|
U prethodnom materijalu sa veoma prostim nazivom
„Kremaljski radikali u Evropi“ smo pomenuli, mada i neznatno, o
vezama ruskih obaveštajnih službi (GOU GŠ ) sa radikalnim
organzacijama na teritoriji Srbije. Sve te
formacije – političke, i, da tako kažemo, društvene – su veoma
aktivno korišćene, a i dalje se koriste u interesima Kremlja, i ne
samo radi destabilizacije situacije na Balkanu. Slične radikalne
formacije (srpski četnici) su takođe učestvovali u okupaciji
Krimskog poluostrva i daljim vojnim operacijama Rusije protiv
Ukrajine na teritoriji Donbasa. U martu ove godine
vice-premijer za globalnu analizu američke analitičke kompanije
„Stratfor“, koju ponekad nazivaju „američka privatna obaveštajna
služba“, Reva Gužon je u intervjuu za „Apostrof“ nabrojao evropske
zemlje koje mogu da postanu sledeće žrtve Rusije; među njima su i
balkanske zemlje: „Ako Rusija želi da se pomeri sa mrtve tačke što
se tiče sankcija, Ukrajine, svih tih velikih pitanja, njoj su
potrebna nova bojišta, kojima bi privukla pažnju Zapada. Zato
smatram da je Balkan veoma logično mesto, gde bi Rusija mogla da
ponovo rasplamsa tenzije, kada evropljani to sebi najmanje mogu da
dozvole“. Sada ćemo pokušati da jasnije označimo te
ključne probleme i zbrke u regionu Balkana, koje će gazda Kremlja
pokušati da iskoristi da bi destabilizovao političku situaciju na
poluostrvu možda čak i krajem ove godine ili početkom sledeće, i
radikalne sile koje mogu da mu u tome pomognu.
Srpske kutijice Rogozina
Već smo više puta diskutovali o taktici koju su
gazda Kremlja i njegovo najuže okruženje odabrali da bi
destabilizovali situaciju u Evropi. U Moskvi je prilično davno
izmišljena tzv. koncepcija „kontrolisanog haosa“: kada se stalno
generišu nove i nove krize, a društvo ne uspeva da otkrije (zbog
masivnosti napada) njihov izvor. Pažnja se istovremeno odvlači
drugim događajima, a situacija se pri tome pogoršava.
Sada kada nisu uspeli da sabotiraju političke osnove Zapadne i
Centralne Evrope, Rusi mogu bilo kog trenutka da potpale pravo „bure
baruta“ – Balkan. Tako se još u januaru 2016.
vice-premijer Rusije Dmitrij Rogozin sreo u prestonici Srbije,
Beogradu, sa liderom „Srpske Radikalne Partije“ Vojislavom Šešeljem,
koga Haški tribunal optužuje za izvršavanje tokom 1991 – 1993.
godine ratnih zločina na teritoriji bivše Jugoslavije.
Sam Šešelj je prilično zanimljiv lik. Tokom ratova u Jugoslaviji
početkom 90-h Šešelj je aktivno učestvovao u organizaciji i radu
srpskih odreda dobrovoljaca. Tokom 1991 – 1993. godina Šešelj je
aktivno učestvovao u ratnim aktivnostima u Hrvatskoj i Bosni kao
organizator naoružanih odreda srpskih dobrovoljaca („Šešeljevci“,
„četnici“, „Beli orlovi“). Ti odredi su zajedno sa srpskom vojskom
pokušali da osvoje teritorije naseljene Srbima. Po Šešeljevom planu,
„Velika Srbija“ je trebala da obuhvata Srbiju sa provincijama Kosovo
i Vojvodina, Bosnu i Hercegovinu, Makedoniju, Crnu Goru i deo
Hrvatske. U tome su mu pomagali i „ruski dobrovoljci“, kao naprimer
i poznati Igor Girkin. Kasnije su Šešeljevi saborci
direktno učestvovali u događajima na Krimu i u Donbasu. Ali o tome
ćemo pričati kasnije. Dakle, taj isti Rogozin je
tokom sastanka sa Šešeljem rekao: „Nas dvojica imamo stare dobre
odnose još od početka 90-h godina, zato je naš sastanak održan u
neformalnoj atmosferi, to je bio privatni sastanak koji nikako nije
povezan sa oficijalnim programom moje posete Beogradu“, – izjavio je
on za „RIA-Novosti“. Tokom tog susreta
vice-premijer RF je poklonio Šešelju nekoliko kutijica na kojima je
naslikan Krim, koji je ruska vojska anektirala, i dodao je da sam
želi uskoro da dobije od vođe srpskih radikala neki poklon koji
simboliše povratak Kosova u sastav Srbije. Tada su
mnogi stručnjaci smatrali da Rusija takvim potezima otvara novi
front „hibridnog rata“ u Evropi – balkanski front. Konačni cilj: ne
dozvoliti da države regiona uđu u EU i NATO. Da bi ostvario taj
cilj, Kremalj je odavno našao prijatelje-radikale, kao naprimer u
toj istoj Srbiji. Postoji „Srpska radikalna
partija“ (SRP) koju je već pomenuti Vojislav Šešelj osnovao 1991.
godine u Beogradu objedinjavanjem dve nacionalističke organizacije –
Narodne radikalne partije i Četničkog nacionalnog pokreta.
Ta se politička snaga sada nalazi u parlamentu Srbije (22 mesta).
Njena osnovna karakteristika sastoji se u tome da njeni osnovni
aktivisti nisu obični srpski građani, a prekaljeni u vatri rata
borci (četnici). Tako su u martu 2014. godine, kada
je počela okupacija Krima na poluostrvo po „pozivu“ ruskih kozaka
stigli naoružani odredi srpskih četnika s time da bi, kao što su oni
sami tada izjavili, zaštitili ruske građane od „ukrajinskih
fašista“. Ti su ljudi zajedno sa ruskim vojnicima odgovorni za
aneksiju Krimskog poluostrva. Posle toga su ti isti
četnici u vidu „pododreda Jovana Ševića“ pod rukovodstvom Bratislava
Živkovića otišli da ubijaju Ukrajince već u Donbasu gde su im se
pridružili drugi odredi srpskih radikala, koji su stigli u Donbas
preko Moskve. Organizacijom tih „pohoda“ – prvo na
Krim, pa onda i u Donbas – se pod rukovodstvom ruskih obaveštajnih
službi bavio Dejan Mirović – predsednik Srpske radikalne partije
(tada je Šešelj još bio u Hagu). U junu 2014.
godine se Mirović u Donjecku lično susreo sa Andrejem Purginom –
suosnivačem banditske formacije „DNR“ . Tokom zajedničkog sastanka
oni su se dogovorili da koordiniraju svoju delatnost preko
moskovskih obaveštajnih službi. SRP je takođe pristala da isporuči u
Donbas nove borce, ali pod uslovom da Moskva dobro plati.
Odmah posle osnivanja tzv. „DNR“ i „LNR“ Mirović je stupio u savez
sa još jednim radikalom, predsednikom organizacije „Srpski obid“,
Mladenom Obradovićem. Zbilja, pre 2012. godine se ta struktura zvala
„Obraz“, ali je taj otvoreno fašistički pokret bio zabranjen
Ustavnim sudom Srbije. Baš zato je doneta odluka da se promeni omot,
ali fil je ostao isti. Pre 2012. godine je SRP
zajedno sa „Obrazom“ i pretstavnicima još jednog narodnog pokreta
„Naši“ stvorila na teritoriji Srbije neformalnu grupu u koju su ušle
proruske političke i društvene figure, novinari i stručnjaci. Tu
formaciju su finansirale ruske obaveštajne službe.
Svi ti „lideri mnjenja“ su dobili zadatak da stvore u srpskom
informacionom prostoru pozitivni imidž „DNR“ i da istovremeno
diskredituju ukrajinsku vlast. Zbilja, „Naši“ su u
početku u srpskom društvu promovisali ideju evroazijske integracije,
koju je izmislio ruski fašista Aleksandar Dugin. Tu
tezu potvrđuje izjava Vekoslava Cerovine, koji je odgovoran za
međunarodne odnose u organizaciji „Naši“: „Naša politika podrazumeva
učešće Srbije u razvoju evroazijske integracije, delatnost u
„anti-NATO“ formatu i sprečavanje širenja Evropske unije. Naša
politička filozofija bazira na zapovestima srpskih mislilaca,
vladara i naših pravoslavnih svetaca, koji su uvek razmatrali srpski
narod kao naciju i državu tesno povezanu sa Rusijom“.
Tako su u julu 2014. godine Mirović i Obradović postigli stvaranje
predstavništva „DNR“ u Srbiji, na čije čelo je stao još jedan borac
– Dragoslav Bokan (tokom ratova 90-h godina u bivšoj Jugoslaviji on
je predvodio odrede sa patetičnim nazivom „Beli orlovi“).
Kada se vratio iz Haga, Šešelj je stao na čelo cele te šeme, koju su
izmislile ruske obaveštajne službe. Postoje i druge
političke snage unutar Srbije koje Kremalj takođe podržava. Jedna od
njih je politička snaga „Dveri“. Nedavno je ta struktura potpisala
sporazum o saradnji sa strankom „Jedinstvena Rusija“.
Vođa srpskih desničara Boško Obradović i članovi njegove stranke
(treba pomenuti da „Dveri“ ulaze u parlament Srbije) su uprkos
protestima ukrajinskog i srpskog Ministarstva spoljnih poslova u
oktobru 2015. godine posetili anektirani Krim.
„Predsednik pokreta“ „Dveri“ je takođe naglasio da se članovi
delegacije ne slažu sa stavom vlade Republike Srbije, jer „takav
položaj stvari znači nepoštovanje teritorijalnog integriteta Ruske
Federacije“, – navedeno je u izjavi pres-službe stranke.
Sada „Dveri“ funkcionišu ne samo na teritoriji Srbije, nego i Crne
Gore i Republike Srpske (oblast Bosne i Hercegovine). Tako reći, za
sada stvaraju ideološke osnove. Još jedna politička
strukura koju finansiraju Rusi se zove „Zavetnici“. Ona takođe
funkcioniše na teritorijama Crne Gore i Republike Srpske. Nedavno je
delegaciju „Zavetnika“ u Moskvi primio zamenik predsednika Državne
Dume, član rukovodstva „Jedinstvene Rusije“, Sergej Železnjak. U
leto 2016. godine su učestvovali u Forumu mladih lidera u
Vladimirskoj oblasti. A tokom Putinove posete
Beogradu 2014. godine „Zavetnici“ su izašli na ulice srpske
prestonice sa ruskim zastavama i barjacima „Novorusije“ i molili
predsednika Rusije da spase Srbiju od „NATO okupacije“.
Ruske vlasti ne kriju baš svoje veze sa radikalima. Naprimer, u
decembru prošle godine je ministar spoljnih poslova Rusije Sergej
Lavrov bio primećen u društvu Nemanje Ristića, koga vlast Crne Gore
optužuje za pokušaj organizacije državnog udara. A sam Ristić sebe
na svojoj Fejsbuk-stranici pretstavlja kao pukovnika FSB-a i bivšeg
agenta srpske državne bezbednosti. Sada taj čovek pokušava da otvori
mali „biznis“ u Rusiji.
Poslednje makedonsko upozorenje
Kremalj pokušava u svojoj orbiti da zadrži ne samo
Srbiju, već i Makedoniju, koja takođe odlazi prema Zapadu.
U ovoj državi već jako dugo traje politička kriza – od početka 2014.
godine – kada je otvoreno proruski premijer Nikola Grujevski i
njegova politička snaga izgubili većinu u parlamentu. Tu većinu je
dobila nova koalicija koja se sastoji od socijaldemokrata sa
sadašnjim premijerom Zoranom Zajevim na čelu i partije etničkih
Albanaca. Dužnost spikera parlamenta je stoga dobio Albanac, Talat
Džaferi. Za razliku od Grujevskog, koji je
ispočetka bio blizak sa Rusijom i od Evropljana tražio podršku
izgradnje Turskog toka, novi premijer podržava ulazak Makedonije u
EU i NATO. Naravno, on smeta Kremlju, i naravno će Moskva uraditi
sve moguće da ga skloni. U vezi s time je još u
aprilu ove godine, kada su bivši vladari Makedonije shvatili da su
izgubili i dospeli u manjinu, Grujevski i njegove pristalice su
organizovali napad na nacionalni parlament. Rađeno je sve što je
moguće da se proces izbora Zajeva za premijera blokira na početku.
Grujevski je pokušao da pritisne svog partijskog kolegu, predsednika
Makedonije Georgija Ivanova, da bi on sprečio predaju vlasti
opozicionarima. Unapred ćemo reći da je Ivanov uprkos pritisku od
strane Putina ipak pristao da da Zajevu dužnost premijera.
Sada Kremalj posle taktičkog poraza pokušava da odigra albansku
kartu unutar Makedonije. Ruski i njima potčinjeni
srpski mediji pričaju Makedoncima o planovima Zapada da likvidiraju
Makedoniju i stvore „Veliku Albaniju“, koja bi trebala da se sastoji
od teritorija Srbije, Makedonije i Albanije, u kojima žive Albanci.
I u tome SAD i EU pomaže, kao što tvrde ruski propagandisti, novoj
makedonskoj vlasti. Osim toga, destruktivnu
delatnost Moskve jako dobro ilustruju materijali makedonske
kontra-obaveštajne službe, čiji izveštaj je dospeo u javnost u junu
ove godine. Anonimni izvor iz vlade Makedonije je predao novinarima
iz međunarodnog konzorcijuma „Organized Crime and Corruption
Reporting Project“ (OCCRP) desetine tajnih dokumenata. Oni su
sastavljeni na bazi prisluškivanja telefonskih pregovora, uhođenja i
priče iz različitih izvora. U izveštaju za
rukovodioca makedonske Službe bezbednosti i kontraobaveštajne službe
Vladimira Atanasovskog je navedeno da se u toku poslednjih devet
godina država nalazi „pod uticajem najsnažnije i destruktivne
propagande i delatnosti obaveštajnih službi, koje se ostvaruju preko
ambasade RF“. Naime, počasni konzulati RF u
makedonskim gradovima Bitola i Ohrid funkcionišu kao obaveštajne
baze. U izveštajima je rečeno da Kremalj ne želi samo da utiče na
političko ustrojstvo države, nego i da zauzme njene energetske
resurse. Generalno, osnovni cilj je da se Makedonija potpuno
potčini. Na ostvarenju tog cilja u Makedoniji rade
tri oficira Spoljne obaveštajne službe RF. Njih pak kontroliše štab,
koji se nalazi u prestonici Srbije Beogradu. Zajedno sa njima
sabotažu vrše četiri saradnika Glavne obaveštajne uprave RF sa
štabom u glavnom gradu Bugarske, Sofiji. Njih kontroliše ambasada
Rusije u Skopju, glavnom gradu Makedonije. U toj
operaciji kao agenti obaveštajnih službi učestvuju dopisnici ruske
državne informacione agencije TASS i pretstavnici
„Rossotrudnjičestva“ – ruske agencije za međunarodnu humanitarnu
saradnju. Zbilja, FBI i dalje proučava delatnost te „agencije“ u
kontekstu njene mogućnosti vrbovanja, pored ostalog, i američkih
građana. Ruski agenti su se tokom mnogih godina
bavili vrbovanjem bivših i sadašnjih saradnika makedonske vojske i
policije da bi „stvorili kritičku masu ljudi sa vojnim obrazovanjem
i u pogodnom političkom trenutku ih iskoristili za ruskie interese“,
– navedeno je u izveštajima. Pretstavnici Kremlja
koriste i metode „meke sile“: naprimer, predlažu novac makedonskim
medijima, pogotovo onima koji podržavaju albansku manjinu, da bi
promovisali rusku informacionu politiku u zemlji. Zauzvrat, ambasada
Rusije se bavi sabotirajućom „kulturnom diplomatijom“. Rusko
diplomatsko pretstavništvo u Makedoniji je u poslednje vreme
iniciralo stvaranje oko 30 tzv. klubova makedonsko-ruskog
prijateljstva. Osim toga ono sponzoriše izgradnju pravoslavnih crkvi
po celoj zemlji. „Rusija promoviše ideju panslovenskog identeta i
jedinstvene pravoslavne vere“, – rečeno je u dokumentima.
Zanimljivo je da je u jednom od izveštaja kontraobaveštajne službe
prepričan razgovor ruskog ambasadora u Makedoniji Olega Šćerbaka i
saradnika MSP te zemlje od 7. aprila 2017. godine. Šćerbak ne krije
da je cilj Moskve „stvaranje linije neutralnih država na Balkanu“ –
Crne Gore, Bosne i Hercegovine, Makedonije i Srbije.
Udarac u „mekani trbuh Evrope“
Pa, ako je već ruski ambasador pomenuo Crnu Goru i
Bosnu i Hercegovinu, hajde da popričamo i o tim zemljama, tačnije o
želji Kremlja da ih destabilizuje. Setimo se kako
je 16. oktobra 2016. godine grupa ekstremista pokušala da izvrši
državni udar u Crnoj Gori pomoću atentata na premijera te zemlje
Mila Đukanovića. I opet: napad na parlament i
atentat na premijera Đukanovića su, prema planu kremaljskih
obaveštajnih službi, trebali da uvedu Crnu Goru u haos uoči ulaska u
Severoatlantsku alijansu. Ne zaboravljajte glavnu koncepciju Moskve
– „kontrolisani haos“. Specijalni prokuror Crne
Gore Milivoje Katnić je izjavio da iza pokušaja državnog udara u
zemlji stoje ruske obaveštajne službe. Prema rečima predstavniaka
crnogorske vlasti, u pripremi ubistva premijera je učestvovao Eduard
Šišmakov, bivši zamenik vojnog atašea ruske ambasade u Poljskoj.
Prema verziji istrage, Šišmakov i još jedan optuženi, Vladimir
Popov, su preneli 200 000 evra srpskom nacionalisti Aleksandru
Sinđeliću, koji je ratovao u Donbasu na strani proruskih
separatista, da bi on našao ljude za izvođenje državnog udara.
Naime, zamolili su ga da nađe snajperistu koji bi upucao premijera
Crne Gore. Još jedan zaverenik prema zaključcima
istrage je taj isti radikal iz Srbije Nemanja Ristić, koji se, kao
što se sećate, dva meseca posle događaja u Crnoj Gori slikao sa
ruskim ministrom Lavrovom u Srbiji. Ministar
odbrane Crne Gore Predrag Bošković je u komentaru za britanski list
„The Telegraph“ izjavio da „nema nikakvih sumnji da je državni udar
sponzorisan i organizovan od strane ruske obaveštajne službe u
saradnji sa lokalnim radikalima“. Uhapšeni
zaverenici su bili članovi radikalnih nacionalističkih grupa iz
Srbije, mnogi od njih su imali iskustvo vođenja ratnih aktivnosti u
Donbasu na strani proruskih separatista. Važno je
napomenuti da je bitnu ulogu u sprečavanju državnog udara odigrala
SBU . Prema politologu Tarasu Berezovcu, SBU je pratila Srbe koji su
ratovali na strani „DNR“ i na vreme preneli važnu informaciju
kolegama sa Zapada. Takođe podsećamo da je odmah
posle pokušaja državnog udara u Crnoj Gori u srpsku prestonicu hitno
stigao sekretar Saveta bezbednosti RF Nikolaj Patrušev. Mada su
oficijalni razlozi posete bili drugačiji – priprema rusko-srpskog
memoranduma o saradnji u sferi bezbednosti – svima je bilo jasno da
se Rusi dogovaraju sa srpskim valstima o deportaciji ruskih
obaveštajaca, koji su učestvovali u crnogorskom udaru, u Rusiju.
Ali, prošlogodišnji neuspeli pokušaj Kremlja da izvede državni udar
u Crnoj Gori najverovatnije neće biti poslednji na Balkanskom
poluostrvu. Takvo mišljenje su u januaru 2017.
godine izneli mnogi stručnjaci u vezi sa izjavama rukovodstva jednog
od regiona Bosne i Hercegovine – Republike Srpske. Naime, njegov
vođa Milorad Dodik je izjavio da bi bosanski Srbi trebali da osnuju
jedinstvenu državu sa Srbijom i srpskim municipalitetima na severu
Kosova, kojoj bi eventuelno trebala da se pridruži Crna Gora.
U jednom intervjuu on je rekao: „Bosna kao država nema perspektive,
i formacije koje ulaze u nju – Republika Srpska i
muslimansko-hrvatska federacija – bi trebalo mirno da se raziđu“.
Istovremeno je predsednik susedne Hrvatske Kolinda Grabar-Kitarović
rekla da su takve izjave rezultat uključivanja Kremlja u „hibridni
rat“ u Bosni. U tome je hrvatski predsednik u
pravu: Dodik je samo ponavljač reči ideologa „ruskog sveta“
Aleksandra Dugina. Evo, uporedite reči Dodika sa time što je rekao
Dugin: „Velika Srbija već sada treba od parole da postane projekat,
ideologija, teorija... Srpsko imperijalističko proleće nije samo
stvar naše braće Srba, već i nas, Rusa“, – rekao je 12. januara
2017. godine u programu „Duginova direktiva“ njegov autor.
Zbilja, treba napomenuti da ni vlasti Bosne i Hercegovine ni
politička elita Srbije ne podržavaju namere Milorada Dodika. Ali
ruske marionete iz srpske stranke „Dveri“, o kojoj smo već govorili,
se i te kako slažu sa vođom Republike Srpske. Evo
šta kaže, naprimer, pretsednik te političke snage u parlamentu
Srbije, Zoran Radojčić: „BiH (Bosna i Hercegovina) je krajnje
nestabilna državna tvorevina, stvorena veštački, bez uzimanja u
obzir interesa svih naroda koji je nastanjuju“.
Zapravo, delatnost Milorada Dodika nisu uopšte slučajne, a i sam
Dodik je potpuno jasna figura – prokremaljska. Nedavno u intervjuu
za ruski list „Izvestija“ vođa Republike Srpske je izjavio da „da
nije bilo protivoustavnih događaja na Majdanu, mnogo toga se ne bi
desilo. Krim je predat Rusiji na bazi referenduma, a volju naroda
treba poštovati. Krimsko pitanje je rešeno“.
Zbilja, baš zbog takvog stava Dodika Bosna i Hercegovina nije mogla
da uvede sankcije protiv Rusije u vezi sa aneksijom Krima i
okupacijom dela teritorije Donbasa. Sada Dodik i
njegovi sponzori pokušavaju uprkos Dejtonskim sporazumima da
sprovedu referendum o odvajanju Republike Srpske od BiH. Zbog toga
su protiv njega i uvedene kaznene mere od strane SAD.
Istovremeno Moskva se sprema da odigra još jedan opasni scenario.
Sada ruski mediji aktivno ugrađuju u informacioni prostor građana
Republike Srpske ideju o islamistima koji preplavljuju ulice Bosne i
Hercegovine. Naime, oni su posle poraza u Siriji – naravno sa strane
VKS RF i vojske Bašara Asada – počeli da se vraćaju na teritoriju
objedinjene evropske države. Sada se sprovodi inspirisana Kremljem,
aktivna informaciona kampanja stvaranja unutrašnjeg entoreligioznog
konflikta između Bosanaca-muslimana i pravoslavnih Srba.
U Kremlju su očigledno uspeli da razrade ne samo agitacionu
produkciju, već i vojni plan. Kako inače objasniti želju Milorada
Dodika za pregovorima sa Rusijom o otvaranju humanitarne baze na
teritoriji Republike. Prema njegovim izjavama, ruska humanitarna
baza na teritorije Republike Srpske treba da izvodi humanitarnu
misiju i pomaže u likvidaciji posledica prirodnih katastrofa.
Očigledno ne trebamo objašnjavati kakav smisao rusko rukovodstvo
ulaže u frazu „humanitarna pomoć“. Sve to znači samo jednu stvar:
sobzirom na poslednje krajnje negativne tendencije za Kremalj
mogućnost pojavljivanja nove nestabilne tačke na Balkanu svakog dana
postaju sve veće. Ako Putin odabere put najmanjeg
otpora, Balkan će verovatno postati najbolja opcija za njega. Neka
mesta bi on mogao da pretvori u stvarne centre napetosti sa
direktnom projekcijom na Evropu. Sada ostaje
nejasna samo jedna stvar: gde će Rusija naneti prvi udarac, ili da
li će to biti višestrana akcija, i da li će lideri Zapada uspeti da
na vreme odgovore i da ga preduhitre, kao što se to dogodilo u Crnoj
Gori. Srećom, Kremalj radi po šablonu i nespretno, tako da nije
teško predvideti njegov sledeći korak. Nije bitno potčiniti haos,
već onemogućiti njegovog tvorca. |
