|
Zatvorite oči i zamislite mladu Srebreničanku Fatimu Muhić. Ima 22
godine, dugu crnu kosu uredno očešljanu ispod svilenog hidžaba, usko
i ponosno lice. Studira filozofiju u Sarajevu, ponos je svih kod
kuće.
Nenametljiva je i duhovita, ima mnogo prijatelja. Ovog zlatnog jutra
ona sedi sama na Baščaršiji, lista beleške sa predavanja, voli svež
vazduh. Diše duboko, pije kafu i grize slatki ratluk od ruže. Uzima
gutljaj hladne vode, gleda u maglovita sarajevska brda i mašta o
odlasku u Njujork. Sada gleda u sat, vreme je za pokret, visoko diže
šake na čelo, zaokruži lice prstima i zategne kosu ispod marame.
Šalje poruku mami, u Srebrenicu, želi dobro jutro i kaže joj da ih
sve voli. Ustaje, prebacuje torbu preko ramena, nasmejana prolazi
kroz grupu turista i nestaje u masi. Da li je vidite? Sada otvorite
oči.
Fatima je rođena u Potočarima, dan nakon što je Vojska Republike
Srpske umarširala u Srebrenicu. Na nepodnošljivoj vrućini hiljade
ljudi panično je bežalo od srpske armije - u šume, brda, samo što
dalje, ka Tuzli, u Potočare. Srbi su tog dana dobro razumeli reči
svog komandanta u izjavi koju je dao čim mu je smrdljiva čizma
kročila u Srebrenicu. Slavili su i pevali do duboko u noć, dok su
šefovi pripremali masovni pokolj, a mehanizacija iz Srbije se
gomilala za nedelje njihovog krvavog pira. Za lov na muškarce po
šumama, za komande "na kolena!", za laži "neće vam biti ništa,
slobodno izađite". Za dijabolično smejanje u potiljak mladićima
koji, mokri od znoja i mokraće, pred srpskim herojima kleče
nenaoružani, za snimanje kamerom njihovih ubistava, za tupi zvuk
koje mrtvo telo pravi kad padne na požutelu travu i tešku bosansku
zemlju.
Jedanaestog jula žene, deca, starci i mladići bežali su ka bazi UN.
Nisu znali, kako su mogli znati, da trče u čekaonicu za smrt i svoje
mesto u masovnoj grobnici. U stampedu uplašenih duša nalazila se
hrabra Hava sa velikim stomakom, bojala se da će pasti, da će je
masa prevrnuti na vrelu zemlju. Hava se tokom prve noći u Potočarima
porodila u nezamislivim uslovima. Noć je bila gora od dana, paklena
vrućina gušila je hiljade ljudi koji su delili grozan vazduh
skloništa. Rodila je devojčicu.
Istovremeno, 120 kilometara odatle, u smrdljivom Beogradu, gospoda
je iz fotelja gledala Dnevnik i slušala generalovu izjavu: "Evo nas
u srpskoj Srebrenici. Napokon je došao trenutak da se osvetimo
Turcima na ovim prostorima." Gospođe su završavale pripreme za
sutrašnju krsnu slavu, Petrovdan. Nedelju dana kasnije u Dnevniku
RTS-a čuo se mladi glas poslanika Vučića, koji je pretio sa
skupštinske govornice: "Ubijte jednog Srbina, mi ćemo stotinu
muslimana."
Hiljade muslimana je već bilo bačeno u masovne grobnice. Kada su
postale prepune, tela su komadana i prenošena u sekundarne, pa opet
prekopavana i bacana u tercijarne grobnice. Srbi su imali pune ruke
posla sve do kraja leta. Ko je upravljao bagerima? Ko je vozio
autobuse iz Valjeva, Šapca, Užica da iz Potočara voze ljude na
lokacije gde su streljani? Ko je dizao leševe i bacao ih u jame u
Tomašici, Kozluku, Budaku, Snagovu, Kamenici?
Komandant ovih ubica je 16 godina posle genocida bio pod zaštitom
naše države, "u bekstvu". Često je viđan u Beogradu, na utakmicama,
među gostima na veseljima. Onda je nestao. Danas znamo da se neko
vreme krio u vojnom objektu na Topčideru. Ko su Dražen i Dragan?
Dvojica gardista koji su pronađeni mrtvi 5. oktobra 2004. godine u
istom vojnom objektu. Naša država i mediji tvrde da je reč o ubistvu
i samoubistvu, a gardisti su zapravo ubijeni jer su tog jutra
slučajno videli samog đavola. U to vreme ministar odbrane bio je
Boris Tadić.
General je "pronađen" 2011. godine u selu Lazarevo kod Zrenjanina.
Policiji je odmah ponosno izgovorio svoje pravo, prokleto ime.
Predsednik Srbije Boris Tadić tada je ucveljeno obavestio javnost da
je heroj uhapšen. Komandant je odmah tražio da poseti grob svoje
ćerke Ane, sahranjene baš na Topčideru. Ana je izvršila samoubistvo
1994. godine pucajući sebi u glavu iz tatinog pištolja. Prema
glasinama, njen otac je zahtevao da je poslednji put našminka i
opstruirao istragu o njenoj smrti. Kažu da ga je smrt ćerke toliko
pogodila da je zbog toga promenio svoju "ratnu strategiju".
Sećate li se Fatime? Hava Muhić je svojoj devojčici dala ime tek
2012. godine kada su identifikovane njene bebeće kosti. Bile su male
i pomešane sa drugima, nije bilo lako ni pronaći ih, ni utvrditi
čije su. Fatima je najmlađa žrtva genocida u Srebrenici. Takvih
žrtava ima još bar 8.371, ali Fatima je živela najkraće tokom one
paklene julske noći. Fatima, koju danas zamišljamo da nasmejana
prolazi Baščaršijom, umrla je istog sata kada se i rodila. Nikada
neće videti sarajevska brda, ni popiti gutljaj hladne vode. NJena
majka danas gleda izricanje presude ubici svog deteta, dok njene
ostale ubice slobodno žive među nama, neki od njih su na vlasti,
neki u opoziciji, neki nam deci predaju u školama, neki nam pišu
vesti, neki od njih nam vode državu.
Oprosti nam, Fatima.
Autor je aktivista za ljudska prava i saradnik Fakulteta za studije
medija, Univerziteta The New School u Njujorku, SAD |
