|
Tumačenje poljsko-jevrejskih odnosa Jana Tomaša Grosa
U raspravama o aktuelnoj „izbegličkoj krizi“ brojni politički,
ekonomski, bezbednosni, kulturološki i humanitarni argumenti često
su praćeni pozivanjem na istoriju u kojoj se traga za objašnjenjem
teškoća u formulisanju jedinstvene evropske politike. Pokušajima
postizanja obavezujućeg dogovora o prijemu i rasporedu izbeglica u
svim članicama EU prema ustanovljenim kvotama (određenim u skladu sa
veličinom, GDP i stopom nezaposlenosti svake od pojedinačnih
zemalja) posebno oštro su se suprotstavljale zemlje-članice
Višegradske grupe koje su, do nedavno, predstavljale hvaljenu „novu
Evropu“ koja je svedočila o političkom i ekonomskom uspehu
„post-socijalističke tranzicije“. Odnos ovih centralno-evropskih
država prema izbeglicama sada se često tumači njihovim „istočnim
nasleđem“ koje preti obnavljanjem stare hladnoratovske podele na
„dve Evrope“: „Istočnoevropski stavovi prema izbeglicama u Zapadnoj
Evropi se sagledavaju u okviru logike post-socijalističke tranzicije
– netrpeljivost se smatra pokazateljem da njihovo nastojanje da
postanu ’Zapad’ nije okončano“ (Edwards, 2016).[1] Iako odbacivanje
liberalnih vrednosti, pozivanje na odbranu ugroženog nacionalnog
suvereniteta, populizam i vera u autoritarno vođstvo ne krase samo
politiku bivših socijalističkih država, obično se u „komunističkom
nasleđu“ traži objašnjenje za jačanje političkih sistema „iliberalne
demokratije“ u „Centralnoj Evropi“.[2] Ne sporeći uticaj decenija
„realnog socijalizma“ na političku kulturu ovih društava, čini mi se
da njihove političke elite svoju ideološku inspiraciju pre traže i
nalaze u međuratnoj epohi „nacionalnog suvereniteta“, nego u periodu
vladavine komunističkih partija posle Drugog svetskog rata.[3] U
svakom slučaju, argument o uticaju prošlosti ima važnu ulogu u
kritičkim osvrtima na politiku država koje bi rado zadržale brojne
koristi od svog članstva u EU uz istovremeno isticanje zahteva da se
omrznuta „briselska birokratija“ ne meša u njihove „unutrašnje
poslove“.
Na pomenutu asimetriju između „koristi“ i „troškova“ od članstva u
EU ukazao je sociolog i istoričar Jan Tomaš Gros (Jan Tomasz Gross)
u jednom kratkom tekstu nastalom u jeku rasprava o izbeglicama,
septembra 2015. godine:
„Države, uključujući i Poljsku u kojoj sam rođen, i koje su
poznatije pod zajedničkim imenom ’Istočne Evrope’ pokazale su da su
netolerantne, iliberalne, ksenofobične i nesposobne da se prisete
onog duha solidarnosti koji ih je pre četvrt veka nosio ka slobodi.
To su ona ista društva koja su pre i posle sloma komunizma vapile za
’povratkom u Evropu’, ponosno proklamujući da dele njene vrednosti…
Od 1989, a posebno od 2004. kada su pristupile EU, ove države su
imale koristi od obimnih finansijskih sredstava iz evropskih
strukturnih i kohezionih fondova. Danas, one nisu voljne da na bilo
koji način doprinesu rešavanju najveće izbegličke krize sa kojom se
Evropa suočava od Drugog svetskog rata“. (Gross, 2015)
Ne skrivajući emocije, Gros je podsetio na istoriju vekovnih
ekonomskih migracija i brojnih talasa političkih emigracija iz
istočno-evropskih zemalja koje sada, suočene sa prilivom
(drugačijih) izbeglica, nastoje da bodljikavom žicom odbrane svoju
etničku jednorodnost i očuvaju kulturnu homogenost.[4] Pitajući se „da
li Istočnoevropljani imaju osećanje srama“, on je takvom odnosu
prema izbeglicama suprotstavio primer politike Nemačke. Nastojeći da
ukaže na dublje korene ova dva oprečna odgovora na izbegličku
humanitarnu katastrofu, Gros je istakao različit odnos prema
sopstvenoj prošlosti u tim državama:
„Kada je rat završen, Nemačka – zbog denacifikatorske politike
pobednika i svoje odgovornosti za podsticanje i sprovođenje
Holokausta – nije imala drugog izbora nego da pažljivo proradi i
savlada svoju ubilačku prošlost. To je bio dug, težak proces ali je
nemačko društvo, svesno svojih istorijskih nedela, postalo sposobno
da se suoči sa onim moralnim i političkim izazovima koji se pred
njega danas postavljaju prilivom izbeglica“. (Isto)
Istina, „suočavanje sa sopstvenom prošlošću“ nije izostalo ni u
centralno-evropskim zemljama, ali ono je uglavnom bilo i ostalo
usredsređeno na komunističku epohu[5] tokom koje su, prema raširenom
uverenju, tamošnja društva prevashodno bila „žrtve“ spolja nametnute
(sovjetske) dominacije. Nasuprot tome, proces „kritičkog
ovladavanja“ prošlošću podrazumevao bi, prema Grosovom mišljenju,
takvu tematizaciju (predratne, ratne i posleratne) prošlosti u kojoj
bi se, dovodeći u pitanje jednostranu dominaciju nacionalnog
„herojskog narativa“, problematizovala široko rasprostranjena
predstava o sopstvenoj naciji kao isključivo „nevinoj žrtvi“
Istorije.
U tom pogledu, često se ističe da u ovim „krvavim zemljama“
(Bloodlands) koje su se prostirale „između Hitlera i Staljina“
(Snyder, 2010) odnos prema Holokaustu može poslužiti kao svojevrsni
test za ispitivanje zrelosti njihove istorijske samosvesti. Ovo
uverenje počiva na stanovištu prema kome Evropska Unija nije bila
zamišljena samo kao ekonomska i politička zajednica država, već i
kao mirovni projekat: „Osvrćući se danas na nastanak EU, čini se da
je vizija ’Ujedinjenih država Evrope’ bila rezultat zajedničke
namere da se prevaziđe nasleđe dva traumatična rata iz prve polovine
XX veka“ (Probst, 2003: 48). Posle sloma komunističkih režima,
sećanje na Holokaust kao „apsolutno zlo“ označeno je kao
opšte-evropsko „mesto pamćenja“ (lieux de mémoire) koje bi, poput
„negativnog osnivačkog mita“,[6] moglo poslužiti konstrukciji
zajedničkog političkog i kulturnog identiteta ujedinjene Evrope
(vid. Asman, 2011: 332).[7] Zaborav Holokausta i sistematsko
potiskivanje svesti o (sa)učestvovanju u njegovom ostvarenju na
istoku Evrope, prema Grosovoj oceni, svedoče o postojanju duboke
podele unutar evropskog kolektivnog pamćenja koja, u krajnjoj
liniji, vodi oprečnim politikama prema humanitarnom izazovu
nametnutom izbegličkom krizom. Uzevši za primer svoju domovinu –
zemlju od gotovo četrdeset miliona stanovnika koja je na početku
krize pristala da prihvati dve hiljade izbeglica (uz uslov da su
hrišćani) – Gros je tvrdio da uzrok takvog stava treba tražiti u
njenoj ratnoj i poratnoj prošlosti koja je decenijama izmicala
kritičkoj refleksiji: „Pogledajte Poljake koji su zasluženo ponosni
na anti-nacistički otpor svog društva, a zapravo su tokom rata ubili
više Jevreja nego Nemaca“ (Gross, 2015).
Napisana u tekstu objavljenom na internet-portalu (Project
Syndicate), navedena Grosova tvrdnja bila je praćena opširnom
napomenom u kojoj je on, radi potvrde svoje ocene, izneo okvirnu
„kalkulaciju“ broja žrtava. Preuzet u nemačkom novinama bez ove
autorove napomene,[8] ovaj tekst je izazvao burne debate u poljskoj
javnosti koje nisu bile usmerene na problematizovanje Grosove teze o
postojanju veze između politike prema izbeglicama i „zaborava
Holokausta“, već su se pretežno ticale njegove rečenice o broju
Jevreja koji su bili žrtve svojih poljskih sunarodnika. Te debate
nisu bile ograničene na akademske krugove, već su se, osim najšire
javnosti, u njih brzo uključili poljski politički i sudski
zvaničnici. Grosov članak je objavljen posle izbora Andžeja Dude
(Andrzej Duda) za predsednika Poljske (avgust 2015) i neposredno pre
izborne pobede desno-konzervativne partije „Pravo i pravda“ (Prawo i
Sprawiedliwość – PiS) koja je u novembru formirala novu Vladu. Već
tokom predizborne kampanje odnos prema nacionalnoj prošlosti postao
je jedna od najvažnijih tema političkih sporova – Duda je svog
protivkandidata i tada aktuelnog predsednika Komorovskog (Bronisław
Komorowski) oštro kritikovao zbog toga što je 2011. godine, povodom
obeležavanja godišnjice zločina u gradiću Jedvabne (o kome će
kasnije biti više reči), uputio poruku izvinjenja. Posle izborne
pobede „Prava i pravde“, pored izmena u zakonodavstvu i „čistke“ u
medijima, sudstvu i državnoj administraciji, formulisana je nova
„politike istorije“ (polityka historyczna) kako bi se, „iznova
interpretirajući teme iz davne i novije poljske istorije, obnovio
ponos nacionalnom prošlošću“ (Stobiecki, 2008: 186).
Istina, namera nove vlasti da preuzme aktivniju ulogu u formiranju
istorijske samosvesti nacije nije bila sasvim nova – koncept
„istorijske politike“ uveden je u poljski javni diskurs početkom
dvehiljaditih, a preciznije je formulisan upravo tokom prethodne
vladavine ove partije (2005–2007) kada je Marek Čihocki (Cichocki),
jedan od savetnika tadašnjeg predsednika Leha Kačinskog (Lech
Kaczyński, 2005–2010), obrazložio zvanično uverenje da „postoje
brojni važni razlozi zašto istoriju ne možemo ostaviti
istoričarima“, te da „pamćenje mora postati živa supstanca svake
politike“ (prema: Stobiecki, 2008: 182). Jedan od glavnih podsticaja
za formulisanje poljske „istorijske politike“ bile su upravo knjige
Jana Grosa koje su, takođe, poslužile i kao neposredan povod za
formulisanje u Krivičnom zakoniku odredbe prema kojoj „Svako ko
javno pripisuje poljskom narodu učešće, organizovanje ili
odgovornost za komunističke ili nacističke zločine, podleže
kažnjavanju zatvorom do tri godine“ (član 132a).[9] Stoga, bez
uzimanja u obzir Grosovih knjiga teško možemo razumeti burne
reakcije poljske javnosti na njegov polemički „zaoštren“ i emotivno
napisan kratki članak o izbegličkoj krizi. Mere poput inicijative
predsednika Dude da se Grosu oduzme Orden zasluga koji je 1996.
godine dobio „za izvanredna naučna dostignuća“,[10] kao i pokretanje
sudske istrage protiv Grosa, čine se nesrazmernom reakcijom na jedan
novinski članak, te ukazuju na dužu „predistoriju“ netrpeljivosti
koje prema ovom sociologu i istoričaru gaje značajni segmenti
poljskog društva i političke elite.
Iako je u velikoj meri personalizovana – što je sasvim očito iz
scena paljenja lutke sa njegovim likom uz pesme popularnog „barda
poljske desnice“ Lešeka Čajkovskog (Leszek Czajkowski)[11] – ova
netrpeljivost svojom „semantikom“ svakako nadilazi iskazivanje
mržnje prema samom Grosu. Takođe, njeno ispoljavanje nije ograničeno
samo na marginalne grupe ekstremne desnice, već se očituje i u
okviru političkog establišmenta i ideološkog main-stream-a savremene
Poljske. Dakle, nezavisno od članka kao neposrednog povoda, tekući
sporovi o stavovima Jana Grosa ukazuju na kompleks tema poput –
odnosa istorije i kolektivnog pamćenja, kritičke istoriografije i
patriotizma, procesa suočavanja sa prošlošću i „rada na njoj“, itd –
o kojima je on pisao u svoje tri knjige o poljsko-jevrejskim
odnosima i koje su, posle 2000. godine, bile predmet žestokih
polemika u Poljskoj. Ipak, pre nego se pozabavim prikazom i
interpretacijom ovih Grosovih knjiga, osvrnuću se ukratko na njegove
ranije radove, kao i biografiju koja nam može biti od pomoći u
razumevanju šireg istorijskog i političkog konteksta koji utiče na
kontroverze o njegovom delu.
PDF celog teksta
Autor je viši naučni saradnik na Institutu za evropske studije u
Beogradu
Iz novog broja časopisa REČ, koji uskoro izlazi u izdanju Fabrike
knjiga
1. „Neočekivano, EU
je na dugoj listi zadataka dobila još jedan: pripremu
post-komunističkih evropskih država za preuzimanje odgovornosti u
obezbeđenju sigurnog utočišta za političke izbeglice koje su u
očajnom stanju. To znači da su tolerancija i građanske vrednosti u
tim zemljama manje napredovale nego što smo to mislili. Čini se da
su neliberalne vrednosti prenete s jedne na drugu generaciju i biće
potrebno nešto više od dolaska desetine hiljada onih kojima je
potrebno saosećanje i uteha da bi se ovo žalosno stanje stvari
promenilo“ (Hockenos, 2015).
2. Kritički koncept
„iliberalne demokratije“ koji je definisao Farid Zakarija
naglašavajući proces razdvajanja „izborne demokratije“ od vrednosti
„konstitucionalnog liberalizma“ (vid. Zakaria, 1997), proširio je i
afirmativno prihvatio Viktor Orban u dva programska govora koja je
održao 2014. godine: „Mađarska nacija nije prost zbir pojedinaca već
zajednica koja treba da se ojača, osnaži i razvije. U tom smislu,
nova država koju gradimo je iliberalna, ne-liberalna država“ u kojoj
se liberalne vrednosti ostvaruju samo ako su u skladu sa „posebnim,
nacionalnim pristupom“. Tragajući za putevima „rastanka od
zapadno-evropskih dogmi“ i nalazeći uzor u državama (Rusiji,
Turskoj, Kini, Singapuru i Indiji) koje su uspešne, iako nisu
liberalne demokratije (pa, „možda ni demokratije“), Orban je
naglasio svoje uverenje o mogućnosti „izgradnje iliberalne
nacije-države unutar EU“ (vid. Orbán, 2014; 2014a).
3. „Sada Poljska i
Mađarska nude toksičnu ideološku mešavinu koja podseća na međuratnu
Evropu: anti-komunizam i anti-kapitalizam mogu biti kombinovani i
pravdani u ime jednog veoma netolerantnog nacionalizma zasnovanog na
hrišćanskim vrednostima koje definitivno određuju ko je pravi Mađar
i pravi Poljak“ (Müller, 2016).
4. Da takva
politika ima masovnu podršku, tj. da je široko prihvaćena od strane
„društva“, Gros ilustruje činjenicom da je svaki članak u
elektronskom izdanju najuticajnijeg poljskog lista Gazeta Wyborcza
praćen obaveštenjem: „Zbog izuzetno agresivnog sadržaja komentara
koji, suprotno zakonu, zagovaraju nasilje i pozivaju na rasnu,
etničku i religijsku mržnju, ne možemo dozvoliti da čitaoci
objavljuju svoje komentare“ (Gross, 2015).
5. „Malo je
primećen prividni paradoks po kome što se više državni socijalizam
udaljava u prošlosti, to je sve jači antikomunistički krstaški pohod
političkih vođa poput Orbana i Kačinskog“ (Müller, 2016)
6. „Čini se da na
putu brze integracije Evropa sve više i više pronalazi zajedničko
ujedinjavajuće pamćenje u događajima Drugog svetskog rata, tj. u
Holokaustu koji se a posteriori sve jasnije izdvaja kao glavno,
suštinsko zbivanje“ (Diner, 2003:36).
7. Stoga je Toni
Džad priznanje i komemoraciju Holokausta smatrao „ulaznicom“ u
savremenu Evropu: „Danas je Holokaust mnogo više od jedne nepobitne
činjenice prošlosti koju Evropljani više ne mogu ignorisati. Dok se
Evropa priprema da za sobom ostavi Drugi svetski rat – dok se
osvećuju poslednji spomenici i odaje počast poslednjim preživelim
borcima i žrtvama – obnavljanje sećanja na mrtve evropske Jevreje
postalo je definicija i garancija ponovno uspostavljene ljudskosti
Evrope“ (Judt, 2005: 803).
8. Jan T. Gross,
„Die Osteuropäer haben kein Schamgefühl“, Die Welt, 13. 09. 2015.
Tokom decenija poljskog socijalizma – primećuje Ana Bikont – u
Poljskoj su na najoštriju osudu nailazile one kritike režima koje su
objavljivane u štampi Savezne Republike Nemačke: „Sada bilo gde i
bilo ko da pomene Grosov članak… to uvek uključuje zloslutnu reč Die
Welt i, nažalost, to funkcioniše. Na neki način, fascinantno je kako
naša desničarska Vlada sada ponavlja stare komunističke običaje“
(Bikont, 2016).
9. Kao deo Zakona o
lustraciji, ovaj član je inkorporiran u Krivični zakonik oktobra
2006. godine i bio je na snazi do septembra 2008. godine kada je,
posle žalbe poljskog ombudsmana, na Ustavnom sudu proglašen
neustavnim. Pošto je tokom parlamentarne debate o njegovom uvođenju
često raspravljano o Grosovoj knjizi Susedi, u javnosti je ovaj član
nazivan ‘lex Gross’. (vid. Szeligowska, 2014: 14).
10. „Order Zasługi
Rzeczypospolitej Polskiej“ (najniže, V klase – Krzyż Kawalerski),
Gros je, na predlog Ministarstva spoljnih poslova, dobio odlukom
tadašnjeg predsednika A. Kvašnjevskog za knjige o nemačkoj
okupacionoj administraciji u Poljskoj(Gross, 1979) i o sovjetskoj
vlasti u poljskim anektiranim područjima (Gross, 1988), kao i
zborniku sećanja dece koja su deportovana u Sibir i Kazahstan
početkom Drugog svetskog rata. Predstavnik za štampu predsednika
Dude (Magierowski) inicijativu za oduzimanje ordena pravdao je
prispećem hiljadama zahteva građana u Kabinet predsednika, a Grosa
je nazvao „Poljakom najgore vrste“ (vid.
http://wyborcza.pl/1,75398,19631856,pis-odbierze-order-prof-grossowi-magierowski-do-kancelarii.html).
11. U Vroclavu su
još 2011. godine pripadnici „Svepoljske omladine“ (Młodzież
Wszechpolska), ekstremno desne organizacije koja se u zalaganju za
„porodične vrednosti“ posebno ističe nasilnom homofobijom i
pozivanjem na „katolički i patriotski duh“, zapalili lutku sa
Grosovim likom. Pomenuti kantautor peva o Grosu kao „američkom
Jevreju“ koji zarađuje pričom o pogromima u Poljskoj (vid. „Jedwabny
Interes“), a ritual spaljivanja lutke obučene u tradicionalnu
jevrejsku odeću ponovljen je u Vroclavu novembra 2015. godine na
mitingu protiv (muslimanskih) izbeglica! |
