|
Helsinški odbor za ljudska prava iz Beograda izdao je knjigu
‘Jugoslavija u istorijskoj perspektivi’ koja zajedno sa portalom
yuhistorija.com želi doprineti normalizaciji odnosa u regionu kroz
činjenice, argumente i multiperspektivnu istoriju. Tim povodom
razgovarali smo sa Sonjom Biserko, predsednicom Helsinškog odbora i
urednicom izdanja među čijim se autorima nalaze Drago Roksandić, Ivo
Goldstein, Latinka Perović, Mitja Velikonja i brojni drugi
istoričari sa prostora nekadašnje Jugoslavije.
Kako i zašto su sakupljeni ovi ljudi?
Helsinški odbor se trudi da razume, objasni, kontekstualizuje sve
ono što je dovelo do raspada Jugoslavije, pa je ovo prirodan ishod
napora koji činimo poslednje dve i po decenije. Naravno, nije bilo
lako sakupiti sve te ljude, ali nekako smo uspeli, uz podršku
nemačkog Ministarstva za spoljne poslove, da dođemo do ove knjige i
do portala koji je takođe dio projekta. Raspad Jugoslavije bio je
planetarno izučavan, pogotovo u prvim godinama rata, i u
inostranstvu postoji ogromna bibliografija o Jugoslaviji. Ovo je
pokušaj da zemlje nastale na prostoru Jugoslavije daju svoj odgovor
na raspad Jugoslavije i na neki način pomognu mlađim generacijama
koje rastu na jednom narativu koji ih svakako udaljava od istine.
Sve su te novonastale zemlje nacionalizovale svoje istorije,
preskačući prvu i drugu Jugoslaviju. Totalno je marginaliziraju ili
negiraju, međutim naše je stanovište da bez razumevanja jedne i
druge Jugoslavije nije moguće razumeti ni budućnost ovog regiona.
Pogotovo što sve zemlje imaju ambiciju da postanu deo EU-a, a EU kao
prvi prioritet stavlja regionalnu saradnju, koja opet nije moguća
bez razumevanja razloga raspada Jugoslavije i nastanka novih država.
To je još uvek tema koja opterećuje odnose svih zemalja, pogotovo
Srbije i ostalih.
Antifašizam je najveća vrednost
Knjiga je podeljena u tri dela?
Prvi deo se odnosi na različite percepcije Jugoslavije – kako je ko
ušao i kako je ko izašao. Drugi deo na to šta je Jugoslavija, kao
projekat modernizacije i emancipacije, uspela da ostvari za te
narode. To je nešto što ne može da se negira, međutim ratovi su
poništili veliki deo tog napora. Zatim imamo poglavlje o tome kako
se danas gleda na Jugoslaviju u tim zemljama. Reč je o negiranju,
gde se Jugoslavija posmatra isključivo u negativnom kontekstu, čak i
u Srbiji koja je navodno u rat krenula jer je branila Jugoslaviju.
Njena percepcija o jednoj i drugoj Jugoslaviji jeste da je srpski
narod gubitnik i da je Srbija samo izgubila zalažući se za
Jugoslaviju umesto da se od početka orijentirala na stvaranje srpske
države. Shodno toj negativnoj percepciji imamo konstrukte novih
identiteta tih nacija koji se oslanjaju na neku slavnu, daleku
prošlost. Čak se više oslanjaju na desne, fašističke pokrete tokom
Drugog svetskog rata. Svi negiraju antifašizam, dostignuća i značaj
antifašističkog pokreta, jednog od prvih i najznačajnijih u Evropi.
Da li je razlog negacije činjenica da je antifašizam bio jedan od
oslonaca druge Jugoslavije?
Naravno, to je bila najveća vrednost te Jugoslavije. Ova knjiga
pokazuje koliko je Jugoslavija bila složena. Pojednostavljena
percepcija Jugoslavije je dovela do neprihvatljivih i netačnih
tumačenja. Mlade generacije nemaju načina i mogućnosti da realno
naprave uvid u Jugoslaviju, a ima ih sve više koji se interesuju za
nju. Ova knjiga nema ambiciju dati definitivnu sliku raspada jer to
će biti predmet budućih istraživanja. Ambicija jeste da ponudi
dovoljno informacija i analiza koje će mladima omogućiti da naprave
uvid u širi kontekst. Istraživači na projektu su priznati u svojim
sredinama, imaju obilje radova iza sebe i ovo je neka vrsta sinteze
njihovog rada u prošlosti. Sarađivalo je oko 50 ljudi i stvorena je
grupa koja može da nastavi dalje, pogotovo zato što nijedna od ovih
zemalja ne izdvaja sredstva za takve projekte.
I to govori o odnosu novonastalih zemalja prema Jugoslaviji? Negira
se sve.
Ne može se negirati činjenica da su te zemlje nastale iz Jugoslavije
koja je važan istorijski projekat i koja je imala svoj istorijski
smisao. Jugoslavija je definisala granice koje su priznate od strane
Badinterove komisije i kasnije cele međunarodne zajednice. To je
vrlo važan ishod te Jugoslavije. Zatim, Jugoslavija je bila i važan
bezbednosni koncept za jugoslovenske narode, posebno u bipolarnom
svetu. Uspela je da drži ekvidistancu u odnosu na oba bloka i da
obezbedi, ne beznačajno, mesto na međunarodnoj sceni, a to je dokaz
da je ta zemlja umela da osmisli svoju međunarodnu politiku i da
ostvari dobit, što se ne može reći za novonastale zemlje.
Novonastale zemlje teško bi opstale bez podrške EU-a, kako
finansijski tako i nametanjem određenih standarda. Ova knjiga,
međutim, nije u funkciji obrane već realnog sagledavanja nasleđa
Jugoslavije. Nije moguće projektovati budućnost regiona bez
oslanjanja na određena iskustva i saznanja koja su stečena tokom
zajedničkog života. Uostalom, Jugoslavija je na neki način naše prvo
iskustvo Evrope, mislim pre svega na njenu složenost. Članstvo u
EU-u zahteva upravo sposobnost kompromisa i uvažavanje drugih.
Regresija u konzervativizam
Kakva saznanja se mogu izvući, a kojima bi se morale rukovoditi
novonastale države?
Sve novonastale zemlje će ponovo morati učiti kako živeti u složenim
organizacijama. Osim toga, ni ekonomski opstanak nije moguć bez
regionalne saradnje. Nije slučajno EU postavila kao prioritet
regionalnu saradnju. Vidimo kako se sporo i teško normalizuju
odnosi, ne samo zbog neraščišćene prošlosti, već i zbog nezrelosti i
sebičnosti regionalnih elita koje su skoncentrisane samo na sebe.
Političko iskustvo svih tih elita je ograničeno i provincijalno.
Mislim da je provincijalizam najveći problem jer su sva društva
zatvorena, etnocentrična i bez dovoljnog uvida u međunarodni
kontekst, koji je ionako složen i haotičan. Jugoslavija je napravila
važan iskorak u tom pogledu, i pored nacionalne emancipacije ipak je
težila i kosmopolitskim vrednostima. Možemo govoriti i o
jugoslovenskom kosmopolitizmu koji je obezbedio vibrantan kulturni
prostor. Neophodne su nove generacije i nove političke elite koje će
težiti univerzalnijim vrednostima. Raspad Jugoslavije i uglavnom
neuspešna tranzicija i transformacija ovih društava doveli su do
svojevrsne regresije i vraćanju patrijarhalizmu i konzervatizmu.
Međunarodni kontekst i trendovi su takođe nepovoljni i tome
pogoduju. Iskustvo Jugoslavije mora se sagledavati i kroz realne
mogućnosti. Rekla bih da socijalizam nije bio slučajan izraz
potencijala tih društava – kolektivizma i nerazvijenosti. Komunizam
i socijalizam će morati da se analiziraju iz nekog drugog ugla,
uzimajući u obzir i stvarne mogućnosti određenih društava i razloge
zbog kojih je to bila prihvatljiva opcija. Ne može se negirati
emancipatorski i modernizacijski potencijal koji je bio važan
iskorak za ta društva.
Nije li jedan ovakav okvir rasprave bio potreban i pre 30 godina
kako bi se realnije sagledale prednosti i mane ondašnje Jugoslavije,
i time sprečio možda ne raspad koliko sam proces revizije koji je
usledio?
U predgovoru Drago Roksandić govori kako je bilo skoro nemoguće
napraviti jedan takav okvir. Ovaj pokušaj jeste jedan iskorak, makar
i toliko godina kasnije.
Promocije projekta se tek predstoje. Kakav prijem očekujete u
javnosti?
Mislim da će naići na dobar prijem kod znatnog broja mladih ljudi i
istraživača. Ne spadam u one koji misle da ništa nije urađeno.
Nacionalizam i populizam jesu zauzeli javnu sferu što onemogućava
dijalog u svim našim društvima, ali to ne znači da već ne postoje
dobre knjige. Ova knjiga se naslanja na postojeća istraživanja. Ali
važno je da se sve stavi u kontekst koji će pomoći da se bolje
snađemo u odnosu na prošlost, ali i budućnost. Postojeća literatura
veći dio svojih analiza počinje od Tuđmana, Miloševića i
Izetbegovića, što ne odražava suštinu. Oni nisu došli slučajno na
političku scenu. Važno je ponovno se vratiti na hrvatsko proleće,
srpske liberale i sve ostale pokušaje demokratizacije, kao i na
zaustavljanje liberalizacije Jugoslavije. I, naravno, na pitanje
svih pitanja: Zašto je raspad Jugoslavije bio brutalan?
Jedna od ključnih stvari je međunarodna zajednica, što spominjete i
u knjizi – njena uloga od kriterijuma za priznavanje, mirovnih
konferencija i pomoći, do pomoći u ratovima. Može li se sagledavati
odgovornost međunarodne zajednice u raspadu Jugoslavije?
Bilo je prognoza da će doći do sukoba. Ne mislim da međunarodna
zajednica nije dovoljno sagledala opasnosti, ali problem je bio što
se paralelno dešavao i raspad SSSR-a i fokus je, normalno, bio na
Rusiji kao nuklearnoj sili. Raspad bipolarnog sveta nije bio
tektonski poremećaj samo za socijalističke zemlje nego za ceo svet.
Nestajanje bipolarnog sveta i stvaranja novog još uvek traje sa
neizvesnim ishodom. Dominacija Amerike kao jedine supersile bila je
kratkog daha i sada smo suočeni sa opštim geostrateškim metežom.
Međunarodna zajednica je bila zatečena jer je to bio i prvi veći
sukob na teritoriji Evrope, ali na toj krizi i na tom ratu su
formulisani mnogi mehanizmi međunarodne zajednice, iako su mnogi od
njih dali samo polovične rezultate. Jugoslovenska kriza bila je neka
vrsta najave onoga što se u svetu danas dešava – ona je očitovala
probleme savremenog sveta na koje još uvek nema odgovora. Nažalost,
međunarodni akteri nisu izvukli lekcije iz naše krize. Ipak, važno
je da se ovaj prostor nakon ratova brzo pacifikovao, iako se
problemi mogu brzo radikalizovati zbog neuspešnosti ekonomije,
stalnog odliva mladih, sposobnih ljudi i konstantne regresije koju
regionalne elite nisu sposobne da preduprede. Mislim da je
etnifikacija ovih društava opasnost sama po sebi. Tu međunarodna
zajednica nema odgovor. Kao što vidimo, nema još odgovor na
rešavanje bosanskog pitanja, koje nije samo regionalno već i
evropsko.
Liderstvo u regionu je opasno
Navodite da su problem predstavljale teritorijalne pretenzije.
Postoje li one i danas?
Nacionalne ideologije nisu poražene, pretenzije nisu prestale,
posebno Srbije. Očekuju se povoljne okolnosti koje bi dovele do
‘rekompozicije Balkana’. Te aspiracije blokiraju potencijal za
razvoj. Države su taoci svojih nacionalnih elita i, u slučaju
Srbije, ruske uloge koja podržava taj deo elita, tu iluziju da je
‘rekompozicija’ moguća i da je to pitanje pogodnog trenutka. Za
Srbiju je ključno da prizna novu realnost u regionu, da prizna
Kosovo, da ukine specijalne veze sa Republikom Srpskom i da pomogne
integraciju BiH kako bi postala funkcionalna država. Srbija svakako
nema potencijal za nove ratove, niti postoji raspoloženje među
građanima.
Dugo nakon kraja Jugoslavije i danas se suočavamo sa šutiranjem tog
mrtvog konja, pa je u Zagrebu odlučeno da se preimenuje Trg maršala
Tita?
Znamo da je Bandić to uradio samo da bi očuvao koaliciju i podršku,
da je reč o uskom političkom interesu. U Hrvatskoj su antifašističke
grupe možda i najjače i prvi put su čak i zaskočene. To je brutalno
kršenje volje građana. I Tuđman je bio protiv toga i on je uneo u
Ustav antifašizam kao temeljnu vrednost.
Iako ga uklanjaju u svim novonastalim državama, stiče se utisak da
su mnogi ipak fascinirani Titom. Aleksandar Vučić ga često koristi
kao okvir koji ova Srbija želi da prestigne?
Vučić sebe vidi kao spasioca Srbije, ali naravno i kao lidera u
regionu. Međunarodna zajednica svojim laskanjima podstiče tu
ambiciju. Opasno je da iko bude lider na Balkanu s obzirom na
nedavnu prošlost. Još uvek nema zajedničkog razumevanja nedavne
prošlosti i zato je svako liderstvo u regionu kontraproduktivno.
Tito je bio jedinstven državnik ovog prostora i pored svih negiranja
ta činjenica ostaje. Tako ga percipiraju i u svetu. On ima svoje
mesto u istoriji sveta, uspeo je da se odmakne od Staljina, da
Jugoslaviju stavi na međunarodnu scenu i da joj omogući ne tako
nevažnu međunarodnu ulogu. To je obezbedilo osećaj posebnosti kod
mnogih Jugoslovena, posebno političara. Danas, nažalost, nijedna od
novonastalih zemalja, bar za sada, nema politički potencijal, a ni
format kojim bi mogla imati neku veću ulogu u regionu, ali i uopšte.
Nema političara od formata. Ali to je problem i sveta. Zato
fascinacija Titom. |
