|
Draga Miro, poštovani članovi porodice Pantović, prijatelji,
drugarice i drugovi,
Ovde smo, u Centru za kulturnu dekontaminaciju, da još jednom
izrazimo poštovanje i zahvalnost Radovanu Pantoviću, našem
savremeniku, saborcu, saradniku, prijatelju i drugu.
Završio se jedan dug život: 96 godina. To je, bezmalo, jedan vek u
kome su se smenile nekolike generacije. Po veličini podviga i
posledicama poraza, najprepoznatljivija je ona generacija kojoj je
pripadao Radovan Pantović. Ona je iznela oslobodilački rat
1941–1945. godine, podigla i ujedinila razorenu zemlju, pribavila
joj međunarodni ugled, i dugo vladala bez političke konkurencije.
Ja sam pripadala drugoj, posleratnoj generaciji, ali sam znala za
Radovana Pantovića. U jednom periodu – on na državnim, ja na
partijskim funkcijama – delili smo vreme i najopštije ciljeve. Ali,
znati za nekog i poznavati ga nije isto. Prilika da upoznam Radovana
Pantovića pružila mi se tek posle sloma države i promene poretka. On
se angažovao u Društvu za istinu o narodnooslobodilačkoj borbi,
kasnije Savezu antifašista Srbije. Ja sam već odavno bila posvećena
proučavanju istorije srpskog naroda u 19. i 20. veku. Odlazila sam
često u baraku u nekadašnjoj ulici Božidara Adžije, koja je bila
sedište Saveza antifašista. Bez grejanja i sa neizvesnošću koliko će
zbog nedostatka finansija antifašisti u njoj ostati, baraka je
postala mesto dijaloga. Pokušavalo se naći objašnjenje za ono što se
dogodilo devedesetih godina prošlog veka i nazreti izlaz. I tada i
kasnije viđala sam se sa Radovanom Pantovićem i profesorom Miljanom
Rakovićem, nekadašnjim predsednikom CK SK Crne Gore. Oslanjajući se,
svako na svoje iskustvo i znanje, vodili smo duge razgovore kroz
koje sam otkrivala ličnost Radovana Pantovića. Divila sam se
njegovoj posvećenosti opštem dobru i dostojanstvu sa kojim je nosio
ličnu tragediju, deleći je samo sa suprugom Mirom. U tim razgovorima
saznala sam da piše sećanja. Odluka svakog čoveka da se vrati na
svoj životni put uvek zahteva posebnu snagu, spremnost na
samorefleksiju. Sam sa sobom, kada više ništa ne može promeniti,
pošten čovek nastoji da bude iskren.
Moja podrška sličnim poduhvatima, pa i poduhvatu Radovana Pantovića
da napiše svoja sećanja proizlazila su iz moga shvatanja istorije.
Ono što nazivamo istorijskom istinom nije unapred dato: to se traži.
Istorija ima više lica i više dimenzija. Sve se to mora proučavati.
Generacije koje dolaze moraju imati mogućnost da upoređuju i kroz
upoređivanje, pored ostalih izvora, i sećanja autora uspostavljaju
svoj odnos prema prošlosti.
Boreći se za vreme, Radovan Pantović je svoja sećanja pod naslovom
„Dugi hod kroz (ne)vreme i (ne)prilike“ priveo kraju. Pre njegove
smrti, porodica mi je poslala rukopis da ga pročitam. U nadi da će
taj rukopis, uz neophodnu redakturu, biti i objavljen, danas mogu da
kažem da sam, čitajući ga, tek upoznala Radovana Pantovića. Njegova
sećanja nisu njegovi životopis, ali on je kroz svoj „dugi hod“ u
vrtlogu vremena, među ljudima, sa mentalitetom koji je dugo nastajao
– najbolje objasnio sebe. Iz rukopisa Radovana Pantovića se dobro
vodi koliko vreme obeležava ljude, ali koliko se svaki čovek u
jednom istom vremenu razlikuje od drugih ljudi. Bez obzira na
tradiciju, uslove života, porodično vaspitanje, stečeno znanje,
svaki čovek teži da ne postane deo stada: zato mu je potrebna
sloboda.
Najveća pažnja u sećanjima Pantović je posvetio
Narodnooslobodilačkoj borbi. Ratovao je na jugu Srbije koji je, osim
nemačkim okupatorom, bio pritisnut, po zlu upamćenom, vojskom
nemačke saveznice Bugarske, a zatim domaćim kvislinzima: četnicima
Koste Pećanca, kasnije Draže Mihailovića, nedićevcima i
ljotićevcima. Ostavljen sebi, posle Užica, jug Srbije je bio izložen
odmazdama i zločinima. Teško je bilo organizovati otpor: u narodu je
postojao strah i nepoverenje. Radovan Pantović je period 1941–1945.
godine opisao sa preciznošću odličnog udžbenika: fakta bez epiteta.
Pitala sam suprugu da li je, možda, vodio u ratu dnevnik. Nije,
rekla mi je, ali je mnogo čitao. Ali, Pantovićeva sećanja nisu
eklektička: opisano u njima je i doživljeno. Daleko od vojnog i
partijskog vrha, komunisti na jugu Srbije imali su u rukama, na
osnovu opšte orijentacije koju je davao subjekt otpora, vlastitu
inicijativu. Za početak, znali su da prioritet ima otpor okupatoru,
a zatim da „nema povratka na staro“. To jest: nepovratno su otišli
oni koji su potpisali Trojni pakt, ali i oni koji su ga doveli u
pitanje, a zatim, zajedno sa kraljem, napustili zemlju. Ta parola će
dobijati nove sadržaje, ali nikad do kopiranja sovjetskog iskustva.
Instiktivno osećajući čvrstu povezanost čoveka i istorije, Radovan
Pantović je nastojao da sačuva sećanje na svakog ilegalca, borca,
saradnika. Ostavio je skice za portrete Radoša Jovanovića Selje,
Dragog Stamenkovića, Dobrice Ćosića. Drugačija su, međutim,
Pantovićeva sećanja na 1943–1944. godinu. Ali, ne samo zato što je
osećao da mu ističe vreme za pisanje. Najteže je zapravo bilo već
prošlo: došlo je do promene odnosa snaga na frontovima. Odbrana
Staljingrada i Kurska bitka dale su dokaz da Hitler nije nepobediv.
Narodnooslobodilačka borba u Jugoslaviji davala je više od nade da
je obnova zemlje moguća. Borbe na jugu Srbije postale su deo celine.
Za Radovana Pantovića rat je bio najveće ljudsko iskušenje. I on je
osećao ono što je Koča Popović rekao: „Najvažnija je bila Prva
proleterska, sve ostalo je službovanje“. Posle rata Pantović je
dosta vremena proveo na poslovima vezanim za poljoprivredu. Možda i
zbog toga što je pre rata završio nižu poljoprivrednu školu u
Prokuplju; za srednju u Negotinu nije bilo mogućnosti. Otisnuo se u
potragu za poslom: fabrike u Zemunu i Nišu. Kontakt sa leve
orijentisanim studentima, socijalna literatura. To je put mnogih
pripadnika njegove generacije.
Radovan Pantović posle rata nije bio u centrima odlučivanja o
strateškim pitanjima. Bio je na mestima na kojima je mogao bolje da
oseti stvarnost. Otuda su i njegova kazivanja o sukobu sa Staljinom
1948. godine bez ideološke „patnje“, više pragmatična. Prvu
podeljenost on oseća u slučaju Milovana Đilasa. Ne prihvata
razbijanje jedinstva partijskog vrha, ali mu je bliska njegova
kritika privilegija.
Radovan Pantović nije govorio o svemu važnom, ali u onome o čemu je
govorio oseća se mera, pokušaj razumevanja, odsustvo pretenzija.
Ipak, njegovoj pažnji nisu izmakle pojave nacionalizma. Njegovim
glavnim manifestacijama smatrao je Memorandum SANU i Osmu sednicu CK
SK Srbije. Slom Jugoslavije doživeo je kao tragediju. U poslednjem
poglavlju svojih sećanja – „Rušenje snova“ napisao je:
„Za mene i za moju generaciju učesnika u Narodnooslobodilačkoj borbi
raspad Jugoslavije predstavljao je težak psihološki šok i neopisivu
tragediju. Ja i moja supruga Mira, koja je takođe nosilac
„Partizanske spomenice 1941“, krenuli smo u oružanu borbu radi
odbrane i oslobođenja domovine, a to je bila Jugoslavija. Mi jesmo
za vreme rata pevali pesmu:
’Toplički smo mladi partizani,
mi volimo naš rodni kraj’
ali smo bili svesni da nema slobode za Toplicu bez slobode
Jugoslavije“.
Ipak, Radovan Pantović nije samo patio zbog mešanja snova svoje
generacije i svojih vlastitih. Pitao se gde su uzroci katastrofe.
Odbijao je teoriju zavere. Smatrao je opasnim stanovište novih
političkih partija o tome da treba krenuti od nule i koje su svoj
legitimitet zasnivale na negaciji svega što je učinjeno posle 1941.
godine. Pomišljao je da je rešenje bilo u dvopartijskom sistemu: u
jednoj partiji bili bi pravi komunisti, u drugoj – njihovi
protivnici. Čista podela: kao u ratu. U prednostima njegove
generacije bila su, međutim, sadržana i njena ograničenja. Društvo
je postajalo sve složenije, novi su bili izazovi i zahtevali su nove
ljude.
Uz dokaze da se ideologije ne menjaju lako, koje je pružio i on sam,
Radovan Pantović nije bio dogmata. Znao je da nijedno društvo koje
teži slobodi i demokratiji ne može da ignoriše potrebu da se menja.
Kako i u kom pravcu, o tome nije bilo saglasnosti, a ni spremnosti
da se do nje dođe.
Poštovana porodico, prijatelji, drugarice i drugovi,
Savremenici, a naročito saborci, pamte Radovana Pantovića kao čoveka
akcije. Ja sam danas želela da podstaknem sećanja na njega kao
čoveka mišljenja, preispitivanja, odgovornosti. U svom „dugom hodu“
kroz život koji je, eto, obuhvatio jedan vek, Radovan Pantović je
ostao privržen slobodi i svakog naroda i svakog čoveka. A njegov
život, kao i život svakog čoveka, „križni je put, a nije Ikarov let“
- kako je pevao Miroslav Krleža.
Latinka Perović |
