|
Populističke snage - partije, lideri i ideje - doprinele su pobedi
stava za napuštanje EU na referendumu u Ujedinjenom Kraljevstvu i
izboru Donalda Trampa za predsednika Sjedinjenih Država. U novije
vreme, populizam se zloslutno šunjao i šunja u pozadini opštih
izbora u Holandiji i predsedničkih izbora u Francuskoj u aprilu i
maju.
Ali, uprkos tome što je populizam naizgled sveprisutan, taj je
koncept prilično teško identifikovati. Populisti su često
netolerantni prema onima koji dolaze sa strane i onima koji su
drugačiji; a ipak, Gert Vilders, ekstremno desničarski populistički
lider u Holandiji, tvrdi je pobornik prava gej populacije. U SAD su
Trampovu (izbornu) predsedničku kampanju opisivali kao pokret uperen
protiv elita; a ipak, njegova administracija već je praktično
'podružnica' Goldman Saksa.
I dok današnja populistička renesansa potiče s nacionalističke
desnice, neki od vodećih eksponenata populizma poslednjih decenija -
kao što je preminuli predsednik Venecuele Hugo Čavez - bili su
čvrsto utemeljeni na levici. Ono što ih povezuje jeste zajedničko
viđenje sveta, koje podrazumeva stvaranje žrtvenih jaraca koji se
mogu okriviti za sve probleme. Osim toga, pošto populistički lideri
tvrde da ovaploćuju homogenizovanu volju mitskog "naroda", za njih
je demokratija cilj kojim se osvaja vlast, a ne željeni cilj kao
takav.
Ali, populiste ne povezuje samo opsesija kulturnim i političkim
granicama. Oni takođe imaju isti recept za upravljanje ekonomijom,
recept koji su komentatori Prodžekt sindikejta uočili mnogo pre nego
što je današnji brend populizma počeo da dominira naslovima u
svetskim medijima. Ocenjujući njihove uvide, možemo početi da
shvatamo poreklo današnje renesanse populizma i ono što čeka zapadne
zemlje gde su njegovi avatari došli na vlast.
Pošto populizam ima mnogo lica, da li je zaista moguće
identifikovati osnovni uzrok? Za Roberta Skidelskog, s Univerziteta
Vorik, nikako nije koincidencija to što su se dva glavna politička
preokreta u 2016 - uspeh breksitovaca na referendumu prošlog juna i
Trampova izborna pobeda - dogodili u "dve zemlje koje su
najvatrenije prihvatile neoliberalne privrede". Ekonomski model u
SAD i Ujedinjenom Kraljevstvu tokom poslednjih nekoliko decenija,
primećuje Skidelski, omogućio je "sramotno bogate nagrade za
manjinu, visoke nivoe nezaposlenosti i nedovoljne zaposlenosti i
smanjenje uloge države u obezbeđivanju socijalnog staranja". A ova
sve veća nejednakost, piše on, "skinula je demokratski veo koji od
većine građana skriva stvarno delovanje vlasti".
No, Anatol Kalecki, glavni ekonomista Gavekal Dragonomiksa (firma za
finansijska istraživanja sa sedištem u Hongkongu; pr. prev.), smatra
da je ovde na delu drugačija dinamika i nudi "nekoliko razloga koji
dovode u pitanje vezu između populističke politike i ekonomskih
nevolja". Za početak, on ističe da "većina populističkih glasača
nisu ni siromašni niti nezaposleni; oni nisu žrtve globalizacije,
imigracije i slobodne trgovine". Nakon analize podataka o izlaznosti
učesnika na referendumu o Breksitu i istraživanja njihovih
opredeljenja, Kalecki zaključuje da "kulturni i etnički stavovi, a
ne direktna ekonomska motivacija, jesu karakteristike koje stvarno
odlikuju izjašnjavanje protiv globalizacije".
Na prvi pogled, ovi argumenti mogu izgledati inkompatibilni; ali je
neslaganje među njima u stvari samo ono između konačnih i
neposrednih uzroka. Za Skidelskog, "razdvajanje između kulturnih
vrednosti manjine i većine postaje ozbiljno destabilizujuće tek kad
se rezultati ekonomskog napretka uglavnom akumuliraju kod već
bogatih". Isto tako, za Kaleckog, "glavni uticaj ekonomije jeste da
je finansijska kriza iz 2008. stvorila uslove za političku reakciju
starijih, konzervativnijih birača, koji su gubili kulturne bitke za
rasni, polni i društveni identitet".
Politički filozof s Harvarda Majkl Sendel upozorava da se ne treba
fokusirati isključivo na "netrpeljivost u populističkim protestima"
ili je videti "samo u ekonomskim uslovima". Osnovna stvar je, tvrdi
on, da su "previranja u 2016. nastala zbog nesposobnosti
establišmenta da rešava - ili čak adekvatno prepozna - stvarne
uzroke nezadovoljstva". A pošto su ta nezadovoljstva "vezana za
društveno uvažavanje, a ne samo za nadnice i radna mesta", njih je
teško razdvojiti "od netolerantnih aspekata populističkih protesta"
- to jest, od antiimigrantskih osećanja.
Dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju Edmund Felps takođe povezuje
gnev populističkih glasača zbog gubitka dostojanstva na planu veće
političke ekonomije. Kako je postojano opadao udeo američke
zaposlenosti u proizvodnji, 'plave kragne' su, primećuje Felps,
"izgubile mogućnost da rade nešto značajno i da imaju osećaj
pokretačke snage". Drugim rečima, "gubitak njihovih 'dobrih radnih
mesta'" značio je gubitak "centralnog izvora smisla u njihovim
životima". I mada su mnoga od izgubljenih radnih mesta u proizvodnji
bila zamenjena novim poslovima u novim sektorima, kako upozorava
istoričarka s Univerziteta Oksford Margaret MakMilan, nijansirani
ekonomski argumenti "ne mogu parirati nesreći ljudi koji se osećaju
marginalizovano, potcenjeno i prezreno".
Jan-Verner Miler, s Univerziteta Prinston, koji je prošle godine
objavio veoma hvaljenu knjigu o populizmu, identifikovao je takva
"osećanja otimanja i lišenosti" kao "plodno tlo" na kojem
populistički političari sada mogu sejati seme ozlojeđenosti. I, u
jednom ranijem komentaru izrečenom mnogo pre sadašnjeg ciklusa
vesti, Miler je objasnio da se "populizam ne može razumeti na nivou
politika; on je više poseban način zamišljanja politika". Iznad
svega, primećuje on, populistička imaginacija je suštinski razdorna:
"Ona suprotstavlja nedužne ljude koji uvek vredno rade, i
korumpiranoj eliti (koja u stvari ne radi već se stara o jačanju
svojih interesa) i onima na samom dnu društva (koji takođe ne rade i
žive na račun drugih)."
U nekim svojim zaraznijim oblicima, populizam se može videti kao
nešto nalik na autoimunu bolest, gde demokratija omogućava jačanje
snaga koje je napadaju. Andres Velasko, bivši ministar finansija
Čilea, žali što priroda predstavničke demokratije može stvoriti
utisak da su političari "udaljeni i nepouzdani". "Retorika moderne
demokratije", piše on, "naglašava bliskost s glasačima i njihovim
brigama." Ali, izabrani predstavnici ne mogu provoditi sve svoje
vreme u interakciji sa svojim biračkim telom kad imaju dužnost da
upravljaju. Kad ova disonanca između retorike i stvarnosti postane
"siviše uočljiva", primećuje Velasko, "kredibilnost političkih
lidera je ta koja trpi".
Ovaj gubitak poverenja vodi nezadovoljne građane da glavne uloge
stavljaju na ono što vide kao verodostojno. Zato, "iako populističke
politike smanjuju opšte ekonomsko dobro", kazuje Velasko,
"racionalni birači se opredeljuju za njih jer su oni cena za
raspoznavanje različitih vrsta političara". U stvari, takva
spremnost na produženje ekonomskih muka s namerom da se kazni
izdajnička elita i udari na žrtvene jarce može biti ključni element
današnjeg uskrsnuća populizma.
Populistički lideri u Mađarskoj i Poljskoj, koji trenutno proizvode
svoju vrstu "neliberalne demokratije", bazirali su, kako izgleda,
budućnost svojih vlada na toj pretpostavci. Kako ističe Maćej
Kisilovski s Centralno-evropskog univerziteta (u Budimpešti), ne
mora čak biti važno ni to što je "velika ekonomska cena neliberalne
demokratije već očigledna". Izborna tela ovih zemalja, pretpostavlja
Kisilovski, "mogu smatrati da je ekonomska stagnacija prihvatljiva
cena za plaćanje onog što najviše žele: poznatiji svet u kojem
država dominantnoj unutrašnjoj grupi garantuje osećaj pripadnosti i
dostojanstva na račun 'drugih'".
Slavomir Sjerakovski s Instituta za napredne studije iz Varšave
pruža dodatne argumente za ovakav stav. Kada se Partija zakona i
pravde (PiS) Jaroslava Kačinjskog vratila na vlast u Poljskoj pre
oko godinu dana, mnogi su smatrali da će ona brzo propasti. Umesto
toga, ona je postigla uspeh, jer je Kačinjski do savršenstva doveo
politiku "dva pitanja veoma bliska biračima: socijalnu pomoć i
imigraciju", objašnjava Sjerakovski. "Sve dok kontroliše ova dva
bastiona glasačkog sentimenta, on je siguran." Naravno, imajući u
vidu politizaciju sudova, civilnih službi i štampe koju sprovodi
vlada PiS, isto se ne može reći za poljske demokratske institucije.
Ali koliko dugo mogu populističke vlade održavati velikodušnu
socijalnu pomoć u odsustvu snažnog ekonomskog rasta? Odgovor će
zavisiti od toga koliko će dugo njihove pristalice ostati ubeđene da
mogu imati svoj deo kolača i jesti ga - što je upravo ono što je
bivši lider Breksita i sadašnji britanski ministar spoljnih poslova
Boris DŽonson obećao onima koji su glasali za izlazak. Zaista, kako
je odmah nakon glasanja o Breksitu primetio DŽefri Saks s
Univerziteta Kolumbija, "glasači iz radničke klase koji su bili 'za'
izlazak smatrali su da će u svakom slučaju najveći deo ako ne i sve
gubitke u dohocima platiti bogataši, a posebno prezreni bankari
londonskog Sitija".
Imajući u vidu neočekivanu žilavost britanske ekonomije tokom prošle
godine, populisti verovatno osećaju da su bili u pravu. Ali, iako je
većina ekonomista pogrešno procenila "neposredni uticaj koji će
glasanje u Ujedinjenom Kraljevstvu imati na njegovu privredu", piše
Paola Subaki iz Četam hausa, "mračnija dugoročna prognoza je
verovatno tačna", imajući u vidu želju britanskih lidera da naprave
potpuni raskid s jedinstvenim tržištem i carinskom unijom EU.
Takvi odloženi efekti mogu stvoriti alibi za politike neodrživosti,
što je, prema Velasku, upravo ono "kako funkcioniše ekonomski
populizam". Na primer, pristup koji će verovatno izabrati Tramp -
smanjenje poreza, mere za podsticanje rasta, i protekcionizam, bez
mnogo razmišljanja o inflaciji ili javnom dugu - neodrživ je i
konačno će propasti.
Ali, kako to kaže Velasko, "'konačno' može biti veoma dugo vreme". A
to populističkim vladama može omogućiti da na vlasti ostanu mnogo
duže nego što mnogi posmatrači veruju. "Populističke politike se
tako zovu jer su popularne", primećuje on. "A popularne su zato što
funkcionišu - bar za neko vreme."
U međuvremenu, populistički lideri mogu sprovoditi programe koje ne
odobrava samo njihova baza, već i mnogi njihovi protivnici. U
vrtlogu prvih dana na položaju predsednika, na primer, Tramp je
ispunio obećanje iz kampanje da će napustiti Transpacifičko
partnerstvo 16 zemalja (TPP). Ovo je, veruje Ašoka Modi s
Univerziteta Prinston, u stvari bio dobrodošao potez, imajući u vidu
da su "međunarodni trgovinski sporazumi, koje podržavaju moćni
interesi, postali suviše nametljivi". Slično tome, pre nego što je
Tramp pobedio, ekonomista s univerziteta Harvard Dani Rodrik
zahtevao je rebalans "između nacionalne autonomije i globalizacije".
Po Rodrikovom mišljenju, to treba sprovesti tako da se ne kaže da
"zahtevi liberalne demokratije" moraju doći pre "onih o međunarodnoj
trgovini i investicijama".
Trampovo obećanje o reformi korporativnog poreza takođe je bilo
prihvatljivo i za mnoge van njegove izborne baze. Martin Feldstin s
Harvarda, koji je predsedavao Savetom ekonomskih savetnika
predsednika Ronalda Regana, smatra da bi sadašnji zakonodavni
predlozi za remont zastarelog američkog poreskog sistema mogli
"imati veoma poželjan uticaj na poslovne investicije, povećanjem
produktivnosti i opšteg ekonomskog rasta". Pretpostavljajući da
Tramp, u saradnji s republikancima u Kongresu, može ostvariti pravi
programski balans, on će sebi pribaviti nešto vremena u odnosima s
poslovnom zajednicom.
Ekonomski istoričar s Prinstona Harold DŽejms ukazuje na jednu tačku
s tim u vezi, kad tvrdi da "ekonomija američkog populizma ne mora
obavezno propasti, bar ne odmah", pre svega zbog "jedinstveno
otpornog" položaja SAD u globalnoj ekonomiji. "Pošto su (SAD)
istorijski bile globalno pribežište u vremenima ekonomske
neizvesnosti", primećuje DŽejms, "politička nepredvidljivost njih
može pogoditi manje nego druge zemlje."
Ali, čak i ako Tramp može produžiti svoj medeni mesec, DŽejms ne
isključuje mogućnost da će "današnji populizam stvoriti uslove za
sopstveno uništenje". Jedan od načina da se to dogodi, tvrdi
Bendžamin Koen s Kalifornijskog univerziteta u Santa Barbari, jeste
ako SAD izgube svoju "prekomernu privilegiju" izdavača dominantne
međunarodne rezervne valute. Ako Tramp "ispuni svoje
protekcionističko obećanje da Ameriku stavi na prvo mesto", piše
Koen, "investitori i centralne banke mogli bi postepeno da budu
prisiljeni da nađu alternativne rezerve za svoje milijarde koje
imaju na raspolaganju".
Trampova verzija ekonomskog populizma mogla bi se takođe naći pred
danom svođenja računa ako njen rezultat bude neki novi ciklus buma i
propasti - koji bi se mogao završiti periodom stagflacije otprilike
u vreme američkih izbora za Kongres 2018. Upravo pre (predsedničkih)
izbora, Feldstin je upozorio da "precenjena aktiva podstiče sve
rizičniji ambijent". Imajući u vidu da američka ekonomija već ima
punu zaposlenost, sa stopom inflacije koja je blizu 2 odsto, Trampov
planirani fiskalni stimulans mogao bi da je gurne u preteranu brzinu
i prinudi Federalne rezerve da podignu stopu federalnih fondova.
Takav bi scenario svakako pogoršao položaj Trampovog izbornog tela
belih radnika u srcu nekadašnje industrijske Amerike. Ali, to bi
takođe mogli učiniti i njegovi trgovinski predlozi, koji bi lako
mogli ubrzati trgovinske ratove s Kinom, Meksikom i drugim
trgovačkim partnerima. Tramp je raseljenim radnicima rekao da za
gubitak svojih radnih mesta krive trgovinske sporazume i
konkurenciju iz uvoza. Ali, "s rastom produktivnosti koji nadmašuje
rast potražnje" širom sveta, ističe dobitnik Nobelove nagrade za
ekonomiju DŽozef Stiglic, "Amerika bi se suočila s
deindustrijalizacijom čak i bez slobodnije trgovine".
Imajući to u vidu, Trampov recept trgovinskog protekcionizma, kaže
Stiglic, "samo će učiniti siromašnijim sve Amerikance". Jedan od
razloga, objašnjava bivša glavna ekonomistkinja Svetske banke En
Kruger, jeste da i uvoz stvara i održava radna mesta. Ironija
Trampovih predloženih carina na uvoz je tome što one ugrožavaju
američke izvoznike. Mnoga radna mesta u izvoznoj industriji, ističe
Krugerova, postoje zbog jeftinog uvoza koji omogućava američkim
proizvođačima da se takmiče i na domaćem terenu i u inostranstvu; i
"izvoz u SAD daje strancima veći prihod kojim mogu kupovati uvozne
proizvode iz SAD i drugih zemalja".
Sajmon DŽonson s Masačusetskog instituta za tehnologiju (MIT) takođe
strahuje od takvog obostrano gubitničkog scenarija. Ako Tramp počne
da oporezuje uvozne proizvode, tvrdi DŽonson, "troškovi po radnom
mestu biće visoki: svi uvozni proizvodi će poskupeti, a to povećanje
na nivou cena će se prelamati kroz cenu svega što Amerikanci
kupuju".
Drugi komentatori Prodžekt sindikejta su ukazivali na jednu dublju
manu u populističkoj ekonomiji, odvojenu od bilo kakvog određenog
programskog predloga: bezobzirnost. Populisti često preteraju
rugajući se nekim legalnim, ekonomskim ili političkim pravilima, ili
nepodesnim uticajem na tržišta u nastojanjima da usmere beneficije
svojim pristalicama.
Nurijel Rubini s Univerziteta NJujork smatra da bi Tramp na sličan
način mogao da se neprikladno umeša na tržište valuta. Pošto njegove
stimulativne mere podižu vrednost dolara, kaže Rubini, "Tramp bi
mogao jednostrano intervenisati da oslabi dolar, ili da nametne
kontrolu priliva kapitala koja bi vodila jačanju dolara". Ali ako
Tramp bude previše nesmotren sa svojim "metodima za kontrolu štete",
već oprezna tržišta bi mogla zahvatiti "potpuna panika".
Ašoka Modi, pak, vidi ozbiljne rizike koje donosi Trampovo mešanje u
ponašanje korporacija i poslovne odluke. Zastrašivanjem kompanija
preko Tvitera da zadrže radna mesta u SAD (ili kažnjavanjem onih
koje su prestale da prodaju odeću njegove kćeri Ivanke), Tramp je
već počeo da potkopava "norme i institucije koje upravljaju
tržištem". A po mišljenju Felpsa, Trampove intervencije na Tviteru,
u kombinaciji s njegovom agendom za deregulaciju, mogu dovesti do
'ušančivanja' korporacija na račun inovacija i konkurencije koji su
neophodni da se održe ekonomski dinamizam i rast dohotka.
S populističkim pokretima koji su zateturali političke
establišmente, može li se uskoro pojaviti neka pozitivna
protivpopulistička programska agenda? Dobitnik Nobelove nagrade za
ekonomiju Majkl Spens vidi mogućnost da nezadovoljni birači odbiju
nedovoljno inkluzivni model ekonomskog rasta. "Pošto su izbrisani
raniji tabui, pretpostavke i predrasude", piše on, "možda će biti
moguće stvoriti nešto bolje." Slično tome, DŽozef Stiglic misli da
je dobra stvar u vezi s 'trampizmom' to što njegovi protivnici imaju
"novi osećaj solidarnosti kada se radi o suštinskim vrednostima kao
što su tolerancija i jednakost, ojačane svešću o netrpeljivosti i
mizoginiji, prikrivenoj ili otvorenoj, što ih otelotvoruju Tramp i
njegov tim".
Kroz mnoge komentare Prodžekt sindikejta provlači se jedan
implicitni argument da je jedina profilaksa protiv ekonomskog
populizma agresivnija preraspodela. Kako to kaže Rodrik, populizam -
i loša uprava uopšte - nastaju kad se elite pokažu nesposobnim da
"sprovedu prilagođavanja koja obezbeđuju da zaista svi imaju
koristi" od postojećeg ekonomskog modela.
Iza sadašnjeg širokog odbacivanja "sistema" stoji veoma
rasprostranjeno osećanje izvesnih grupa birača da je "establišment"
podredio interese građana kosmopolitskim ciljevima kao što su
globalizacija, imigracija i kulturna raznolikost. Mnogi komentatori
se slažu da Velika recesija ili kriza suverenog duga eurozone nisu
ni potrebne ni dovoljne da objasne rast populizma. Više od toga,
populizam je pre jedna vrsta odgovora na produženu ekonomsku
slabost, pogoršanje životnog standarda, pad poverenja u etablirane
institucije i zajedničko osećanje da su vladajući lideri napravili
svoja gnezda na račun naroda.
To su složeni ekonomski i politički problemi na koje populizam nudi
nestvarno prosta rešenja. Napori medija da prodrmaju populistički um
bili su kontraproduktivni, i verovatno će takvi biti i ubuduće. Oni
koji se suprotstavljaju populističkom leku, moraće da pronađu
jednako moćnu alternativu, ili da bespomoćno gledaju kako ekonomska
neizvesnost i beznađe uništavaju pacijenta.
Autorka je francuska ekonomistkinja, profesorka međunarodne privrede
na Školi za biznis i menadžment
Univerziteta Kvin Meri u Londonu i direktorka Centra za istraživanje
globalizacije
Copyright: Project Syndicate |
