Silovanje tokom ili nakon rata (kada se pobednici svete) je masovna pojava: Latinka Perović

Na Balkanu je mir samo prividan, vodi se latentni rat i, zapravo, nismo izašli iz devedesetih, kaže za Radio Slobodna Evropa istoričarka Latinka Perović.

"Ranije je dominirala paradigma o Srbima kao pobednicima u ratu i gubitnicima u miru. Sada je narativ: probajmo da izgubljeno u ratu dobijemo na miran način. To je rasprostranjeno raspoloženje i bojim se da se stvara privid o pomirenju, o zaboravu prošlosti, mogućnosti ekonomske i političke saradnje u regionu. Mi vidimo da se on nalazi na ivici sukoba i da nepoverenje traje", navodi Perović.

U utorak veče su članovi desničarske organizacije "Srpski politički forum" pokušali da prekinu skup na Fakultetu političkih nauka u Beogradu koji je organizovala mirovna organizacija "Žene u crnom".

"Ova tribina je bila veoma važna jer se na njoj govorilo o istoriji, etici i trajnosti te vrste zločina u ratovima u kojima se žensko telo pretvara u teritoriju koju treba osvojiti. Takav je bio i karakter rata u Bosni i Hercegovini, čije su pojedine žrtve govorile na tribini. Međutim, ovi mladi ljudi nisu hteli da ništa znaju o tome iako su akademski građani - čak ni kakve emocije izazivaju ovakvi zločini", ističe Perović.

Protest desničara uz slike Ratka Mladića

RSE: Incident na Fakultetu političkih nauka je samo poslednji u nizu pokušaja desničarskih organizacija da onemoguće istomišljenike da iskažu svoj stav.

Perović: Najpre da kažem šta je bio povod za organizovanje tribine. Predstavljena je knjiga "Ženski sud: feministički pristup pravdi" o događaju u Sarajevu (Prvi Ženski sud održan je u glavnom gradu BiH 2015. godine) i nastavku procesa. To je veoma važna publikacija po svojoj dokumentarnosti. “Žene u crnom” su organizovale ovu promociju.

Bila je najavljena reakcija grupe desničarskih organizacija čiji su članovi studenti Fakulteta političkih nauka. Organizatorke tribune su imale dozvolu uprave Fakulteta, ali pošto su videle da se stvara posebna atmosfera, prijavile su skup i policiji, čiji su pripadnici bili prisutni i postupali veoma korektno.

Dvorana je bila prepuna. Ovi mladi ljudi koji su bili protiv promocije sedeli su na jednoj strani, ostali na drugoj. Tribina je počela bez incidenata. Ja sam predstavila knjigu i to što sam govorila proteklo je mirno bez reakcija. Onda je uzelo reč još nekoliko žena. Kada su one završile, ta grupa je ustala i krenula ka izlazu. Prolazeći pored stola predsedavajućeg, oni su delili neke plakate, fotografije Ratka Mladića, ali nije bilo nekih parola. Oni su jednostavno otišli sa tog skupa.

RSE: Preostali u publici su nastavili da slušaju vaša izlaganja?

Perović: Većina ljudi je ostala, među njima mnogo mladih. Na tribini su bile žene koje su doživele silovanje, ali koje su smogle snage da o tome svedoče sa puno dostojanstva, kao neko ko govori o onome što je preživeo a prema čemu je uspostavio odnos zrele osobe.

One su takođe učestovale u predstavljanju knjige, govoreći sa krajnjom smirenošću, i najžalosnija, sramna činjenica je da su ti mladi ljudi – kojima bi ove žene mogle biti majke – napustili skup. Ipak nisu uspeli da ga prekinu. Vladala je tišina dok su izlazili nakon čega je nastavljen razgovor koji je bio veoma potresan i informativan jer se o tome u Srbiji veoma malo zna tako detaljno.

Nezainteresovani za potresne ispovesti silovanih žena

RSE: Knjiga o kojoj govoriti nastala je na osnovu podataka sa procesa u Sarajevu što je prvi sud u Evropi o zločinu silovanja.

Perović: Da, dok je u svetu održano 40 takvih procesa. Zajedničko za sve njih je da su vlasti prikrivale ove zločine. U Japanu je od 1930. do 1945. silovano oko 200 hiljada žena. Međutim, kada su otkriveni pisani dokumenti, vlasti su to priznale a u Deklaraciju suda koji je održan u Tokiju, car Hirohito je proglašen odgovornim za zločine. Slični procesi su vođeni i u Ruandi, Bangladešu i drugim mestima.

Naravno, silovanje tokom ili nakon rata (kada se pobednici svete) je masovna pojava. To je bio slučaj u Berlinu po završetku Drugog svetskog rata. Jugoslovensko rukovodstvo je protestovalo kod Moskve zbog bahatog ponašanja pripadnika Crvene armije, na šta je Staljin odgovorio: "Morate razumeti sovjetskog vojnika, suviše je proživeo i potreban mu je odmor".

Dakle, ovaj skup na Fakultetu političkih nauka je bio veoma važan jer je govorio o istoriji, etici i trajnosti te vrste zločina u ratovima u kojima se žensko telo pretvara u teritoriju koju treba osvojiti. Takav je bio i karakter rata u BiH, čije su pojedine žrtve govorile na ovoj tribini.

Međutim, ovi mladi ljudi nisu hteli ništa o tome da znaju iako su akademski građani – čak ni kakve emocije izazivaju ovakvi zločini. Zahvaljući upravo ovim procesima – povodom slučaja u Foči, silovanje je uvršteno u ratne zločine. Takođe, silovane žene imaju mnogo najbližih članova porodice o čijim posmrtnim podacima još uvek ništa ne znaju.

Moram vam reći da sam uz nekoliko svedoka koje sam slušala na sudu, te žene svrstala među najbolje i najjače osobe koje sam srela u svome životu.

No, reakcija ove grupe mladih ljudi govori o tuposti, ravnodušnosti – za koju su odgovorni roditelji, škola, mediji i društvo. Raste jedna generacija za koju ne možemo sa sigurnošću reći da neće biti spremna da nešto slično učini.

RSE: Inače, ova grupa je pevala i neke pesme o Kosovu.

Perović: To nisu ni bile pesme već više uzvici o Kosovu poput: dali ste Kosovo. No, u pravu ste, ovo nije jedini slučaj, bilo je više sličnih incidenata u prošlosti. To me uverava da je mir na Balkanu samo prividan te da se vodi latentni rat.

Promena srpske paradigme: Dobiti u miru izgubljeno u ratu

RSE: Nedavno je na tribini u Beogradu francuski filozof Bernar Anri Levi gađan tortom. Iako je Srbija, makar formalno, proklamovala kao cilj ulazak u EU, raste netrpeljivost u društvu. Sve je više desničarskih organizacija u kojima mladi najaktivniji. Kako to objašnjavate?

Perović: U ratu su takve manifestacije nailazile na otpor. Bilo je građanskih inicijativa. Međutim, nakon rata prevladava atmosfera zaborava, kao da se ništa nije dogodilo. To se može objasniti i dalje živim nacionalizmom, s tim što je promenjena paradigma.

Ranije je dominirala paradigma o Srbima kao pobednicima u ratu i gubitnicima u miru. Sada je narativ: probajmo da izgubljeno u ratu dobijemo na miran način. To je rasprostranjeno raspoloženje i bojim se da se stvara privid o pomirenju, o zaboravu prošlosti, mogućnosti ekonomske i političke saradnje u regionu. Mi vidimo da se on nalazi na ivici sukoba i da nepoverenje traje.

RSE: Ko je tvorac te paradigme? Da li samo politička ili i intelektualna elita? Šta se želi njome dobiti?

Perović: Naravno, to je pre svega politika. U njoj su i dalje prisutni oni koji su te ratove vodili. I deo intelektualne elite je odgovoran jer podstiče atmosferu u kojoj se simuliraju pregovori sa Evropom, koja se i sama suočava sa sličnim problemima. Odnosi između država bivše Jugoslavije i dalje su krajnje napeti i stvaraju se lažne predstave da se to može lako prevazići.

Najveći problem je što je izostalo moralni bilansiranje i što ne pokušavamo da uspostavimo nove odnose nasuprot politikama i akterima rata koji su doveli Srbiju do katastrofe.

RSE: Šta se želi konkretno dobiti? Da li je to, na primer, ideja da se u ovoj fazi očuva duhovno i kulturno jedinstvo srpskog naroda a da se u nekom povoljnijem trenutku ostvare i neke teritorijalne korekcije, kao što je pripajanje Republike Srpske kao kompenzacija za Kosovo?

Perović: Ta nada još postoji, što pokazuje da se nismo dovoljno promenili, da nismo napravi bilans svega što se dogodilo te da nismo izvukli pouke i odustali od rata kao naše permanencije.

Ali, drugi su se promenili i žive u oprezu da ne dođe do takvog sukoba zbog čega vlada sveopšta napetost i priprema se za svođenje istorijskih računa.

Naravno, u nekim oazama srpskog društva se shvata kuda vode ovi trendovi o kojima govorim. No, ta težnja o rešenju srpskog nacionalnog pitanja kao državnog – još uvek je živa u politici i znatnom delu javnosti.

RSE: Kada kažete drugi, mislite na druge narode, tačnije da je njihova pozicija snažnija nego tokom 1990-ih?

Perović: Da, svako u suštini ima odgovor za situaciju ukoliko Srbija bude htela da se državno zaokružuje na račun terotirije i stanovništva drugih.

RSE: Međutim, nedavno je i albanski premijer Edi Rama izjavio da je moguće ujedinjenje Albanije i Kosova ukoliko bude bledela perspektiva članstva u EU. Dakle, čuju se nacionalistički tonovi i iz drugih sredina.

Perović: Tako je. Zbog toga, uz sve teškoće kroz koje prolazi, EU je jedina perspektiva koju smo mi na Balkanu veoma loše iskoristili u poslednjih 25 godina. To ostaje perspektiva na koju se gleda uprošćeno. I sama EU se menja. Izbori u Austriji, Holandiji i Francuskoj su pokazali trezveni odgovor na opasnost dezintegracije starog kontinenta na kome bi se međusobno ratovalo.

Iluzorna je nada malih balkanskih naroda da će im biti lakše u podeljenoj Evropi. Naprotiv, bilo bi im mnogo teže. Svaka velika zemlja, kako je govorio Čerčil, imala bi svoju državu u toj balkanskoj močvari na koju bi uticala, delila i koristila njene snage u odmeravanju sa drugim velikim silama.

Promena iznutra, suština evropskog projekta

RSE: Ako ovakva Srbija jednog dana uđe u EU, da li to znači da će imati ulogu kao Orbanova Mađarska, dakle autoritarna i netrpeljiva? Da li će EU uopšte biti spremna da primi takvu Srbiju? Brisel na neki način toleriše Vučićevu politiku iz geostrateškog razloga, pre svega zbog pregovora sa Kosovom.

Perović: Smisao evropskog projekta je da se promenimo iznutra i na taj način približimo svetu koji nije idiličan s obzirom na istorijske, socijalne i mentalitetske razlike. No, ništa nam drugo ne preostaje već pokušaj da u toj zajednici polako prihvatatimo njene vrednosti i hvatatamo ritam njenog razvoja jer je samo u tom slučaju efikasna i njena uzvratna pomoć Balkanu.

RSE: Međutim, problem je što ima zemalja u samoj EU koje se ne ponašaju evropski, pre svega Mađarska i Poljska. Dakle, da li je moguće da Srbija uđe u EU tako što će tehnički ispuniti kriterijume a da suštinski ostane nereformisana?

Perović: Ne isključujem takve političke varijante, ali verujem samo u duboku unutrašnju promenu. Smatram da postoji minimum potencijala da se iznutra civilizujemo i uređujemo, pre svega kao država koja poštuje zakone i spremna je na toleranciju svake vrste.

Još smo u 1990-im godinama

RSE: Aleksandar Vučić je preuzeo dužnost predsednika Srbije. Koliko je on često svađalačkim nastupima i politikom, doprineo stvaranju atmosfere netrpeljivosti?

Perović: Jezik predsednika mora biti makar politički ako nije državnički. Ne možete se neprestano svađati sa protivnicima, isključivati iz borbe za vlast i tretirati kao neprijatelja. Ne možete suziti prostor u kome učestvuje veći broj ljudi. Nema tih ruku, sem tvrde sile koja blokira građanina, koje mogu da obave sve poslove koje ima jedna, makar i mala država, a pogotovo sa ovako teškim nasleđem kao Srbija.

RSE: Da li postoji opasnost da se u strahu od ovakvih ispada desničarskih organizacija, zatim obrušavanja vlasti na neistomišljenike – ljudi počnu povlačiti, ili to može podstaći kulturu otpora?

Perović: Mislim da je strah realna činjenica u Srbiji. On je egzistencijalne prirode. U pitanju je perspektiva mladih ljudi i njihov ostanak ovde. Ljudi se boje i sukoba. Oni teško mogu da podnesu da se ponovi situacija iz 1990-ih.

Često se postavlja pitanje da li se mogu ponoviti 1990-te godine. Međutim, pravo pitanje je da li su one nestale, da li se one još održavaju u tim pretenzijama za određenim političkim rešenjima, što izaziva strahovanja građana.

RSE: Da li će taj strah od 1990-tih podsaknuti ljude da se aktiviraju, da spreče taj povratak? Organizovani su protesti protiv diktature nakon predsedničkih izbora u Srbiji koji su mnoge iznenadili, a koji su na kraju utihnuli. Da li taj kritički otpor ipak slabi bez obzira na strah od povratka 1990-tih?

Perović: Ne može se reći da nema nikakvog otpora, da nema određenih asocijacija. Ja putujem po Srbiji i svuda to srećem. Ipak, ono što u Srbiji nedostaje je subjekt. Vi morate imati političke partije koje imaju različite programske orijentacije, ali koje moraju biti prepoznatljive biračima, koji će se opredeljivati za njih i na taj način preuzimati odgovornost. Niko vas neće osloboditi straha bez vašeg angažmana.

Jednopartijski sistem u Srbiji

RSE: Međutim, te partije, pa i opozicione, imaju problem unutrašnje demokratije. Činjenica je da nekih od njihovih čelnika dugo u politici, neki su bili i na vlasti, a birači su razočarani i njihovim korupcionaškim skandalima. Da li mislite da je jedan od uslova da te partije privuku razočarane ljude i njihovo unutrašnje pročišćavanje?

Perović: Vrlo se često govori o problemu unutrašnje demokratije u partijama, i fakat je da su ovde promene vrlo retke, da lideri "traju" godinama, ponekad i do kraja života. Ali, mi smo društvo takve kulture. Tu je trajao Pašić pedeset godina, pa Josip Broz pedeset godina, pa svi ovi ljudi koji su došli manje, više, na nedovoljno artikulisanom programu, kao glavni cilj imaju da što duže traju.

Mislim da je glavni problem srpske političke scene programska diferencijacija, stvaranje situacije u kojoj građanin može istinski da bira. Mi smo praktično došli u poziciju jednopartijskog sistema. Druge su partije slabe i neubedljive, liče jedna na drugu, i kada dođete na biračko mesto morate razmišljati koga da zaokružite. Mi smo jedno monopartijsko društvo i na tome počiva taj model dugog vladanja.

Bitne su investicije i razvoj, ali ne živi se samo od hleba. Društvu je potrebna i kultura, visoko školstvo. I to je ono što se zatvorilo u jedan krug. Kritična masa za ovu kvalitetnu, dubinsku promenu je napustila zemlju, najpre da spasi život i ne učestvuje u ratu. Verovala je da će se posle promena otvoriti mogućnost za brži razvoj zemlje, no to se nije desilo. Došlo je do ubistva premijera koji je razumevao tu potrebu. Danas ta Evropa uprkos tome što je u jednoj dubokoj krizi pruža više mogućnosti, a mladi čovek, iako to ne ume da formuliše, jako dobro zna da je život izbor mogućnosti.

Ne može se sedeti na dve stolice

RSE: Nedavno je formirana Kancelarija za saradnju sa Rusijom i Kinom. To je još jedan pokazatelj da zvanični Beograd nastoji da sedi na dve stolice.

Perović: Ako želite da budete članica jedne velike međunarodne asocijacije kakva je Evropska unija, pogotovo u sadašnjoj međunarodnoj situaciji, vi ne možete da sedite na dve stolice. Vi se morate opredeliti i to je ključno pitanje za spoljnopolitičku orijentaciju Srbije i to ne u nekom dugoročnom periodu, već odmah.

RSE: Pogotovo što su to različiti vrednosni sistemi.

Perović: Da, pre svega to.

RSE: Zabrinjava što su mladi sve netolerantiji, što pokazuju razna vrednosna istraživanja. Kako će onda srpsko društvo izgledati u budućnosti kada su mladi ljudi sve sklonji autoritarizmu?

Perović: Ne bih rekla da je to unison stav kod svih mladih ljudi. Nažalost, ovi koji su kompetentni, koji brzo uče, spremaju se da odu odavde.

Mislim da je ta autoritarnost i posledica jedne duboke frustracije koja ovde postoji, a naročito te vere u kratkoročna i brža rešenja. Nažalost, takva iskustva imamo, neću reći samo od raspada Jugoslavije, nego i duže. Sve te proturečnosti su bile ispod površine i erodirale su u određenoj međunarodnoj situaciji.

Radi se o situaciji u kojoj se reflektuje te frustracije, velika konfuzija, uverenje da se može nešto brzo uraditi, samo uz druge nosioce vlasti, uz čvrstu ruku, oslonac na velike sile koje su nam bliske po nekim vrednosnim orijentacijama.

Mislim da je to posledica, ali to je situacija koja se uspostavlja iz raznih pravaca; iz porodice, škole, medija,odnosno iz društva na različitim nivoima. Na kraju, činjenica je da ljudi putuju, da se sreću sa tim razvijenim svetom i shvataju da taj razvijeni svet iziskuje lični napor, obrazovni, egzistencijalni, a to se ne postiže preko noći.