|
Unazad nekoliko dana razvila se debata koju je kritičkim osvrtom na
udžbenik istorije autora Radoša Ljušića pokrenuo Aleksandar Miletić.
Na Miletićev tekst reagovao je najpre istoričar Čedomir Antić, a
potom su svoja viđenja problema suočili autor kritikovanog udžbenika
i pisac kritike. I mnoštvo komentara na medijskim portalima i
društvenim mrežama, svojim sadržajem i nehotice potvrđuju koliko je
zapravo opravdana ova kritika. I koliko je neopravdana kuknjava
nacionalista da su silno ugroženi od strane „evrounijata“.
Moje uključivanje u debatu više je načelnog karaktera i predstavlja,
najpre, osvrt na način recepcije i reagovanja na kritiku, pri čemu
naročito imam u vidu veoma ružne invektive koje su inače manir
ovdašnjih diskusija. Osim toga, moje reagovanje je i ispunjenje
svojevrsne obaveze da se oglasim i kao predsednik Centra za
istorijske studije i dijalog (CISiD), na čijem sajtu je Miletićev
tekst objavljen.
O udžbenicima se u Srbiji pišu kritike i osvrti već jako dugo, pa ni
ovaj udžbenik nije bio izvan vidokruga nekih od tih analiza. Otuda
je u najmanju ruku preterano naglašavanje da čitavu deceniju niko
nije iznosio kritičke primedbe u vezi sa njim. Međutim, sve je
ostajalo u vrlo uskom krugu delića akademske zajednice, tako da je
to ujedno i odgovor na savet-primedbu kolege Antića da je najpre
trebalo otvoriti raspravu u akademskim krugovima: nažalost, pokazuje
se da je takav postupak u našoj sredini kao kamen bačen u vodu.
Otuda, itekako je imalo smisla slučaj predočiti javnosti, uz sve
rizike koje to donosi, ponajpre od tabloidizacije i izvitoperenih
interpretacija, komičnih logiciziranja i domišljanja raznih
sikofanata, kojima osim „puste želje i svraba“ za diskusiju o
istorijskim temama nedostaje sve drugo, a ponajviše znanje. Od
takvih nije pošteđena nijedna strana… Ali, i tema je, na kraju
krajeva, od javnog značaja. U tom smislu, ističem da uvažavam što su
i Čedomir Antić i autor kritikovanog udžbenika Radoš Ljušić izneli
svoja viđenja, koja, međutim, držim za pogrešna i na neka od njih ću
se ovom prilikom osvrnuti.
U naslovu teksta nastalom povodom Miletićeve kritike, autor Čedomir
Antić zapravo sugeriše jednu lažnu dilemu: „Prosveta ili politika?“,
pita se Antić, podrazumevajući, kako ćemo ubrzo videti, da je
kritikovani udžbenik – prosveta, a Miletićeva kritika – politika.
Antićeva dilema je u ovom kontekstu lažna utoliko što uopšte ne
proističe iz teksta kolege Miletića. A ako je Antiću baš stalo i do
odgovora na ovo (promašeno) pitanje, taj odgovor je jednostavan:
prosvetna politika. U tom kontekstu treba razumeti i pominjanje EU u
Miletićevom tekstu, u kojem autor, u jednom kratkom delu, reaguje i
na političke pouke iz Ljušićevog udžbenika, što Antić u svom napisu
potpuno krivo interpretira. Pogledajmo zato sadržinu debate i gde je
u svemu tome politika, kao i da li je Miletićevo pominjanje
kandidature Srbije za članstvo u EU proizvoljna politička impozicija
u prosvetnu temu.
Ljušić u udžbeniku, koji se bavi periodom do 1878. piše: „Čak i u
globalistički uređenoj Evropi, pre svega, u Rimokatoličkoj crkvi,
ako i nema velikih pobornika privrženih ideji o samostalnim
balkanskim državama, nema ni velikih zagovornika o Turskoj kao delu
porodice evropskih naroda (EU). Ta podeljena mišljenja čine da se
Balkan oseća kmetom Evrope.“
Miletić, imajući u vidu notornu činjenicu da u epohi koju obuhvata
udžbenik nikakve EU dakako nije bilo, razložno zaključuje da
„Ljušićev udžbenik, iako štampan u zemlji koja je zvanično
zemlja-kandidat za članstvo u EU pokazuje očigledno podozrenje prema
procesu evropskih integracija. Štaviše, u udžbeniku se predočava
jedna potpuno lična, reklo bi se intimna Ljušićeva teorija zavere u
kojoj su EU i katoličanstvo upregnuti protiv suverenosti balkanskih
država.“
Na to Antić: „Da li sam dobro razumeo da je prema uverenju uvaženog
kolege Miletića, Srbija kandidat za članstvo u EU i neki tamo
profesor nema šta da analizira tradicionalno jasan i nedvosmislen
stav država Zapadne Evrope prema Balkanu?!“
Uveren sam da je kolega Antić vrlo dobro razumeo da je pominjanje EU
u Miletićevom tekstu proisteklo pre svega iz činjenice da Evropsku
uniju pominje autor analiziranog udžbenika i to gde joj mesto nije.
Veoma je neuobičajeno da se u okviru udžbeničke materije prave
ovakvi ekskursi u druge epohe: to je zadatak druge vrste priručnika,
kao i nastavnika koji sa učenicima kroz diskusije prati određene
kontinuitete povezivanjem znanja o događajima i procesima. Dakle,
ovaj par excellence politički i tendenciozan ekskurs pisca udžbenika
iz hronološkog i tematskog okvira upravo je ono što Miletić,
opravdano, prepoznaje kao nepotrebno unošenje političkih svetonazora
autora u udžbeničku materiju. To što Antić ovu ocenu autora
udžbenika predstavlja kao nekakvu profesorsku analizu, čije
prisustvo u udžbeniku, po njegovom mišljenju, očito ne predstavlja
problem, polje je principijelnog neslaganja sa autorom udžbenika i
piscem odgovora na kritiku, kako u pogledu sadržaja te analize, tako
i u pogledu toga da li takvi analitički poduhvati o EU uopšte treba
da se nađu u udžbeniku istorije čija je gornja hronološka granica
1878. godina. Pri tome, ta tobožnja analiza, sasvim van konteksta
epohe koju pokriva udžbenik, za Antića nije anahronizam, ali jeste
anahronizam upotreba u tom istom kontekstu pojma Albanci – kako
sugeriše Miletić, umesto pojma Šiptari – kako čini Ljušić. Osim
toga, dok se političke eskapade Radoša Ljušića o EU Antiću, dakle,
uopšte ne čine neprimerenim u udžbeniku koji se tiče materije iz
16-19. veka, Miletićeva sugestija da bi u određenim nastavnim
jedinicama trebalo ukazati, primerice, na trajniju spiralu nasilja
na Balkanu u kojoj je i srpska strana imala svoju neslavnu ulogu
nikako ne dolazi u obzir jer bi, smatra Antić, „pretpostavljeni
opis… poremetio jasno određen program koji treba da sledi autor
udžbenika“. I tako od jedne do druge nastavne jedinice „jasno
određen program“ baš nikako ne ostavlja prostor za eventualnu
kompleksniju, multiperspektivnu sliku događaja i procesa.
Sa druge strane, činjenica da je Srbija kandidat za članstvo u EU
ima i neke prosvetne konsekvence. Dokumentom Strategija obrazovanja
u Srbiji do 2020. godine, koja je vladin dokument, definisani su
bitni okviri obrazovnih politika. Svakome ko poznaje ovu
problematiku, a Antić i Ljušić bi kao pisci udžbenika trebalo da
spadaju u taj krug, jasno je i bez posebnog objašnjenja da nastavni
sadržaji moraju biti u skladu sa Strategijom koja nije nikakva
ikebana, već upravo – obavezujući strateški dokument. U pomenutoj
Strategiji, primera radi, navodi se sledeće: „ispunjavanje uslova za
prijem Republike Srbije u EU je, takođe, podsticaj da se realizuju
mere koje su u duhu evropskih mera“. Zatim se pominju „standardi i
obrazovne politike na nivou EU koji mogu da posluže kao oslonci za
celovitu reformu sistema obrazovanja u Republici Srbiji“. Priličan
broj aktivnosti vezuje se za „pristup fondovima EU“, a takođe se
predviđa „harmonizacija nacionalnih normativnih akata s referentnim
okvirom EU“. Nije bez značaja ni činjenica da Zakon o udžbenicima
propisuje da udžbenici i druga nastavna sredstva „svojim sadržajem
ili oblikom ne smeju da diskriminišu ili dovode u neravnopravan
položaj grupe i pojedince ili da podstiču na takvo ponašanje, u
skladu sa zakonom kojim se uređuje zabrana diskriminacije“. A nije
nevažno, na kraju krajeva, ovoj listi normativnih akata dodati i
Ustav Republike Srbije koji pominje privrženost „evropskim
vrednostima“.
Šta bi zapravo bilo to evropsko opredeljenje u konkretnosti materije
o kojoj (treba da) je reč u ovoj debati? U Pravilniku o nastavnom
planu i programu za gimnaziju koji je usvojio Prosvetni savet (koji
nije nikakva nevladina organizacija) među ciljevima i zadacima
nastave istorije zaista se navodi, između ostalog, da ta nastava
treba i da „doprinese razvoju nacionalnog identiteta“, ali i da
omogući učenicima „razumevanje multikulturalnosti” i „razvijanje
tolerancije“, kao i da oni „razumeju da nacionalna istorija
predstavlja sastavni deo regionalne, evropske i globalne istorije“,
da „razvijaju istraživački duh i kritički odnos prema prošlosti“, da
„budu osposobljeni da prepoznaju različita tumačenja istih
istorijskih događaja“. Dakle sve to kumulativno, a ne alternativno…
U udžbeniku čiji je način izbora i izlaganja nastavnog sadržaja
kritikovao kolega Miletić, od ispunjenja ovakvih ciljeva i zadataka
u pogledu multikulturalnosti, tolerancije i različitih tumačenja
istorijskih događaja nema ni traga. Štaviše, „prepoznavanje
različitih tumačenja istorijskih događaja“ je sintagma koja zapravo
opisuje metod multiperspektivnosti, o čemu u dokumentu koji definiše
ciljeve i zadatke nastave istorije stoji i sledeće: „Kako bi ciljevi
nastave istorije bili što potpunije ostvareni, preporučuje se i
primena didaktičkog koncepta multiperspektivnosti“. Ovde je reč o
istom onom metodu protiv kojeg je Ljušić svojevremeno vojevao i
zauzimao odlučan neprijateljski stav. I kakvo se kritičko mišljenje
može formirati na temelju krajnje indiskretnih i jednostranih opaski
o „poturicama“, o karakterologiji naroda i drugim sadržajima na koje
pažnju skreće Miletić u svojoj kritici? O toleranciji i „razumevanju
multikulturalnosti“ da i ne govorimo.
Veoma je zanimljivo da se u kontekstu ove debate podiže optužba za
tobožnju politizaciju jedne prosvetne teme samo onda kada se
problematizuje stvarni kapacitet jednog udžbenika da doprinese
razvoju tolerancije, negovanju multikulturalnosti i razumevanja za
različita stanovišta i tumačenja, što su, ponovimo još jednom, sve
nedvosmisleno definisani ciljevi i zadaci nastave istorije. Sa druge
strane, takođe definisani cilj – doprinos razvoju nacionalnog
identiteta uopšte nije prepoznat kao politički, neprosvetni niti je
kritikovan od bilo koga – to je valjda sušti akademski cilj. Sasvim
u skladu sa ovakvim pristupom je i (samo)razumevanje da se autori
koji ne samo da doprinose razvoju, nego u svojim udžbenicima
„bilduju“ nacionalni identitet, pridržavaju, naravno, suve nauke, a
oni koji pozivaju da se ispune i drugi definisani ciljevi i zadaci
nastave istorije – poput, na primer, pomenute tolerancije – optužuju
se za antisrpsko politizovanje prosvetne teme.
Zalaganje CISiD-a kao organizacije usmereno je na to da se svim
definisanim ciljevima i zadacima dodeli makar približno ravnopravni
značaj uz puno razumevanje da nastava istorije ne može da ima
isključivo akademski smisao, već da ima i širok vaspitni značaj,
odnosno da treba da utiče na razvoj opštih pogleda na svet i
stvarnost koja okružuje mladog čoveka. Na tragu tog shvatanja je i
kritički osvrt Aleksandra Miletića. U tom smislu težak je zadatak
diskretno balansiranje između postizanja višestrukih ciljeva
obrazovne politike (predstavljanje istorije onakvom kakva je zaista
bila, artikulacija nacionalnog identiteta – u kontekstu ostalih
zadataka dakako nekonfliktnog, promovisanje tolerancije i
multiperspektivnosti itd), ali smo uvereni da je moguće takve
ciljeve postići, a da se pri tome ne žrtvuje ništa od naučne
utemeljenosti sadržaja iznetih u udžbeniku.[1] Kolega Miletić je
uverljivo pokazao da autor udžbenika koji je analiziran nije pokazao
razumevanje za tu – i bez bilo kakve strategije – samorazumljivu
osetljivost u načinu na koji treba da se iznose sadržaji u nastavi
istorije, kako bi ona bila zaista korisna za društvo u celini.
A što se tiče neprosvetne politike, Radoš Ljušić i Čedomir Antić
javnosti su dobro poznati (i) po svojim političkim stavovima. Lično
sam uveren da su politički stavovi, budući da ne mogu da dosledno
slede metodologiju akademske analize i da zahtevaju opredeljivanje,
u velikoj meri lišeni kompleksnosti koja se očekuje od naučnog
prikaza određene teme. Istraživač prošlosti kao i bilo ko drugi ima
pravo na politička uverenja, po suštini stvari, kako sam već
istakao, jednostavnija i isključivija od akademske sofisticiranosti.
Doduše, autoru ovog priloga blisko je stanovište Erika Hobsboma da
su nacionalistička uverenja nespojiva sa profesijom istoričara, jer
nacionalizam podrazumeva verovanje u mnoštvo stvari za koje
istoričar zna da nisu tačne. Ali empirijska je činjenica da postoje
vrsni istoričari i među nacionalistima.
Kada je u pitanju profesor Radoš Ljušić, uveren sam da postoji
direktna veza između, primera radi, njegovog političkog uverenja da
se Ratko Mladić nalazi među „stožerima srpske herojske vertikale“,[2]
sa jedne strane, i sistematskog odsustva bilo kakve „senke“ u
udžbeničkom prikazu istorije odnosa srpskih političkih,
intelektualnih i vojnih elita prema bošnjačkom i uopšte muslimanskom
stanovništvu kroz modernu istoriju, sa druge. A to je samo jedan
primer. Ne znam zašto bi iko očekivao da ovu nepobitnu korelaciju
svi posmatraju kao tričavu irelevantnost. Tvrdi li profesor Ljušić,
ex silentio, da nasilja prema nesrpskom stanovništvu u periodu koji
pokriva udžbenik nije bilo ili ćutanjem o njemu želi da kaže da to
nije vredno pomena? Štagod da je po sredi, u konkretnom kontekstu
rasprave o sadržajima nastave istorije, nameće se pitanje: kako
takav nedvosmisleno jednostran pristup doprinosi realizaciji
pomenutih ciljeva i zadataka istorije kao nastavnog predmeta,
odnosno da li kritikovani udžbenik uopšte odgovara standardima
definisanim strategijom obrazovanja i ciljevima i zadacima nastave
istorije? To je činjeničko pitanje i jedino o tome ima smisla
razgovarati.
Da bih dodatno podvukao suštinu problema, navešću jedan vrlo
slikovit primer. Ne želim pri tome da kažem da je reč o masovnom ili
čak dominantnom stavu, već vrlo svesno biram jedan ekstreman slučaj,
naime jednu rep pesmu koja se pojavila pre nekoliko godina: „Ovo vam
je kazna što izdali ste rod / Prodali ste krst, kaznio vas Bog /
Poturice odvratne od Turaka ste gori / Kolji, Ratko, kolji i sve ih
pomori“. Izraz je najdublje dobronamernosti prema društvu u kojem se
sreću i ovakve pojave da se na svaki način, a naročito kroz nastavu
istorije, učini sve što je potrebno da se isključi svaka mogućnost
da takvi pokliči postanu izraz masovnog raspoloženja.
Antić u svom tekstu navodi da u Ljušićevom udžbeniku nema
faktografskih grešaka, da je sve zasnovano na izvorima i naučnoj
literaturi, da Ljušić ima pravo da analizira i slične izlišne
poente. Ističući, međutim, upravo te aspekte u prvi plan, uz optužbe
za politizaciju koju tobože nameće Miletić, naspram prosvete čija je
inkarnacija, dakako, Ljušićev udžbenik, a skromno preporučujući
vlastiti primer, valjda i onaj čiji je autor sam Antić, pisac
odgovora ne odoleva da na kraju teksta sunovrati čitavu diskusiju u
mračne suterene ovdašnje nekulture dijaloga, pretpostavljajući
cinično da je u slučaju Miletićevog teksta reč o „nekakvoj
pravovernosti, koju kolega dr Miletić na ovaj način dokazuje mnogo
godina nakon što je izašla iz mode i pune rentabilnosti“.
Povodom ovog otrovnog završetka Antićevog napisa osvrnuo bih se, na
kraju, na tu poodavnu pojavu čiji malignitet nikako ne može biti
prenaglašen, ali čijim se samim komentarisanjem ipak silazi u brlog
tuđih nepristojnosti. Reč je o maniru etiketiranja kakvom su u
svojim nastupima pribegli i Antić i Ljušić. Naime, prema ciničnoj
Antićevoj primedbi-pretpostavci, u slučaju Miletićeve kritike radi
se, dakle, o nekakvoj tobožnjoj „pravovernosti“, koju Miletić
(kome?) „dokazuje mnogo godina nakon što je izašla iz mode i pune
rentabilnosti“ (sve podv. S. M). Ljušić je u televizijskm gostovanju
bio eksplicitniji: osim što je Miletiću pripisao da ga čini srećnim
uspon Osmanskog carstva tokom 16. i 17. veka, proglasio ga je za
predstavnika „soroševske škole, koja je klasično antisrpska“.
U ovim etiketiranjima prepoznaje se ružna konstanta pomenute
nekulture dijaloga, potekla iz činjenice da je nacionalistima
nezamislivo da neko ne deli njihove sentimentalne, romantične i
često sasvim iščašene poglede na njihov imaginirani etnos ili na
„druge“… U tome naročito privlači pažnju uverenje nacionalista da je
njihov svetonazor jedini opravdan, takoreći „prirodan“, da je to
jedino legitimno stanje svesti, dok je sve što nije navodno „srpsko
stanovište” neminovno neka patologija – intelektualna ili moralna.
Kao intelektualna patologija, antinacionalistička stanovišta
kvalifikovana su od strane nacionalista neologizmima „rodomržnja“,
„autošovinizam“, „samoporicanje“, koji kao pojave, doduše, mogu biti
posledica iskrenih, ali nesumnjivo devijantnih uverenja. Ipak, u
većini slučajeva takva nedopustiva „nenacionalna stanovišta“ vezuju
se za moralno defektne plaćenike, čija su „autošovinistička”
uverenja naprosto kupljena i to ponekad „za male pare“, kako poentom
o izlasku iz „mode i pune rentabilnosti“ insinuira Antić. Sve te
zaumne konstrukcije koje esencijalizuju etniju kao neupitnu datost i
primarni identitetski smisao koji treba da opredeljuje život i
shvatanja pojedinca (pa je kritičko preispitivanje istorije naciona
zapravo izdaja), proizvod su tragične borniranosti koja ne može da
shvati da je drugačiji pogled ne samo moguć već i – vade retro,
satana![3] – dopušten.
Što se tiče „plaćeništva“, ovde nije neumesno napomenuti da su posle
2000. godine iz fondova EU prosveta i nauka u Srbiji primile više
desetina miliona evra donacija. Svako zaposlen u tim oblastima, ko
prepotentno proziva tobože potkupljene „evrounijate“ po Srbiji,
ukoliko sam nije pokušao da proveri da se slučajno koji delić tih
donacija nije slio, makar i posredno, u njegov džep preko plate,
honorara, projekata ili nekog drugog izvora prihoda, nije ništa
drugo do preispoljni licemer. Te pseudo-etičke andramolje iz
repertoara „rodoljubaca“, papagajske mantre prvosveštenika etničkog
pravoverja namenjene galvanizaciji njihove čudoverne pastve, ostale
bi tek tričave bedastoće, dostojne jedino prezira, da nisu u
funkciji crtanja meta, koje će već pronaći svoje „strelce” među
bašibozukom „permanentne nacionalne revolucije”. Tako degradirana
svest tačka je susreta trovača i zatrovanih, u kojoj se briše svaka
razlika između poimanja sveta jednog univerzitetskog profesora i
bilo kog paranoičnog daveža, člana nekog od mnoštva kafanskih,
uličnih, stadionskih i medijsko-pogromaških „instituta za
bezbednost“ uvek i svuda ugroženog Srpstva.
Zahvaljujući budnosti dežurnih arbitera nacionalne ispravnosti, još
od vremena sukoba Ilariona Ruvarca i Pante Srećkovića, konstanta
bezmalo svih a malobrojnih debata u srpskoj istoriografiji oko
„nacionalno bitnih“ tema jesu tlapnje o plaćeništvu i „prodanim
dušama“. One primitivizuju svaku raspravu, pretvarajući polja
načelnog profesionalnog ali i vrednosnog spora u obična bunjišta.
Ondašnji je vaskoliki šovenluk trovao polemiku o relevantnim temama
proglašavanjem Ruvarca za „izdajnika Srpstva“, „neprijatelja zavetne
misli“, zbog čega bi „tog mahnitog kaluđera“ i „mrzitelja svega što
je srpsko“ trebalo „pod gromilu“. I nije svakako Aleksandar Miletić
začetnik ovdašnje kritičke istoriografije, kako ironizira Antić, ali
jeste njen predstavnik, dok su se Antić i njegov mentor postavili u
ovoj debati kao pobornici jednog posve romantiziranog, arhaičnog i
štetnog prikazivanja prošlosti mladima školskog uzrasta,
nastavljajući, zakonomerno, „najbolje tradicije“ onog istog otrovnog
govora koji je Ruvarca svojevremeno stigmatizovao kao antinacionalnu
spodobu i arhetipskog antiheroja, ne štedeći ni sve one koji su
krenuli pravcem kritičkog preispitivanja nacionalnih „vilinskih
priča“.
1. Deo aktivnosti
CISiD-a upravo je i izrada predloga / modela takvih nastavnih
jedinica.
2. Reč je o jednom
intervjuu Radoša Ljušića iz 2010. godine u kojem kaže: „U knjizi o
voždu Karađorđu izneo sam ideju da su stožeri srpske herojske
vertikale Miloš Obilić, Karađorđe Petrović i Živojin Mišić. Kada sam
dobio Ćorovićevu nagradu, u svom govoru pridodao sam ovoj trojici i
Ratka Mladića. Ostajem pri ovom mišljenju sve dok Mladić ne bude
osuđen (sic!). Uostalom, ko još veruje u pravednost Haškog
tribunala?“ Odgovor na pitanje koje postavlja Radoš Ljušić je –
Radoš Ljušić koji, kako sam kazuje, unapred planira Mladićevu
deložaciju iz udobnosti stožernog položaja u toj herojskoj
vertikali, ako ovaj bude osuđen u Hagu.
3. Lat. – „Iš,
sotono!“. |
