|
Deklaracija koju su najavili predsednici Srbije i Republike Srpske
biće – o opstanku srpskog naroda. To podrazumeva da je taj opstanak
ugrožen i kad se to pročita očekujete da će tim povodom vlast nešto
urgentno, hitno preduzeti.
Jer, ugrožen je opstanak nacije! Ali ništa od toga, kaže profesor
Ivan Čolović za Novi magazin i dodaje: “Ako se ne varam,
objavljivanje deklaracije najavljeno je za kraj novembra, a tek
zatim, ne zna se kad, uslediće donošenje akcionog plana za
sprovođenje onoga što u toj deklaraciji bude navedeno. Pa će tek
onda proći neko vreme, ne znamo koje, da bi se obezbedila sredstva,
ne znamo koja, da se akcioni plan sprovede u delo. Onda ćemo
sačekati, opet ne znamo koliko, godinu-dve, da počne implementacija,
odnosno sprovođenje u delo te deklaracije o spasu opstanka srpske
nacije.
Naravno, postavlja se pitanje kako to da razumemo? Ili je vlast
neodgovorna, nesposobna da tim povodom nešto hitno preduzme, ili
zapravo nikakva opasnost i ne preti srpskoj naciji. Ili, što se
takođe može prihvatiti kao interpretacija, ovu deklaraciju o
opstanku srpske nacije treba pročitati kao deklaraciju o opstanku
srpske vlasti, koja svoj opstanak temelji na izazivanju straha o
ugroženosti nacije od unutrašnjeg i spoljašnjeg neprijatelja.”
* Taj se opstanak vezuje za jezik i ćirilicu. Da li će možda to biti
pokušaj da se govori šta je kulturni identitet srpskog naroda?
Za mene je najinteresantnije pozivanje na kulturu, odnosno kulturni
identitet. Nikola Selaković, sekretar predsednika Repulike, izjavio
je da je cilj deklaracije o opstanku srpskog naroda, zapravo,
opstanak srpskog jezika, pisma, srpske kulture, srpskog kulturnog
identiteta. To je rekao osvrćući se na neke komentare, neka
mišljenja da je posredi dokument koji ima dnevno-političke ciljeve,
dokument koji je, nedajbože, izraz velikosrpskog nacionalizma. Ne,
rekao je, taman posla, reč je samo o kulturi, samo o jeziku. Tu se
onda postavlja pitanje da li ta briga srpske vlasti i srpske
nacionalne elite o jeziku i kulturi predstavlja nekakav problem jer
je za srpske nacionaliste oduvek briga o srpskoj kulturi, o srpskom
jeziku, ćirilici i kulturnom identitetu zapravo briga o nacionalnoj
teritoriji i nacionalnom jedinstvu. Jedinstvo srpske kulture je,
zapravo, uvodni deo akcija koje se preduzimaju radi uspostavljanja
političkog i teritorijalnog jedinstva srpskog naroda.
* Kultura ne pripada ni teritoriji, ni religiji, ni narodu već
stvaralaštvu. Da li se danas još tako razmišlja?
Pored tog nacionalističkog shvatanja kulture, postoje i alternativni
modeli, inicijative i kulturne prakse stvaralaca, kulturnih radnika,
pojedinaca, pisaca, slikara, koji ne žele da ostanu u uskim, tesnim
okvirima onoga što propisuju nacionalističke vlasti i njihove elite
u svojim zemljama. Njihova praksa, praksa tih stvaralaca koji se ne
zadovoljavaju zadatim okvirima nacionalnih kultura, demantuje
nacionalističke mitove o kulturi i mit o tome da su nacija i kultura
isto. Takve prakse danas pokazuju da je i dalje jedna od
najvitalnijih dimenzija kulture ona koja oživljava tradiciju
jugoslovenskog kulturnog prostora – danas naravno bez Jugoslavije –
jedan postjugoslovenski, zajednički kulturni prostor.
Nedavno objavljena Deklaracija o zajedničkom jeziku, koju su
potpisale desetine hiljada ljudi, pokazuje da za takve inicijative
postoji interesovanje i da mogu da budu shvaćene kao najznačajniji
deo kulturne prakse i kulturnog stvaralaštva i u Srbiji.
Najvitalniji deo srpske kulture je onaj koji izlazi iz okvira
nacionalno zadatih obrazaca i proizvodi univerzalističko shvatanje
kulture.
* Deklaracija o zajedničkom jeziku pokazala je spremnost građana da
menjaju i utiču. Ako se vratimo na deklaraciju o opstanku, pitanje
je zašto nema inicijative kulturnih radnika kojom bi se nametnulo
vlastima šta je to, a ne da vlasti to stalno određuju?
Pa, evo, Deklaracija o zajedničkom jeziku primer je takve
inicijative, takve želje da se nešto uradi, da ne bude samo reakcija
na ponudu nacionalističkih vlasti i da se stalno alternativni modeli
kulture pojavljuju u reakciji na nametanje nacionalističkih
shvatanja. Mogućno je, dakle, ne čekati deklaracije o spasu srpske
nacije ili strategiji kulturnog razvoja i izići sa programima koji
bi mogli da pokažu da se može ići i drugim putem, da Srbija ima
kapacitete i želje, volje i stvaralaca da daju doprinos jednoj
kulturi koja se danas očekuje, traži i zamišlja kao put
uspostavljanja zajedništva, ne samo na nivou regije nego i Evrope.
Deklaracija o zajedničkom jeziku primer je takve inicijative i poziv
na nju pokazuje da postoji veliko interesovanje. Evo, da ja i sebe
malo pohvalim – ovo što ja radim godinama, Biblioteka 20. vek je
doprinos tako shvaćenoj kulturi, tako shvaćenoj saradnji i tako
shvaćenom zajedništvu. Najnovije knjige koje objavljujem su
bosanskih, slovenačkih, hrvatskih, srpskih i drugih autora, a
zajedničko im je da učestvuju u kreaciji postjugoslovenskog
kulturnog prostora i da se ne ograničavaju na ono što traže
nacionalisti na vlasti u svim tim novim državama.
* Pratite govor na javnoj i političkoj sceni, uvrede, mržnju. Kako
vam to izgleda?
Negativno reagujem, ali govor mržnje je pre svega uperen protiv
nekih kolektiva, ciljan je, dolazi sa pozicija moći, vlasti, neke
ideologije. Nepodnošljiv je, ne zbog toga što vređa pojedinca nego
čitavu jednu kategoriju ljudskog roda, rasu, klasu, pol, naciju.
Pravi govor mržnje je nacionalistički diskurs, to je govor koji se
navodno poziva na ljubav prema svojoj naciji i domovini, ali ako
pogledate kako se u praksi izražava, koji je tekst, to je govor
mržnje prema drugom.
* Zašto nismo u stanju da prihvatimo nešto što, uslovno, drugačije
izgleda, sve mora biti unisono?
Nismo prinuđeni, ima i slučajeva neprihvatanja. To neprihvatanje
možda ima svoju cenu, ali ona je u skladu sa onim što se dobija.
Nije suviše visoka za ono što se može izboriti, a to je taj mali ili
veći prostor slobode i treba biti svestan toga da se bez te cene ne
može očekivati da će sloboda biti data. Za slobodu se morate boriti.
Kad je reč o kulturi, za slobodu da ne budete u fahu koji vam vlast
nudi treba se odreći nekih privilegija koje ćete imati ukoliko
sarađujete sa vlastima. Kad kažem vlast, ne mislim na državu nego na
vlast jedne partije ili jedne koalicije koje čine interesnu
zajednicu koja vas nagrađuje za vaše učlanjenje, vašu saradnju.
Izvan toga postoji prostor slobode, delovanja, akcije koje treba
upražnjavati. Vredi. |
