NASLOVNA
- AKTUELNOSTI -

AKTUELNOSTI

 

AKTUELNOSTI

STRANA 1/5 ::: 1 | 2 | 3 | 4 | 5

INFO   :::  Naslovna - Aktuelnosti > Aktuelnosti - STRANA 1 > Da li je Jugoslavija morala da umre

 

Da li je Jugoslavija morala da umre

Sergej Flere, Rudi Klanjšek, Da li je Jugoslavija morala da umre ili kako su etničke komunističke elite kontinuitetom svojih svađa dovele do neizbežnog kraha SFRJ, str. 193. Dan Graf, Beograd, 2017.

 

Autor teksta: Latinka Perović

 

 

Zahvaljujem autorima, Sergeju Flereu i Rudiju Klanjšeku, kao i izdavaču, beogradskom Dan Grafu, da učestvujem u predstavljanju knjige Da li je Jugoslavija morala da umre. Podnaslov knjige je …ili kako su etničke komunističke elite kontinuitetom svojih svađa dovele do neizbežnog kraha SFRJ. Ali o tome koliko ovaj podnaslov odgovara analizi raspada u samoj knjizi, odnosno koliko se može uzeti kao njen uverljivi zaključak, govoriću kasnije.

O raspadu Jugoslavije napisano je mnogo knjiga u inostranstvu i u bivšoj Jugoslaviji. U njima se kao uzroci raspada jugoslovenske države navode razni uzroci. Nastojim da pratim tu produkciju i mnoge od tih knjiga sam pročitala. Ali, moram da kažem jedan svoj utisak. Svaka prethodna knjiga o raspadu Jugoslavije u odnosu na najnoviju koju čitam izgleda mi anahrona. Pokušavam da objasnim taj utisak.

Na kraju 20. veka raspale su se i druge socijalističke federacije (Čehoslovačka i Sovjetski Savez) ali ne na isti način kao SFRJ, to jest u ratu svih protiv svih, sa dubokim posledicama ne samo po države nastale na tlu Jugoslavije, već po odnose na istorijski ranjivom Balkanu, po uticaju na svest i, ako mogu tako da kažem, po duše ljudi u svakom jugoslovenskom narodu. Pokazalo se da su ideje o pomirenju u okviru evropskih integracija bile iluzorne. Nepoverenje je duboko i izgleda da se rat i dalje vodi – samo drugim sredstvima. Niko od savremenih aktera ne vidi jasno ishod.

U svakom slučaju, pisanje knjiga o raspadu Jugoslavije će se nastaviti i ono je važno baš sa stanovišta ishoda. I to, kako u savremenoj istoriografiji kažemo, iz različitih istorijskih perspektiva. Pritom, pod različitim istorijskim perspektivama podrazumevamo paralelne istorije jugoslovenskih naroda koje su, i u prvoj i u drugoj Jugoslaviji, bile zarobljene državnim rezonom. Stvorenu državu je trebalo obrazložiti kao rezultat vekovnih težnji njenih naroda i kao jednom zauvek nađeno rešenje. Radi se o prividima, zabludama, istorijskim konstrukcijama koje su poljuljane provalom različitih koncepcija zajedničke države, posebnim interesima, ali i mržnjom. Stanislav Vinaver je, imajući u vidu neposredno iskustvo Prvog svetskog rata, govorio: „Nema rata bez mržnje“. Brojni autori knjiga o raspadu Jugoslavije najmanje pišu o kulturi mržnje koja je stvorena u Jugoslaviji uoči ratova devedesetih godina. Treba čitati ono što je, u različitim srazmerama, u svakom jugoslovenskom narodu izgovoreno u svakom od jugoslovenskih naroda o ostalima. To nije ostalo bez uticaja. Borba za etničku integraciju još uvek traje i gotovo da podrazumeva pre međusobno udaljavanje nego pomirenje, a pogotovo – poverenje. Naravno, posebno je pitanje šta će ostati na kraju težnji za teritorijalnim etničkim zaokruživanjem i unutrašnjom homogenizacijom koja je inkompatibilna svakoj vrsti pluralizma (političkog, ekonomskog, socijalnog, kulturnog). Ona se ciljano vraća 19. veku da dovrši ono što u njemu nije uspelo. Zato su ta društva objektivno amoderna, a racionalno mišljenje imanentno kritičkoj istorijskoj nauci otežano je savezom političkih i intelektualnih elita koji je stvoren i pre ratova devedesetih godina, ojačan u toku njih i aktuelan i danas. Zato, među mnogim knjigama o raspadu Jugoslavije koje sam pročitala, uključujući i one koje sam sama napisala ili u njihovom pisanju učestvovala, izdvajam Flereovu i Klanjšekovu knjigu. Nije ni ona bez kontradikcija. Jedna od njih sadržana je u njenom podnaslovu. Nisu komunističke elite u jugoslovenskim republikama prouzrokovale raspad Jugoslavije, kao što ni predatorski kapitalizam umesto liberalne demokratije nije bio cilj nego posledica ratova. Završena je jedna etapa u integraciji svakog od jugoslovenskih naroda. I to je ono, što po mome mišljenju, razlikuje knjigu o kojoj večeras govorimo među mnogim knjigama o raspadu Jugoslavije.

Sergej Flere i Rudi Klanjšek su sociolozi. Njihova proučavanja i prve i druge Jugoslavije zasnivaju se na sociološkoj teoriji Antoni Smita o naciji kao zajednici sudbine. Tako oni u obe Jugoslavije vide okvir u kome se dovršilo formiranje nacija. Srbi, Hrvati i Slovenci imali su kulturno jezgro, sa kojim su ušli u prvu Jugoslaviju. Albanci su bili prepoznatljivi kao posebnost. Kod drugih su se kulturna jezgra, to jest njihovi nukleusi, zaokružila, često i konstrukcijama, u otporu opasnosti da budu asimilovani. Makedonci nisu hteli da budu ni Srbi ni Bugari, Bošnjaci ni Srbi ni Hrvati. Gubitak države i monarhije kod Crnogoraca je doveo do podele.

Prva Jugoslavija je bila složena i veoma protivrečna država. Srbi su u nju uneli državu, monarhiju, vojsku na strani pobednika, relativnu većinu stanovnika. To su bile prednosti koje se nisu mogle lako izgubiti. Slovenci i Hrvati nisu hteli da izgube prava stečena u Austro-Ugarskoj Nagodbom od 1867. godine. Ali, nisu hteli ni novu Austro-Ugarsku. Pretila im je opasnost od Italije ali su, od početka, bili za složenu državu. Sa prednostima koje je imala, sa utemeljenjem u nacionalnoj ideologiji, Srbija je težila centralizovanoj, unitarnoj državi. U svom važnom spisu Sloga Srbo-Hrvata, Pašić je pisao da, ako se nađu zajedno u jednoj državi Srbi i Hrvati, ovima prvima, kao narodu istočne crkve, pripada pravo na hegemoniju. I toga se, kao vodeći srpski političar u Jugoslaviji, držao.

Prva Jugoslavija je bila država bez legitimiteta, stalnih kriza. Obeležilo ju je donošenje prvog ustava, Vidovdanskog, nekvalifikovanom većinom, ubistvo političkih prvaka hrvatskog naroda, diktatura kralja Aleksandra, a zatim i njegovo ubistvo. Do Sporazuma između Srba i Hrvata došlo je uoči Drugog svetskog rata. U epilogu, Jugoslaviju niko nije hteo da brani.

Flere i Klanjšek precizno prate taj proces. U tom procesu, odluka KPJ, posle dugih lutanja, da, kroz antifašističku borbu, obnove Jugoslaviju doima se kao avantura, kao utopija sa rezonancom u masama. To je, kako kažu neki savremeni hrvatski istoričari, bila sudbonosno važna strategija o povezivanju Srba i Hrvata u antifašističkoj borbi. I dok je Ruzvelt bio protiv države u kojoj bi se našla dva antagonizirana naroda, Srbi i Hrvati, pisac i intelektualac, kritičan prema Titu, pisao je da je Tito spasio Hrvate od srpske osvete, a Srbe od vlastite osvete Hrvatima.

Flere i Klanjšek postavljaju važno pitanje, važno za obnovu Jugoslavije i njeno trajanje: da li je Jugoslavija bila totalitarna država ili pre svega država sa političkim monopolom KPJ. Oni pokazuju da je u pitanju ovo drugo. Pritom je borba za nacionalnu emancipaciju bila jedan od vidova njene decentralizacije, odnosno demokratizacije. Ali, u njenom političkom monopolu bilo je sadržano i njeno ograničenje. I posle njegovog ukidanja, nacionalizam je bio alternativa.

Flere i Klanjšek razlikuju nekolike etape u razvoju druge Jugoslavije. U svakoj od njih nalaze pukotine i protivrečnosti koje je zaobljavala formula bratstva-jedinstva.

Najpre, Drugo zasedanje AVNOJ-a, 1943. godine. Avantura postaje stvarnost. Sa legitimacijom ujedinjenih boraca svih jugoslovenskih naroda protiv fašizma, komunisti ukidaju monarhiju, zabranjuju povratak kralju u zemlju i proklamuju federativno uređenje Jugoslavije. Flere i Klanjšek pokazuju, a za pravo im daju i drugi istorijski izvori, da su svi akteri Trećeg zasedanja AVNOJ-a nacionalno opredeljeni, ali ih ujedinjuje zajednička nužnost da se održe.

Druga važna etapa u razvoju Jugoslavije je sukob sa Staljinom 1948. godine. Ponovo se pukotine previđaju. Prioritet imaju odbrana nezavisnosti zemlje i samoodržanje pobednika.

Pedesete godine protiču u lutanju: između ortodoksije i njenog formalnog napuštanja kroz samoupravljanje.

Do prvih razlika dolazi u rukovodstvu početkom šezdesetih godina. One, kako pokazuju Flere i Klanjšek, imaju dva polja sudara: ekonomske reforme i ustavne promene. Reforme 1961. i 1965. zaustavilo je samo rukovodstvo iz straha od posledica za održanje političkog monopola KPJ. Reforme na ustavnom polju imaju veću rezonancu. Sa njima slabi savezni centar a jačaju republike. Ali i protiv njih dolazi 1971/72. do udara po cenu održanja partijskog monopola. Tito je identifikovan sa centralizovanom Jugoslavijom: balansira između struja, još uvek verujući da je Partija garant jedinstva države. Ideološki nije nikada bio spreman, a pri kraju života nije bio ni biološki u stanju da se suoči sa novim izazovom. On je bio čovek jednog istorijskog vremena. Uklonio je ljude okrenute novom vremenu. Ali, njima nisu bile naklonjeni ni političke ni intelektualne elite koje su nacionalnu integraciju videle kao zaokruživanje etničkih država koje nije bilo moguće bez ratova za teritorije koji su podrazumevali etnička čišćenja, genocide i nasilje u širokom rasponu. Flereova i Klanjšekova knjiga poziva na dublja razmišljanja o Jugoslaviji – učincima i porazima naroda koji su je činili Bez takvog bilansa teško je naslutiti njihovu perspektivu.

 

AKTUELNOSTI

STRANA 1/5 ::: 1 | 2 | 3 | 4 | 5

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Copyright * Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji - 2008

Web Design * Eksperiment