|
"Porajmos" je romski naziv za genocid nad Romima.
Dan sjećanja na genocid nad Romima u Drugom svjetskom ratu
obilježava se 2. augusta.Datum je odabran u povodu sjećanja na 2.
august 1944. kada je u jednoj noći ubijeno 2.897 Roma u
koncentracijskom logoru Auschwitz. U znak sjećanja na romske žrtve
Porajmos je prvi put obilježen i u Bosni i Hercegovini. Tokom Drugog
svjetskog rata ubijeno je oko pola miliona Roma.
MIROSLAV ANTIĆ: Kad sam bio garav "U ona davna i
daleka vremena, kad sam bio dečak, imao sam u osnovnoj školi druga
Mileta Petrovića, malog buljookog Ciganina, koga su zvali Mile
Glupavi, ili kako se to na ciganskom kaže: Mile Dileja. Mnogi Cigani
zovu se Nikolići, Petrovići ili Jovanovići, mnogi se i danas zovu
Mile, ali onaj moj drug, onakav Mile Dileja, bio je ipak, i ostao,
nešto drukčije od svih ostalih. Ubili su ga fašisti 1942. godine u
drugom svetskom ratu. Sahranjen je negdje ka selu Jabuci, kod
Pančeva, u veliku zajedničku grobnicu bezimenih žrtava. Dve humke u
ravnici, na dnu negdašnjeg Panonskog mora, liče na dva ostrva koje
zapljuskuje veliko nisko nebo južnog Banata. Ponekad tamo odem,
zapalim sveću i plačem. A meni se još i sad učini da Mileta ponekad
sretnem. U gradskoj vrevi. U metežu autobuskih stanica ili
aerodroma. Na obalama reka kraj kojih me nose brodovi. Na pustim
poljanama u predvečerja, kad provirim kroz okno voza. Kroz vazduh,
blag i pepeljast kao svila, ide čerga. A za njom, na pedeset koraka,
providan kao staklo: Mile. Kad voze zađe za okuku, a on, kao da
nadrasta krošnje, rasplinjuje se i pretvara u veliki beli oblak. I
tako usamljen, dugo još lebdi na južnom nebu. Iako najmanji u
razredu, Mile je uvek sedeo u poslednjoj klupi kao da nekom smeta,
kao da je nešto drugo nego ostala deca. Tukli su ga svi redom, bez
razloga, prosto zato što je Ciganin. Kad god neko nešto ukrade, Mile
je dobijao batine ni kriv ni dužan. A vladalo je verovanje da je
urokljiv, zbog zrikavih očiju, i da se noću druži s đavolima. Jednog
dana, kad je sve to prevršilo meru, premestio sam Mileta kod sebe u
prvu klupu i potukao se zbog njega do krvi. Proglasio sam ga za svog
druga. Pravio sam se da sam i ja razrok kad smo plašili drugu decu.
Naučio me je ciganski, pa smo nas dvojica govorili nešto što niko ne
razume, i bili važni i tajanstveni. Bio sam dosta nežan dečak,
plavokos i kukavica, ali odjednom se u meni probudio neki vrag i ja
sam tukao sve redom, čak i one najjače. Danima sam dolazio kući
raskrvavljen i pocepan. Šutirali su mi torbu po blatu. Napadala su
me ponekad i petorica. Ali izdržao sam. Mile me je obožavao. Počeo
je da krade zbog mene gumice, boljice, užine, olovke… i donosio mi
sa nekom čudnom psećom vernošću. Imao sam zbog toga mnogo neprilika,
jer morao sam sve te stvari posle krišom da vraćam, da ga ne
uvredim. A vraćati je ponekad mnogo teže nego krasti. Mile Dileja je
bio najveći pesnik koga sam poznavao u detinjstvu. Izmišljao je za
mene ciganske pesme na već poznate melodije, prerađivao one stare
koje je slušao od mame i bake, i dugo smo, danima, pamtim to kao iz
neke čudne magle, dugo smo govorili o neobičnim svetovima bilja i
životinja, o zlom duhu Čohana što jede decu, o snovima i kletvama, o
čergama i skitnjama, i gorko, i šeretski, i tužno, i bezobrazno.
Jednog dana rekao mi je svoju tajnu: loš đak je zato što ne može da
misli, a da ne peva. Kad bi mogao, rekao je, da otpeva sve svoje
lekcije, i zemljopis, i poznavanje prirode, i tablicu množenja, ali
da sve to izvrne kako se njemu čini da je lepše, bio bi najbolji đak
u razredu. Onda je došao rat. Došlo je strašno Čohano, koga se plaše
i deca i odrasli Cigani. Probajte ako ne verujete: to je nešto u
krvi. Čudno. Idite u neku cigansku kuću i, kad dete u kolevci plače,
dete koje još ne zna ni da govori, plašite ga đavolom, vilenjacima,
vešticama, plašite ga babarogom, čime god hoćete – vrištaće i dalje.
Ali ako mu kažete, gledajući ga u oči: mir, ide Čohano – dete će
okrenuti glavu, naježiti se i zaspati.U kućama Garavog sokaka tih
prvih ratnih noći stalno su gorele sveće. Kažu da se Čohano boji
svetlosti, jer je duh mraka i smrti. «Čohano jede sveće», govorili
su. «Palite zato jednu na drugu da se produži svetlost». Moj Mile je
morao da nosi na ruci žutu traku. Tako su okupatori odredili. Žuta
traka je značila da on nije čovek, nego Ciganin, i da svako može da
ga ubije kad hoće. Bio je nasmrt preplašen. Vodio
sam ga kući iz škole, uzimao od njega traku i stavljao na svoj
rukav. Dogodilo se da smo jednom, vraćajući se tako, sreli nemačkog
vojnika. Jednog od ovih naših, domaćih, regrutovanih u diviziju
«Princ Eugen». Bio je u šlemu, pod oružjem, a jedva šest ili sedam
godina stariji od nas dvojice. Imao je dva plava oka, okruglo rumeno
lice, u prvi mah činilo mi se čak dobroćudno. Uperio mi je pušku u
grudi. U vilici mu se caklio zlatan zub. «Čega se to vas dvojica
igrate?» «Ničega», rekao sam. «On se boji, a ja mu čuvam strah». «A
šta je on tebi, kad mu čuvaš strah?» «Brat», rekao sam. I dalje se
smeškao. Isukao je bajonet i stavio mi vrh u nozdrvu. Digao ga je
tek toliko, koliko mogu da se uspnem na prste. «A koga se to
bojiš?», upitao je Mileta. Mile je ćutao i gledao u zemlju. «Boji se
da ga ne ubijete, gospodine vojniče», kazao sam dižući se i dalje na
prste kao da ću poleteti. Osetio sam da mi nozdrva polako puca i
krvari. «A ti se ne bojiš?» «Svako ko je mali mora da ima starijega
brata koji će ga čuvati», rekao sam. «A gdje je tvoj stariji brat?»
«Nemam ga, gospodine vojniče», kazao sam. «Zato se i ja bojim kad
sam sam. Ali pred ovim dečakom ne smem». Ne prestajući da se smeška,
vojnik me je poveo ulicom. Išao sam tako na prstima, sa bajonetom u
pokidanoj nozdrvi i ljudi su nam se sklanjali s puta. Vojnika je sve
to veoma zabavljalo. Očekivao je, valjda, da ću zaplakati. A ja, od
silnog straha i bola, ništa drugo nisam umeo da mislim, nego sam
stalno ponavljao u sebi: nemoj se saplesti, ostaćeš bez nosa. Mileta
su jedne noći odveli s grupom Cigana i streljali. Ja sam ostao živ.
I kad god vidim nekog Ciganina da mu treba pomoć, stanem uz njega da
mu sačuvam strah. Jedno vrijeme odlazio sam u kafane gde sviraju
najbolje ciganske družine. Oni to zovu: muzička kapela. Družim se s
njima i plačem. Teram ih da mi sviraju Miletove pesme. Oni kažu da
to ne postoji. Da reči tako ne idu. A ja znam da idu baš tako, i još
ponešto izmišljam i sad već, polako, neki dobri orkestri kao što je
Tugomirov ili Janike Balaža, Žarkova banda, Džanetova ili Miloša
Nikolića iz Deronja, pevaju te pesme. «Iz poštovanja», kaže mi
basista Steva iz Silbaša. «Žao nam kad plačete. Ako ne postoje
pesme, izmislićemo ih za vas». I ja, evo, već godinama lutam i
izmišljam pesme Roma. Romi – to je isto što i Cigani, samo što na
ciganskom Romalen znači i: ljudi. I uvek se piše velikim slovom.
A Mile Dileja? Ja u boga ne verujem. Ni u strašno Čohano. Ali ako ga
negde ima, onda ga molim da tamo, u onom svetu mraka, korenja i
tišine, kupi mom Miletu Dileji plišan šešir. Uvek ga je tako mnogo
želeo. |
