NASLOVNA
- AKTUELNOSTI -

AKTUELNOSTI

 

AKTUELNOSTI

STRANA 1/5 ::: 1 | 2 | 3 | 4 | 5

INFO   :::  Naslovna - Aktuelnosti > Aktuelnosti - STRANA 1 > Sonja Biserko: Jugoslaviju se ne može izbrisati

 

Sonja Biserko: Jugoslaviju se ne može izbrisati

Sve su novonastale zemlje nacionalizovale svoje istorije, preskačući prvu i drugu Jugoslaviju. Totalno je marginaliziraju ili negiraju, međutim naše je stanovište da bez razumevanja jedne i druge Jugoslavije nije moguće razumeti ni budućnost ovog regiona

 

Piše: Dejan Kožul

10. septembar 2017, PortalNovosti

 

 

Helsinški odbor za ljudska prava iz Beograda izdao je knjigu ‘Jugoslavija u istorijskoj perspektivi’ koja zajedno sa portalom yuhistorija.com želi doprineti normalizaciji odnosa u regionu kroz činjenice, argumente i multiperspektivnu istoriju. Tim povodom razgovarali smo sa Sonjom Biserko, predsednicom Helsinškog odbora i urednicom izdanja među čijim se autorima nalaze Drago Roksandić, Ivo Goldstein, Latinka Perović, Mitja Velikonja i brojni drugi istoričari sa prostora nekadašnje Jugoslavije.

 

Kako i zašto su sakupljeni ovi ljudi?

Helsinški odbor se trudi da razume, objasni, kontekstualizuje sve ono što je dovelo do raspada Jugoslavije, pa je ovo prirodan ishod napora koji činimo poslednje dve i po decenije. Naravno, nije bilo lako sakupiti sve te ljude, ali nekako smo uspeli, uz podršku nemačkog Ministarstva za spoljne poslove, da dođemo do ove knjige i do portala koji je takođe dio projekta. Raspad Jugoslavije bio je planetarno izučavan, pogotovo u prvim godinama rata, i u inostranstvu postoji ogromna bibliografija o Jugoslaviji. Ovo je pokušaj da zemlje nastale na prostoru Jugoslavije daju svoj odgovor na raspad Jugoslavije i na neki način pomognu mlađim generacijama koje rastu na jednom narativu koji ih svakako udaljava od istine. Sve su te novonastale zemlje nacionalizovale svoje istorije, preskačući prvu i drugu Jugoslaviju. Totalno je marginaliziraju ili negiraju, međutim naše je stanovište da bez razumevanja jedne i druge Jugoslavije nije moguće razumeti ni budućnost ovog regiona. Pogotovo što sve zemlje imaju ambiciju da postanu deo EU-a, a EU kao prvi prioritet stavlja regionalnu saradnju, koja opet nije moguća bez razumevanja razloga raspada Jugoslavije i nastanka novih država. To je još uvek tema koja opterećuje odnose svih zemalja, pogotovo Srbije i ostalih.

 

 

Antifašizam je najveća vrednost

 

Knjiga je podeljena u tri dela?

Prvi deo se odnosi na različite percepcije Jugoslavije – kako je ko ušao i kako je ko izašao. Drugi deo na to šta je Jugoslavija, kao projekat modernizacije i emancipacije, uspela da ostvari za te narode. To je nešto što ne može da se negira, međutim ratovi su poništili veliki deo tog napora. Zatim imamo poglavlje o tome kako se danas gleda na Jugoslaviju u tim zemljama. Reč je o negiranju, gde se Jugoslavija posmatra isključivo u negativnom kontekstu, čak i u Srbiji koja je navodno u rat krenula jer je branila Jugoslaviju. Njena percepcija o jednoj i drugoj Jugoslaviji jeste da je srpski narod gubitnik i da je Srbija samo izgubila zalažući se za Jugoslaviju umesto da se od početka orijentirala na stvaranje srpske države. Shodno toj negativnoj percepciji imamo konstrukte novih identiteta tih nacija koji se oslanjaju na neku slavnu, daleku prošlost. Čak se više oslanjaju na desne, fašističke pokrete tokom Drugog svetskog rata. Svi negiraju antifašizam, dostignuća i značaj antifašističkog pokreta, jednog od prvih i najznačajnijih u Evropi.

 

Da li je razlog negacije činjenica da je antifašizam bio jedan od oslonaca druge Jugoslavije?

Naravno, to je bila najveća vrednost te Jugoslavije. Ova knjiga pokazuje koliko je Jugoslavija bila složena. Pojednostavljena percepcija Jugoslavije je dovela do neprihvatljivih i netačnih tumačenja. Mlade generacije nemaju načina i mogućnosti da realno naprave uvid u Jugoslaviju, a ima ih sve više koji se interesuju za nju. Ova knjiga nema ambiciju dati definitivnu sliku raspada jer to će biti predmet budućih istraživanja. Ambicija jeste da ponudi dovoljno informacija i analiza koje će mladima omogućiti da naprave uvid u širi kontekst. Istraživači na projektu su priznati u svojim sredinama, imaju obilje radova iza sebe i ovo je neka vrsta sinteze njihovog rada u prošlosti. Sarađivalo je oko 50 ljudi i stvorena je grupa koja može da nastavi dalje, pogotovo zato što nijedna od ovih zemalja ne izdvaja sredstva za takve projekte.

 

I to govori o odnosu novonastalih zemalja prema Jugoslaviji? Negira se sve.

Ne može se negirati činjenica da su te zemlje nastale iz Jugoslavije koja je važan istorijski projekat i koja je imala svoj istorijski smisao. Jugoslavija je definisala granice koje su priznate od strane Badinterove komisije i kasnije cele međunarodne zajednice. To je vrlo važan ishod te Jugoslavije. Zatim, Jugoslavija je bila i važan bezbednosni koncept za jugoslovenske narode, posebno u bipolarnom svetu. Uspela je da drži ekvidistancu u odnosu na oba bloka i da obezbedi, ne beznačajno, mesto na međunarodnoj sceni, a to je dokaz da je ta zemlja umela da osmisli svoju međunarodnu politiku i da ostvari dobit, što se ne može reći za novonastale zemlje. Novonastale zemlje teško bi opstale bez podrške EU-a, kako finansijski tako i nametanjem određenih standarda. Ova knjiga, međutim, nije u funkciji obrane već realnog sagledavanja nasleđa Jugoslavije. Nije moguće projektovati budućnost regiona bez oslanjanja na određena iskustva i saznanja koja su stečena tokom zajedničkog života. Uostalom, Jugoslavija je na neki način naše prvo iskustvo Evrope, mislim pre svega na njenu složenost. Članstvo u EU-u zahteva upravo sposobnost kompromisa i uvažavanje drugih.

 

 

Regresija u konzervativizam

 

Kakva saznanja se mogu izvući, a kojima bi se morale rukovoditi novonastale države?

Sve novonastale zemlje će ponovo morati učiti kako živeti u složenim organizacijama. Osim toga, ni ekonomski opstanak nije moguć bez regionalne saradnje. Nije slučajno EU postavila kao prioritet regionalnu saradnju. Vidimo kako se sporo i teško normalizuju odnosi, ne samo zbog neraščišćene prošlosti, već i zbog nezrelosti i sebičnosti regionalnih elita koje su skoncentrisane samo na sebe. Političko iskustvo svih tih elita je ograničeno i provincijalno. Mislim da je provincijalizam najveći problem jer su sva društva zatvorena, etnocentrična i bez dovoljnog uvida u međunarodni kontekst, koji je ionako složen i haotičan. Jugoslavija je napravila važan iskorak u tom pogledu, i pored nacionalne emancipacije ipak je težila i kosmopolitskim vrednostima. Možemo govoriti i o jugoslovenskom kosmopolitizmu koji je obezbedio vibrantan kulturni prostor. Neophodne su nove generacije i nove političke elite koje će težiti univerzalnijim vrednostima. Raspad Jugoslavije i uglavnom neuspešna tranzicija i transformacija ovih društava doveli su do svojevrsne regresije i vraćanju patrijarhalizmu i konzervatizmu. Međunarodni kontekst i trendovi su takođe nepovoljni i tome pogoduju. Iskustvo Jugoslavije mora se sagledavati i kroz realne mogućnosti. Rekla bih da socijalizam nije bio slučajan izraz potencijala tih društava – kolektivizma i nerazvijenosti. Komunizam i socijalizam će morati da se analiziraju iz nekog drugog ugla, uzimajući u obzir i stvarne mogućnosti određenih društava i razloge zbog kojih je to bila prihvatljiva opcija. Ne može se negirati emancipatorski i modernizacijski potencijal koji je bio važan iskorak za ta društva.

 

Nije li jedan ovakav okvir rasprave bio potreban i pre 30 godina kako bi se realnije sagledale prednosti i mane ondašnje Jugoslavije, i time sprečio možda ne raspad koliko sam proces revizije koji je usledio?

U predgovoru Drago Roksandić govori kako je bilo skoro nemoguće napraviti jedan takav okvir. Ovaj pokušaj jeste jedan iskorak, makar i toliko godina kasnije.

 

Promocije projekta se tek predstoje. Kakav prijem očekujete u javnosti?

Mislim da će naići na dobar prijem kod znatnog broja mladih ljudi i istraživača. Ne spadam u one koji misle da ništa nije urađeno. Nacionalizam i populizam jesu zauzeli javnu sferu što onemogućava dijalog u svim našim društvima, ali to ne znači da već ne postoje dobre knjige. Ova knjiga se naslanja na postojeća istraživanja. Ali važno je da se sve stavi u kontekst koji će pomoći da se bolje snađemo u odnosu na prošlost, ali i budućnost. Postojeća literatura veći dio svojih analiza počinje od Tuđmana, Miloševića i Izetbegovića, što ne odražava suštinu. Oni nisu došli slučajno na političku scenu. Važno je ponovno se vratiti na hrvatsko proleće, srpske liberale i sve ostale pokušaje demokratizacije, kao i na zaustavljanje liberalizacije Jugoslavije. I, naravno, na pitanje svih pitanja: Zašto je raspad Jugoslavije bio brutalan?

 

Jedna od ključnih stvari je međunarodna zajednica, što spominjete i u knjizi – njena uloga od kriterijuma za priznavanje, mirovnih konferencija i pomoći, do pomoći u ratovima. Može li se sagledavati odgovornost međunarodne zajednice u raspadu Jugoslavije?

Bilo je prognoza da će doći do sukoba. Ne mislim da međunarodna zajednica nije dovoljno sagledala opasnosti, ali problem je bio što se paralelno dešavao i raspad SSSR-a i fokus je, normalno, bio na Rusiji kao nuklearnoj sili. Raspad bipolarnog sveta nije bio tektonski poremećaj samo za socijalističke zemlje nego za ceo svet. Nestajanje bipolarnog sveta i stvaranja novog još uvek traje sa neizvesnim ishodom. Dominacija Amerike kao jedine supersile bila je kratkog daha i sada smo suočeni sa opštim geostrateškim metežom. Međunarodna zajednica je bila zatečena jer je to bio i prvi veći sukob na teritoriji Evrope, ali na toj krizi i na tom ratu su formulisani mnogi mehanizmi međunarodne zajednice, iako su mnogi od njih dali samo polovične rezultate. Jugoslovenska kriza bila je neka vrsta najave onoga što se u svetu danas dešava – ona je očitovala probleme savremenog sveta na koje još uvek nema odgovora. Nažalost, međunarodni akteri nisu izvukli lekcije iz naše krize. Ipak, važno je da se ovaj prostor nakon ratova brzo pacifikovao, iako se problemi mogu brzo radikalizovati zbog neuspešnosti ekonomije, stalnog odliva mladih, sposobnih ljudi i konstantne regresije koju regionalne elite nisu sposobne da preduprede. Mislim da je etnifikacija ovih društava opasnost sama po sebi. Tu međunarodna zajednica nema odgovor. Kao što vidimo, nema još odgovor na rešavanje bosanskog pitanja, koje nije samo regionalno već i evropsko.

 

 

Liderstvo u regionu je opasno

 

Navodite da su problem predstavljale teritorijalne pretenzije. Postoje li one i danas?

Nacionalne ideologije nisu poražene, pretenzije nisu prestale, posebno Srbije. Očekuju se povoljne okolnosti koje bi dovele do ‘rekompozicije Balkana’. Te aspiracije blokiraju potencijal za razvoj. Države su taoci svojih nacionalnih elita i, u slučaju Srbije, ruske uloge koja podržava taj deo elita, tu iluziju da je ‘rekompozicija’ moguća i da je to pitanje pogodnog trenutka. Za Srbiju je ključno da prizna novu realnost u regionu, da prizna Kosovo, da ukine specijalne veze sa Republikom Srpskom i da pomogne integraciju BiH kako bi postala funkcionalna država. Srbija svakako nema potencijal za nove ratove, niti postoji raspoloženje među građanima.

 

Dugo nakon kraja Jugoslavije i danas se suočavamo sa šutiranjem tog mrtvog konja, pa je u Zagrebu odlučeno da se preimenuje Trg maršala Tita?

Znamo da je Bandić to uradio samo da bi očuvao koaliciju i podršku, da je reč o uskom političkom interesu. U Hrvatskoj su antifašističke grupe možda i najjače i prvi put su čak i zaskočene. To je brutalno kršenje volje građana. I Tuđman je bio protiv toga i on je uneo u Ustav antifašizam kao temeljnu vrednost.

 

Iako ga uklanjaju u svim novonastalim državama, stiče se utisak da su mnogi ipak fascinirani Titom. Aleksandar Vučić ga često koristi kao okvir koji ova Srbija želi da prestigne?

Vučić sebe vidi kao spasioca Srbije, ali naravno i kao lidera u regionu. Međunarodna zajednica svojim laskanjima podstiče tu ambiciju. Opasno je da iko bude lider na Balkanu s obzirom na nedavnu prošlost. Još uvek nema zajedničkog razumevanja nedavne prošlosti i zato je svako liderstvo u regionu kontraproduktivno. Tito je bio jedinstven državnik ovog prostora i pored svih negiranja ta činjenica ostaje. Tako ga percipiraju i u svetu. On ima svoje mesto u istoriji sveta, uspeo je da se odmakne od Staljina, da Jugoslaviju stavi na međunarodnu scenu i da joj omogući ne tako nevažnu međunarodnu ulogu. To je obezbedilo osećaj posebnosti kod mnogih Jugoslovena, posebno političara. Danas, nažalost, nijedna od novonastalih zemalja, bar za sada, nema politički potencijal, a ni format kojim bi mogla imati neku veću ulogu u regionu, ali i uopšte. Nema političara od formata. Ali to je problem i sveta. Zato fascinacija Titom.

 

AKTUELNOSTI

STRANA 1/5 ::: 1 | 2 | 3 | 4 | 5

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Copyright * Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji - 2008

Web Design * Eksperiment