|
U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo se o tome šta
danas za Srbiju znači 5. oktobar. Da li su tadašnji masovni
protesti, kojima je oboren Slobodan Milošević, bili uzaludni i da li
je danas Srbija tamo gde je bila pre 5. oktobra 2000. godine.
Sagovornici su bili Vesna Rakić Vodinelić, profesorka prava iz
Beograda, i Milivoj Bešlin, istoričar iz Novog Sada.
Bilo je reči o tome zašto nakon 5. oktobra nije izvšena lustracija,
zašto se Aleksandar Vučić, Ivica Dačić i Tomislav Nikolić nikada
nisu odrekli onoga što su radili devedesetih godina, kako je
amnestirana Socijalistička partija Srbije, u kojoj meri je
rehabilitovan Milošević, u čemu današnji režim u Srbiji liči na onaj
od pre 5. oktobra, da li je - kao što tvrdi Vučić - Miloševićev
režim sačuvao privredu Srbije, a opljačkali su je oni koji su došli
na vlast posle 5.oktobra, da li Rusija daje nadu srpskim
nacionalistima da će ostvariti ono što nisu mogli u ratovima
devedesetih, kako se moglo dogoditi da list Politika objavi tekst u
kome je Zoran Đinđić optužen da stoji iza ubistava novinara Slavka
Ćuruvije, kao i o tome kako Aleksandar Vulin i Maja Gojković prete
sudskim procesima učesnicima petooktobarskih protesta od pre 17
godina.
Omer Karabeg: Zašto nakon 5. oktobra nije izvršena lustracija? Da
jeste, ne bi danas Srbijom vladali oni koji su tada oterani s
vlasti.
Vesna Rakić Vodinelić: Lustracije nije bilo zato što se opozicija
koja je došla na vlast posle 5. oktobra s različitim motivima borila
protiv Miloševića. Jedni su se borili protiv Miloševićevog
nacionalizma, drugi protiv socijalizma, a treći protiv njegove ratne
politike. Inače, zakon o lustraciji donet je 2003. godine za vreme
vanrednog stanja u Srbiji, posle ubistva premijera Zorana Đinđića.
Ali on nije mogao da bude primenjen zato što nisu bili otvoreni
dosijei tajne policije. Oni su jedno vreme bili ograničeno dostupni
na osnovu uredbe, a posle toga je Ustavni sud zauzeo stav da se
dosijei ne mogu otvarati na osnovu uredbe, već da je potrebno doneti
zakon, a za donošenje zakona nije bilo parlamentarne većine.
Međutim, sve i da je taj zakon primenjen, on ne bi imao velikog
efekta, jer je predviđao meku lustraciju. Naime, oni koji su bili
birani na izborima nisu mogli biti lustrirani, to jeste nije im
moglo biti zabranjeno bavljenje javnim funkcijama. To je važilo samo
za postavljena lica, a najduže vreme na koje se mogla izreći
lustraciona mera bilo je pet godina, u nekim slučajevima do deset
godina.
Milivoj Bešlin: Zakon o lustraciji nikada nije primenjen zbog
odsustva političke volje. Društvo je suviše duboko bilo involvirano
u sve ono što se dešavalo devedesetih godina. Miloševićev režim je u
velikoj meri bio izraz autentične volje građana Srbije, većina je
prihvatala ciljeve i metode njegove politike. Međutim, kada su ljudi
postali nezadovoljni rezultatima, odnosno bilansom te politike, to
jeste kada su nastupili porazi, oni su uskratili podršku Miloševiću
i okrenuli se novim kreatorima te iste nacionalističke matrice. To
je bio glavni razlog zašto je u Srbiji bilo nemoguće sprovesti
lustraciju.
Omer Karabeg: Vučić, Dačić i Nikolić nikada se nisu odrekli onoga
što su radili u Miloševićevo vreme, a to od njih niko nije ni
tražio. Danas ih više niko i ne pita šta su radili devedesetih
godina.
Vesna Rakić Vodinelić: Problem društva u Srbiji je to što zaista
niko nije postavio pitanje njihove odgovornosti, pre svega za rat i
za ratne zločine devedesetih godina. Jednim delom to je zbog toga
što je Socijalistička partija Srbije pod rukovodstvom Ivice Dačića
pokazala dosta fleksibilnosti. Ne treba zaboraviti da SPS nije bio
deo vlasti samo između 2001. i 2003. godine. Društvo u Srbiji nije
smoglo snage da postavi pitanje njihove odgovornosti za otpočinjanje
rata i za podstrekavanje na ratne zločine, a takođe vrlo retko se
postavljalo pitanje njihove odgovornosti i za katastrofalnu
ekonomsku situaciju devedestih godina, jer su sva trojica - i
Nikolić, i Vučić, i Dačić - u različitim oblicima sudelovali u
poslednjoj Miloševićevoj vladi. Mislim da se to ima pripisati pre
svega nacionalističkoj matrici društva, činjenici da je postojao
kontinuitet sa vlašću Slobodana Miloševića. Na pravnom kontinuitetu
je - iz meni teško objašnjivih razloga, pre svega zato što je reč o
pravniku - veoma mnogo insistirao i u tome uspeo Vojislav Koštunica,
a čini mi se da su na politički kontinuitet prećutno pristali svi
izuzev Zorana Đinđića.
Klečanje pred Rusima
Milivoj Bešlin: Kada su se naprednjaci politički presvlačili, oni su
stalno govorili - jeste, grešili smo, ali nikada niko od njih nije
rekao u čemu su grešili. Kada je Vili Brant kleknuo u Varšavskom
getu 1970. godine, on je rekao da ljudi ne mogu pobeći od svoje
istorije. On je prihvatio odgovornost iako nije participirao u
kreiranju nacističke politike, a današnji vrh Srbije učestovao je u
onome što se događalo devedesetih. S njihove strane nije bilo
nikakvog pokajanja. Sa druge strane, metode koje je Milošević
primenjivao devedesetih - od ubistava političkih protivnika i
novinara do agresije na susede - danas primenjuje ruski predsednik
(Vladimir) Putin. Zbog toga danas značajan deo intelektualne,
političke i medijske elite Srbije - usuđujem se da kažem - podanički
i kvislinški kleči pred Rusima. Režim u Kremlju im daje iluziju da
su devedesetih godina radili ispravne stvari, da nemaju zbog čega da
se kaju i da su bili poraženi samo zbog zapadnih zavera.
Vesna Rakić Vodinelić: Velike evropske države koje su imale mračnu
istoriju u Drugom svetskom ratu - Nemačka pre svega, a i Francuska -
uspele su nekako da nađu put pokajanja. Pre dva godine Angela Merkel
je rekla da je holokaust postao deo nemačkog nacionalnog bića, a
Državni savet Francuske 2007. godine priznao je odgovornost
Francuske za deportaciju Jevreja na početku Drugog svetskog rata.
Ništa slično tome, a pogotovo ništa slično onom klečanju Vilija
Branta, nije se dogodilo u Srbiji.
Omer Karabeg: U kojoj meri je danas rehabilitovan i sam Milošević?
Milivoj Bešlin: Slobodan Milošević je rehabilitovan u meri u kojoj
je njegova politika nacionalizma, nasilja, autoritarizma, populizma
i antizapadnjaštva i danas aktuelna u Srbiji, a velikim delom jeste.
Ponavljam, Milošević je bio izraz većinske volje srpskog društva.
Njegova vlast nije bila nametnuta, on nije došao na stranom tenku,
ona je, nažalost, izraz našeg razumevanja politike. Često citiram
istoričarku Latinku Perović koja kaže da se Srbija toga vremena ne
može objasniti Miloševićem, već se pre Milošević može objasniti
Srbijom. On je dobio podršku širokih slojeva stanovništva upravo
zbog toga kakav je bio. U tome treba tražiti razloge zašto je Srbija
tada išla mimo sveta, zbog čega je odbacila promene i nije krenule
putem kojim su išle druge istočnoevropske države, već je krenula u
ratove za teritorije. Ta matrica se i danas sve više promoviše od
strane predstavnika režima.
Frustracija zbog poraza u ratu
Vesna Rakić Vodinelić: Miloševićeva vlast je rehabilitovana u vrlo
velikoj meri, pre svega - poluge te vlasti nisu uklonjene.
Objašnjenje je istorijsko, ali isto tako i političko i pravno.
Nastavak politike čvrste ruke, manje ili više prikrivenog
nacionalizma i nekakvog osvetničkog besa rezultat je činjenice što
je Srbija ratni gubitnik koji pokušava da se predstavi kao faktor
stabilnosti i ekonomski lav na Balkanu, što ona nije. Mislim da je
frustracija, koju građani Srbije osećaju zbog poraza u ratu, bitno
uticala na nastavljanje Miloševićeve politike. Naravno, Miloševićeva
politika u jednom delu, a to je politika rata sa okolnim narodima,
na svu sreću ne može da se nastavi. I to je ono što bitno razlikuje
devedesete godine od današnjeg vremena. Opresija nad građanima
Srbije je poslednje što je ostalo našem autoritarnom vladaru, čija
vladavina polako prelazi u otvorenu diktaturu.
Omer Karabeg: Može li se onda današnji sistem u Srbiji nazvati
restauracijom Miloševićevog sistema?
Vesna Rakić Vodinelić: Moglo bi se reći da je restauracija donekle
izvršena. Ponavljam, osnovna razlika je u tome što više nema rata na
tlu bivše Jugoslavije i nadam se da ga neće ni biti. Na čelu Srbije
je autoritarni vođa koga - manje ili više otvoreno, iskreno ili ne -
Evropa prihvata i podstiče da naglašava svoja formalna proevropska
opredeljenja. To je nešto što takođe razlikuje ovaj režim od
Miloševićevog. Ali, što se tiče unutrašnjeg političkog delovanja -
bitne razlike nema. Unutrašnja politička opresija u Srbiji ne
razlikuje se od one kakva je bila u Miloševićevo vreme. Jasno je da
u Srbiji nema demokratije. Naprotiv, čak se formalni višepartijski
sistem koji danas imamo u parlamentu, i ne pokušava predstaviti kao
demokratija, to je otvorena diktatura većine nad manjinom.
Milivoj Bešlin: Ne spadam među one koji misle da su nam se
devedesete vratile. Mislim da, nažalost, one suštinski nikada odavde
nisu ni otišle. Ključne karakteristike Miloševićeve vlasti nikada
nisu bile do kraja srušene - ni u praktičnom, ni u ideološkom smislu
- da bi se sada restaurirale. Zoran Đinđić je 5. oktobra ostao u
manjini u nameri da se izvrši radikalniji raskid sa Miloševićevim
nasleđem. Na još veće nerazumevanje su tada naišli predlozi o
zabrani Socijalističke partije Srbije, Srpske radikalne stranke i
JUL-a, kao zločinačkih organizacija. Ubrzo posle atentata na
premijera Đinđića Vojislav Koštunica - koji je zapravo bio faktor
kontinuiteta sa Miloševićem i u personalnom smislu, jer je preuzeo
mnoge njegove kadrove, ali i u ideološkom - vratio je SPS u
politički život, a to znači i na vlast. Koštunica je počeo da diže
posrnulu nacionalističku ideološku matricu dajući joj šansu za
preživljavanjem. Sličnu politiku je donekle nastavio i (Boris)
Tadić, tako da dolazak Srpske napredne stranke na vlast 2012. godine
nije veliki diskontinuitet, jer je sve vodilo ka tome.
Kako je Milošević “spasio” privredu
Omer Karabeg: Vučić se odmah po dolasku na vlast čuvao da
afirmativno govori o devedesetim, a danas to otvoreno radi. Vučić je
nedavno rekao da su oni, to jeste Miloševićev režim, devedesetih
godina sačuvali osnove industrijske i poljoprivredne proizvodnje,
srž i suštinu privrede, koja je, kako on kaže, rasturena i
opljačkana od 2000. do 2007. godine. Znači, Đinđić je rasturao ono
što su Milošević, Dačić i on sačuvali.
Vesna Rakić Vodinelić: U to može verovati samo neko ko devedesetih
godina nije živeo u ovoj zemlji i ko ništa o tome nije čitao.
Podsetiću da su, recimo, nekoliko meseci nakon pada Miloševića
prestale restrikcije struje i da je uskoro došlo do potpunog
oporavka energetske osnove Srbije. Pri kraju Miloševićeve vlasti
plate zaposlenih u osnovnim i srednjim školama bile su oko 25
maraka, da bi posle dve ili tri godine bile preko 250 evra. Dakle,
možemo samo - ako smo kratke pameti -tvrditi da je Milošević nešto
sačuvao. U vreme Miloševića u Srbiji je bila inflacija kakva nikada
nije zabeležena nigde u svetu. Svi resursi su bili upropašteni.
Vučićev režim pripisuje pljačkašku privatizaciju vlastima posle
2000. godine. Međutim, neke od one 24 po zlu čuvene privatizacije
bile su izvršene po zakonu o privatizaciji iz 1991. godine - u
Miloševićevo vreme. To se odnosi na Luku Beograd, na dnevne novine
„Večernje novosti“ - čija se svojinska struktura ni danas ne zna - i
na još neka velika preduzeća. Naravno, bilo je pljačkaških
privatizacija i posle 2000. godine, ali ono što se stalno zaboravlja
je da ih je najmanje bilo u vreme vlade Zorana Đinđića, a najviše u
vreme prve vlade Vojislava Koštunice. Sve su to činjenice koje su se
zaboravile, pa mladim generacijama i biračkom telu, koje se ne
odlikuje dugotrajnim pamćenjem, nije teško prodati laži.
Svaki dan sat mržnje
Omer Karabeg: Gospodine Bešlin, mislite li da ljudi veruju Vučiću
kada kaže da je Milošević sačuvao privredu, a da su oni koji su
došli posle 5. oktobra sve to rasturili i opljačkali?
Milivoj Bešlin: Očito je da neki veruju, a neki ne veruju, ali bojim
se da to nije jedina laž koja ovde prolazi. Ovde su laži,
spinovanje, propaganda, teorije zavere postali sistem vladanja. Ako
pogledate naslovne strane beogradskih dnevnih listova - to je
nuklearni otpad. Sem jednog dnevnog lista, svi ostali nude verbalno
nasilje, brutalne laži, ogoljenu propagandu - to je zaista
besprimerno. Danas mediji često deluju brutalnije nego devedesetih.
To je doslovno raspamećivanje ljudi. Ovde se izbrisala svaka granica
između laži i istine, stvarnosti i fikcije, informacije i propagande
- tako da svaka laž i svaka ludost može da prođe. U takvom
brutalizovanom svetu laži i propagande svakog dana, što bi Orvel
rekao, imate po jedan sat mržnje. Samo se od dana do dana menja
objekat te mržnje. Danas su to Albanci, sutra Makedonci, pa
Bošnjaci, zatim Hrvati i tako dalje. U takvom ambijentu onda možete
da govorite da je privreda Srbije sačuvana devedesetih i uništena
posle 2000. godine. To sve nema nikakve veze sa evropskim i
demokratskim vrednostima, a Brisel i Berlin, menjajući demokratiju
za stabilnost, sve to očito podržavaju. Posledica takve politike
Evropske unije je da na kraju, kao što se to pokazalo u Makedoniji,
izgubite i demokratiju i stabilnost, pa Balkan opet postaje bure
baruta.
Omer Karabeg: Danas se dešava ono što je bilo nezamislivo do pre
nekoliko godina. Pre neki dan, „Politika“ je objavila tekst bivšeg
glavnog urednika „Politike ekspres“ Đorđa Martića koji je pet dana
pre ubistva Slavka Ćuruvije u svom listu objavio tekst u kome je
Ćuruvija označen kao najgori izdajnik. Smatra se da je taj tekst bio
najava Ćuruvijinog ubistva. Martić sada insinuira da iza ubistva
stoji Đinđić.
Vesna Rakić Vodinelić: To je ta vrsta laži koja nas napada sa
stranica tabloida i Politike koja je, zapravo, neka vrsta porodičnog
tabloida, utoliko što u njoj nema pornografije, ali ima svega
ostalog. Nema pornografije u bukvalnom smislu, ali ima političke
pornografije.
Osveta poraženih
Omer Karabeg: Da li uskoro možemo očekivati osvetu onih koji su pali
5. oktobra? Ministar Aleksandar Vulin, koji je vrlo blizak Vučiću,
nedavno je izjavio da treba pronaći i kazniti sve one koje su upali
u Skupštinu 5. oktobra, a Maja Gojković, predsednica skupštine
Srbije, tvrdi da su tada iz zgrade skupštine nestale na stotine i
hiljade skulptura i slika. Da li nakon 17 godina sledi osveta
poraženih?
Milivoj Bešlin: Mislim da bih na vaše pitanje najpre morao da
odgovorim kontrapitanjem: ko je tu na kraju poražen? Jer, njihov
projekat je opstao. Verujem da oni imaju želju za revanšom, ali
nisam siguran da su njihovi motivi samo lični. Oni su i ideološki i
politički. Oni su devedesetih bili na pogrešnoj strani istorije, pa
bi sada da pokažu da to nije tako i da su tada vodili ispravnu
politiku. Ipak, važnije od toga je što se srpski nacionalizam, kao
poražena i frustrirana ideologija, zbog promenjenih međunarodnih
okolnosti u punoj snazi vraća na scenu uz, kao što sam već rekao,
snažnu medijsku, obaveštajnu i svaku drugu podršku autokratske
Rusije.
Danas Rusija srpskom nacionalizmu vraća nadu u mogućnost istorijskog
revanša i revidiranja poraza koji je on doživeo devedesetih. Dakle,
ključni problem Balkana bi mogao biti pokušaj Srbije da u regionu
izravna račune iz devedesetih. Ne mislim da će to da se dogodi sutra
i da je novi rat izvestan, ali za početak - oni će da vrše brutalnu
reviziju istorije devedesetih. Meni zaista nije jasna logika vlasti
koja izlazi na izbore sa političkim programom koji je nominalno
proevropski, a istovremeno preko „Politike“ i tabloida svakodnevno
širi mržnju prema Evrope.
Vesna Rakić Vodinelić: Oni svakako imaju potrebu za revanšom. Za tu
najužu grupu oko vladara Srbije - ne biti na funkciji je nešto
najstrašnije. To je i sam Vučić nehotice otkrio kada je
postavljajući (Bratislava) Gašića za šefa glavne bezbednosne
agencije rekao da je on izdržao godinu i po dana bez ijedne
funkcije. Po njihovoj logici - ako neko nije godinu ili dve na
funkciji, propao mu je deo života. Oni su sebi umislili da imaju
pravo da rukovode ovom državom. Što se tiče Aleksandra Vulina i Maje
Gojković, mislim da građani Srbije treba da se sete njihove uloge u
devedesetim godinama. Vulin je uvek bio nekakav lažni maneken koji
je umišljao da liči na Če Gevaru. Prema tome, bilo šta što liči na
revoluciju - a 5. oktobar je u izvesnoj meri na to makar formalno
ličio - njemu bi trebalo da prija, ali pošto je on zapravo
kontrarevolucionar u pravom smislu te reči, dakle u smislu
restauracije mračnjaštva, njemu 5. oktobar ne može da prija.
Naravno, njegov pokušaj da se pravnim putem sveti građanima koji su
bili na ulicama Beograda 5. oktobra ne bi trebalo da prođe, premda
možda tom tvrdnjom rizikujem da ispadnem smešna, jer suviše držim do
pravnog poretka ove zemlje.
A što se tiče Maje Gojković - to što ona govori je čisti
bezobrazluk. Dok je ona bila gradonačelnica Novog Sada, desila se
jedna od 24 sumnjive i sporne privatizacije, a tiče se
autotransportnog preduzeća Vojvodina. Postoji pravosnažna presuda
Vrhovnog suda kojim je država Srbija obavezana da privatniku koji je
privatizovao to preduzeće isplati četiri miliona eura. Ta presuda
još uvek nije izvršena. Ono što bi Maju Gojković svakako trebalo
pitati - da li te slike i skulpture, o kojima ona priča, vrede
četiri miliona eura, koliko država Srbija zbog nje i njene klike
mora isplatiti iz naših džepova, a ne iz njenog. Dakle, neka Maja
Gojković prvo iz svog džepa izvadi četiri miliona eura, pa ćemo onda
da vidimo koji će sud na naknadu štete da osudi građane koji su
prodrli u skupštinu 5. oktobra 2000. godine.
Šta je ostalo od 5.oktobra?
Omer Karabeg: U zaključku, da li je išta ostalo od 5. oktobra ili je
Srbija, što se tiče demokratskih sloboda i pravne države, ponovo
tamo gde je bila u Miloševićevo vreme?
Vesna Rakić Vodinelić: Nažalost, 5. oktobar je politički demonizovan
i to sa priličnim uspehom. Verujem da većina građana gleda na 5.
oktobar kao na izneverenu šansu i krivicu za to pripisuje isključivo
vlastima koje su došle nakon pada Miloševića. Što se tiče stanja
ljudskih prava, ono je danas u Srbiji jadno. Ali, ne bih mogla baš
reći da je toliko jadno i beznadežno kao u Miloševićevo vreme, jer
je Srbija ipak članica Saveta Evrope i nalazi se pod kakvom-takvom
kontrolom Evropskog suda za ljudska prava, mada Srbija nije baš
previše raspoložena da izvršava njegove presude. Ne treba zaboraviti
ni činjenicu da Srbija u Miloševićevo vreme nije bila članica
Ujedinjenih nacija i da je to postala nakon 5. oktobra. Dakle, ne
bih bila baš potpuno pesimistična. Mislim da članstvo u tim
organizacijama ipak nešto znači.
Milivoj Bešlin: Peti oktobar je pre svega bio odbrana izbornih
rezultata koje je Milošević ukrao - to moramo imati u vidu kada
ocenjujemo njegov značaj. U širem smislu on je bio ne samo pobuna
protiv korumpiranog i zločinačkog režima, već i protivljenje daljoj
izolaciji Srbije i izjašnjavanje za njeno uključivanje u evropske i
svetske tokove. Tako da - iako ne mislim da je Srbija u demokratskom
razvoju mnogo odmakla od devedesetih - nisam pristalica mišljenja da
je sve isto kao devedesetih godina i da nema nikakve promene. Iako
je Srpska napredna stanka nakon dolaska na vlast 2012. godine u
rekordno kratkom roku slomila ceo politički sistem, ipak postoji
nekakva makar nominalna proevropska platforma, politički protivnici
i kritički novinari se ne ubijaju na ulici, kao što je to bilo u
Miloševićevom režimu, a nesuglasice u regionu ne rešavaju se ratnim
sredstvima. To jesu nekakve tekovine 5. oktobra i u tom smislu nisam
potpuni pesimista. |
