NASLOVNA
- AKTUELNOSTI -

AKTUELNOSTI

 

AKTUELNOSTI

STRANA 1/5 ::: 1 | 2 | 3 | 4 | 5

INFO   :::  Naslovna - Aktuelnosti > Aktuelnosti - STRANA 1 > BiH mora obnoviti tužbu protiv Srbije

 

 

Intervju: Sonja Biserko

BiH mora obnoviti tužbu protiv Srbije

Predsjednica Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji objašnjava kakav dil su svojevremeno sklopili bivši šef diplomatije SR Jugoslavije Goran Svilanović i tužiteljica Karla del Ponte, po čemu su slični, a po čemu različiti Mladen Ivanić i Milorad Dodik i da li se lični odnos entitetskog predsjednika RS-a sa premijerom Aleksandrom Vučićem preslikava na odnose BiH i Srbije

 

Piše: Tamara Nikčević

10. februar 2017, Dani

 

DANI: Da li će, po Vašem mišljenju, Bosna i Hercegovina pokrenuti postupak revizije tužbe protiv Srbije za genocid pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu?

BISERKO: Činjenica da se to pitanje pokreće svega petnaestak dana pred istek zakonskog roka, budi sumnju da je Bosna i Hercegovina zainteresovana za obnovu tog procesa. Iako Haški sud nije dozvolio obelodanjivanje dokumenata koji su u tom smislu bili relevantni, dokazi o umešanosti Srbije u rat u BiH nisu sporni. Uprkos tome, bošnjački deo političke elite u BiH i dalje vaga, iako je revizija sudskog postupka, po mom sudu, njihova i moralna obaveza.

 

DANI: Zašto se bošnjački političari dvoume, šta mislite?

BISERKO: Ponekad deluje da sve tri strane u BiH imaju neku svoju računicu, da jedni drugima neprekidno čine određene ustupke. Naročito se to odnosi na Srbe i Bošnjake, između kojih se vodi politička igra sa ciljem da se pod kontrolom drži isključivo vlastito “dvorište”. Sa druge strane, čini mi se da ni u prvom sudskom procesu bošnjačka strana nije bila dovoljno zainteresovana za taj postupak, verujući da će sve moći da se završi bez njenog preteranog angažovanja. Naprosto, olako su se oslonili na podršku međunarodne zajednice koju su u to vreme imali.

Međutim, pokazalo se da, čim se pređe na teren prava, sve postaje neuporedivo ozbiljnije i komplikovanije. Uostalom, srpska strana je, uloživši ogromni i materijalni i pravni kapital kako bi konačna presuda izgledala upravo onakva kako danas izgleda, pokazala koliko je to za njih važna bitka.

 

DANI: Ipak, u presudi se kaže da Srbija nije spriječila genocid...

BISERKO: U ovdašnjim interpretacijama taj se deo presude namerno zanemaruje.

Nažalost, takvoj presudi Međunarodnog suda pravde doprineo je i dogovor tužiteljice Karle del Ponte i Gorana Svilanovića, u to vreme ministra spoljnih poslova SRJ, koji su se saglasili da bi dostavljanje dokaza o umešanosti Srbije u rat u BiH ugrozilo srpski nacionalni interes. Karla del Ponte je taj “argument” uvažila, verujući da će, praveći ustupke Beogradu, Srbiju obavezati da joj isporuči Slobodana Miloševića, Ratka Mladića i Radovana Karadžića. Jasno je da takva politizacija prava i sudskog procesa ima veoma loše posledice.

 

DANI: Kakav je “nacionalni interes” sakriti ulogu Srbije u ratu u BiH?! Zar takvim “argumentima” Goran Svilanović nije cio srpski narod identifikovao sa Miloševićevim, Karadžićevim i Mladićevim zločinima?

BISERKO: Jeste. Ali, nije to bio argument Gorana Svilanovića; reč je o interesu države Srbije. Srpska politička i intelektualna elita, naime, nikada nije bila spremna da do kraja prizna zločine koje je Srbija počinila u ratovima devedesetih, da ih jasno osudi, da se distancira od ratne politike Beograda, verujući da bi time, po njihovoj oceni, i sama država bila dovedena u pitanje. Uostalom, setite se da se u odbranu Srbije od odgovornosti za genocid u BiH bila uključila gotovo sva pravna, čak i ona liberalna elita, koja je svojim savetima ili na druge načine pomagala da Beograd bude oslobođen direktne odgovornosti. Naravno, u sve su se umešali interesi velikih sila, koje nikada neće dozvoliti da međunarodno pravo bude jednako za sve države. U svakom slučaju, odlukom Međunarodnog suda pravde za genocid osuđeno je isključivo političko i vojno rukovodstvo Srba iz BiH, što ne samo da nije istinito i pravedno - ponavljam, umešanost Beograda nije sporna - nego se i sprečava pomirenje i normalizacija odnosa unutar same BiH. Pored toga, navedena presuda sokoli Beograd da ne odustaje od svog strateškog cilja, a to je osamostaljenje RS-a i njegovo pripajanje Srbiji. Toj bi se državi, vidimo poslednjih meseci, pored dela BiH, pridružile i Crna Gora i deo Kosova. Pozivajući se na tekst bivšeg britanskog diplomate, Milorad Dodik je, u novogodišnjem intervjuu jednom beogradskom tabloidu, govorio upravo o toj državi, odnosno o novom prekrajanju granica na Balkanu. Ova ideja je dobila veliki prostor u javnosti pre svega zahvaljujući Rusiji, čiji je Milorad Dodik direktni eksponent.

 

DANI: Da li je politika Beograda prema ideji velike srpske države jedinstvena ili tu postoje određene nijanse? Da li su, dakle, predsjednik Tomislav Nikolić i ministar Ivica Dačić zaista zagovornici “tvrde ruske struje” koja Srbiju vidi u granicama o kojima mašta Milorad Dodik, čemu se navodno protivi “proevropski orijentisani” premijer Vučić, koji sve više gubi živce i, tobože apelujući za mir, otvoreno zvecka oružjem?

BISERKO: Teško da bismo mogli reći da je Vučić, kao samodefinisani proevropski premijer, protiv RS-a. Kao političar čiji je barem deklarativni cilj ulazak Srbije u EU, Vučić, pored problema na unutrašnjem planu sa demokratijom, medijskim i svim drugim slobodama, objektivno ima problem i sa Rusijom, pa time i sa celim tim proruskim korpusom u regionu. Moskva se, naime, pored priključenja zemalja regiona NATO-u, sada otvoreno protivi i njihovom članstvu u EU. U tom smislu, dakle, Vučić se trenutno nalazi u poziciji koja je po njega krajnje nepovoljna. Stvari komplikuju i predstojeći predsednički izbori, koji premijera suočavaju sa veoma ozbiljnom dilemom: da li na te izbore izaći sam ili podržati dosadašnjeg predsednika Tomislava Nikolića. Drugim rečima, Vučićev problem je da centar moći iz Vlade prenese na Andrićev venac, u Predsedništvo Srbije; istovremeno, muči ga kome će, postane li predsednik, ostaviti stranku, budući da u malo koga ima poverenja. Najzad, pitanje je kakav je odnos snaga unutar same Srpske napredne stranke (SNS).

 

DANI: Savjetnica predsjednika Srbije tvrdi da istraživanja pokazuju da bi čak 82 procenta glasača SNS-a glasalo za Tomislava Nikolića.

BISERKO: Time je Vučićev problem veći. Ceo desni blok na koji bi Nikolić kao kandidat za predsednika Srbije mogao da računa, protivi se dogovoru sa Prištinom, želi prekid dijaloga u Briselu, što se poslednjih dana manifestuje kroz podsticanje sukoba Srba i Albanaca.

 

DANI: Da, ali ko stoji iza svega toga? Premijer Vučić se, govoreći o Albancima i zidu u Mitrovici, očito vraća na svoju radikalsku, rasističku retoriku; prijeti stranim ambasadorima...

BISERKO: Sve izjave date nakon prošlonedeljnog prekida pregovora Beograda i Prištine u Briselu u funkciji su mobiliziranja i homogeniziranja biračkog tela oko predsedničkih izbora. Za Vučića je ta trka od sudbinske važnosti i on ne želi da izgubi niti jedan glas. Zato radikalizuje svoje javne nastupe i na taj način dodatno podstiče kontrolisane srpske tabolide da objavljuju rasističke tekstove i da pozivaju na rat. Uostalom, pogledajte naslovne strane beogradskih medija, pogledajte kako se govori o susedima! To liči na vreme Slobodana Miloševića. U Srbiji se ponovo otvara pitanje položaja Srba u regionu, dok pojedini desničarski krugovi traže čak “internacionalizaciju srpskog pitanja” u Crnoj Gori, u Hrvatskoj, u BiH. Ali ta politika nije nepoznata: instrumentaliziranjem Srba koji žive u tim zemljama, Srbija ceo 20. vek destabilizuje region. Susedi Srbije, naravno, reaguju na tu uzbunu, ali se u svim analizama namerno zanemaruje činjenica da agresivnu politiku generiše upravo Beograd. Odavde se, dakle, prizivaju sukobi, odavde se priziva rat.

 

DANI: Srpski član Predsjedništva BiH Mladen Ivanić kaže da neće biti rata, biće incidenata.

BISERKO: Čekajte, šta to znači?! Ko će te incidente da kontroliše? Zar upravo “incidentima” nisu počeli i ratovi devedesetih?

 

DANI: Uzgred, osim što Dodik svoj nacionalizam i namjeru da destabilizuje BiH iskazuje direktno, dok Ivanić, makar verbalno, to ne radi toliko brutalno, po čemu se ova dvojica političara zapravo razlikuju, imate li ideju?

BISERKO: Ivanić je Dodiku pokušao da se suprotstavi preko borbe protiv korupcije i kriminala. Međutim, shvativši da od te bitke nema mnogo vajde, Ivanić se vratio na uvek sigurnu kartu - na nacionalizam. Odlukom da uprkos stavu Ustavnog suda BiH 9. januara postroji vojsku u Banjoj Luci, srpski član Predsedništva koji je i u Sarajevu i u međunarodnim krugovima jedno vreme imao dosta dobar status, odlučio je da sa Dodikom uđe u bitku oko toga ko je veći Srbin. Što sve zajedno pokazuje da je razlika između ove dvojice bosanskohercegovačkih političara veoma tanka.

 

DANI: Rekli ste da Beograd ponovo generiše sukobe, da provocira i pravi incidente. Kako na to reaguje međunarodna zajednica?

BISERKO: U regionu je, kao što smo videli, protekle nedelje boravio generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg, koji je rekao da kosovska jedinice ROSU ima pravo da se kreće po celoj teritoriji Kosova. A upravo je to bilo jedno od pitanja koje je, povodom provokacije sa vozom “Kosovo je Srbija”, izazvalo otvoreni bes premijera Vučića. Sve u svemu, poruka sekretara Stoltenberga pokazala je da je Zapad, iako to često tako ne izgleda, veoma svestan odakle vetar duva: jasno im je, dakle, da je cilj epizode sa srpskim vozom bio da se izazove incident. Verujem da NATO to neće dozvoliti.

 

DANI: Hoće li dozvoliti destabilizaciju Bosne i Hercegovine?

BISERKO: NATO je dao nekoliko jasnih upozorenja i povodom proslave 9. januara. Pored toga, SAD su uvele sankcije Dodiku, koje bi mogle da slede i države i EU. U tom smislu, Dodik je prilično pritisnut: dato mu je do znanja da ne može da radi šta hoće bez ikakvih posledica. Iako su te opomene, čini se, imale efekta - Dodik se ipak malo primirio - bojim se da će se on vratiti na politiku daljih provokacija u BiH, na izazivanje haosa. Tim pre što je svestan da je to jedini način da politički preživi.

 

DANI: Kako Vam izgledaju lični odnosi Milorada Dodika i premijera Aleksandra Vučića? Predsjednik Vlade Srbije jedan dan pravi distancu, dok se već sljedeći sa Dodikom najsrdačnije pozdravlja.

BISERKO: U nedavnom sukobu Dodika i Ivanića, Vučić se trudio da po svaku cenu ostane neutralan; nije prisustvovao proslavi 9. januara, iako je Dodiku poslao krajnje dvosmislen telegram čestitke... Vučić očito želi da u javnosti ostavi utisak političara koji se strogo drži Dejtonskog sporazuma: podržava RS, ali i teritorijalni integritet BiH. Za razliku od Tomislava Nikolića, na primer, koji ponavlja da je BiH neodrživa.
Iako bi to lično možda i voleo (pitanje je da li je Vučić, takav kakav je, ikada Dodiku oprostio podršku i pomoć koju je ovaj 2012. pružio Borisu Tadiću kao kandidatu za predsednika Srbije), srpski premijer i dalje nema snage da sa Miloradom Dodikom definitivno prekine. Možda i zato što veoma dobro zna da ceo blok na čijem je čelu, uključujući i dobar deo opozicije, zagovara otcepljenje RS-a od BiH i pripajanje Srbiji, što bi bila “adekvatna kompenzacija” za izgubljeno Kosovo. Ta politika je toliko čvrsta i dominantna da je Vučiću teško da to konačno preseče. Uostalom, znamo kako su prolazili političari u Srbiji koji su kroz istoriju pokušavali da se okrenu od politike teritorijalnih pretenzija prema drugim državama.

 

DANI: Mislite da je Dodik toga svjestan?

BISERKO: Dodik svakako oseća Vučićevo kolebanje i pošto sa premijerom Srbije ipak nema tako blizak odnos kakav je imao sa Borisom Tadićem, nastoji da nađe alternativu...

 

DANI: Kakvu alternativu?

BISERKO: Po onome što znam, u izborima za predsednika Srbije Dodik za sada još tajno podržava svog starog prijatelja i partnera Vuka Jeremića.

 

DANI: Zašto tajno?

BISERKO: Prvo, moram da kažem da mislim da se personalnim odnosima daje značaj koji oni objektivno nemaju. Drugo, kada je reč o kandidatima za predsednika Srbije - a preko tih izbora se, kažem, ovih dana prelamaju mnoge stvari - Dodik se plaši da bi javna podrška Vuku Jeremiću mogla uticati na njegov odnos sa Vučićem. Istovremeno, budući da je Dodik u srpskim medijima i javnosti predstavljen kao “veći Srbin” od Vučića - baš kako što je svojevremeno Radovan Karadžić bio “veći Srbin” od Miloševića - Jeremić bliskost sa nekim ko navodno brine o Srbima i ko neće odustati od srpskih velikodržavnih ciljeva itekako koristi u kampanji. Tim pre što kontrolisani tabloidi Jeremića poslednjih nedelja pokušavaju da eliminišu iz trke za predsednika na najprimitivniji način.

 

DANI: Mediji koji su pod direktnom kontrolom premijera Vučića Vuku Jeremiću prebrojavaju krvna zrnca, “upozoravajući” javnost na to da je on “ponosni praunuk Osman-age Pozderca, turskog gospodara Cazinske krajine”. Uz Jeremićevo prezime se redovno dodaju prezimena njegove rodbine po majci - Pozderac i Buljubašić. I to baš u momentu kada se premijer Vučić trudi da se predstavi kao veliki prijatelj Bošnjaka.

BISERKO: Da, o toj kampanji i govorim.

 

DANI: Budući da Dodik, koji ipak nije odolio da se umiješa u predsjedničke izbore u Srbiji, u intervjuu za TV Prva kaže da indirektno podržava Tomislava Nikolića...

BISERKO: Dodik shvata da su predsednički izbori za Srbiju veoma važni, zato se i meša. Drugo, zar sam Tomislav Nikolić nije najavio da će, ako ne dobije podršku Aleksandra Vučića, podržati Vuka Jeremića? Što nije čudno, budući da je, ponavljam, reč o korpusu koji je pod uticajem Moskve. Nažalost, Rusiji je dozvoljeno da pruža otvorenu finansijsku, propagandnu i logističku podršku političarima koji su spremni da se, zarad svojih interesa, igraju vatrom i da destabilizuju region.

Sa druge strane, činjenica je da EU, uprkos naporima, nije uspela da napravi dovoljno jaku arhitekturu na prostoru zapadnog Balkana, što je Rusiji, koja iz svojih interesa podupire srpski velikodržavni projekat, omogućilo da izazove stanovite turbulencije u Makedoniji, u BiH, na Kosovu, kao i u do sada najstabilnijem društvu na Balkanu - u Crnoj Gori. Dakle, jasno je da je cilj Moskve da pomoću svojih političkih eksponenata napravi novi ukrajinski scenario. Primer je ono što se dogodilo u Podgorici na dan izbora.

 

DANI: Ovakva kakva je, koliko je na takve pokušaje otporna BiH?

BISERKO: Budući da BiH graniči sa Hrvatskom, koja je članica i EU i NATO-a, destabilizacija ili sukob u Bosni imao bi veoma negativan uticaj na Hrvatsku u smislu dalje radikalizacije. Pored toga, eventualni sukob u BiH doveo bi u pitanje granice na Balkanu, na čemu je rađeno toliko godina. Zato i veoma čudi ponašanje hrvatskog člana Predsedništva BiH Dragana Čovića, kojeg je, imam utisak, Dodik vešto iskoristio. Bojim se da će cenu tog dila pre svega platiti Hrvati u BiH. Pitanje je koliko je uticaj premijera Andreja Plenkovića na ono što radi HDZ u BiH. Verujem da će o Čovićevim potezima uskoro morati da se izjasni zvanični Zagreb.

Kada već govorimo o “otpornosti” BiH, čini mi se da tu veliki problem predstavlja činjenica što su Bošnjaci, kao stvarne žrtve rata devedesetih, na neki način stavljeni u geto. Teritorijalnim rešenjem u BiH Zapad je doveo do radikalizacije onog dela bosanskohercegovačkog stanovništva koje se oseća i poraženo i frustrirano. Ukoliko se rešavanje bosanskog pitanja ne stavi u drugi kontekst, ukoliko se ono ne izmesti iz sfere ogromnog i neprimerenog straha Evrope od islama koji se veoma često pogrešno interpretira, u BiH bi zbilja moglo doći do dalje radikalizacije. Što, uzgred, Beograd uporno naglašava.

 

DANI: Šta naglašava?

BISERKO: U Srbiji se insistira na tezi da je zapravo islamski fundamentalizam razbio Jugoslaviju. Bošnjaci se smišljeno vezuju za islamski radikalizam i fundamentalizam, dok su u toj optici Hrvati isključivo predstavljeni kao ustaše. Drugim rečima, svi susedi Srbije veštački su zakucani za kvislinštvo ili za fašizam.

 

DANI: Upravo to ponavlja Milorad Dodik: samo su Srbi bili partizani, branili su i žrtvovali se za Jugoslaviju, stradali od okupatora i ustaša, dok su ostali jugoslovenski narodi kvislinzi, ustaše, pripadnici Handžar divizije i sl. Zar to nije model Dobrice Ćosića: partizan sa četničkom ideologijom?

BISERKO: Jeste. Beogradska propaganda iz osamdesetih godina 20. veka, koja je bila usmerena na razbijanje SFRJ, počela je tezom da Srbi brane Jugoslaviju kao što su je branili i 1941. Budući da je Srbija četnike u međuvremenu promovisala i zakonski ih definisala kao antifašiste, to je dalo novi zamajac teoriji po kojoj su, za razliku od ostalih jugoslovenskih naroda, Srbi najveći branitelji Jugoslavije. Da, ali kakve Jugoslavije?! Istoričar Kosta Nikolić nedavno je kazao kako je Jugoslavija bila greška srpskog naroda i kako se, umesto takve države, trebalo držati ideje Nikole Pašića o oslobođenju i ujedinjenju Srba. A upravo je priča o “oslobođenju i ujedinjenju Srba” platforma pomoću koje Beograd ponovo pokušava da destabilizuje region.

 

AKTUELNOSTI

STRANA 1/5 ::: 1 | 2 | 3 | 4 | 5

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Copyright * Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji - 2008

Web Design * Eksperiment