja Srbiju vidi u granicama o
kojima mašta Milorad Dodik, čemu se navodno protivi “proevropski
orijentisani” premijer Vučić, koji sve više gubi živce i, tobože
apelujući za mir, otvoreno zvecka oružjem?
BISERKO: Teško da bismo mogli reći da je Vučić, kao samodefinisani
proevropski premijer, protiv RS-a. Kao političar čiji je barem
deklarativni cilj ulazak Srbije u EU, Vučić, pored problema na
unutrašnjem planu sa demokratijom, medijskim i svim drugim
slobodama, objektivno ima problem i sa Rusijom, pa time i sa celim
tim proruskim korpusom u regionu. Moskva se, naime, pored
priključenja zemalja regiona NATO-u, sada otvoreno protivi i
njihovom članstvu u EU. U tom smislu, dakle, Vučić se trenutno
nalazi u poziciji koja je po njega krajnje nepovoljna. Stvari
komplikuju i predstojeći predsednički izbori, koji premijera
suočavaju sa veoma ozbiljnom dilemom: da li na te izbore izaći sam
ili podržati dosadašnjeg predsednika Tomislava Nikolića. Drugim
rečima, Vučićev problem je da centar moći iz Vlade prenese na
Andrićev venac, u Predsedništvo Srbije; istovremeno, muči ga kome
će, postane li predsednik, ostaviti stranku, budući da u malo koga
ima poverenja. Najzad, pitanje je kakav je odnos snaga unutar same
Srpske napredne stranke (SNS).
DANI: Savjetnica predsjednika Srbije tvrdi da istraživanja pokazuju
da bi čak 82 procenta glasača SNS-a glasalo za Tomislava Nikolića.
BISERKO: Time je Vučićev problem veći. Ceo desni blok na koji bi
Nikolić kao kandidat za predsednika Srbije mogao da računa, protivi
se dogovoru sa Prištinom, želi prekid dijaloga u Briselu, što se
poslednjih dana manifestuje kroz podsticanje sukoba Srba i Albanaca.
DANI: Da, ali ko stoji iza svega toga? Premijer Vučić se, govoreći o
Albancima i zidu u Mitrovici, očito vraća na svoju radikalsku,
rasističku retoriku; prijeti stranim ambasadorima...
BISERKO: Sve izjave date nakon prošlonedeljnog prekida pregovora
Beograda i Prištine u Briselu u funkciji su mobiliziranja i
homogeniziranja biračkog tela oko predsedničkih izbora. Za Vučića je
ta trka od sudbinske važnosti i on ne želi da izgubi niti jedan
glas. Zato radikalizuje svoje javne nastupe i na taj način dodatno
podstiče kontrolisane srpske tabolide da objavljuju rasističke
tekstove i da pozivaju na rat. Uostalom, pogledajte naslovne strane
beogradskih medija, pogledajte kako se govori o susedima! To liči na
vreme Slobodana Miloševića. U Srbiji se ponovo otvara pitanje
položaja Srba u regionu, dok pojedini desničarski krugovi traže čak
“internacionalizaciju srpskog pitanja” u Crnoj Gori, u Hrvatskoj, u
BiH. Ali ta politika nije nepoznata: instrumentaliziranjem Srba koji
žive u tim zemljama, Srbija ceo 20. vek destabilizuje region. Susedi
Srbije, naravno, reaguju na tu uzbunu, ali se u svim analizama
namerno zanemaruje činjenica da agresivnu politiku generiše upravo
Beograd. Odavde se, dakle, prizivaju sukobi, odavde se priziva rat.
DANI: Srpski član Predsjedništva BiH Mladen Ivanić kaže da neće biti
rata, biće incidenata.
BISERKO: Čekajte, šta to znači?! Ko će te incidente da kontroliše?
Zar upravo “incidentima” nisu počeli i ratovi devedesetih?
DANI: Uzgred, osim što Dodik svoj nacionalizam i namjeru da
destabilizuje BiH iskazuje direktno, dok Ivanić, makar verbalno, to
ne radi toliko brutalno, po čemu se ova dvojica političara zapravo
razlikuju, imate li ideju?
BISERKO: Ivanić je Dodiku pokušao da se suprotstavi preko borbe
protiv korupcije i kriminala. Međutim, shvativši da od te bitke nema
mnogo vajde, Ivanić se vratio na uvek sigurnu kartu - na
nacionalizam. Odlukom da uprkos stavu Ustavnog suda BiH 9. januara
postroji vojsku u Banjoj Luci, srpski član Predsedništva koji je i u
Sarajevu i u međunarodnim krugovima jedno vreme imao dosta dobar
status, odlučio je da sa Dodikom uđe u bitku oko toga ko je veći
Srbin. Što sve zajedno pokazuje da je razlika između ove dvojice
bosanskohercegovačkih političara veoma tanka.
DANI: Rekli ste da Beograd ponovo generiše sukobe, da provocira i
pravi incidente. Kako na to reaguje međunarodna zajednica?
BISERKO: U regionu je, kao što smo videli, protekle nedelje boravio
generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg, koji je rekao da
kosovska jedinice ROSU ima pravo da se kreće po celoj teritoriji
Kosova. A upravo je to bilo jedno od pitanja koje je, povodom
provokacije sa vozom “Kosovo je Srbija”, izazvalo otvoreni bes
premijera Vučića. Sve u svemu, poruka sekretara Stoltenberga
pokazala je da je Zapad, iako to često tako ne izgleda, veoma
svestan odakle vetar duva: jasno im je, dakle, da je cilj epizode sa
srpskim vozom bio da se izazove incident. Verujem da NATO to neće
dozvoliti.
DANI: Hoće li dozvoliti destabilizaciju Bosne i Hercegovine?
BISERKO: NATO je dao nekoliko jasnih upozorenja i povodom proslave
9. januara. Pored toga, SAD su uvele sankcije Dodiku, koje bi mogle
da slede i države i EU. U tom smislu, Dodik je prilično pritisnut:
dato mu je do znanja da ne može da radi šta hoće bez ikakvih
posledica. Iako su te opomene, čini se, imale efekta - Dodik se ipak
malo primirio - bojim se da će se on vratiti na politiku daljih
provokacija u BiH, na izazivanje haosa. Tim pre što je svestan da je
to jedini način da politički preživi.
DANI: Kako Vam izgledaju lični odnosi Milorada Dodika i premijera
Aleksandra Vučića? Predsjednik Vlade Srbije jedan dan pravi
distancu, dok se već sljedeći sa Dodikom najsrdačnije pozdravlja.
BISERKO: U nedavnom sukobu Dodika i Ivanića, Vučić se trudio da po
svaku cenu ostane neutralan; nije prisustvovao proslavi 9. januara,
iako je Dodiku poslao krajnje dvosmislen telegram čestitke... Vučić
očito želi da u javnosti ostavi utisak političara koji se strogo
drži Dejtonskog sporazuma: podržava RS, ali i teritorijalni
integritet BiH. Za razliku od Tomislava Nikolića, na primer, koji
ponavlja da je BiH neodrživa.
Iako bi to lično možda i voleo (pitanje je da li je Vučić, takav
kakav je, ikada Dodiku oprostio podršku i pomoć koju je ovaj 2012.
pružio Borisu Tadiću kao kandidatu za predsednika Srbije), srpski
premijer i dalje nema snage da sa Miloradom Dodikom definitivno
prekine. Možda i zato što veoma dobro zna da ceo blok na čijem je
čelu, uključujući i dobar deo opozicije, zagovara otcepljenje RS-a
od BiH i pripajanje Srbiji, što bi bila “adekvatna kompenzacija” za
izgubljeno Kosovo. Ta politika je toliko čvrsta i dominantna da je
Vučiću teško da to konačno preseče. Uostalom, znamo kako su
prolazili političari u Srbiji koji su kroz istoriju pokušavali da se
okrenu od politike teritorijalnih pretenzija prema drugim državama.
DANI: Mislite da je Dodik toga svjestan?
BISERKO: Dodik svakako oseća Vučićevo kolebanje i pošto sa
premijerom Srbije ipak nema tako blizak odnos kakav je imao sa
Borisom Tadićem, nastoji da nađe alternativu...
DANI: Kakvu alternativu?
BISERKO: Po onome što znam, u izborima za predsednika Srbije Dodik
za sada još tajno podržava svog starog prijatelja i partnera Vuka
Jeremića.
DANI: Zašto tajno?
BISERKO: Prvo, moram da kažem da mislim da se personalnim odnosima
daje značaj koji oni objektivno nemaju. Drugo, kada je reč o
kandidatima za predsednika Srbije - a preko tih izbora se, kažem,
ovih dana prelamaju mnoge stvari - Dodik se plaši da bi javna
podrška Vuku Jeremiću mogla uticati na njegov odnos sa Vučićem.
Istovremeno, budući da je Dodik u srpskim medijima i javnosti
predstavljen kao “veći Srbin” od Vučića - baš kako što je
svojevremeno Radovan Karadžić bio “veći Srbin” od Miloševića -
Jeremić bliskost sa nekim ko navodno brine o Srbima i ko neće
odustati od srpskih velikodržavnih ciljeva itekako koristi u
kampanji. Tim pre što kontrolisani tabloidi Jeremića poslednjih
nedelja pokušavaju da eliminišu iz trke za predsednika na
najprimitivniji način.
DANI: Mediji koji su pod direktnom kontrolom premijera Vučića Vuku
Jeremiću prebrojavaju krvna zrnca, “upozoravajući” javnost na to da
je on “ponosni praunuk Osman-age Pozderca, turskog gospodara
Cazinske krajine”. Uz Jeremićevo prezime se redovno dodaju prezimena
njegove rodbine po majci - Pozderac i Buljubašić. I to baš u momentu
kada se premijer Vučić trudi da se predstavi kao veliki prijatelj
Bošnjaka.
BISERKO: Da, o toj kampanji i govorim.
DANI: Budući da Dodik, koji ipak nije odolio da se umiješa u
predsjedničke izbore u Srbiji, u intervjuu za TV Prva kaže da
indirektno podržava Tomislava Nikolića...
BISERKO: Dodik shvata da su predsednički izbori za Srbiju veoma
važni, zato se i meša. Drugo, zar sam Tomislav Nikolić nije najavio
da će, ako ne dobije podršku Aleksandra Vučića, podržati Vuka
Jeremića? Što nije čudno, budući da je, ponavljam, reč o korpusu
koji je pod uticajem Moskve. Nažalost, Rusiji je dozvoljeno da pruža
otvorenu finansijsku, propagandnu i logističku podršku političarima
koji su spremni da se, zarad svojih interesa, igraju vatrom i da
destabilizuju region.
Sa druge strane, činjenica je da EU, uprkos naporima, nije uspela da
napravi dovoljno jaku arhitekturu na prostoru zapadnog Balkana, što
je Rusiji, koja iz svojih interesa podupire srpski velikodržavni
projekat, omogućilo da izazove stanovite turbulencije u Makedoniji,
u BiH, na Kosovu, kao i u do sada najstabilnijem društvu na Balkanu
- u Crnoj Gori. Dakle, jasno je da je cilj Moskve da pomoću svojih
političkih eksponenata napravi novi ukrajinski scenario. Primer je
ono što se dogodilo u Podgorici na dan izbora.
DANI: Ovakva kakva je, koliko je na takve pokušaje otporna BiH?
BISERKO: Budući da BiH graniči sa Hrvatskom, koja je članica i EU i
NATO-a, destabilizacija ili sukob u Bosni imao bi veoma negativan
uticaj na Hrvatsku u smislu dalje radikalizacije. Pored toga,
eventualni sukob u BiH doveo bi u pitanje granice na Balkanu, na
čemu je rađeno toliko godina. Zato i veoma čudi ponašanje hrvatskog
člana Predsedništva BiH Dragana Čovića, kojeg je, imam utisak, Dodik
vešto iskoristio. Bojim se da će cenu tog dila pre svega platiti
Hrvati u BiH. Pitanje je koliko je uticaj premijera Andreja
Plenkovića na ono što radi HDZ u BiH. Verujem da će o Čovićevim
potezima uskoro morati da se izjasni zvanični Zagreb.
Kada već govorimo o “otpornosti” BiH, čini mi se da tu veliki
problem predstavlja činjenica što su Bošnjaci, kao stvarne žrtve
rata devedesetih, na neki način stavljeni u geto. Teritorijalnim
rešenjem u BiH Zapad je doveo do radikalizacije onog dela
bosanskohercegovačkog stanovništva koje se oseća i poraženo i
frustrirano. Ukoliko se rešavanje bosanskog pitanja ne stavi u drugi
kontekst, ukoliko se ono ne izmesti iz sfere ogromnog i neprimerenog
straha Evrope od islama koji se veoma često pogrešno interpretira, u
BiH bi zbilja moglo doći do dalje radikalizacije. Što, uzgred,
Beograd uporno naglašava.
DANI: Šta naglašava?
BISERKO: U Srbiji se insistira na tezi da je zapravo islamski
fundamentalizam razbio Jugoslaviju. Bošnjaci se smišljeno vezuju za
islamski radikalizam i fundamentalizam, dok su u toj optici Hrvati
isključivo predstavljeni kao ustaše. Drugim rečima, svi susedi
Srbije veštački su zakucani za kvislinštvo ili za fašizam.
DANI: Upravo to ponavlja Milorad Dodik: samo su Srbi bili partizani,
branili su i žrtvovali se za Jugoslaviju, stradali od okupatora i
ustaša, dok su ostali jugoslovenski narodi kvislinzi, ustaše,
pripadnici Handžar divizije i sl. Zar to nije model Dobrice Ćosića:
partizan sa četničkom ideologijom?
BISERKO: Jeste. Beogradska propaganda iz osamdesetih godina 20.
veka, koja je bila usmerena na razbijanje SFRJ, počela je tezom da
Srbi brane Jugoslaviju kao što su je branili i 1941. Budući da je
Srbija četnike u međuvremenu promovisala i zakonski ih definisala
kao antifašiste, to je dalo novi zamajac teoriji po kojoj su, za
razliku od ostalih jugoslovenskih naroda, Srbi najveći branitelji
Jugoslavije. Da, ali kakve Jugoslavije?! Istoričar Kosta Nikolić
nedavno je kazao kako je Jugoslavija bila greška srpskog naroda i
kako se, umesto takve države, trebalo držati ideje Nikole Pašića o
oslobođenju i ujedinjenju Srba. A upravo je priča o “oslobođenju i
ujedinjenju Srba” platforma pomoću koje Beograd ponovo pokušava da
destabilizuje region. |
