|
Kada je u proljeće 1918. Stjepana Sarkotića primio posljednji
austrougarski vladar, car Karlo, tadašnji šef Zemaljske vlade za
Bosnu i Hercegovinu se, navodi istoričar Husnija Kamberović, svom
domaćinu iskreno požalio: “Bošnjak nije nikad ni sa čim zadovoljan,
on je od tri dijela - što je Hrvatu pravo, Muslimanu i Srbinu je
poćudno, a vrijedi i obratno. Muslimani su za neku autonomiju i
priključenje Ugarskoj, u najmanju ruku većina njih, Srbi su u sebi
za neku srpsku državu, a Hrvati za to da se priključe Hrvatskoj”.
Za šta su to, cio vijek kasnije, Bošnjak, Srbin i Hrvat u BiH? Šta
je kome od njih danas pravo, a šta poćudno?
“Čini mi se da se istorija u BiH ne ponavlja, nego da traje”, kaže
Srđan Milošević. “Bosni i Hercegovini se, naime, i dalje osporava
istorijski kontinuitet, i to na temelju opasnih tvrdnji srpskog i
hrvatskog nacionalizma o ‘pravu na Bosnu’, što je paradoksalno. Jer,
ako posmatramo makar samo formalno, videćemo da je BiH kao država
postojala u srednjem veku; bila je posebna administrativna jedinica
u Osmanskom carstvu; u Austro-Ugarskoj i posle 1878. pod okupacijom,
zatim i kao anektirana teritorija, opet je bila celina; u Kraljevini
SHS teritorija Bosne i Hercegovine bila je podeljena na oblasti, ali
tako da su poštovane njene spoljne granice; najzad, BiH je bila
ravnopravna republika u SFRJ”.
DANI: Kako je BiH došla do te ravnopravnosti? “Dilema koja je
postojala, a koja je bila rezultat dosljednog sprovođenja sovjetskog
modela uređenja države po kojem samo etnički čiste istorijske
teritorije mogu imati status republike, dok ostale, mješovite kao
što je Bosna i Hercegovina, mogu dobiti status autonomne jedinice,
razriješena je na ZAVNOBiH-u”, objašnjava istoričar Husnija
Kamberović.
MILOŠEVIĆ: To je tačno. ZAVNOBiH je dokaz nedogmatičnosti
jugoslovenskih komunista i razumevanja da je rešenje pitanja Bosne i
Hercegovine u mnogo čemu ključno za novu Jugoslaviju kao celinu.
Komunisti su i srpskom i hrvatskom nacionalizmu veoma jasno stavili
do znanja da je Bosna Bosna i da ona ne može biti isključivo srpska
ili hrvatska, kako su to želela i tvrdila oba nacionalizma. Bosna i
Hercegovina, poručila je nova socijalistička vlast, pripada svim
narodima koji u njoj žive i koji unutar nje moraju naći način da
ostvare svoja uža prava koja bi proisticala iz etničkih razlika.
DANI: Jesu li srpski i hrvatski nacionalisti čuli poruku koja im je
bila upućena?
MILOŠEVIĆ: U dobroj meri su je se pridržavali. Uostalom, nije bilo
previše izbora. I srpska i hrvatska politička elita u BiH je, umesto
Beograda i Zagreba, u to vreme Sarajevo doživljavala kao svoj
politički centar. A pogledajte ih danas!
DANI: Ipak, i tada su se čuli glasovi onih koji su tvrdili da su
Srbi/Hrvati/Muslimani - Bošnjaci u BiH konstantno ugroženi...
MILOŠEVIĆ: Svaki nacionalizam uvek tvrdi da je ugrožen od drugog. U
socijalističkoj Jugoslaviji, doduše, nacionalistički glasovi nisu
mogli biti toliko jaki, budući da su bili delegitimisani, ako hoćete
i kriminalizovani. Sa druge strane, vrsta represije o kojoj govorim
stvarala je frustraciju, odnosno mehanizam koji se rađao iz
frustracije i koji se pretvarao u ekstremizam. Taj ekstremizam nije
predstavljao opasnost po zajednicu, za zemlju kao celinu, sve dok je
bio uspešno potiskivan. Postojalo je, pritom, i široko
rasprostranjeno uverenje da je ponovni sukob na nacionalnoj osnovi,
iako moguć, ipak malo verovatan.
Naravno, sve se promenilo onog momenta kada je sistem delegitimisan
i kada su zahtevi nacionalizama postali legitimni izraz
antisistemske alternative. Mehanizam je bio žalosno jednostavan:
delegitimisani komunistički režim koji je počeo da posrće u onome u
čemu je ležalo njegovo istorijsko opravdanje, a to je
socijalno-ekonomski položaj stanovništva, identifikovan je sa
Jugoslavijom; istovremeno, kao alternativa komunistima, nametnula se
njihova ontološka suprotnost - nacionalisti, iz čije perspektive
Jugoslavija nije bila ništa drugo nego mehanizam narušavanja
nacionalnih interesa “njihovog” naroda.
DANI: “Malom modifikacijom, parafrazirajući jednog istoričara
posleratnog Balkana, može se reći da se socijalistička Jugoslavija
razvila i dočekala svoj kraj kao zemlja sa jednom oficijelnom
ideologijom, dva zvanična pisma, tri glavne religije, četiri ustavne
promene, pet, pa potom šest konstitutivnih naroda, isto toliko
republika, sedam suseda, osam članova Predsedništva, devet
parlamenata i deset komunističkih partija”, kažete u jednom svom
tekstu. Šta činjenice koje ste naveli govore o jugoslovenskom
društvu?
MILOŠEVIĆ: Pre svega, govore da je jugoslovensko društvo bilo
složeno u svojim konstitutivnim elementima, u samoj svojoj biti,
zbog čega i socijalističku Jugoslaviju tretiramo kao kompleksnu
istorijsku tvorevinu. Unutar šireg jugoslovenskog okvira egzistirala
su društva koja su bila ravnopravna u svojoj različitosti, pa je
bila neophodna ogromna politička veština da bi se pomenuta složenost
mogla održati na funkcionalan način. Ne zaboravite, pritom, da
istorija Jugoslavije nije samo prost zbir istorija jugoslovenskih
naroda; naprotiv: na tom prostoru i ranije su se mogle uočiti
određene tendencije koje su bile konvergentne. Govorim o sličnostima
u kulturi, u istoriji, u politici, jeziku. Reč je, dakle, o
istorijskim vertikalama ili orijentacijama koje su, uprkos
razlikama, vodile zajedništvu. U tom smislu, Jugoslavija je smislen,
a ne puki mehanički spoljni okvir unutar kojeg su se susretale
različite kulture, običaji, religije, istorijske tendencije koje su
upućivale na saradnju, na beskonfliktnost u suprotnostima, na
traženje sporazuma i zajedničkog interesa. Naravno, taj interes je
bilo neophodno na adekvatan način strukturirati i organizovati.
DANI: Koliko je tome pomogla ideja bratstva-jedinstva? Jesu li
komunisti jugoslovenskim narodima silom nametnuli bratstvo-jedinstvo
ili je taj pojam, svakako definisan na drugačiji način, ipak imao i
nekakav svoj istorijski osnov?
MILOŠEVIĆ: Bratstvo-jedinstvo veoma je važan ideologem, jedan od
nosećih stubova u građevini koja se zvala Jugoslavija. Nijedna
zajednica, nijedna država ne može biti prosta istorijska činjenica,
koja opstaje bez idejnog vezivnog tkiva. Da bi opstalo, društvu su
neophodni određena ideologija, određene vrednosti oko kojih se ono
gradi. U socijalističkoj Jugoslaviji, u pogledu međuetničkih odnosa,
to je bilo - bratstvo i jedinstvo. Možda deluje romantizirano, ali
kada pokušavamo to da objasnimo, moramo imati u vidu i refleks
Francuske revolucije. Uostalom, Edvard Kardelj je, govoreći o
Jugoslaviji, još 1946. kazao da je reč o “plebejskoj republici
jakobinaca”: sloboda, jednakost, bratstvo i jedinstvo za sve koji
nisu protivnici modela viđenog kao jedini moguć.
Naravno, sam pojam, sam koncept bratstva-jedinstva vezuje se za
komuniste, koji su bili u stalnoj tenziji između onoga što je
prošlost koju žele da prevaziđu - Nema povratka na staro!,
ponavljali su - i potrage za istorijskim utemeljenjem. Zato se
toliko i insistiralo na tezi da su još u 19. veku ideju zajedništva
podržali “najbolji sinovi naših naroda i narodnosti”, što je, tokom
i nakon Drugog svetskog rata, na neki način postala istorijska
legitimacija ideje obnove Jugoslavije.
DANI: Kada ponavljaju da nema povratka na staro, na šta komunisti
zapravo misle?
MILOŠEVIĆ: Na ekonomske odnose koji su u Jugoslaviji postojali do
Drugog svetskog rata; na politički sistem koji je u to vreme bio
dominantan; na nerešenost nacionalnog pitanja; na nesumnjivu
dominaciju srpskih političkih elita unutar Kraljevine Jugoslavije...
U tom smislu, bratstvo-jedinstvo zapravo je priča o ravnopravnosti
svih konstitutivnih činilaca jugoslovenske države, odnosno
pretpostavka da zaživi širi sistem društvenih vrednosti koji se
odnosio na radničku klasu, na siromašno seljaštvo, na položaj žene u
društvu, na način na koji se društvo stara o deci i omladini...
DANI: Zato i kažete da je “socijalistička revolucija u stvari bila
totalna revolucija”?
MILOŠEVIĆ: Tako je. Ona je zaista bila i politička, i kulturna, i
socijalna i ekonomska. U svim bitnim elementima društva izvršena je,
dakle, radikalna promena, ali u meri u kojoj je to u datom momentu
bilo moguće. Nacionalno pitanje postalo je važna, ali samo polazna
osnova za ostale revolucionarne zahvate. Vlast se posvetila
rešavanju problema zaostalog i ratom dodatno unazađenog društva i na
dnevni red stavila privrednu zaostalost, nepismenost, socijalnu
bedu... Tokom procesa “izgradnje socijalizma”, čovek pojedinac
naročitu emancipaciju doživeo je sa samoupravljanjem, koje mu je,
iako se to često previđa, donelo novu subjektivnost. U
idealnotipskom smislu, to je bilo znatno više od liberalnog koncepta
individualizma.
Naravno, ništa se nije moglo učiniti preko noći, za sve je neophodno
vreme. Vi ste, na primer, na nekom zasedanju mogli da donesete
rešenje da će Jugoslavija biti federativna republika, ali niste
mogli da utičete na osećanja ljudi, na njihove strahove, na njihovu
međusobnu netrpeljivost i mržnju tamo gde je ona postojala.
Jugoslovenski komunisti su to očito znali, pa se nisu libili da
nekim izokolnim stazama, nekim kompromisima dođu do zacrtanog cilja.
Istovremeno, u nekim pitanjima nije bilo kompromisa, naročito oko
manifestacija šovinizma.
DANI: Kojim sve izokolnim stazama su komunisti dolazili do cilja?
MILOŠEVIĆ: Prvo, u novi sistem inkorporirali su velike delove
aparata prethodne države, što znači da je u startu postalo jasno da
ipak nije moguće u toj meri izvršiti planirani “obračun sa klasnim
neprijateljem”. Naprosto, razumeli su da je među “klasnim
neprijateljima” bilo mnogo ljudi koji su, kako se to danas kaže,
znali posao.
Komunisti su pokazali pragmatizam i kada su na red došla ekonomska
pitanja: brzo su shvatili da, recimo, od kolektivizacije na selu
nema ništa, da je reč o poduhvatu koji bi ih zavadio sa seljaštvom,
inače nezadovoljnim zbog prinudnog otkupa poljoprivrednih proizvoda.
Da ne govorim o spoljnopolitičkoj orijentaciji Jugoslavije nakon
njenog raskida sa SSSR-om 1948, kada su određene doktrinarne
načelnosti ipak morale biti napuštene.
Činjenica je da su komunisti posle oslobođenja, nakon izrazito
represivnog perioda, polako napuštali revolucionarne metode,
shvativši da sila i prinude mogu da opstanu samo onamo gde se, po
njihovom uverenju, drugim sredstvima nije mogao postići rezultat
koji je morao biti brz i gdje je, dakle, to bilo neophodno.
DANI: Gdje konkretno?
MILOŠEVIĆ: Pretežno u domenu nacionalnih odnosa ili takozvane
privredne sabotaže u početku. Tu je komunistima naruku išlo gotovo
potpuno svrstavanje buržoazija jugoslovenskih naroda u redove
kolaboracije.
DANI: Ako je uporedite sa Kraljevinom Srba, Hrvata i Slovenaca,
nastalom 1. decembra 1918., možete li reći u kojoj mjeri je
takozvana Titova Jugoslavija odigrala emancipatorsku ulogu u smislu
nacionalnog i kulturnog osvješćenja svojih naroda? Šta je u tom
smislu značio AVNOJ?
MILOŠEVIĆ: AVNOJ je doneo bitnu promenu načina na koji se rešavaju
važna državna pitanja - ne, dakle, majorizacijom, nego dogovorom.
Iako se dogovor odvijao na nivou novih političkih struktura koje su
doslovno osvojile vlast, one su ipak bile reprezentativne i u
nacionalnom i u socijalnom smislu. Ustavni dogovor ključno je,
dakle, obeležio socijalističku Jugoslaviju kada je reč o rešavanju
većine važnih pitanja, pa i nacionalnog. Gotovo sve je u toj državi
bilo utvrđivano pregovorima, potiskivanjem ekstremizma na svakoj
strani; osetljivim, veoma diskretnim balansiranjem između
istorijskih prava naroda koji su živeli na tom prostoru; uzimanjem u
obzir etničkih specifičnosti u smislu većine-manjine; nastojanjem da
se u svakom od tih bitnih aspekata postigne sporazum.
Zanimljivo, u Srbiji i dalje dominira osećanje da je avnojevskim
granicama, onda i raspadom SFRJ po principu tih granica, srpskom
narodu učinjena velika nepravda; da je Srbija uskraćena, odnosno da
je taj prostor morao biti drugačije prekrojen. Čudnom ironijom
istorije dogodilo se da je Srbija, kao šampion osporavanja
avnojevskih granica, bez tih granica na kraju jedina i ostala.
Inače, mislim da je emancipacija ključna reč, ključno objašnjenje
uspeha socijalističke Jugoslavije i projekta izgradnje jugoslovenske
države posle 1945. Reč je, ponavljam, o nacionalnoj emancipaciji,
kulturnoj, socijalnoj, a onda i međunarodnoj. U toj bismo sferi
mogli tražiti i najveće neuspehe prethodne Jugoslavije, koja takođe
ima svoje istorijsko mesto, koje nije samo negativno. Uostalom, i
komunisti, koji nisu želeli povratak na staro, održali su
kontinuitet jugoslovenske državne ideje.
DANI: Šta je bio najveći neuspjeh Kraljevine SHS, odnosno prve
Jugoslavije?
MILOŠEVIĆ: Kao politički sistem, takozvana prva Jugoslavija doživela
je nesumnjivo veliki neuspeh već i zbog inicijalne greške zvane
Vidovdanski ustav (1921.): umesto kvalifikovanom, kako je to
predviđao sporazum, ustav Kraljevine SHS donesen je prostom većinom.
To je bilo i stvarno izvorište, ali i simbolička paradigma ključnih
problema te države: odsustvo istinskog sporazuma. Već na prvom
koraku ustanovljen je, dakle, poguban princip da će, ukoliko nešto
ne može biti sprovedeno po zamislima srpske elite, ona to sama
sprovesti mimo ili bez ikakvog dogovora. Pokazalo se da je ta
računica bila rđava, budući da je odbojno delovala čak i na
pristalice ujedinjenja; istovremeno, davala je argumente
protivnicima, među kojima je bilo i zadrtih šovinista, kojima
nijedna Jugoslavija nije bila po volji.
Kraljevina Jugoslavija je, sa druge strane, više nego ikada do tada
učinila sve narode koji su se u njoj našli subjektima istorije.
Možda se to ponajviše osetilo u Sloveniji. Pored toga, u toj se
zajednici i nezadovoljstvo moglo lakše artikulisati nego u
Austro-Ugarskoj ili u Osmanskom carstvu. Najzad, bilo je primera
uzleta u kulturi. Pozitivna tendencija o kojoj govorim redukovana je
unutrašnjim neslaganjima i neuspesima države.
DANI: Istoričar Husnija Kamberović opisao je način na koji su tri
bosanskohercegovačka naroda - Srbi, Hvati i Muslimani - 1918. ušli u
Kraljevinu SHS. Tadašnji reisu-l-ulema Džemaludin ef. Čaušević je
još 1917., prilikom susreta sa dr. Antonom Korošecom, podržao
stvaranje jugoslovenske države, iako je muslimanska politička elita
krajem Prvog svjetskog rata bila prilično dezorijentisana. “Radite
šta znate, ja ću podržati svaki rad koji će našem narodu donijeti
slobodu”, kaže reis Čaušević dr. Korošecu.”Dosta mi je naše, turske
i njemačke vlade!” Isto su uradili i hrvatska elita i Katolička
crkva u BiH, ali i sarajevski mitropolit Evgenije Letica. Nakon
ulaska srpske vojske u BiH početkom novembra 1918., tadašnja
muslimanska elita je, kaže Kamberović, u prostorijama Oficirskog
doma u Sarajevu organizovala ogromnu svečanost. I u Hrvatskoj je,
kao što znamo, na sličan način dočekana srpska vojska. Kada su
narodi koji su ušli u Kraljevinu SHS počeli da se razočaravaju, kada
su shvatili da zajednica u koju su ušli nije ono što su očekivali?
Srbija je anektirala svoju ratnu saveznicu Crnu Goru, pa su
crnogorski “zelenaši”, nedugo nakon Podgoričke skupštine (26.
novembar 1918.), organizovali takozvani Božićni ustanak (6. januar
1919.). Kada su reagovali ostali narodi? Nakon Vidovdanskog ustava
ili...?
MILOŠEVIĆ: Kraljevina SHS stvorena je u izrazito haotičnom
kontekstu. Ako pogledamo situaciju pre 1914., pre izbijanja Prvog
svetskog rata, perspektiva jugoslovenske države nije bila ni na
dalekom horizontu. Ipak, 1918. ona postaje realnost i to u vreme
kada kod tih naroda nije ni bilo moguće precizno proveriti vernost i
naklonost jugoslovenskoj ideji. Zato kao relevantne uzimamo izjave
reisu-l-uleme, srpskog mitropolita ili visokih zvaničnika Katoličke
crkve u Bosni i Hercegovini, koji su, da se razumemo, zaista važne
političke ličnosti. Nema sumnje da je, pored pragmatizma i osećaja
za realnost, ali i straha da se toj realnosti suprotstavi, nastanak
prve države Južnih Slovena pratio entuzijazam, idealizam, koji kreće
da se kruni čim su ti narodi vlast karađorđevićevske monarhije
počeli da doživljavaju kao puku smenu gospodara, a ne kao izraz
očekivano većih političkih sloboda i političke subjektivnosti. Za
takav stav bilo je i previše povoda, ali je problem uvek što se
veoma lako ode na suprotnu stranu, u opaki nacionalizam, koji nije
razlikovao sugrađane srpske narodnosti od režima u Beogradu.
DANI: Kada je nezadovoljstvo kulminiralo? Da li je ubistvo Stjepana
Radića u Skupštini Kraljevine SHS 1928. konačno razbilo svaku
iluziju o karađorđevićevskoj Jugoslaviji?
MILOŠEVIĆ: Mislim da je to nesumnjivo bio veoma važan trenutak ne
samo sa stanovišta srpsko-hrvatskih odnosa, nego i uopšte. Međutim,
Kraljevina Jugoslavija ipak je nastavila da postoji i posle hitaca
Puniše Račića u Saveznoj skupštini 1928., iako pod nedvosmisleno
težim političkim okolnostima, za koje se rešenje tražilo u
monarhodiktaturi. Ponekad se kao svojevrsni dokaz dubinskog
projugoslovenskog opredeljenja Aleksandra Karađorđevića navodi
gotovo aforistička ocena britanskog poslanika u Beogradu da u
Jugoslaviji postoje samo dva iskrena Jugoslovena: kralj Aleksandar i
britanski poslanik. No, diktatura nije bila najsrećni način da se
demonstrira to opredeljenje, naprotiv. Kompromis buržoazija o
preuređenju zemlje, koji je takođe bio vrsta majorizacije,
napravljen je 1939.
DANI: Govorite o sporazumu Cvetković-Maček?
MILOŠEVIĆ: Tako je. Ovog puta dogovor su sklopili srpsko i hrvatsko
političko rukovodstvo, koje nije previše vodilo računa o ostalima
narodima unutar jugoslovenske države, koji uostalom, osim Slovenaca,
nisu ni bili priznati. Bila je to žalosna potvrda da je Jugoslavija,
od ideala, postala tvorevina zasnovana na odnosu snaga najjačih
faktora - Srba i Hrvata.
Uprkos nezadovoljstvu, prva Jugoslavija ipak se održala sve do
1941., kada je nestala u ratnom vihoru. Nema sumnje da je ta država
poprilično razočarala bosanske Muslimane, čije je nacionalno
pitanje, baš kao i crnogorsko i makedonsko, zanemarila kao da nije
ni postojalo. Sa druge strane, Kraljevina Jugoslavija nije imala ni
približno dovoljan period na raspolaganju da bi mogla da izvrši
integraciju u bilo kojem pravcu, naročito kada se ima u vidu da je
od početka zauzeti pravac bio zapravo put u bespuće.
Pomenuli ste odnos srpske elite prema Crnoj Gori... Nikola Pašić je
1916. rekao da se ne sme dozvoliti da se na Solunskom frontu pojave
“dva srpska barjaka”, što potvrđuje jasnu orijentaciju srpske elite
da se, posle prisajedinjenja Srbiji, Crnoj Gori poništi državnost.
Pa, dobro, i Srbija gubi svoju državnost, utapa je u Kraljevinu
Jugoslaviju, govorilo se tada, iako to tumačenje namerno ignoriše
činjenicu da, ulaskom u Kraljevinu SHS, državnost Srbije ne samo da
nije poništena niti osporena nego da je zapravo proširena na ostale
delove zemlje. Nije slučajno da se u Srbiji u to vreme o Jugoslaviji
govorilo kao o “našoj proširenoj otadžbini”, o “našim novim
krajevima” i slično.
DANI: Zašto?
MILOŠEVIĆ: Srbija je zadržala, ali i novoj zajednici “darivala”
svoju dinastiju Karađorđević, kao i dominaciju beogradskih
političkih elita. Pored toga, nova država bila je veoma
centralizovana - o svemu se odlučivalo na nivou centralnih
ministarstava. Naravno, veoma važnu ulogu odigrala je represija,
nasilje, koje ostali narodi zaista nisu očekivali. Sve to je
promenilo njihov pogled na Srbiju: iako je 1918. bila viđena kao
oslobodilac, umesto očekivanog “bratskog” odnosa, zahvaljujući
represivnom aparatu, iz Srbije je stiglo dosta osiono “uvođenje
reda” i disciplinovanje ostalih naroda u Jugoslaviji.
Jasno je da ni prva, a ni druga Jugoslavija nisu bile demokratske
zemlje ni na način blizak ondašnjim shvatanjima, a još manje na
način na koji mi danas razumemo liberalnu demokratiju. Uostalom, 6.
januara 1929. kralj Aleksandar Karađorđević raspustio je parlament,
ukinuo sve političke stranke, zabranio rad sindikata, zabranio
političke skupove, pojačao represiju... Diktatura je, dakle, uvedena
deset godina nakon formiranja Kraljevine SHS.
Sve u svemu, u prvoj Jugoslaviji vladajuća politička klasa nije
pronašla mehanizme za rešavanje gorućih pitanja u politici i
društvu. Postojala je politička koncepcija - integralno
jugoslovenstvo, krnji parlamentarizam, a potom monarhodiktatura.
DANI: Šta je u Kraljevini Jugoslaviji značio koncept integralnog
jugoslovenstva?
MILOŠEVIĆ: Integralno jugoslovenstvo je posle 1929. postalo projekat
represivnog režima, nepopularnog u svojoj nesposobnosti da ostvari
uspehe na bilo kojem, naročito na socijalno-ekonomskom polju; kao
takvo, ono je bilo puka ideološka mantra vladajuće klike, pri čemu
bi bilo nepravedno da makar u polurečenici ne pomenemo one istinske
Jugoslovene, kakvih je svakako bilo.
DANI: U kojoj mjeri je u SFRJ jugoslovenstvo bilo u stanju da
zamijeni nacionalne identitete?
MILOŠEVIĆ: Suština rešenja nacionalnog pitanja u drugoj Jugoslaviji
bila je u tome što je ta država omogućila da svi identiteti slobodno
postoje - i partikularni, etno-nacionalni, ali i jugoslovenski kao
vrsta nadetičkog, nacionalnog, odnosno isključivo građanskog
identiteta, što je bilo suprotnost integralizmu međuratne epohe. U
socijalističkoj Jugoslaviji bilo je moguće smatrati sebe
Jugoslovenom, bez ikakve uže identifikacije, ali je bilo moguće i
izjašnjavati se kao Musliman (kako se tada govorilo), Srbin,
Crnogorac, Albanac... Najzad, mogli ste istovremeno imati i uži
etnički i građanski jugoslovenski identitet. Nijedna identifikacija
nije bila delegitimisana ili dekretirana, što je predstavljalo
veliku prednost SFRJ u odnosu na prvu Jugoslaviju.
Zanimljivo je da je u trenutku kada su unutar Jugoslavije nacionalni
identiteti politički priznati i kada više nije bilo moguće legitimno
ih osporavati, polako počinjala da raste jugoslovenska
identifikacija. Od popisa 1971. do popisa 1981., broj Jugoslovena
porastao je čak četiri puta. Iako sam nesklon spekulativnim
konstrukcijama, zamislimo, ipak, da je Jugoslavija dobila šansu još
pedeset godina!
DANI: Šta je sve doprinijelo porastu broja građana koji su se u SFRJ
izjašnjavali kao Jugosloveni?
MILOŠEVIĆ: Pojačano strujanje između republika - povećavao se broj
takozvanih mešovitih brakova, rasla je svest o ugledu zemlje u
međunarodnim razmerama, na neki način postalo je moderno osećati se
i izjašnjavati kao Jugosloven. Naročito među urbanim stanovništvom.
Zašto? Zato što je sada već stabilizovani nacionalni ili uže etnički
identitet, koji je neretko isključiv, određenom broju ljudi postajao
na neki način “tesan”. Istovremeno, jugoslovenski građanski
identitet je, sa svim elementima socijalističke modernosti,
nesumnjivo postajao sve privlačniji, ponekad i kao vid protesta na
manifestacije etno-nacionalizama.
DANI: Istorijski gledano, šta je zapravo bila Jugoslavija?
MILOŠEVIĆ: Istorijski, vrednosno, civilizacijski, Jugoslavija je za
sve svoje narode predstavljala ogroman iskorak. Tragično je to što
danas pogled na Jugoslaviju zapravo oblikuju nacionalisti u svim
zemljama nastalim raspadom SFRJ. Oni ne odbacuju samo istorijsku
Jugoslaviju - i prvu i drugu - nego negiraju pre svega sam koncept,
samu jugoslovensku ideju. Istovremeno, SFRJ se ne doživljava kao
propuštena šansa, što je ona svakako bila - kako za ekonomsku,
kulturnu i političku emancipaciju, tako i za iskorak sa evropske i
svetske margine. To se iz pozicije malih naroda najbolje ostvaruje
kroz suživot, kroz razmenu, kroz stalno pregovaranje i redefinisanje
interesa... To ne znači da je bilo ko u Jugoslaviji trebalo da
“trpi” zarad nekakvog višeg interesa u kojem nije mogao da
participira. Ali je načelno žalosna propast tog projekta. Kada bi EU
doživela sličnu sudbinu, makar i bez tako tragičnih događaja i
posledica, bio bi to civilizacijski poraz. Raspad Jugoslavije je
istorijski ekvivalent tom hipotetičkom ishodu. Mislim da je danas
najbolje merilo nivoa nacionalizma ignorisanje te činjenice.
DANI: Koliko su zločini počinjeni tokom ratova devedesetih uticali
na negativan odnos prema Jugoslaviji?
MILOŠEVIĆ: Morali su uticati. Međutim, svaki nacionalizam, svaka
njegova tendencija, naročito kada postane državna ideologija,
protivan je jugoslovenskom konceptu, čiji je zacrtani cilj bio
ravnopravna zajednica naroda i građana. U tom smislu ne čudi što je
u osnovi svih nacionalističkih ideologija nastalih na prostoru bivše
Jugoslavije upravo - antijugoslovenstvo. Nacionalizmi neće
ravnopravnost “drugih”.
Čini mi se da je se antijugoslovenstvo danas pre svega koristi kao
sredstvo ojačavanja neprijateljskih odnosa u regionu, odnosno kao
način da se dodatno cementiraju sukobi koji evidentno postoje među
državama nastalim raspadom SFRJ. U tom diskursu se Jugoslavija uvek
prikazuje kao projekat nekog drugog, koji je i dan-danas samo “bivši
neprijatelj”, sused kog baš “ne možemo da biramo”, a koji je pokazao
svoje “pravo lice” dok je postojala Jugoslavija i naročito dok se
tako krvavo raspadala. Zato je dobro da Jugoslaviju uvek
identifikujemo s tim drugim. Takav primer možete naći u skoro svakom
od nacionalizama: mi nismo hteli Jugoslaviju, drugi su nam je
nametnuli... Gledano iz hrvatske perspektive, Jugoslavija je
velikosrpski projekat; iz perspektive srpskog nacionalizma,
Jugoslavija je ustvari projekat Hrvata ili Jugoslovena iz
Austro-Ugarske. Situacija je, doduše, donekle kompleksnija u Srbiji,
gde u delu javnosti koja sebe voli da predstavlja kao
projugoslovensku, postoji snažno uverenje da je Srbija, tobože
naivno, jedina branila Jugoslaviju, koju drugi nisu hteli samo zato
jer su bili i ostali - nacionalisti.
DANI: Kažu da se u javnom diskursu u Bosni i Hercegovini, u vrijeme
dok se raspravlja o evropskim integracijama, može čuti da se BiH
zapravo ne uključuje u Evropu, nego se vraća odakle je istrgnuta
ulaskom u jugoslovensku državu 1918. godine. Kako Vam zvuči ovo
objašnjenje?
MILOŠEVIĆ: Kao naivni pokušaji olakog obračuna sa istorijom; kao
nastojanje da se pređe preko svih pitanja koja zahtevaju ozbiljan
odgovor i analizu; istovremeno, kao lak način da se pronađe krivac
za sve. Tako su za Jugoslaviju 1918. krivci isključivo srpska vojska
i monarhija; za SFRJ su krivi komunisti... Time se priča završava,
zatvara se veoma kompleksna tema i BiH se, je li, polako vraća u
Evropu u koju je Bosnu, po toj logici, 1878. uvela Austro-Ugarska.
To mi, iskreno, liči na kapric. Austrougarska uprava je, naime, bila
nelegitimna, represivna i nije doprinosila evropeizaciji Bosne izvan
onoga što je bilo u najužem interesu te u biti arhaične imperije u
grču defanzivne modernizacije (“menjaj sve što moraš da bi sačuvao
nepromenjenim sve što možeš!”). Ne postoje benevolentni osvajači.
Moguć je, razume se, određeni napredak u privredi, u kulturi, može
se puno toga i naučiti od razvijenijeg osvajača, ali je tu ipak
relevantno i vrednosno pitanje: da li je novonastalo stanje
legitimno? Mnogo je pokazatelja koji se moraju uzeti u obzir, ali
pogledajmo jednostavnu i površinsku činjenicu: koliko je bilo
ministara u vladi Dvojne monarhije iz Bosne? Nijedan. A ni u prvoj
ni u drugoj Jugoslaviji nije moglo biti vlade bez predstavnika
Bošnjaka. Sam prostor Bosne se sa periferije pomerio u geografsko
središte, a u mnogo čemu i u središte političkih odnosa. Bosna je u
Jugoslaviji postala faktor, a ne puki objekt državne politike. Možda
to nije bilo zadovoljavajuće sa stanovišta Bošnjaka, ali je ipak
značilo pomeranje iz suštinski polukolonijalnog položaja.
DANI: Je li Jugoslavija, kako to kaže Latinka Perović, zaista bila
“naša prva Evropa”?
MILOŠEVIĆ: Na mnogo načina - jeste. Najpre, ona je bila racionalna
sa ekonomskog stanovišta, kao i EU. Drugo je pitanje, kao što je to
često slučaj sa fenomenima u Jugoslaviji, raskorak između
potencijalnog i ostvarenog. Ako ujedinjenu Evropu shvatimo i više od
ekonomske zajednice (što je ona primarno) i ako se osvrnemo na ono
čime se ona kao ideja legitimiše - dakle, kao civilizacijski iskorak
ka kreativnom jedinstvu različitosti u najširem smislu, onda je
Jugoslavija bila upravo to i ona je u mnogim aspektima i za mnoge
svoje građane tu ulogu i odigrala. |
