|
Predsedniče vlade Izraela, dragi Bibi, hvala vam
za vaše reči. Članovi vlade,
Predsedniče Reprezentativnog saveta jevrejskih institucija u
Francuskoj, Predsedniče Udruženja sinova i kćeri
Jevreja deportovanih iz Francuske, Predsedniče
Unije deportovanih u Aušvic, Predsedniče Fondacije
sećanja na Holokaust, Predsedniče Francuskog
komiteta za Jad Vašem, Veliki rabini,
Gradonačelnice Pariza, Narodni poslanici,
Prefekti, Predstavnici diplomatskog kora,
Izabrani predstavnici, Dame i gospodo,
Ovde sam danas sa vama, ovim tmurnim i svečanim povodom, kako bih
sledio put kojim je 1995. godine krenuo Žak Širak, kome danas
posebno želim da odam počast, a kojim su nastavili Dominik de Vilpen
2005, Nikola Sarkozi i Fransoa Fijon 2007, i konačno Fransoa Oland
2012.[1] Nedavno su francuski politički lideri,
spremni da pogaze istinu, doveli u pitanje ono što smo smatrali da
su vlasti Republike Francuske, nezavisno od partijske pripadnosti,
utvrdile, da su svi istoričari dokazali, a savest nacije potvrdila.
Odgovarati tim falsifikatorima znači uvažavati ih više nego što
zaslužuju, ali ostaviti ih bez odgovora bilo bi gore, jer bi nas to
učinilo saučesnicima.[2] I zato ću to ovde ponoviti:
Francuska je bila ta koja je organizovala raciju, a potom
deportaciju, i kao rezultat, smrt gotovo svih 13.152 francuskih
Jevreja nasilno izvučenih iz svojih domova 16. i 17. jula 1942.
godine. Više od 8.000 ih je odvedeno u Vel d‘Iv pre nego što su
deportovani u Aušvic. Među njima je bilo 4.115 dece između 2 i 16
godina. Uspomeni na njih danas odajemo posebnu počast, koju bih
želeo da obeležimo minutom ćutanja. (Svi ustaju
kako bi odali poštu minutom ćutanja).
Hvala vam. Osuđujem sve smicalice i lukavosti onih
koji danas tvrde da Viši nije bio Francuska, jer Viši, naravno, kao
što i sami znate, nije predstavljao ceo francuski narod, ali jeste
bio francuska vlast i administracija. Zločini
počinjeni 16. i 17. jula 1942. godine bili su delo francuske
policije, koja je izvršavala naređenja vlade Pjera Lavala,
Generalnog komesara za jevrejska pitanja, Luja Darkje de Pelepua, i
prefekta Rene Buskea. Ni jedan jedini Nemac u tome
nije učestvovao. Osuđujem takođe sve one koji ovo
relativizuju, objašnjavajući da bi oslobađanje Francuske od
odgovornosti za raciju Vel d‘Iv bila dobra stvar. I da bi to značilo
da sledimo put generala de Gola i Fransoa Miterana, koji o tome nisu
želeli da govore.[3] Ali postoje istine koje mogu ostati neizrečene
zbog stanja u društvu u kome su, za jedan njegov deo, traume još
uvek sveže, dok se drugi opredelio za poricanje.
Oštre podele u francuskom društvu učinile su da smirivanje i
pomirenje nadvladaju istinu. Naša su društva tako sebi pružila
predah, tokom koga rad na sećanjima ostaje skriven, tokom koga
narodi prikupljali snagu i, korak po korak, ponovo grade pomirenje,
pre nego što će pronaći reči istine koje će ih istinski izlečiti. I
pre nego što će pronaći kolektivnu hrabrost da se suoče sa greškama
i zločinima. Zbog toga mi nismo ovde da bismo
davali svoj sud o odlukama ova dva šefa države, koji su, obojica,
učestvovali u Drugom svetskom ratu sa svim njegovim složenostima.
Ali moramo se prisetiti da je Fransoa Miteran bio taj koji je
uspostavio ovaj dan sećanja, i da su tokom svih tih godina mnogi
ljudi vodili skrivenu borbu kako bi osigurali da ništa ne bude
zaboravljeno. A potom je vreme učinilo svoje.
Svedoci i preživeli su progovorili, arhive su se otvorile,
istoričari su se dali na posao. Tragedije i patnja jednog društva
sazrevaju u njemu. I tada istina izlazi na svetlost dana, neumoljiva
i neopoziva. Niko od nje ne može pobeći. Pokušaj da se ona prikrije
ili omalovaži je uvreda našeg kolektivnog sećanja.
Priznajući svoje greške, Francuska je otvorila put ka njihovom
ispravljanju. To joj služi na čast. To je pokazatelj snažne nacije
koja može da se suoči sa svojom prošlošću. To je hrabrost jednog
naroda koji se ne plaši da preispita svoju savest i pruži ruku
žrtvama i njihovoj deci. Pružanje ruke i obnavljanje veza ne znači
da se ponižavamo nekakvim pokajanjem. To znači da stojimo uspravno i
da smo snažni. Znam da ima onih koji će reći da su
dani kakav je ovaj današnji, i reči poput onih koje sam upravo
izgovorio, podsećanje na poniženja naše zemlje, i da se radi o
nedostojnom pokajanju. Ništa od svega toga nije tačno. Ovo je
nezaobilazni čin sećanja i istorije, on predstavlja našu odgovornost
za konačno pomirenje u našem narodu, čak i kada su u pitanju
najmračnije strane naše istorije, kako bi svako konačno pronašao
svoje pravo mesto. Znajući gde smo izneverili, i ko
je izneverio, mi se istovremeno sa još većim ponosom prisećamo onih
koji su rekli „ne“, i onih koji su, smerno i čovečno, pružili ruku
svojim sunarodnicima. Da, mi danas zaista mislimo i
na one koji su već 1942. učestvovali u unutrašnjem i spoljašnjem
otporu Francuske, i koji su životima platili svoju borbu u ilegali.
Oni su bili deo velikog stradanja heroja, koje je sačuvalo Francusku
i njenu čast. Sećamo se i svih onih Francuza koji su progonjenim
Jevrejima sa dobrodošlicom nudili utočište i sigurno skrovište, i
tako omogućili da tri četvrtine francuskih Jevreja ne dožive užasnu
sudbinu onih koji su uhapšeni 16. jula. Sećamo se svih tih
Pravednika sa ponosom, koji je vremenom postao integralni deo našeg
nacionalnog ponosa. Ali je istovremeno, pored svih
ovih heroja, postojao i Viši, odnosno Država Francuska. Jer
Francuska koju je predstavljala Država Francuska nije zamenila
Francusku Treće republike preko noći. Ministri, funkcioneri, državni
službenici, poslovna elita, menadžeri i profesori Treće republike
dali su najveći deo kadra za državu maršala Petena. Tako je svako
krenuo svojim putem, ka aktivnom ili pasivnom pokoravanju – ili ka
Pokretu otpora. Činjenica je da je višijevska vlada
za svoju politiku kolaboracije mogla računati na unutrašnje snage u
zemlji. Predstava o Višiju kao nekoj vrsti parenteze između 1940. i
1945. godine, ima za cilj da podrži visoko mišljenje koji bi neki
želeli da imaju o Francuskoj. Vrlo je zgodno
smatrati da je Viši monstrum koji je izrastao ni iz čega i vratio se
u ništavilo, verovati da su ti ljudi došli niotkuda i da su po
oslobođenju primereno kažnjeni, čime su eliminisani iz nacionalne
zajednice. Zgodno je, zaista je zgodno… ali je
pogrešno. A ponos se ne može graditi na laži.
Reći ću vam zašto je važno da se ova ideja ne ohrabruje, zašto uvek
moramo da imamo u vidu da Petenova i Lavalova Država Francuska nije
bila samo nepredvidljiva devijacija proistekla iz izuzetnih
okolnosti. Zato što su Viši i njegova doktrina
omogućili da se slobodno ispolje poroci koji su već tada bili mrlja
na licu Treće republike: rasizam i antisemitizam.
Želim da danas ove dve reči, koje se ponekad olako koriste, odjeknu
svom svojom silinom. Želim da se užas i nesreća koje one donose čuju
glasno i jasno, jer su deca, čija smo imena i godine, zapisane na
zidu Memorijalnog vrta dece Vel d‘Iva, upravo gledali, žrtve ničeg
drugog do rasizma i antisemitizma. Rasizma, jer su
njihovi roditelji bili stranci, dok su ona bila većinom Francuzi.
Antisemitizma, jer su u raciji uhapšeni kao Jevreji.
Patnja ove dece čija je lica Serž Klarsfeld[4] – kome bih hteo još
jednom najdublje da se zahvalim – strpljivo prikupio u knjigu koja
se ne može čitati bez suza i neizrecivog gnušanja – patnja je ne
samo vaše dece, dragi moj Serž, već i naše. Patnja
ove dece, od trenutka kada su silom razdvojena od njihovih porodica,
a zatim odvedena u onaj ogromni kazan, kakav je tada bio Vel d‘Iv,
gde nekoliko dana između sebe nisu imali da podele ništa sem nedaće,
bez hrane i vode, sve dok im nije bila obezbeđena na insistiranje
kapetana vatrogasne brigade Pjerea – kasnije proglašenog za
Pravednika među narodima;[5] Od trenutka kada su
deportovana u tranzitne logore, izbezumljena od straha, od tog dana
i tog trenutka nezamislivog bola kada su odvojena od svojih
roditelja, jer je Pjer Laval zahtevao da se cele porodice zajedno
pohapse, ali ne i da zajedno putuju; Do trenutka
kada su ih ukrcali u zapečaćene vagone i poslali ih na apokaliptično
putovanje, na čijem kraju su ih sačekali plač, vapaji za pomoć na
koje nije bilo odgovora, krici, najogoljenija i najmračnija samoća,
i konačno opsceno nasilna smrt, pre nego što su njihova beživotna
tela – dečija tela – unižena u pećima i pepelu; Ova
patnja – njihova patnja – izmiče razumu i ne može se izraziti
rečima. Ona je počela ovde, tog jutra 16. jula 1942. godine, jer su
u Francuskoj, u svesti francuskih građana, francuskih političkih
lidera, francuskih funkcionera i francuskih novinara, rasizam i
antisemitizam već lagano i podmuklo posejali svoje seme, i učinili
da beščasno postane prihvatljivo, pa čak i da se podrazumeva, da
postane državna politika: politika kolaboracionizma.
Sve je to učinilo da jedno takvo apsolutno zverstvo postane moguće.
Pa ipak, ni rasizam ni antisemtizam se nisu rodili sa višijevskim
režimom. Oni su već bili tu, živi i prisutni u Trećoj republici.
Drajfusova afera je pokazala koliko su zarazni. Tridesetih godina
prošlog veka dobili su novi zamah kada su se pojavili intelektualci,
partije i novine koji su ih prihvatili kao svoju doktrinu.
To je bila Francuska nedeljnika Je suis partou i knjige Bagatelles
pour un massacre,[6] Francuska u kojoj je Luj Darkje de Pelepoa – već
tada, 1937 – mogao nekažnjeno da izjavi: „Moramo hitno rešiti
jevrejsko pitanje, bilo progonom bilo masakrom“. To je bila
Francuska u kojoj je antisemitizam u eliti i društvu metastazirao,
potmulo pripremajući svest ljudi za najgore. Jer
zaista, prijatelji moji, varvarstvo ne nastupa otvoreno. Ono ne nosi
uniformu. A kada su nacističke čizme krenule da marširaju ulicama
Pariza, tad je već bilo suviše kasno. Varvarizam
nastaje prvo i prve svega u svesti ljudi. Ideje i reči postupno ruše
barijere u našoj savesti, lome civilizovanost i privikavaju nas da
slušamo i prihvatamo reči koje nikada nije trebalo ni da čujemo.
Hitler, to nije prvenstveno bio Treći Rajh. To nije bila ni 1933.
Hilter, to je prvo i pre svega bio Mein Kampf. Ništa nije započelo
sa Višijem; slabost Francuske je bila ta koja je dozvolila da se
ovaj kancer raširi. Ali se sa Višijem ništa nije ni završilo.
Znam da svi mi volimo da istaknemo kako ćemo se boriti protiv svega
što može da dovede do slične situacije. Ali moramo širom otvoriti
oči i pogledati realnosti u lice. Izvitopereni umovi, moralna i
intelektualna slabost, ono što čini srž rasizma i antisemitizma, još
uvek opstaju u današnjoj Francuskoj, i to u značajnoj meri. Rasizam
i antisemitizam dobijaju nove oblike, menjaju svoje lice i koriste
prikriveniji rečnik. No treba da zastanete samo za
trenutak da biste, iza te nove fasade, prepoznali onaj stari
rasizam, onu duboko ukorenjenu nit antisemitizma.
Svakodnevni rasizam obiluje rečima i karikaturama. Zatvara vrata za
zapošljavanje mladim ljudima koji su stigmatizovani svojim imenom
ili prezimenom. Globalni konflikti nalaze svoj odraz i unutar naše
Republike, stvarajući podele koje proteruju mlade Jevreje iz
pojedinih škola ili teraju imigrantske porodice da se povlače u
svoje sopstvene zajednice. A onda jednog dana, zato
što smo ćutali, zato što nismo želeli da vidimo, reči prelaze u
dela. I tada se reči – koje su za neke bile samo izražavanje mržnje
na drugačiji način, a za druge vrsta kukavičluka ili odsustvo volje
da se otvore oči – pretvaraju u prekinute živote i postupke koji
ubijaju. Ilan Halimi, Džonatan Sandler i njegova
dva sina Arije i Gabriel, Miriam Monsonego, Johan Koen, Filip
Braham, Franosa-Mišel Sada, Joav Hatab, platili su to svojim
životima.[7] Baš kao i Brahim Buaram.[8] I Otac Hamel.[9] Pravosuđe sada
mora da utvrdi potpunu istinu kada su u pitanju pravi razlozi za
smrt Sare Halimi, uprkos poricanjima njenog ubice.[10]
Svaka oskrnavljena i vandalizovana sinagoga, džamija, crkva, hram
ili groblje, za nas mora biti upozorenje. Teorije o
svetskim zaverama, zablude o globalnim finansijama, potuljena
ikonografija i krize identiteta, koji sa sobom nose najotrovnije
stereotipe, šire se velikom brzinom i stižu do lakovernih i
prijemčivih mozgova. Rasizam i antisemitizam imaju
na raspolaganju nemerljiva propagandna sredstva za svoj podmukli
posao. Društvene mreže su veliki rasadnici takve propagande i mi još
uvek nismo u potpunosti utvrdili razmere njihovog uticaja. Našim
sudovima i policijskim snagama je neophodna bolja obuka iz ove
oblasti. Mi se zaista borimo zahvaljujući vašem
neprocenjivom radu da nam otkrijete svetle tragove koje su za sobom
ostavili ovi mučenici, njihova imena, prezimena, godine, adrese, sve
što predstavlja vezu, ma koliko slabu, između njihovih uništenih
života i naše realnosti, i što nas podseća da se varvarstvo događa
ovde, možda baš u našoj ulici. Ono što su
Klarsfeldovi[11] tokom decenija postigli na tom planu od ključnog je
značaja i zaslužuje naše najdublje poštovanje.
Borimo se tako što ne dozvoljavamo da podle izjave koje unižavaju
svest ljudi prođu nekažnjeno. Borimo se kako bismo
osigurali da počinioci nedela ne pobede. L‘Express je 1978. pronašao
Luja Darkjea de Pelepoa, još uvek onog istog, u egzilu u Španiji.
Kao da je još uvek bio zaposednut demonom antisemizma, nije pokazao
nikakvo kajanje za svoj revnostan rad na deportaciji. Čak je tvrdio
da su u Aušvicu gasom ubijane samo vaške. Ipak mu se, u tom
trenutku, kada se o tome uglavnom ćutalo, suprotstavio
beskompromisan i nadmoćan glas Simon Vejl, koja se pre toga na ovu
temu praktično nije oglašavala. Te iste godine, Serž Klarsfeld je
objavio svoj „Memorijal za Jevreje deportovane iz Francuske“.
Takva dela od neprocenjive su vrednosti u vremenima kada se zlo
čudovište pomalja iz senke. Radu Simon Vejl, njenim protestima i
borbi za suštinske vrednosti sada je došao kraj. Kada je zauvek
sklopila svoje oči, znala je da će se njen glas i dalje čuti kroz
njenog sina, Pjer-Fransoa, koji poslednje dve godine predsedava
francuskim komitetom za Jad Vašem. Ali nismo u
pravu kada to kažemo, jer njihovi glasovi nikada ne utihnu. Oni
nikad neće utihnuti, jer smo mi odlučili da ne utihnu, i jer smo
odlučili jednom za svagda da te glasove, koje neki decenijama nisu
želeli da čuju, nikada više neće ugušiti komentari dostojni prezira
ili tišina krivice. Njihovi glasovi nikad neće utihnuti.
Među tim glasovima bili su i glasovi Semjuela Pisara, koji nas je
napustio 2015, i Eli Vizela i Žan-Rafaela Hirša, koji su preminuli
2016. godine.[12] Danas je u mojim mislima i Henri Malberg,[13] koji je
sa svojom porodicom za dlaku izmakao raciji, a koji je preminuo pre
samo tri dana. U svetu u kome se ponovo pomaljaju
verski ratovi, u kome se ponovo raspaljuju etnički sukobi, u kome
netolerancija i sektaštvo udružuju snage, moramo učiniti sve što je
u našoj moći da bismo obezbedili da čovečanstvo ne pristane da padne
tako nisko. Kako su tada tek vredni primeri onih
koji su deportovani, u logorima, utonuli u najtežu bedu, progonjeni
senkom smrti, uspeli da izdignu sebe iznad pukog instinkta za
preživljavanje, na koji su želeli da ih svedu, kako bi negovali,
hranili i oblačili svoje nesrećne drugove, a ponekad čak i slikali i
crtali kao Leon Delabr ili Boris Taslicki, vodili dnevnik kao Eti
Hilesum, komponovali kvartete ili opere kao Žermen Tilion, ili za
sobom ostavili rasprave o Prustu, Mikelanđelu ili prirodnim naukama,
kao jedino dokumentovano sećanje na njih.[14] Neki
kažu da su sve to smišljali kako bi sebe održali u životu, ali to
nije bilo tako. Oni su razumeli da im se ne uskraćuje samo život,
koji je kopnio malo po malo ka sporoj smrti, već i njihova
čovečnost, naša čovečnost. I da su svakog dana, uprkos svojoj
izgladnelosti i iscrpljenosti, branili našu civilizaciju, našu
istoriju, naše umetnike, jedan jezik ili jednu filozofiju, i na taj
način odbijali da ustupe i stopu ove civilizacije, jer u pitanju
nije bilo puko preživljavanje, već potpun, celovit život, jer je to
bila odbrana čovečnosti čije otelotvorenje je u tom trenutku bio
svaki od tih pojedinaca. I to nikad neće biti zaboravljeno.
Mi danas imamo samo jedan zadatak: da budemo dostojni onoga što su
ovi ljudi činili u vreme najdublje tame, dostojni te unutrašnje
čovečnosti koju su pokazivali kada je sve činjeno da im se upravo ta
čovečnost ubije. Svakoga dana, svakoga minuta, mi moramo biti
dostojni, baš kao i oni koji su preživeli Holokaust, i čiji nam
primer tako mnogo znači. Jer je naša Republika doista projekat
čovečnosti, koja sama sebe neprestano iznova otkriva, tražeći
najbolje u sebi, kroz solidarnost, kroz kulturu, kroz obrazovanje.
Proterivanje senki rasizma i antisemitizma zahteva od nas da ne
posustajemo, da se nikad ne pomirimo sa Republikom koja će se
zadovoljiti pukim nadgledanjem procedura, da nikad ne poverujemo da
je prihvatanje nekih stavova dobro za državno jedinstvo, da se rane
time zaceljuju. Nikada ne ustupiti ni stope ove čovečnosti, ne
ustupiti ništa, jer je svakog puta čovečnost svakog od nas dovedena
u pitanje. Jer je svaka nacija podložna riziku da,
kao mesečar, prihvati neprihvatljivo po navici, iz apatije.
Ne smemo nikad dozvoliti da ekonomska ograničenja dovedu do toga da
odustanemo od mesta na kojima nastaju najgori ekscesi. Ne smemo
nikad praviti kompromise u obrazovanju, ne smemo nikad praviti
kompromise u komunikacijama, ne smemo nikad praviti kompromise u
kulturi, ne smemo nikad praviti kompromise u borbi protiv
mračnjaštva i neznanja. Moramo neumorno podržavati one koji rade na
terenu. Ne smemo nikad praviti kompromise u onom
što nas ujedinjuje, u projektima koji predstavljaju vrhunac
čovečnosti koji nam naše vreme nudi: oživljavanju demokratije,
pomoći siromašnima, prihvatanju globalne ambicije borbe protiv
klimatskih promena, prihvatanju na najbolji mogući način izbeglica
koje su bile primorane da beže od rata… jer nas svi ovi poduhvati
čine boljim ljudima. Ova bitka je istovremeno bitka
koju vodimo, i nastavićemo da je vodimo zajednički, svugde,
predsedniče vlade, protiv mračnog terorizma i najgorih oblika
fanatizma, protiv svih onih koji žele da zaboravimo ono na šta sam
upravo podsetio. Mi nećemo dati prostora porukama
mržnje, niti ćemo dati prostora anticionizmu, jer je on samo novi
oblik antisemitizma. I nećemo dati prostora onima koji, na svim
kontinentima, žele da nas nateraju da odustanemo od slobode, žele da
stvore nove podele, žele da nas nateraju da odustanemo od naše
čovečnosti, naše demokratije i naše Republike.
Prijatelji moji, ne smemo gubiti iz vida suštinsku ulogu naše
zemlje, koja ujedinjuje sve njene građane i obezbeđuje svakom
njegovo mesto, njegovo dostojanstvo i njegov smisao. Jer se na taj
način najbolje suprotstavljamo razarajućoj moći rasističke i
antisemitiske mržnje. Strahovi i mržnja među nama rađaju se iz
beznađa i osećanja besmisla i zanemarenosti. Moramo se boriti protiv
te mržnje koja se zasniva na tome ko smo, odakle dolazimo i u šta
verujemo. I ne smemo dozvoliti da nam svoja
ubeđenja nametnu proroci nesreće, koji sve svoje vreme provode
govoreći nam da je horizont mračan, da je svaka nada uzaludna, i da
Francuskoj ponestaje vremena – da je ona možda već i nestala, da se
navikla na ovo nasilje i podele, proroci koji za sve to traže
žrtvene jarce. Jer su i oni sami, zbog svojih reči i ideja, izvori
beznađa i razdora. Republika stoji uspravna i snažna jer je sposobna
da štiti svu svoju decu, Republika stoji uspravna i snažna jer može
da se suoči sa svojom prošlošću u celosti, Republika stoji snažna i
uspravna i zato što ne odustaje – i nikada neće odustati – od bilo
čega što je čini onom što jeste, niti od bilo koje od svojih
vrednosti. Republika stoji uspravna i snažna i zato što ćemo se uvek
opredeljivati za „budni san“ pesnika Elijara. Deca
Vel d‘Iva želela bi da u Republici idu u školu, da dobiju
svedočanstva, da nađu posao, osnuju porodicu, da čitaju i idu na
predstave. Želela bi da uče i da putuju. A njihovi roditelji bi
želeli da ih gledaju kako odrastaju, i da ostare uz njih. Svi bi oni
želeli da vole i da budu voljeni. Vratili smo im imena, godine i
adrese. Toj deci želim da kažem da ih Francuska
nije zaboravila. Želim da kaže da ih Francuska voli. Želim da kažem
da će Francuska uraditi sve što je u njenoj moći da nas njihova
patnja neprestano opominje da ne podlegnemo ni mržnji, ni gorčini,
ni beznađu. Deco moja, izgradićemo Francusku u
kojoj biste voleli da živite. Deco moja,
izgradićemo Francusku u kojoj ćete zauvek živeti.
Živela Republika, živela Francuska. France in
the US, 17.07.2017.
Elysee.fr, 17.07.2017.
Prevod i napomene Ivan Obradović
Peščanik.net, 28.07.2017.
1. Francuski
predsednik Žak Širak izvinio se 1995. godine zbog učešća francuskih
policajaca i državnih službenika u raciji Vel d’Iv (Rafle du
Velodrome d’Hiver, skraćeno Rafle du Vel ‘d’Hiv). Tokom ove racije,
koju je francuska policija sprovela 16. i 17. jula 1942, u Parizu je
izvršeno masovno hapšenje Jevreja, koji su potom privremeno
zatvoreni u Zimski velodrom, da bi nakon toga bili upućeni u Aušvic.
2. Marin Le Pen,
lider stranke Nacionalni front, tokom izborne kampanje 2017. godine
u svojim govorima je tvrdila da višijevska vlada „nije Francuska“.
3. De Gol i Miteran
su odbijali da priznaju odgovornost Francuske za ovaj zločin.
Miteran je u jednom govoru septembra 1994. rekao: „Neću da se
izvinim u ime Francuske. Republika nije imala nikakve veze sa tim.
Ne verujem da je Francuska odgovorna.“
4. Serž Klarsfeld
(rođen 1935) je naturalizovani Francuz rumunskog porekla, aktivista
i lovac na naciste, poznat po dokumentovanju Holokausta. Od 1960.
godine čini značajne napore da dokumentuje jevrejske žrtve u
okupiranoj Francuskoj.
5. Pravednik među
narodima (חסידי אמות העולם, khasidei umot ha’olam) je počasno zvanje
koje država Izrael dodeljuje pripadnicima drugih naroda koji su
tokom Holokausta rizikovali svoje živote da bi spasli Jevreje od
nacističkog progona.
6. Je suis partou
je časopis koji je izlazio od 1930. do avgusta 1944. i otvoreno
podržavao Hitlera, Musolinija i druge fašističke režime. Bagatelles
pour un massacre je antisemitski pamflet Luj-Ferdinanda Selina iz
1937. godine.
7. U pitanju su
Jevreji koji su u ubijeni u Francuskoj u novije vreme, uključujući i
troipogodišnjeg Gabrijela Sandlera i njegovog šestogodišnjeg brata
Ariju, kao i osmogodišnju Miriam Monsonego, koji su ubijeni ispred
svoje škole u Tuluzu 2012.
8. Brahim Buaram je
bio Marokanac koga su u Parizu ubili pripadnici ekstremne desnice
između dva kruga predsedničkih izbora 1995.
9. Žak Hamel je bio
francuski katolički sveštenik, koga su ubila dvojica muslimana 2016.
u ime Isisa, dok je služio misu u svojoj crkvi u Normandiji.
10. Sara Halimi
je aprila ove godine mučena a zatim bačena kroz prozor svog stana na
trećem spratu. Za njeno ubistvo optužen je njen sused Kobili Traore,
musliman, koji je po navodu svedoka tokom napada uzvikivao „Alahu
akbar“ i recitovao odlomke iz Kurana.
11. Pored Serža
Klarsfleda i njegova supruga Beate se aktivno bavi otkrivanjem
nacističkih zločina i njihovih počinilaca.
12. Kao i
dobitnik Nobelove nagrade za mir Eli Vizel, i Semjuel Pisar je
preživeo Holokaust, a najviše je poznat kao jedan od suosnivača Jad
Vašem memorijala u Francuskoj. Žan-Rafaela Hirš je bio najmlađi
borac Pokreta otpora.
13. Francuski
političar i član Komunističke partije Francuske.
14. Eti Hilesum
je ubijena u Aušvicu 1943, dok su Leon Delarbr, slikar i kustos,
Boris Taslicki, slikar, i Žermen Tilion, antropološkinja, preživeli
Holokaust i doživeli duboku starost. Žermen Tilion je umrla
poslednja, 2008. u stotoj godini.
|
