|
Povod za ovaj intervju je knjiga “Naličja modernizacije – srpska
država i društvo u vreme sticanja nezavisnosti”, koju su napisali
Vladimir Jovanović (1. deo: “Stari birokratski sloj – temelj državne
uprave”), Aleksandra Vuletić (2. deo: “Demografski kapaciteti”) i
Momir Samardžić (3. deo: “‘Zemlja hranjena kišom’: karakteristike
razvoja (poljo)privrede i analiza agrarnih tehnika očuvanja
plodnosti zemljišta”). Sa sagovornikom Momirom Samardžićem,
profesorom istorije na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu,
razgovarali smo, naravno, o sve tri teme.
Da počnemo ovaj razgovor o davnoj prošlosti Srbije nečim što liči na
sadašnjost. Na jednom mestu, naime, u knjizi se kaže da je “snažan
uticaj stranačkih elita... doveo do gubitka stručnog i
profesionalnog vođstva i učinio državni aparat disfunkcionalnim, ako
ne i štetnim po dugoročne interese prosečnog građanina”. Možete li
taj zaključak malo da nam obrazložite?
Prvi deo knjige, koji je pisao kolega Vladimir Jovanović, analizira
izgradnju i transformaciju državne administracije, a pre svega
Ministarstva unutrašnjih dela. Fokus na ovo ministarstvo nije
slučajan jer je administrativni aparat moderne srpske države, pod
uticajem Srba iz Habzburške monarhije, razvijan prema
poznokameralističkom obrascu, koji podrazumeva kontrolu države nad
svim segmentima društva, te se različite sfere delatnosti države,
uključujući čak i privredni razvoj, sve do kraja pedesetih godina
19. veka odvijaju pod okriljem Ministarstva unutrašnjih dela. Posle
donošenja Ustava 1869. i otvorenijeg ulaska politike u upravljanje
državom pod liberalima, postojeće birokratske strukture podvrgnute
su komandi političara i partijskih kabineta kao zastupnika interesa
vladajuće manjine. Kako naglašava kolega Jovanović, pod nejakim i
tek formalnim ustavnim ograničenjima vrebala je ogromna, slabo
prikrivena moć policijske države.
Naročito je u ovom kontekstu zanimljiva teza da je
“funkcionalizacija policijskog aparata kontrole i prinude od
partijskih elita... ograničila mogućnost unutrašnjih reformi”. O
čemu je tu reč?
Funkcionalizacija policijskog aparata je u velikoj meri ograničila
njegovu delatnost na represiju. Sa druge strane, izostao je angažman
u brojnim drugim oblastima koje su bile pod ingerencijom
ministarstva, od socijalnog staranja i zdravstvene politike do
dinamizacije poljoprivrednog sektora kao pretpostavke privrednog
razvoja. Kapacitet policije očuvan je samo u oblastima koje su bile
važne vladajućoj eliti. Njen autoritet predstavljao je ključni
instrument u komunikaciji s narodom, predstavljajući odraz
paternalističkog odnosa države prema dominantno seljačkom
stanovništvu. Duboko umešani u dnevnu politiku, ne samo policija već
i celokupan aparat državne uprave, nisu bili u stanju da se posvete
drugim segmentima razvoja države i društva.
Možete li to malo ilustrovati?
Kao paradigmatičan mogli bismo da navedemo primer seoskih kmetova, o
kojem piše Jovanović. Kmetovi su, kao najniži nivo lokalne uprave,
prvobitno birani među najuglednijim ljudima u kraju, na zboru
lokalnih meštana. Do sticanja nezavisnosti 1878, od uvaženog
starešine, kmet postaje partijski aparatčik koji zavisi od milosti
iz Beograda. Od 1876. o imenovanju kmeta u najudaljenijem seocetu
odluke se donose u samom vrhu stranaka na vlasti, često po
beogradskim kafanama. Istovremeno, policija se bez ustezanja mešala
u izbore i onemogućavala izbor kandidata opozicije. U varošima, kao
najrizičnijim izbornim mestima, organizovano je masovno izlaženje na
izbore opštinskih čistača, noćnih čuvara, primenjivano je duplo
glasanje itd., što je izbore rešavalo u poslednji tren u korist
vladinog kandidata. Ne zanemarujući specifičnosti svakog istorijskog
razdoblja, moglo bi se reći da smo danas, vek i po kasnije, prešli
puni krug od prvih parlamentarnih izbora sedamdesetih godina 19.
veka.
Do kakvih promena dolazi u stanovništvu Srbije 19. veka?
Prema savremenim viđenjima društvenog razvoja, početak demografske
tranzicije u jednom društvu je i početak njegove modernizacije. Prvi
znaci demografske tranzicije, koja podrazumeva opadanje stopa
mortaliteta, a potom i stopa nataliteta, u zemljama zapadne i
severne Evrope javili su se tokom druge polovine 18. i početkom 19.
veka. Prema rezultatima istraživanja koleginice Aleksandre Vuletić,
demografska tranzicija u Srbiji počinje kasnije, osamdesetih godina
19. veka. Pre početka demografske tranzicije velika smrtnost
stanovništva morala je biti kompenzovana visokim stopama nataliteta.
To je za rezultat imalo stanje “demografske napregnutosti”, u kojem
je društvo svoje potencijale u velikoj meri trošilo na biološko
održanje i reprodukciju.
Do kakvih je posledica to dovelo?
Visoke stope smrtnosti za posledicu su imale kratak životni vek
stanovništva. Prosečna starost umrlih u Srbiji krajem 19. veka bila
je 20,3 godine, a u zapadnoj Evropi 30. Nesigurnost preživljavanja
nepovoljno se odražavala na čovekovu motivisanost da planira i
investira u svoju budućnost. Smrtnost je najviše pogađala
najranjiviju kategoriju stanovništva – decu. Prema statističkim
proračunima, žena u Srbiji morala je da rađa šest puta da bi
odgajila troje dece. U takvim demografskim okvirima roditelji nisu
bili motivisani da investiraju u obrazovanje svoje dece jer je ishod
takve investicije bio neizvestan. Sa druge strane, visoke stope
nataliteta za posledicu su imale nepovoljnu starosnu strukturu
stanovništva, u kojoj je veliki udeo činilo mlado, za rad nedoraslo
stanovništvo. Prosečna starost stanovništva Srbije krajem 19. veka
bila je 23,7, a danas 44 godine. Teret izdržavanja radno nesposobnih
padao je na srazmerno manji udeo odraslog, radno sposobnog
stanovništva.
Kakva je tu bila uloga države?
Tokom većeg dela 19. veka država nije uspela da interventnim merama,
usmerenim prvenstveno na poboljšanje zdravstvenih i sanitarnih
prilika, bitnije utiče na poboljšanje demografske strukture. Faktor
državne intervencije na ovom polju počinje da se oseća tek
osamdesetih godina 19. veka, kada stopa smrtnosti počinje postepeno
da opada. Da bi se realni efekti poboljšanja demografskih prilika
osetili u društvu, trebalo je, međutim, da prođe izvesno vreme, a
kada je taj trenutak došao, izbili su Balkanski i Prvi svetski rat.
Vi se konkretno u knjizi bavite privrednim razvojem i vaša ključna
teza je da odsustvo društvenih reformi prouzrokuje izostanak
modernizacije poljoprivredne proizvodnje?
Teoretičari društvenog razvoja kao jedan od uslova transformacije
privredne strukture navode društveni okvir otvoren za promene. Kada
govorimo o razvoju srpske privrede, u istraživanjima se ističe
značaj koji je imalo očuvanje sistema seoske porodične privrede kroz
porodičnu zadrugu. Sa druge strane, istraživanja Aleksandre Vuletić
pokazuju da zadruga, kao dominantan oblik porodičnog domaćinstva, ne
postoji u Srbiji tokom 19. veka. Naprotiv, velika porodična
domaćinstva prisutnija su krajem veka nego u vreme stvaranja moderne
države u vreme kneza Miloša. Zbog toga kao sistem otporan na
pritisak promenljivih društvenih uslova u knjizi apostrofiram ne
zadrugu već seljačko društvo i njegovu egzistencijalnu ekonomiju kao
strategiju preživljavanja. A ključnu ulogu u kontinuitetu
egzistencijalne seljačke ekonomije odigrala je država jer je od
tridesetih godina 19. veka do dvadesetih godina 20. veka zakonski
štitila sitan seljački posed koji je bio dominantan u Srbiji.
Razlozi su bili prevashodno politički – s jedne strane seljaštvo je
imalo značajnu ulogu jer su njegovi predstavnici činili najveći broj
poslanika u Narodnoj skupštini, dok je, sa druge strane, seljačka
vojska bila ta koja je trebalo da vodi ratove protiv Osmanskog
carstva.
I do čega to dovodi?
S posedom od kojeg nisu mogli ni da žive ni da umru, nepismeni i bez
obrazovanja koje bi ih na to podstaklo, seljaci nisu bili
zainteresovani za ulaganja u razvoj poljoprivrede. U suštini,
stvarnost srpskog sela bila je poražavajuća. Dok je posle nekoliko
vekova primene, evropska zemljoradnja u 18. veku počela da napušta
sistem ugara, odnosno odmaranja zemljišnih parcela da se obnovi
hranljivost zemljišta, u Srbiji ni krajem 19. veka klasičan ugar
gotovo da nije prisutan. Odnosno, prisutan je diskurzivno jer se o
njemu govori, ali pod njim se podrazumeva najobičnije prvo oranje,
nekoliko meseci pre drugog oranja i setve. Drugim rečima, u Srbiji
se najčešće ore samo jednom, neposredno pred setvu. Istovremeno,
intenzivnija obrada nije moguća jer za to nemate dovoljan broj
tegleće stoke, uglavnom volova; ore se drvenim plugom, u brdskim
krajevima ralicom, a u vreme kada Evropa počinje da primenjuje
veštačko đubrivo, srpski seljak ne prikuplja ni organsko jer je
stajski uzgoj tek u začecima. Otud početkom 20. veka, u vreme kada
snuje svoje snove o teritorijalnom proširenju i priprema se za
ratove, Srbija je zemlja sa agrarnom privrednom strukturom i
procesom industrijalizacije u začecima, dominantnim sitnim seljačkim
posedom, narazvijenom poljoprivrednom proizvodnjom i niskom
produktivnošću, s najvećim procentom seljačkog stanovništva i
najnižim prinosima po stanovniku u Evropi. Interesantno je da su u
oktobru 2017. Srpska akademija nauka i umetnosti i Naučno društvo
ekonomista Srbije objavili istraživanje o stanju srpske
poljoprivrede, u kojem piše da je Srbija siromašna agrarna zemlja s
veoma niskom produktivnošću, te da srpski seljak danas hrani 15, a
nemački 152 ljudi.
Može li se reći da je srpsko selo žrtva srpskog grada, odnosno
njegovog konzervativizma?
Pre bih rekao da je spora transformacija srpskog sela posledica
procesa izgradnje države u specifičnom vremenu i kontekstu, u kojem
je selo, mimo agitacija u vreme izbora, ostajalo prepušteno sebi.
Nasuprot zapadnoevropskim državama koje su prolazile kroz procese
transformacije od početka ranog modernog doba, te od kraja 18. veka
prolazile kroz proces industrijalizacije i izgradnje nacionalnih
država, srpska država pokušava ubrzano da nadoknadi propušteno.
Pokušavate da prenosite evropski obrazac moderne države, gradite
politički sistem, postavljate temelje tržišne privrede i sistema
obrazovanja. Ali preuzimanje evropskih obrazaca često predstavlja
samo formu bez sadržine i to, kako pokazuju istraživanja balkanskih
kolega, nije nikakav srpski specifikum.
Hoćete da kažete da srpska država nije adekvatno odgovorila na
potrebu za privrednim razvojem?
Država je bila dominantna društvena institucija, ali je nažalost ona
najviše pažnje poklanjala formiranju i birokratizaciji državnog
aparata. Više školstvo, koje je u začetku, prevashodno služi
stvaranju kadrova za administraciju, a ne za prenošenje znanja
neophodnih za privredni razvoj. To je posebno slučaj sa pokušajima
usavršavanja poljoprivrede. Seljačka deca, polaznici poljoprivrednih
škola koje je država osnivala da bi njihovim povratkom na selo
podstakla promene, mahom su završavala u državnoj administraciji,
gledajući na školovanje kao na način bekstva od mukotrpnog težačkog
rada. Oni pak koji bi se vratili, nastavljali su da obrađuju zemlju
kao njihovi preci. Želja za bekstvom sa sela i državnim poslom
postala je jedan od naših kontinuiteta sve do danas.
Čini se da je glavni zaključak knjige da srpska država nije uspela
da dovede do modernizacije društva?
Srbija jeste deo zajednice modernih evropskih naroda i njihovih
država, ali su odgovori koje je dala na izazov modernizacije
odredili njeno mesto u okviru savremenog svetskog sistema. Zaključak
koji ste izdvojili nije nepoznanica u srpskoj istoriografiji.
Konkretizujući ove tvrdnje, zaključio sam da je sve ono o čemu
govorimo u knjizi – funkcionalizacija policijskog aparata kao faktor
koji je ograničio unutrašnje reforme državne uprave, demografski
trendovi i izostanak, odnosno kašnjenje procesa demografske
tranzicije, te kontinuitet seljačkog društva i njegove ekonomije kao
paradigma izostanka transformacije agrarnog sektora – dugoročno
odredilo okvir i mogućnosti političke i privredne transformacije.
Šta to konkretnije znači?
Pre nekoliko godina prevedeno je jedno od važnijih dela ove decenije
“Zašto narodi propadaju”, koje ukazuje na značaj političkih
institucija za razvoj ekonomskih institucija i povratno, koliki
značaj ekonomske institucije imaju za očuvanje pluralističkog
političkog sistema. U specifičnom međunarodnom kontekstu, suočena s
nizom izazova, boreći se između zahteva za teritorijalnim
proširenjem, sa jedne, i potrebe za razvojem države unutar
postojećih granica, sa druge strane, srpska politička i
intelektualna elita nije uspela da obezbedi razvoj institucija koje
će garantovati dugoročni privredni razvoj. U savremenoj evropskoj
ekonomskoj istoriografiji specifičan put ne samo Srbije već i
ostalih balkanskih država u 19. veku ocenjen je kao potpuni
ćorsokak. A socijalističko razdoblje pokazalo je ograničenja
autoritarnog koncepta privrednog razvoja i modernizacije.
Osećaju li se i danas posledice tih početaka u razvoju srpske
državnosti u načinu na koji funkcioniše naša država?
Nesumnjivo. Rekao bih da se iz svega o čemu sam govorio jasno vidi
da uvek postojekontinuiteti iz prošlosti koji ograničavaju razvoj
društva u savremenosti. No, razmere uticaja prošlosti ipak zavise od
nas samih. Ako se vratim na pomenutu knjigu o uzrocima propadanja
naroda i insistiranje njenih autora na pluralnim političkim i
ekonomskim institucijama, moglo bi se reći da živimo u društvu koje
od 19. veka negira ideju političke pluralnosti, neguje
jednoobraznost i često nasilnički model političke kulture
karakterističan za predmoderna društva, koji političke protivnike
posmatra kao neprijatelje. Autoritarizam je ovde uvek bio jači od
vladavine prava i snažnih institucija. Od 19. veka političke partije
su želele da veruju da zastupaju celokupan narod, a ne određene
društvene slojeve, i sebe identifikovale s narodom. Sa određenim
modifikacijama, ovo je model koji imamo do danas.
To znači da ipak ne možemo da se stalno “vadimo” na prošlost?
Savremene generacije nisu odgovorne za greške i propuste predaka,
kao što nisu zaslužne ni za njihove uspehe, iako ti uspesi često
predstavljaju temelj savremenog nacionalnog identiteta. Ali, iako
nismo odgovorni za dela svojih predaka, odgovorni smo za način na
koji ih se sećamo, ako uopšte želimo da ih se sećamo, kao i za način
na koji ih tumačimo. Istovremeno, smisao istraživanja prošlosti nije
u tome da se pronalaze krivci, pre svega izvan okvira sopstvene
nacije, već da se kroz razumevanje prošlosti omogući njeno
prevazilaženje. Kontinuirano traganje za krivcima ne samo u
sadašnjosti već i u prošlosti stvara društva opterećena prošlošću
koja postaje njihova kontinuirana sadašnjost. Kao što osećamo na
sopstvenoj koži, to je krug iz kojeg se teško izlazi.
Nacionalizam i identitet
Svi koji, polazeći od nacije, odbijaju da se suoče sa izazovima
savremenog sveta, zanemaruju da je i nacija proizvod istorijskih
procesa modernog doba i da smo i nju, takođe, “uvezli” sa Zapada,
gradeći pod tim uticajima novi nacionalni identitet na temeljima
postojećeg etničkog i verskog identiteta predmodernog doba. Naš
savremeni identitet mogao bi se tumačiti kao naličje modernizacije. |
