|
Zahvaljujem autorima, Sergeju Flereu i Rudiju Klanjšeku, kao i
izdavaču, beogradskom Dan Grafu, da učestvujem u predstavljanju
knjige Da li je Jugoslavija morala da umre. Podnaslov knjige je …ili
kako su etničke komunističke elite kontinuitetom svojih svađa dovele
do neizbežnog kraha SFRJ. Ali o tome koliko ovaj podnaslov odgovara
analizi raspada u samoj knjizi, odnosno koliko se može uzeti kao
njen uverljivi zaključak, govoriću kasnije.
O raspadu Jugoslavije napisano je mnogo knjiga u inostranstvu i u
bivšoj Jugoslaviji. U njima se kao uzroci raspada jugoslovenske
države navode razni uzroci. Nastojim da pratim tu produkciju i mnoge
od tih knjiga sam pročitala. Ali, moram da kažem jedan svoj utisak.
Svaka prethodna knjiga o raspadu Jugoslavije u odnosu na najnoviju
koju čitam izgleda mi anahrona. Pokušavam da objasnim taj utisak.
Na kraju 20. veka raspale su se i druge socijalističke federacije
(Čehoslovačka i Sovjetski Savez) ali ne na isti način kao SFRJ, to
jest u ratu svih protiv svih, sa dubokim posledicama ne samo po
države nastale na tlu Jugoslavije, već po odnose na istorijski
ranjivom Balkanu, po uticaju na svest i, ako mogu tako da kažem, po
duše ljudi u svakom jugoslovenskom narodu. Pokazalo se da su ideje o
pomirenju u okviru evropskih integracija bile iluzorne. Nepoverenje
je duboko i izgleda da se rat i dalje vodi – samo drugim sredstvima.
Niko od savremenih aktera ne vidi jasno ishod.
U svakom slučaju, pisanje knjiga o raspadu Jugoslavije će se
nastaviti i ono je važno baš sa stanovišta ishoda. I to, kako u
savremenoj istoriografiji kažemo, iz različitih istorijskih
perspektiva. Pritom, pod različitim istorijskim perspektivama
podrazumevamo paralelne istorije jugoslovenskih naroda koje su, i u
prvoj i u drugoj Jugoslaviji, bile zarobljene državnim rezonom.
Stvorenu državu je trebalo obrazložiti kao rezultat vekovnih težnji
njenih naroda i kao jednom zauvek nađeno rešenje. Radi se o
prividima, zabludama, istorijskim konstrukcijama koje su poljuljane
provalom različitih koncepcija zajedničke države, posebnim
interesima, ali i mržnjom. Stanislav Vinaver je, imajući u vidu
neposredno iskustvo Prvog svetskog rata, govorio: „Nema rata bez
mržnje“. Brojni autori knjiga o raspadu Jugoslavije najmanje pišu o
kulturi mržnje koja je stvorena u Jugoslaviji uoči ratova
devedesetih godina. Treba čitati ono što je, u različitim
srazmerama, u svakom jugoslovenskom narodu izgovoreno u svakom od
jugoslovenskih naroda o ostalima. To nije ostalo bez uticaja. Borba
za etničku integraciju još uvek traje i gotovo da podrazumeva pre
međusobno udaljavanje nego pomirenje, a pogotovo – poverenje.
Naravno, posebno je pitanje šta će ostati na kraju težnji za
teritorijalnim etničkim zaokruživanjem i unutrašnjom homogenizacijom
koja je inkompatibilna svakoj vrsti pluralizma (političkog,
ekonomskog, socijalnog, kulturnog). Ona se ciljano vraća 19. veku da
dovrši ono što u njemu nije uspelo. Zato su ta društva objektivno
amoderna, a racionalno mišljenje imanentno kritičkoj istorijskoj
nauci otežano je savezom političkih i intelektualnih elita koji je
stvoren i pre ratova devedesetih godina, ojačan u toku njih i
aktuelan i danas. Zato, među mnogim knjigama o raspadu Jugoslavije
koje sam pročitala, uključujući i one koje sam sama napisala ili u
njihovom pisanju učestvovala, izdvajam Flereovu i Klanjšekovu
knjigu. Nije ni ona bez kontradikcija. Jedna od njih sadržana je u
njenom podnaslovu. Nisu komunističke elite u jugoslovenskim
republikama prouzrokovale raspad Jugoslavije, kao što ni predatorski
kapitalizam umesto liberalne demokratije nije bio cilj nego
posledica ratova. Završena je jedna etapa u integraciji svakog od
jugoslovenskih naroda. I to je ono, što po mome mišljenju, razlikuje
knjigu o kojoj večeras govorimo među mnogim knjigama o raspadu
Jugoslavije.
Sergej Flere i Rudi Klanjšek su sociolozi. Njihova proučavanja i
prve i druge Jugoslavije zasnivaju se na sociološkoj teoriji Antoni
Smita o naciji kao zajednici sudbine. Tako oni u obe Jugoslavije
vide okvir u kome se dovršilo formiranje nacija. Srbi, Hrvati i
Slovenci imali su kulturno jezgro, sa kojim su ušli u prvu
Jugoslaviju. Albanci su bili prepoznatljivi kao posebnost. Kod
drugih su se kulturna jezgra, to jest njihovi nukleusi, zaokružila,
često i konstrukcijama, u otporu opasnosti da budu asimilovani.
Makedonci nisu hteli da budu ni Srbi ni Bugari, Bošnjaci ni Srbi ni
Hrvati. Gubitak države i monarhije kod Crnogoraca je doveo do
podele.
Prva Jugoslavija je bila složena i veoma protivrečna država. Srbi su
u nju uneli državu, monarhiju, vojsku na strani pobednika, relativnu
većinu stanovnika. To su bile prednosti koje se nisu mogle lako
izgubiti. Slovenci i Hrvati nisu hteli da izgube prava stečena u
Austro-Ugarskoj Nagodbom od 1867. godine. Ali, nisu hteli ni novu
Austro-Ugarsku. Pretila im je opasnost od Italije ali su, od
početka, bili za složenu državu. Sa prednostima koje je imala, sa
utemeljenjem u nacionalnoj ideologiji, Srbija je težila
centralizovanoj, unitarnoj državi. U svom važnom spisu Sloga
Srbo-Hrvata, Pašić je pisao da, ako se nađu zajedno u jednoj državi
Srbi i Hrvati, ovima prvima, kao narodu istočne crkve, pripada pravo
na hegemoniju. I toga se, kao vodeći srpski političar u Jugoslaviji,
držao.
Prva Jugoslavija je bila država bez legitimiteta, stalnih kriza.
Obeležilo ju je donošenje prvog ustava, Vidovdanskog,
nekvalifikovanom većinom, ubistvo političkih prvaka hrvatskog
naroda, diktatura kralja Aleksandra, a zatim i njegovo ubistvo. Do
Sporazuma između Srba i Hrvata došlo je uoči Drugog svetskog rata. U
epilogu, Jugoslaviju niko nije hteo da brani.
Flere i Klanjšek precizno prate taj proces. U tom procesu, odluka
KPJ, posle dugih lutanja, da, kroz antifašističku borbu, obnove
Jugoslaviju doima se kao avantura, kao utopija sa rezonancom u
masama. To je, kako kažu neki savremeni hrvatski istoričari, bila
sudbonosno važna strategija o povezivanju Srba i Hrvata u
antifašističkoj borbi. I dok je Ruzvelt bio protiv države u kojoj bi
se našla dva antagonizirana naroda, Srbi i Hrvati, pisac i
intelektualac, kritičan prema Titu, pisao je da je Tito spasio
Hrvate od srpske osvete, a Srbe od vlastite osvete Hrvatima.
Flere i Klanjšek postavljaju važno pitanje, važno za obnovu
Jugoslavije i njeno trajanje: da li je Jugoslavija bila totalitarna
država ili pre svega država sa političkim monopolom KPJ. Oni
pokazuju da je u pitanju ovo drugo. Pritom je borba za nacionalnu
emancipaciju bila jedan od vidova njene decentralizacije, odnosno
demokratizacije. Ali, u njenom političkom monopolu bilo je sadržano
i njeno ograničenje. I posle njegovog ukidanja, nacionalizam je bio
alternativa.
Flere i Klanjšek razlikuju nekolike etape u razvoju druge
Jugoslavije. U svakoj od njih nalaze pukotine i protivrečnosti koje
je zaobljavala formula bratstva-jedinstva.
Najpre, Drugo zasedanje AVNOJ-a, 1943. godine. Avantura postaje
stvarnost. Sa legitimacijom ujedinjenih boraca svih jugoslovenskih
naroda protiv fašizma, komunisti ukidaju monarhiju, zabranjuju
povratak kralju u zemlju i proklamuju federativno uređenje
Jugoslavije. Flere i Klanjšek pokazuju, a za pravo im daju i drugi
istorijski izvori, da su svi akteri Trećeg zasedanja AVNOJ-a
nacionalno opredeljeni, ali ih ujedinjuje zajednička nužnost da se
održe.
Druga važna etapa u razvoju Jugoslavije je sukob sa Staljinom 1948.
godine. Ponovo se pukotine previđaju. Prioritet imaju odbrana
nezavisnosti zemlje i samoodržanje pobednika.
Pedesete godine protiču u lutanju: između ortodoksije i njenog
formalnog napuštanja kroz samoupravljanje.
Do prvih razlika dolazi u rukovodstvu početkom šezdesetih godina.
One, kako pokazuju Flere i Klanjšek, imaju dva polja sudara:
ekonomske reforme i ustavne promene. Reforme 1961. i 1965.
zaustavilo je samo rukovodstvo iz straha od posledica za održanje
političkog monopola KPJ. Reforme na ustavnom polju imaju veću
rezonancu. Sa njima slabi savezni centar a jačaju republike. Ali i
protiv njih dolazi 1971/72. do udara po cenu održanja partijskog
monopola. Tito je identifikovan sa centralizovanom Jugoslavijom:
balansira između struja, još uvek verujući da je Partija garant
jedinstva države. Ideološki nije nikada bio spreman, a pri kraju
života nije bio ni biološki u stanju da se suoči sa novim izazovom.
On je bio čovek jednog istorijskog vremena. Uklonio je ljude
okrenute novom vremenu. Ali, njima nisu bile naklonjeni ni političke
ni intelektualne elite koje su nacionalnu integraciju videle kao
zaokruživanje etničkih država koje nije bilo moguće bez ratova za
teritorije koji su podrazumevali etnička čišćenja, genocide i
nasilje u širokom rasponu. Flereova i Klanjšekova knjiga poziva na
dublja razmišljanja o Jugoslaviji – učincima i porazima naroda koji
su je činili Bez takvog bilansa teško je naslutiti njihovu
perspektivu. |
