|
U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo se o tome koji
je cilj deklaracije o položaju srpskog naroda u regionu čije je
donošenje najavljeno do kraja godine. Sagovornici su bili Sonja
Biserko, predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava Srbije, i
Branko Todorović, predsednik Helsinškog odbora Republike Srpske.
Bilo je reči o tome zašto Vučić govori da je cilj deklaracije
očuvanje srpske kulture u regionu, dok Dodik naglašava da je njen
cilj da se izbegne novo stradanje Srba, da li se deklaracija može
posmatrati kao ponovno otvaranje srpskog pitanja na Balkanu, da li
je u Srbiji još živa ideja o državi svih Srba na Balkanu, zašto
Miloradu Dodiku smeta naziv bosanski Srbi, da li se u Srbiji na
Republiku Srpsku gleda kao na kompenzaciju za gubitak Kosova, može
li se verovati Vučiću kada kaže da deklaracija neće biti usmerana
protiv suseda, kao i o tome šta deklaracijom dobija Vučić, a šta
Dodik.
Omer Karabeg: Milorad Dodik, koji je uz Aleksandra Vučića glavni
promotor deklaracije, izjavio je da je njen cilj da se izbegne novo
stradanje Srba. Kako tumačite tu izjavu?
Sonja Biserko: Priče o ugroženosti srpske nacije uvek su u funkciji
održavanja jedinstva i homogenosti srpskog naroda i generisanja
nacionalizma koji služi da se prikrije nesposobnost vlasti da rešava
aktuelne probleme kako u Srbiji, tako i u Republici Srpskoj. S druge
strane, to se verovatno radi da bi se odvratila pažnja od Kosova,
jer Evropska unija vrši pritisak na vlast u Srbiji da realizuju
sporazum Beograd-Priština. I treći razlog je što Milorad Dodik
sledeće godine ima izbore, pa Beograd nastoji da mu da podršku, jer
je njegova pozicija znatno oslabila s obzirom na tešku ekonomsku i
socijalnu situaciju u Republici Srpskoj.
Branko Todorović: Mislim da Srbi koji žive izvan Srbije - u
Republici Srpskoj i drugim zemljama u regionu - nikada ne bi trebalo
da zaborave kako je zvanični Beograd devedesetih godina okretao
glavu od egzodusa Srba iz Hrvatske za koji je snosio ogromnu
odgovornost. Tada se u Beogradu igrala neka velika utakmica, mislim
da je bio neki “vječiti derbi“, pa se na televiziji samo govorilo o
tome, a vijest o izbjeglim Srbima emitovala se negdje pri kraju
dnevnika. Dakle, u ne tako davnoj prošlosti možemo pronaći odgovor
na pitanje koje je sada pred nama. Očito je da politički vrh u
Beogradu, u dogovoru sa Banjalukom, u želji da očuva vlast povlači
poteze koji su prije svega namijenjeni unutrašnjoj upotrebi i koji
su u ovom trenutku itekako potrebni i Beogradu, i Banjaluci.
Rekao bih da u tome nema ništa što će doprinijeti da Srbi sa ove ili
one strane Drine žive bolje, lišeni mnogih briga koje u ovom
trenutku imaju. Za nas, koji dosta često putujemo preko Drine, bilo
bi mnogo korisnije da su predsednici Dodik i Vučić postigli dogovor
da više ne bude višesatnog zadržavanja na granici - u Sremskoj Rači
i na drugim prelazima. To su pitanja koja muče građane. I još nešto.
Prije nekih sedam godina donijeta je slična deklaracija koja se
zvala veoma zvučno “Strategija očuvanja i jačanja odnosa matične
države i dijaspore“ koja je imala skoro identične ciljeve kao ova.
Ništa od toga u proteklih sedam godina nije zaživjelo. Tako će biti
i sa ovom deklaracijom ali, nažalost, ovakve najave mogu da naruše
odnose u regionu i unesu dodatni nemir, nestabilnost i nepovjerenje.
Nacionalistički gard
Omer Karabeg: Zanimljivo je da su nosioci celog posla oko
deklaracije Srbija i Republika Srpska. Nema tu predstavnika Srba ni
iz Hrvatske, ni iz Crne Gore, ni iz Makedonije, ni sa Kosova.
Sonja Biserko: Priča o ugroženosti Srba u regionu svodi se, pre
svega, na Srbe u Republici Srpskoj, koji naravno nisu ugroženi pošto
žive u gotovo etnički čistom entitetu. Ova deklaracija zaista može
uneti nemir u region ako imamo u vidu ono što često govori Milorad
Dodik, kome je cilj nezavisnost Republike Srpske i ujedinjenje sa
Srbijom. S obzirom na prošlost, o kojoj se još uvek vode sporovi,
incijative poput ove deklaracije izazivaju vrlo negativne reakcije u
celom regionu, pa čak i među Srbima koji tu navodnu veliku brigu
Beograda o njima vrlo često plaćaju veoma visokom cenom. To su
pokazali ratovi devedesetih, kada su Srbi gotovo nestali sa nekih
teritorija, pre svega krivicom Beograda koji je podržavao etnički
inženjering i stvaranje etnički čistih teritorija, koje bi se
objedinile u jednonacionalnu državu. To je jedan od osnovnih ciljeva
srpske politike.
Koliko će Srbija u tome uspeti - zavisi od raznih okolnosti. Mislim
da Srbija za to više nema snagu, ali još uvek igra tu igru, pogotovo
što je nedavno na prostor Zapadnog Balkana ušla Rusija. Ona koristi
fragilnost regiona i nezrelost političara da bi opstruirala put
zemalja regiona ka Evropskoj uniji, čime nanosi štetu celom regionu,
a najviše Srbima. Rusija to ne čini zbog toga što je Zapadni Balkan
previše zanima, nego da bi pokazala da je Evropska unija slaba i da
ne može da zaokruži taj prostor kao svoju interesnu sferu.
Branko Todorović: Mislim da je deklaracija u suštini politička
potreba Banjaluke i Beograda, mada postoje nagoveštaji i o
uključivanju predstavnika Srba iz Crne Gore. Do sada se nije izašlo
u javnost sa detaljima i imenima ljudi koji će pisati deklaraciju.
Sve što je do sada rečeno je prilično uopšteno i podsjeća na neke
deklaracije iz bliske prošlosti. Rekao bih da se radi o kratkoročnoj
kupovini pažnje javnosti i o podizanju nacionalističkog garda.
Dodikova memorandumska artiljerija
Omer Karabeg: Očigledna je razlika u nastupu Vučića i Dodika. Dok
Vučić i njegov šef kabineta Selaković govore o očuvanju srpskog
jezika i pisma, kulture i nacionalne svesti, Dodik poteže tešku
artiljeriju. On govori da su Srbi najgore prošli nakon raspada
Jugoslavije, da je njihov položaj težak u susednim zemljama i da
Evropska unija to bagateliše. To dosta podseća na jezik Memoranduma.
Mislite li da je u pitanju podela posla?
Sonja Biserko: Podela posla je oduvek na stolu i to je konstanta u
odnosima Vučića i Dodika. Deklaracija ima podršku srpske elite. Sve
vreme se kalkuliše da Srbija treba gubitak Kosova da kompenzira
Republikom Srpskom. U svemu tome važnu ulogu ima Srpska pravoslavna
crkva kao jedina srpska institucija koja ima pravo na prekogranično
delovanje, što se pokazuje pre svega na primeru Crne Gore. Očigledno
je da Srbija još uvijek nije raščistila sa svojim porazom u ratu,
nije ga prihvatila i nije prihvatila novu realnost.
Srbija sedi na dve stolice. S jedne strane flertuje sa Rusijom i
emotivno i na svaki drugi način podržava Rusiju očekujući od nje
podršku za svoje teritorijalne aspiracije, a s druge strane javno
tvrdi da je za evropske integracije. Međutim, bliži se kraj toj
poziciji koju je Vučić do sada vešto održavao. Aleksandar Dugin,
glavni Putinov geostrateg, pre izvesnog vremena poručio je Vučiću da
neće još dugo moći sedeti na dve stolice i da će morati izabrati
stranu. To je ono u čemu se sada kuvaju predsednik Vučić i svi oko
njega. Otuda ova deklaracija kojom se nacija zasipa pričama o
ugroženosti i raznim pretnjama, kako bi se zabašurile ključne odluke
koje sada dolaze na dnevni red.
Branko Todorović: Podela posla između Vučića i Dodika mogla se i
očekivati. Vučić inače figurira kao ozbiljniji političar. On ima
konakte na međunarodnoj političkoj sceni koje ne treba ignorisati.
Tu, pre svega, mislim na vrlo bliske odnose zvaničnog Beograda i
Berlina i njemačku podršku Srbiji na njenom putu u Evropsku uniju.
Zbog toga Vučić mora da vaga šta će reći.
S druge strane, Dodik se već godinama nalazi u izolovanom prostoru u
kome može ne samo da govori, nego i da radi ono što hoće. Njegove
izjave o predstavnicima nekih ambasada i međunarodnih organizacija u
Bosni i Hercegovini su neozbiljne, veoma niskog nivoa i pune
stranice žute štampe. Takvim izjavama Dodik privlači pažnju javnosti
u Republici Srpskoj i nije ga briga kakav će odjek one imati u
regionalnom i međunarodnom kontekstu. Sjetimo se samo nekih njegovih
komentara o Hrvatskoj, Turskoj i nekim drugim zemljama i njihovim
predstavnicima u Bosni i Hercegovini. Te njegove izjave ponekad su
bile na granici političke lakrdije.
Bosanski Srbi
Omer Karabeg: Jedna stvar mi je posebno pala u oči. Dodik govori o
tome da bi trebalo već jednom odustati od naziva bosanski Srbi. To
je stereotip, kaže on i dodaje: “Mi smo jednostavno Srbi” Zašto
njemu smeta naziv bosanski Srbi?
Branko Todorović: To mu nije smetalo u većem dijelu njegovog života,
ali kada Dodik procjeni da mu je nešto politički profitabilno, on na
tome beskompromisno insistira. Dodik je, inače, na domaćem terenu
suočen s vrlo ozbiljnim ekonomskim problemima, enormnom korupcijom,
štrajkovima i nezadovoljstvom građana. On te probleme ne može
riješiti i zato lansira priče o referendumu, otcjepljenju,
ujedinjenju sa Srbijom. To je već postao politički avanturizam.
S obzirom da se oktobra 2018. godine u Bosni i Hercegovini održavaju
izbori možemo očekivati da će njegove izjave biti još ekstremnije i
da će on, možda, organizavati i referendum o otcjepljenju ili se
opredijeliti za neki drugi čin destabilizacije, ukoliko procijeni da
mu se to isplati. Dodiku destabilizacija odgovara, jer je u takvim
okolnostima mnogo lakše prikriti enormne korupcionaške afere u
Republici Srpskoj.
Omer Karabeg: Kada Dodik promovišući deklaraciju kaže da ne postoje
bosanski Srbi već samo Srbi, da li to znači da se deklaracijom
ponovo želi podgrejati ideja o ujedinjenju svih Srba? Vlast
verovatno ovako rezonuje - taj san je u ovom trenutku neostvariv,
ali ne treba ga odbacivati. Treba s vremena na vreme podsećati na
njega, treba ga održavati u životu.
Sonja Biserko: Jedinstvo srpske kulture - a u deklaraciji će se
govoriti o pismu, jeziku, srpskom kulturnom nasleđu i tome slično -
uvod je u uspostavljanje političkog i teritorijalnog jedinstva
srpskog naroda. Tako je osamdesetih godina bilo najavljeno u
Memorandumu. To je matrica koja se stalno obnavlja. Da li će ona
biti realizovana - to je nešto drugo, ali ona se tako shvata u
regionu, a i među samim Srbima. To je nešto što ne mora mnogo da se
objašnjava, ta matrica je već veoma dobro poznata iz propagandnih
kampanja koje se vode od osamdesetih godina.
Najava deklaracije govori da srpska elita još uvijek živi u uverenju
da je moguće zaokruživanje srpskih etničkih teritorija. Uostalom,
najveći deo srpske elite tretira Republiku Srpsku kao ratni plen od
koga se neće odustati. To je nešto što predstavlja ogroman problem i
za Bosnu i Hercegovinu, i za Srbe u Republici Srpskoj, i za sve
zemlje u okruženju. Jer Bosna i Hercegovina je tačka od koje počinje
integracija regiona, njegovo stvarno kretanje prema Evropskoj uniji.
Sve dok Bosna i Hercegovina ostaje nedefinirana, kao što je sada,
nema šanse da se region oporavi - ni ekonomski, ni politički, ni na
bilo koji drugi način. Produžava se agonija u kojoj region živi.
Upravo u tome srpska elita vidi mogućnost za realizaciju svojih
aspiracija.
Ipak, čini mi se da će najveću korist od deklaracije imati Dodik
kome su odbrojani politički dani. Ovo je neka vrsta spasavanja
Dodika. I finansijska pomoć Republici Srpskoj, koju je najavio
Vučić, namenjena je pre svega za njegov politički opstanak.
Srpsko pitanje
Omer Karabeg: Gospodine Todoroviću, vidite li vi u ovoj deklaraciji
ponovno oživljavanje sna o velikoj Srbiji?
Branko Todorović: Ideja o velikoj Srbiji nije nešto što je nestalo,
ona se provlači kroz mnoge istupe, izjave i razmišljanja političara,
istoričara i javnih ličnosti. Treba se zapitati koliko iza tih
izjava stoje ozbiljne namjere, a koliko su one izraz političkih
potreba. Podsjetio bih da je Dodikova priča o referendumu za
otcjepljenje Republike Srpske u suštini bila samo predizborni trik
koji mu je donio pobjedu. Međutim, nakon toga ta ideja je zaživjela
neovisno od onoga ko je tu ideju izgovorio i plasirao - i ona u ovom
trenutku postoji. Bez obzira koliko je ona nerealna i neostvariva,
ona je pretvorena u politički kapital koji donosi glasove na
izborima.
I šta se dešava? Pošto takve ideje donose glasove na izborima i
obezbjeđuju opstanak na vlasti, političari ne preduzimaju korake
koji bi vodili ka ekonomskom napretku i evropskim integracijama,
nego se oslanjaju na snove o velikoj Srbiji i priče o savezu sa
Rusijom.
Omer Karabeg: Da li se najava deklaracije može na neki način
posmatrati i kao ponovno otvaranje srpskog pitanja na Balkanu?
Sonja Biserko: Mislim da srpsko pitanje na Balkanu nije ni
zatvoreno. Ono je otvoreno početkom osamdesetih, nakon studentskih
nemira na Kosovu. Srpsko pitanje je praktično otvoreno kroz kosovsko
pitanje - da bi se mobilisali svi Srbi u Jugoslaviji. Međutim, ni
nakon što je Srbija doživela poraz u ratu srpska elita nije odustala
od svog projekta. Prisustvo srpskih obaveštajnih službi u
Makedoniji, Crnoj Gori, verovatno i u Republici Srpskoj, govori o
tome koliko Srbija još uvek na neprihvatljiv način deluje u tim
zemljama. To se naročito dobro vidi u slučaju Makedonije i Crne
Gore. Deklaracija, zapravo, održava u životu ideju o ujedinjavanju
svih Srba.
Branko Todorović: Ne bih rekao da pokretači deklaracije imaju
potencijala i energije za otvaranje srpskog pitanja i mislim da im
to, zapravo, nije ni krajnja namjera. Mislim da su svjesni da za to
ne postoje ni međunarodne okolnosti, ni podrška moćnih svjetskih
fakora - izuzev Rusije koja bi podržala bilo koju vrstu
destabilizacije regiona. Tako da će deklaracija jedino donijeti
privremenu političku korist njenim glavnim protagonistima.
Vučić i Vučelić
Omer Karabeg: Verujete li Vučiću kada kaže da deklaracija neće biti
usmerena protiv suseda i da Srbija poštuje teritorijalni integritet
zemalja u kojima žive Srbi? Književnik Filip David mu očigledno ne
veruje. On je nedavno podsetio da je Dodik u prisustvu Vučića
izjavio da će pre ili kasnije Srbija i Republika Srpska biti jedna
država. Vučić, koji stalno govori o poštovanju teritorijalnog
integriteta Bosne i Hercegovine, morao je da se ogradi od te izjave,
kaže David, ali on to nije učinio.
Sonja Biserko: To je ono što je veliki problem sa Vučićevom
oficijelnom orijentacijom ka Evropskoj uniji. On nije ubedljiv zato
što dozvoljava medijski linč svih ljudi koji drugačije misle, što
dozvoljava da režimski mediji uporno promovišu mržnju i geostrateške
interese nacionalističke elite. Ovih dana postavio je Milorada
Vučelića za glavnog urednika Večernjih novosti koje su se uvek
smatrale strateškom novinom srpske vlasti. Vučelić je vlasnik
nedeljnika Pečat koji je izrazito proruski nastrojen. I Večernje
novosti su proruski nastrojene, ali će Vučelićev dolazak pojačati tu
orijentaciju.
Vučić s jedne strane govori o svojoj proevropskoj orijentaciji, a s
druge strane dopušta medijima koji su pod njegovom kontrolom, svojim
ministrima i saradnicima da daju izjave i vode kampanje koje su u
suprotnosti sa onim što on govori. Zbog toga, nažalost, nema puno
razloga da mu se veruje.
Dvoličnost Beograda
Branko Todorović: Mislim da je politika Beograda prema Bosni i
Hercegovini dvolična. Mi smo i ranije imali priliku da od najviših
predstavnika vlasti iz Beograda slušamo slične poruke. To su već
ustaljene fraze o Dejtonskom sporazumu, o cjelovitosti Bosne i
Hercegovine, o nemiješanju u unutrašnje poslove. To su samo fraze
iza kojih ne stoje djela. Djela su u potpunosti drugačija. Mislim da
namjere Beograda prema Bosni i Hercegovini nikada nisu bile u
potpunosti iskrene i čiste - čak ni kada je u pitanju Banjaluka, a
kamo li kada je u pitanju Sarajevo. Beograd je u proteklih
dvadesetak godina itekako bio spreman da zarad svojih interesa
manipuliše i sa Banjalukom, i sa Republikom Srpskom, i sa Sarajevom,
i sa Bosnom i Hercegovinom.
Nema razloga da mi kao građani vjerujemo bilo kom političaru u
regionu, pogotovo ne Vučiću. Mislim da njegov odnos prema Banjaluci,
Sarajevu, Republici Srpskoj i Bosni i Hercegovini nije iskren. Radi
se o demonstraciji superiorne pozicije zvaničnog Beograda i u odnosu
na Banjaluku, i u odnosu na Sarajevo. To je jedna vrsta igre mačke i
miša, gdje Beograd, prije svega, gleda svoje interese i ni u kom
slučaju ne vodi računa o miru, suživotu i rješavanju problema koje
nam je rat ostavio. Beograd to želi izbjeći i relativizirati pričom
o budućnosti. Međutim, nisu riješena veoma ozbiljna pitanja - radi
se o stotinama hiljada mrtvih, o razorenim domovima, o tragediji
koja je pogodila gotovo svakog stanovnika Bosne i Hercegovine. Ne
vidimo da postoje konkretni pomaci u suočavanju sa prošlošću i
preuzimanju odgovornosti za ono za šta je Beograd očigledno
odgovoran.
Dizanje prašine
Omer Karabeg: Kakva će po vama biti sudbina deklaracije o položaju
srpskog naroda?
Sonja Biserko: O deklaraciji se još uvek ništa konkretno ne zna. Ne
zna se ko će u njoj učestvovati, ko će je pisati, nema nikakvog
akcionog plana. To će zavisiti od razvoja situacije u regionu i od
situacije u samoj Srbiji, posebno od toga šta će Srbija da uradi oko
Kosova. Možda je deklaracija najavljena samo da bi se podigla
prašina i lansirala priča o ugroženosti Srba da bi se u tišini mogao
obaviti posao koji se odnosi na Kosovo.
Branko Todorović: Prije svega mislim da će glavni protagonisti
-Vučić i Dodik - izvući konkretnu korist. Vučić će amortizovati
nezadovoljstvo ekstremnih krugova u Srbiji, a takvih koji mu
zamjeraju zbog kooperativnosti sa Briselom, kada je u pitanju
rješavanje problema Kosova, je popriličan broj. Deklaracija će ga
prikazati kao vođu i lidera koji vodi računa o srpskom narodu, ne
samo u Srbiji, nego i van nje.
Što se tiče Dodika, on će pojavom deklaracije dobiti jaku platformu
za izbore 2018. godine. On će se prikazati kao kooperativan saradnik
Beograda, što veliki broj građana u Republici Srpskoj cijeni. Inače,
Srbima u regionu ova deklaracija neće donijeti ništa, kao što je
uostalom bio slučaj i sa ranijim deklaracijama. Ali ona svakako može
nanijeti štetu odnosima u regionu, povećati nepovjerenje, strah i
podozrenje - i usporiti i onako spore korake ka uspostavljanju
normalnog života u regionu. |
