|
To je najbolje izrazio jedan od istaknutih eksponenata srpskog
nacionalizma književnik Brana Crnčević kada je povodom formiranja
Tribunala u Hagu rekao: „Za zločine učinjene nad Srbima nadležan je
sud, a za zločine koje Srbi počine drugima nadležan je Bog. Polazeći
od ovog aksioma Srbi nikako ne mogu da se načude zbog čega Tribunal
u Hagu sudi i Srbima, umesto da sudi samo Hrvatima i Bošnjacima. Za
njih su srpski predstavnici optuženi u Hagu „heroji“, njihovim
porodicama Srbija dodeljuje brojne novčane naknade, po povratku iz
Haga priređuju im se zvanični dočeci i odaju priznanja i
zahvalnosti, njihove knjige se odmah štampaju i predstavljaju na
svečanim promocijama itd. Ako se sve to ima u vidu onda uopšte ne
treba da čudi žestoka reakcija srpskih vlasti na zahtev Bosne i
Hercegovine da se izvrši revizija presude Međunarodnog suda pravde i
Srbija osudi za genocid nad Bošnjacima. A da je genocida bilo, ne
samo u Srebrenici već i u Prijedoru, Foči, Sarajevu, Tuzli, tj. na
Markalama i Kapiji, te da je Srbija neposredni organizator tih
genocidnih akata – to je notorna stvar koju ne bi trebalo ni
dokazivati….
Nemci su danas, u duhovnom smislu, najzdravija nacija i najveći
antifašisti upravo zato što su sa sebe zbacili teret nacističkih
zločina…..Iz ratova 90-tih, u kojima je doživeo vojnički poraz
naročito od Hrvata, srpski nacionalizam je izvukao pouku da se ideja
Velike Srbije ne može ostvariti blic-krigom, već da je to dugoročan
projekat. Zbog toga je on sada osnovnu pažnju usmerio na obrazovni
sistem i na vaspitanje mladih generacija u nacionalističkom duhu.
Izrada udžbenika, pre svega istorije, poverena je ortodoksnim
nacionalistima koji pripovedaju da su četnici izgubili zato što su
bili borci protiv komunizma a nema ni reči o njihovim genocidnim
zločinima i tesnoj saradnji sa okupatorima, dok se za ratove 90-tih
kaže da su se Srbi samo branili od paklenih namera Hrvata, Bošnjaka
i Albanaca. Kada se to ima u vidu onda nije čudo što ekstremni
nacionalizam i neofašizam najveći broj pripadnika regrutuju među
mladim ljudima…..
Mi se protiv istorijskog revizionizma i rehabilitacije četništva
borimo javnom rečju i argumentima. Međutim, mi naše stavove jedva
uspevamo da izvučemo iz ilegalnosti jer se skoro ceo medijski
prostor nalazi pod kontrolom srpskog nacionalizma i vladajuće
garniture…..
Ne govori se uzalud „Ko s đavolom tikve sadi, o glavu mu se lupaju“.
Ne shvata se da srpski nacionalizam gaji duboku mržnju prema
Zapadnoj Evropi, a ono što se sada radi u podgledu približavanja
motivisano je isključivo lukrativnim razlozima…..
Meni se zato čini da Nedić neće biti pravno rehabilitovan, ali to
nije ni mnogo bitno. On je već rehabilitovan politički, uvršten je u
knjigu 100 najznačajnijih Srba, dodeljena mu je „titula“ borca
protiv komunizma i „srpske majke“, a to su najveća priznanja koja
srpski nacionalizam može da dodeli. Dakle, Srbija ide u pravcu još
veće hegemonije srpskog nacionalizma i gušenja onoga što se zove
građanska Srbija….. Srpska pravoslavna crkva je jedan od glavnih
kreatora i stubova srpskog nacionalizma a time i istorijskog
revizionizma, kao i rehabilitacije četništva koje je ustvari bilo
vojno krilo srpskog nacionalizma zaduženo, i tokom Drugog svetskog
rata i tokom ratova 90-tih, da operativno realizuje ideju Velike
Srbije…..
Savez boraca se još u doba Miloševića pretvorio u državnu
organizaciju koja je svesrdno podržavala agresiju Srbije na Hrvatsku
i Bosnu, a nedavno je delegacija Saveza boraca išla u posetu
četničkom vojvodi Tomislavu Nikoliću, trenutnom predsedniku
Republike. Oni u svoje članstvo primaju i takozvane borce iz ratova
90-tih, tj. najekstremnije nacionaliste, pa mi sa Savezom boraca ne
želimo ništa da imamo…..
Aleksandar Vučić se politički formirao u ekstremnom srpskom
nacionalizmu, a ko jednom uđe u to društvo više mu nema izlaska. To
se vidi i po njegovoj sadašnjoj demagoškoj, agresivnoj i teatralnoj
retorici. On sam kreira dramatične situacije i navodne opasnosti po
Srbiju i njega lično a zatim svečano izjavljuje da on neće nikome
dozvoliti da Srbiju „ponižava i gazi“ makar ga to koštalo
života…..Zato licemerno deluju izjave srpskih političara, na primer
ministra spoljnih poslova Dačića, o bujanju fašizma u Hrvatskoj, a
ti isti ljudi su autori vulgarnog istorijskog revizionizma u Srbiji
i rehabilitacije ratnih zločinaca. Dakle, i u tom pogledu Srbija je
prva počela, što je dalo podstrek drugima da pokušaju sa revizijom
istorije Drugog svetskog rata…..
S obzirom da itekako znam u kakvom vremenu živim(o) i šta muči onaj
zdraviji dio čovječanstva, pa i mene samog, razgovor sa
antifašistima poput ovog sa gospodinom Sekulovićem mi dođe kao
reliksir. Vjerujte mi na riječ!
Gospodine Sekuloviću! Da li je po Vašim spoznajama i eventualnim
istraživanjima neofašizam, kojem je vaš Savez po definiciji
suprostavljen, zahvatio visok procenat društva u Srbiji i u kojim
slojevima je naročito prisutan?
SEKULOVIĆ: Problem neofašizma u Srbiji ne može se razumeti bez uvida
u ukupnu društvenu klimu, u stanje društvene svesti. A njih, još od
polovine 80-tih godina, tj. od pojave Memoranduma SANU, karakteriše
totalna duhovna hegemonija srpskog nacionalizma. On određuje pravce
društvenog kretanja, modelira društvenu svest, upravlja javnom i
političkom scenom, vaspitava u svom duhu mlade generacije – jednom
rečju, apsolutni je komandant u društvu. Tu poziciju srpski
nacionalizam je ostvario služeći se nekim primitivnim i demagaškim
formulama u čijem je centru ideja o Srbima kao najplemenitijem
narodu na svetu, kao izabranom, „nebeskom“ narodu koji ima tu
nesreću da je okružen „zlim“ narodima – Hrvatima, Bošnjacima,
Albancima. Srbi su svima njima kroz istoriju činili dobro, a oni su
ih uvek napadali i želeli da ih unište. To je imalo za posledicu da
jedino srpski narod na ovim prostorima nije ostvario prirodno pravo
da ima svoju državu – Veliku Srbiju. Sa ovim mentalnim sklopom
praktično je nemoguće komunicirati, nije ga moguće dovesti na teren
materijalne istine, etike, prava i pravne države i onoga što su
vrednosni standardi savremenog sveta jer on ima sopstveni normativni
sistem po kome sudi šta je ispravno a šta ne. To je najbolje izrazio
jedan od istaknutih eksponenata srpskog nacionalizma književnik
Brana Crnčević kada je povodom formiranja Tribunala u Hagu rekao:
„Za zločine učinjene nad Srbima nadležan je sud, a za zločine koje
Srbi počine drugima nadležan je Bog. Polazeći od ovog aksioma Srbi
nikako ne mogu da se načude zbog čega Tribunal u Hagu sudi i Srbima,
umesto da sudi samo Hrvatima i Bošnjacima. Za njih su srpski
predstavnici optuženi u Hagu „heroji“, njihovim porodicama Srbija
dodeljuje brojne novčane naknade, po povratku iz Haga priređuju im
se zvanični dočeci i odaju priznanja i zahvalnosti, njihove knjige
se odmah štampaju i predstavljaju na svečanim promocijama itd. Ako
se sve to ima u vidu onda uopšte ne treba da čudi žestoka reakcija
srpskih vlasti na zahtev Bosne i Hercegovine da se izvrši revizija
presude Međunarodnog suda pravde i Srbija osudi za genocid nad
Bošnjacima. A da je genocida bilo, ne samo u Srebrenici već i u
Prijedoru, Foči, Sarajevu, Tuzli, tj. na Markalama i Kapiji, te da
je Srbija neposredni organizator tih genocidnih akata – to je
notorna stvar koju ne bi trebalo ni dokazivati. Ustvari, genocidnost
je kroz istoriju bila bitno obeležje srpskog nacionalizma. Kada se
1917. godine razgovaralo o stvaranju Jugoslavije i kada je Ivan
Meštrović upozorio da treba biti posebno pažljiv prema Bosni, srpski
političar Stojan Protić mu je rekao: „Pustite vi to nama, mi imamo
rešenje za Bosnu. Kad pređe naša vojska Drinu, daćemo Turcima
(Bošnjacima, m.p.) dvadeset četiri, pa makar i četrdeset osam sati
vremena da se vrate na pradedovsku veru. Što ne bi htelo, to poseći,
kao što smo radili u svoje vreme u Srbiji“. A 90-tih godina režiser
Dragoslav Bokan iz Beograda, osnivač jedne paravojne formacije,
izjavio je: „Prosuti tursku krv, to je srpska dužnost najsvetija“.
Kada bi se stvari posmatrale sa stanovišta pravde i etike, onda bi
Srbija trebala da bude prva koja bi zahtevala da se utvrdi istina i
osude krivci za genocid, a ne da izmišlja neke proceduralne
začkoljice. Ona bi to trebala da uradi zbog sebe kako bi izašla iz
ovog bolesnog stanja, kao što su to uradili Nemci suočavajući se sa
istinom o zlodelima nacizma. Nemci su danas, u duhovnom smislu,
najzdravija nacija i najveći antifašisti upravo zato što su sa sebe
zbacili teret nacističkih zločina.
Dakle, da odgovorim na pitanje: Neofašizam u Srbiji je samo jedan od
ventila preko kojeg srpski nacionalizam emituje svoje poruke i to
onda kada oceni da, zbog međunarodne zajednice, nije oportuno da se
te poruke emituju direktno preko organa vlasti, nekih kulturnih
institucija ili medija. Za tu svrhu se koriste tzv.navijačke grupe,
inače tesno povezane sa kriminalom, a sve je to pod kontrolom
određenih državnih struktura. Navešću samo jedan primer kako to
funkcioniše. Nedavno je u mafijaškom obračunu ubijen čovek sa
kriminalnim dosijeom i vođa navijača fudbalskog kluba Partizan.
Posle nekoliko dana fudbaleri Partizana odali su poštu tom ubijenom
kriminalcu tako što su izašli na teren u majicama sa njegovim likom.
A u upravi Partizana sede mnoge istaknute javne i političke
ličnosti, a predsednik je Milorad Vučelić, notorni srpski
nacionalista koji je u doba Miloševića bio direktor ratnohuškačke
nacionalne televizije.
Kako stoje stvari u obrazovnom sistemu Srbije kada je u pitanju
istina o događajima iz Drugog svjetskog rata te ratova iz ranih
90-tih prošloga stoljeća?
SEKULOVIĆ: Iz ratova 90-tih, u kojima je doživeo vojnički poraz
naročito od Hrvata, srpski nacionalizam je izvukao pouku da se ideja
Velike Srbije ne može ostvariti blic-krigom, već da je to dugoročan
projekat. Zbog toga je on sada osnovnu pažnju usmerio na obrazovni
sistem i na vaspitanje mladih generacija u nacionalističkom duhu.
Izrada udžbenika, pre svega istorije, poverena je ortodoksnim
nacionalistima koji pripovedaju da su četnici izgubili zato što su
bili borci protiv komunizma a nema ni reči o njihovim genocidnim
zločinima i tesnoj saradnji sa okupatorima, dok se za ratove 90-tih
kaže da su se Srbi samo branili od paklenih namera Hrvata, Bošnjaka
i Albanaca. Kada se to ima u vidu onda nije čudo što ekstremni
nacionalizam i neofašizam najveći broj pripadnika regrutuju među
mladim ljudima.
Koji su, zapravo, oblici vaše borbe protiv istorijskog revizionizma
i rehabilitacije četništva i kolaboracionista iz Drugog svetskog
rata?
SEKULOVIĆ: Mi se protiv istorijskog revizionizma i rehabilitacije
četništva borimo javnom rečju i argumentima. Međutim, mi naše
stavove jedva uspevamo da izvučemo iz ilegalnosti jer se skoro ceo
medijski prostor nalazi pod kontrolom srpskog nacionalizma i
vladajuće garniture. Mi smo čak pokušali da stupimo u direktan
dijalog sa nosiocima istorijskog revizionizma i da na javnoj sceni
suočimo činjenice i argumente. Međutim, oni takav dijalog ne
prihvataju a u par prilika kada su ga prihvatili mi praktično nismo
uspeli da dođemo do reči. Ti ljudi su agresivni i netolerantni
fanatici koji govore povišenim tonom, upadaju vam u reč, skaču sa
stolice, mašu nekim papirima koje vam ne daju da vidite – i u takvoj
situaciji nikakav dijalog nije moguć.
Borili ste se protiv rehabilitacije Draže Mihailovića te
izjednačavanja prava partizana i četnika iz Drugog svjetskog rata i
znamo kakav je ishod na kraju. Da li i koliko takav odnos prema
Draži Mihailoviću i četnicima uopće službene Srbije krnji njen ugled
u Evropi i svijetu, barem onom antifašističkom?
SEKULOVIĆ: Neki krugovi u susedstvu i u Evropi osudili su
rehabilitaciju četnika i Draže Mihailovića, mada mi ukupnom
reakcijom nismo zadovoljni. Ponekad se stiče utisak da između
Evropske unije i vlasti u Srbiji postoji neki prećutni dogovor da se
Srbija usmeri prema EU a da EU, za uzvrat, prepusti vlastima da u
Srbiji rade šta im je volja. Ako toga ima – to je kratkovida
politika. Ne govori se uzalud „Ko s đavolom tikve sadi, o glavu mu
se lupaju“. Ne shvata se da srpski nacionalizam gaji duboku mržnju
prema Zapadnoj Evropi, a ono što se sada radi u podgledu
približavanja motivisano je isključivo lukrativnim razlozima.
Sada smo svjedoci procesa rehabilitacije Milana Nedića. Kuda,
zapravo, ide današnja Srbija, u ideološkom smislu?
SEKULOVIĆ: U pogledu pravne rehabilitacije Milana Nedića aktuelna
vlast se nalazi u velikoj dilemi. Svi pravni razlozi za to su
ispunjeni a pošto je do sada rehabilitovano oko 15 ratnih zločinaca,
nema razloga da se to ne uradi i sa Nedićem, što je i želja aktuelne
vlasti. Ali tome se snažno protive razne jevrejske organizacije a
ovoj vlasti je veoma stalo do dobrih odnosa sa Izraelom kako bi se
lakše prodala priča da su sudbine Srba i Jevreja identične. Meni se
zato čini da Nedić neće biti pravno rehabilitovan, ali to nije ni
mnogo bitno. On je već rehabilitovan politički, uvršten je u knjigu
100 najznačajnijih Srba, dodeljena mu je „titula“ borca protiv
komunizma i „srpske majke“, a to su najveća priznanja koja srpski
nacionalizam može da dodeli. Dakle, Srbija ide u pravcu još veće
hegemonije srpskog nacionalizma i gušenja onoga što se zove
građanska Srbija.
Ima li, po Vama, na revizionističke i pročetničke trendove službene
Srbije utjecaja Srpska pravoslavna crkva?
SEKULOVIĆ: Srpska pravoslavna crkva je jedan od glavnih kreatora i
stubova srpskog nacionalizma a time i istorijskog revizionizma, kao
i rehabilitacije četništva koje je ustvari bilo vojno krilo srpskog
nacionalizma zaduženo, i tokom Drugog svetskog rata i tokom ratova
90-tih, da operativno realizuje ideju Velike Srbije. Evo samo dva
primera: Srpska pravoslavna crkva je dodelila visoko zvanje
„mučenika“ popu Macu Vukojičiću iz Pljevalja koga su posle rata
partizani streljali jer je izvršio 57 ubistava. Pouzdano je utvrđeno
da je svojeručno zaklao šest žena, među njima i majku poznatog
glumca Miše Janketića. Kada ga je na suđenju sestra te žene pitala
„Zbog čega si je ubio“, on je odgovorio: „I opet bih“. Drugi primer:
Poznatog zločinca Arkana, uoči odlaska u Hrvatsku i Bosnu, gde su
njegove paravojne formacije uključene u vojsku Srbije počinile
strašne zločine i pljačku, primio je i blagoslovio srpski patrijarh
Pavle. A da bi opravdala zločine koje su Srbi počinili 90-tih godina
u Hrvatskoj i Bosni Srpska pravoslavna crkva je lansirala dosetku da
su to učinili komunisti koji, samim tim što nisu bili pripadnici
pravoslavne religije, nisu bili ni Srbi.
Kako tumačite pasivnost Saveza boraca Srbije na pojave neočetništva
u Srbiji? Zar ne bi bilo prirodno da ste i vi i oni na istoj strani
i praktično?
SEKULOVIĆ: Savez boraca se još u doba Miloševića pretvorio u državnu
organizaciju koja je svesrdno podržavala agresiju Srbije na Hrvatsku
i Bosnu, a nedavno je delegacija Saveza boraca išla u posetu
četničkom vojvodi Tomislavu Nikoliću, trenutnom predsedniku
Republike. Oni u svoje članstvo primaju i takozvane borce iz ratova
90-tih, tj. najekstremnije nacionaliste, pa mi sa Savezom boraca ne
želimo ništa da imamo.
Znamo ko je bio Aleksandar Vučić ranih 90-tih a znamo kako se
predstavlja danas. Vjerujete li u njegovo istinsko preobraćenje?
SEKULOVIĆ: Aleksandar Vučić se politički formirao u ekstremnom
srpskom nacionalizmu, a ko jednom uđe u to društvo više mu nema
izlaska. To se vidi i po njegovoj sadašnjoj demagoškoj, agresivnoj i
teatralnoj retorici. On sam kreira dramatične situacije i navodne
opasnosti po Srbiju i njega lično a zatim svečano izjavljuje da on
neće nikome dozvoliti da Srbiju „ponižava i gazi“ makar ga to
koštalo života. U tom cilju se svaki čas „otkriva“ po neka zavera
protiv Srbije ili njega lično. Nedavno je u blizini kuće njegovih
roditelja „pronađen“ automobil pun oružja i od toga su mediji
stvorili neviđenu nacionalnu dramu. Policija je obećala temeljnu
istragu, ali je stvar brzo pala u zaborav i bila zatrpana novim
aferama i skandalima. Očigledno je da je sve to bio običan
pseudo-događaj u režiji same policije. Ukratko, između Vučića i
srpskog nacionalizma postoji bliska saradnja što se može videti i iz
izjave Veselina Šljivančanina, osuđenog ratnog zločinca, koji kaže
„Život bih dao za Vučića“.
Kako komentirate neofašističke pojave i djelovanja u okruženju, kao
naprimjer u BiH i Hrvatskoj? U BiH se osuđeni ratni zločinci
doživljavaju kao nacionalni heroji, a u Hrvatskoj je neoustaštvo
itekako metastaziralo, dok aktuelna vlast ne samo da se ne
distancira od njega, nego čak i koketira s njim? Hrane li, zapravo,
neofašistički pokreti u regionu jedni druge ili djeluju potpuno
nezavisno?
SEKULOVIĆ: Što se tiče neofašizma u okruženju, toga ima pre svega u
srpskom entitetu BiH gde su nedavno ravnogorci (četnici), u crnim
uniformama, organizovali nekakvu svoju smotru, gde svi ratni
zločinci srpske nacionalnosti uživaju veliki ugled i poštovanje, gde
se studentskom domu daje ime Radovana Karadžića itd. U Hrvatskoj je
situacija ipak drugačija. Tačno je da u njoj ustaštvo i istorijski
revizionizam poprimaju zabrinjavajuće razmere, ali je takođe tačno i
to da se veliki deo hrvatskog društva tome odlučno suprotstavlja i
ima mogućnosti da svoje stavove iznosi kroz medije. U Srbiji toga
nema i mi koji smo protiv četništva i istorijskog revizionizma
predstavljamo ilegalne organizacije. Zato licemerno deluju izjave
srpskih političara, na primer ministra spoljnih poslova Dačića, o
bujanju fašizma u Hrvatskoj, a ti isti ljudi su autori vulgarnog
istorijskog revizionizma u Srbiji i rehabilitacije ratnih zločinaca.
Dakle, i u tom pogledu Srbija je prva počela, što je dalo podstrek
drugima da pokušaju sa revizijom istorije Drugog svetskog rata.
Da li SAFS ili Vi lično imate neki službeni stav za kojeg kandidata
bi trebalo glasati na predstojećim predsjedničkim izborima u Srbiji?
SEKULOVIĆ: Naša organizacija u Vojvodini već je odlučila da na
predsedničkim izborima podrži kandidata Sašu Jankovića. Naše
Predsedništvo će u tom smislu podneti predlog Glavnom odboru koji će
doneti konačnu odluku. Ja lično se sa ovom orijentacijom slažem ali
mislim da kod Jankovića postoji potreba za jasnijim određivanjem
prema nekim gorućim pitanjima. Naime, on je obavljao funkciju
zaštitnika građana, što znači svih građana bez obzira na njihovu
političku orijentaciju, pa postoji bojazan da on taj svoj generalni
pristup ne ispolji i tokom predizborne kampanje, da se obraća svim
slojevima i društvenim grupama i da vodi politiku, kako se to u
Bosni kaže, „dobro jutro čaršijo na sve četiri strane“. On se mora
jasno odrediti prema antifašizmu i istorijskom revizionizmu, mora
reći da nije kandidat četnika i srpskog nacionalizma, mora osuditi
ulogu Srbije u ratovima 90-tih i reći jasno da je u Srebrenici
počinjen genocid itd. Koketiranje sa srpskim nacionalizmom se ne
isplati jer je jasno da ni jedan nacionalista neće za njega glasati
ma šta on rekao. Zoran Đinđić je pokušao da koketira sa
nacionalistima, pa su ga oni na kraju ubili.
Na samom kraju, da se dotaknemo i Vaše knjige “Rehabilitacija Draže
Mihailovića – Političko nasilje nad istinom i pravom”. Kada je
izdata i kako se može doći do nje?
SEKULOVIĆ: Moju knjigu su 2016. godine objavili Savez antifašista
Srbije i izdavačko preduzeće Mostart i, koliko znam, može se naći
samo u Beogradu kod izdavača.
Hvala Vam velika za ovaj razgovor: |
