|
Ovih smo dana videli kako se antifašizam slavi u regionu i koji su
to sve politički funkcioneri iz vladajućih struktura, ali i
opozicije prigrlili – barem deklarativno – antifašističko nasleđe
kao svoje. U Banjaluci je Dan pobede obeležen maršom “Besmrtnoga
puka”, u Sarajevu “Maršom antifašista”. Možete li prokomentarisati
izjave ovdašnjih političara, na primer Milorada Dodika, koji je
nedavno kazao kako rehabilitacija fašizma poprima zastrašujuće
razmere?
"Kada govorimo o antifašizmu, onda moramo da razdvojimo to u dve
kategorije. Jednu kategoriju koja zaista to misli i oseća i koja je
sve ove godine pružala otpor, i naravno ovu drugu – koju su
prisvojile političke elite u regionu, a koje to više politizuju i to
zapravo iz nekog razumevanja da je to ipak vrednost koju Evropa
traži. U krajnjoj liniji, to jesu vrednosti na kojima je osnovana
savremena Evropa. Mislim da to nije dovoljno iskreno kada je reč o
političkim elitama, ali važno je da su se na to osvrnuli. Ali ima tu
i dosta podvale: kada se radi o pojedinačnim izjavama kao ova
Milorada Dodika, tu on pre svega misli da je u Hrvatskoj pobedio
fašizam i da je to kontrarevolucija. Ta paradigma je ostala i danas
u medijskoj propagandi i odnosi se na Hrvatsku. Odnosi Hrvatske i
Srbije nikad nisu bili na nižem nivou. Naravno, Srbija se tu pre
svega osvrće na Drugi svetski rat, gde oni tim ratom pre svega upiru
prstom na Jasenovac i tako ratove 90-ih tretiraju kao svojevrsnu
pravednu osvetu".
U jednom intervjuu 2012. rekli ste da je finalna strategija Beograda
to da se Republika Srpska trajno tretira kao ratni plen. Evo, pet
godina kasnije, može li se govoriti o nešto drugačijoj politici?
Kako komentarišete političku vezu Beograda i pomenutog entiteta?
"Kada govorimo odnosima prema RS-u, onda možemo da se osvrnemo na to
šta govore pojedini političari koji su sada na vlasti. To je pre
svega strategija srpske elite generalno, ne samo političke, a to je
da se Republika Srpska tretira kao ratni plen. Čuli smo i odlazećeg
predsednika da on podržava Bosnu, ali da je ona disfunkcionalna. To
treba da se sve smesti u aktuelni međunarodni kontekst, što znači da
sve te turbulencije inspirišu regionalne lidere, naravno i u Srbiji,
da je samo još pitanje vremena kada će se Bosna raspasti. U tom
smislu rekla bih da taj kontekst pogoduje toj vrsti iluzija i,
naravno, tu je uloga same Rusije kada je reč o Srbiji i Republici
Srpskoj, i drugim pravoslavnim entitetima koja ima jednu
odgovarajuću težinu. I drugo, srpska strana je od samog početka i
danas sve više, tretirala rat u Bosni kao oslobodilački rat Srba. U
tom se smislu može tumačiti sve ostalo što se odnosi na rat, pre
svega na Srebrenicu i negiranje učešća Srbije u tom ratu; na neki
način prebacivanje i odgovornosti samo na Srbe u Bosni i ta njihova
kriminalizacija do kraja je sasvim nepravedna, kao i presuda
Međunarodnog suda pravde koji je odgovornost za genocid u Srebrenici
pre svega prebacio na bosanske Srbe, koji to nisu mogli uraditi bez
logističke podrške Beograda. To jako komplikuje odnose u Bosni i
Hercegovini, i naravno čitav taj proces pomirenja dva naroda".
Istorijski ravizionizam čini se kao jedna od temeljnih
karakteristika ovdašnjih država. Nemojmo zaboraviti koliko se napora
ulaže u to da se nacionalizam održava na snazi – kroz obrazovanje
pre svega. A dotaknimo se i preimenovanja naziva ulica, ali i škola.
Neki su intelektualci izdajom Sarajeva ocenili imenovanje jedne
osnovne škole u sarajevskom kantonu po Mustafi Busuladžiću. Kako
gledate na ovo?
"Radi se o nacionalizaciji istorije, koja naravno dobiva razmere
koje su prosto istorijski netačne. U toj esenciji antikomunizma koji
je svugde prisutan se zapravo istorija nacionalizuje, i – naravno –
fašistički se pokreti sa svih strana utemeljuju kao deo novog
identiteta. Tako u Srbiji četnici dobijaju primarno mesto, a
partizani se marginalizuju. U odnosu na region i na svet, jako se
insistira da su Srbi učestvovali u partizanskom pokretu, a na
unutrašnjem planu su četnici ti koji dobijaju pažnju i najprisutniji
su u javnom prostoru, u školskom sistemu, medijima i slično. Kod nas
u Srbiji čak se ide na reviziju Prvog svetskog rata i to polazeći od
aktuelnog političkog trenutka, što znači da žele da daju što veću
ulogu Rusiji i zapravo se insistira na tom prijateljstvu -
istorijski gledano, što naravno ne odgovara činjenicama. A to je
trend koji Rusija podupire, oslanjajući se na pravoslavlje i time se
pokušava stvoriti savez pravoslavnih zemalja na Balkanu jer Rusija
je tu dobila vakuum koji je ostao ispražnjen nakon što su se Amerika
i Evropska unija povukle odatle, što je bilo jednostavno Rusiji da
dobije pažnju bez velikih ulaganja. Sve je to bazirano na toj
frustraciji, na tzv. poniženju, kako se ti narodi osećaju. Revizija
istorije je trend koji je zahvatio sva postsocijalistička društva, a
nacionalizacija istorije postaje očit problem. Uglavnom se
rehabilizuju fašistički likovi, grupe i u tom smislu je desnica
dobila ogroman prostor u svim tim zemljama".
Vratimo se par meseci unatrag i vesti o odbijanju zahtjeva za
reviziju presude po tužbi Bosne i Heregovine protiv Srbije za
genocid pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu. Vi ste govorili o
tome, i to ste, uoči svega ovoga, kazali kako “glavno je pitanje da
li će revizija biti prihvaćena ili ne”. I nije bila.
"Radi se o tome da bošnjačka strana nije pristupila ozbiljno tom
pitanju. Deset godina su imali da se pripreme, da pripreme nove
dokaze kojih ima, a bilo ih je onda kad je taj proces tekao pred
Međunarodnim sudom pravde. Međutim, tih deset godina uglavnom se
ništa nije radilo. To je postalo aktuelno pre nekoliko meseci ili
godinu dana, što nije dovoljno da se pripremi jedan tako ozbiljan
proces. Očigledno da u samom bošnjačkom korupusu su postojala
različita mišljenja o tome da li je to potrebno ili ne. Mislim da ni
Međunarodna zajednica nije bila naklonjena tome. Smatram da je to
bila moralna obaveza bošnjačke elite. Verovatno tu ne bi došlo do
velikih promena, ali je to bila mogućnost da se obelodane dokaze
koji su ostali zatvoreni za širu javnost tokom procesa pred
Međunarodnim sudom pravde. Naravno tu imam pre svega u vidu brojne
presude koje su donesene pred Međunarodnim krivičnim sudom, a koje
osvetljavaju ulogu Srbije i Beograda u ratu u Bosni i Hercegovini,
pre svega je to ta kopča s vojskom i MUP-om. Propuštena je prilika i
suđenjem Karadžiću i Mladiću da se na jedan ozbiljniji način koristi
to suđenje kako bi se javnosti ovde predočio karakter i šta su bili
uzroci i posledice svega toga. To se uglavnom pretvorilo na tržište
žrtvama sa svih strana, i svi su se u tu ulogu žrtve iz koje ne može
ovo da se uradi, pogotovo kada je u pitanje otvaranje pitanja
vlastite odgovornosti. U tom smislu je Srbija naravno otišla
najdalje, s obzirom na to da njena je odgovornost je najveća kad je
u pitanju BiH. I uopšte, njena uloga u regionu je problematična zato
što Srbija nije uspela distancirati se od Miloševićeve politike. Mi
nažalost imamo jaku tendenciju da se Milošević rehabilituje i da sve
što se odnosi na njega da se sagledava u povoljnijem svetlu. I
ponovo se oživljavaju one teze da je Zapad odgovoran za raspad
Jugoslavije i da su Slovenija i Hrvatska, pa i Bošnjaci da su
odgovorni za raspad Jugoslavije. U tom smislu javnost je
preplavljena takvim tezama i interpretacije kroz medije i
publikacije, a to je najveća opasnost jer time se zapravo stvaraju
nove generacije koje to usvajaju bez velikog uvida i znanja. Time se
stvaraju nove tenzije u regionu. Nisam očekivala od generacija koje
su učestvovale u ratu da dođu u poziciju da priznaju šta se radilo i
da priznaju svoju odgovornost, ali sada je najveći problem kako će
se prema tome odnositi nove generacije".
Ceo razgovor sa Sonjom Biserko za N1 Sarajevo pogledajte u videu:
|
