|
Đorđo Žujović:
Pričali smo o regionu i pomenuli ste to poštovanje koje
Liberalno-demokratska partija ima zbog hrabrih stavova. I pored te
podrške o kojoj pričamo, koju LDP uživa, koja nije onoliko realna
koliko bismo mi želeli, ali koja je veoma važan pokazatelj tog
poštovanja u regionu koji je najviše zaslužen jasnim stavovima o
prošlosti.
S druge strane, imamo i jednu razgradnju međusobnih odnosa između
država koje su nastale na prostoru bivše Jugoslavije i to je, pre
svega, ja bih to tako ocenio, zbog sporosti s jedne strane tog
evropskog puta, gde društvima to izgleda presporo i da ljudi ne mogu
na kraju naći svoj interes u svemu tome, a, s druge strane, Rusija
je veoma aktivna u celom našem regionu. Pre svega, to je bilo na
poslednjim parlamentarnim izborima u Crnoj Gori i Makedoniji. U
Crnoj Gori se to završilo suđenjem ljudima koji su pokušali da
organizuju puč i ubistvo zvaničnika Crne Gore, preko ljudi koji su
optuženi i nalaze se na visokoj lestvici ruske tajne agenture. U
Makedoniji se desilo nešto slično, međutim vlast je promenjena.
Umesto Gruevskog došao je Zaev, promenilo se na neki način okruženje
Makedonije i te njihove tendencije i sve ostalo.
Međutim, što se tiče Srbije, Rusija je dosta aktivna na dva polja,
odnosno na dva naša nerešena problema. Jedan je problem Kosova, a
drugi je problem odnosa Srbije prema Republici Srpskoj, odnosno
Bosni i Hercegovini. Ljudima se čini da je put Srbije u Evropu
konačan, ali očigledno za Rusiju i njene interese, koliko god oni
deklarativno govorili da njima nije problem da Srbija bude član
Evropske unije, čini mi se da je njihova ta, žargonski rečeno,
„spletkaroška politika“, ali vrlo jasna politika, usporavanja Srbije
u Evropskoj uniji polako počinje Srbiju mnogo košta i to se, pre
svega, vidi u toj njihovoj otvorenoj podršci Miloradu Dodiku da,
prosto, ruši Bosnu i Hercegovinu iznutra, da ruši Dejtonski
sporazum, da ni na koji način ne pokušava da napravi dogovor, a sa
druge strane konstantno daje podršku pogrešnoj politici Srbije prema
kosovskom problemu.
Čini se da u toj silnoj pomoći koji ljudi očekuju od Rusije, svakoga
dana nailazimo na sve teže probleme i prepreke, jer očigledno je da
je njihova spoljna politika Srbiju odabrala kao jednu vrstu
platforme ili poligona u ovom delu sveta za obračun sa Zapadom.
Koliko nas to na kraju na računu može koštati?
Latinka Perović:
Iz ovoga što ste Vi govorili, vidim dva pitanja. Prvo, reći ću o tom
prisustvu velikih sila na Balkanu uopšte. Ono je istorijsko, nije
novo. Balkan je, sa geostrateškog stanovišta, važno područje i za
Evropu i za Rusiju. Ali, mislim da Rusija ne skriva svoje prisustvo
ovde i ako se sećate dobro ambasadora Konuzina, on je to vrlo
precizno formulisao, i ja mislim vrlo tačno, rekao je - znate šta,
velike države, u kakve spada i Rusija, imaju dugoročne
spoljnopolitičke strategije. One te strategije ne menjaju kroz
istoriju, one ih usavršavaju sa generacijama koje dolaze, ali ih ne
menjaju. Dakle, oni su tu prisutni. Koliko onisu tu neki faktor
bezbednosti, zaštite, razvoja, to je drugo pitanje. Naročito ovo
poslednje, koliko oni mogu biti faktor ekonomskog razvoja. Njihovo
prisustvo, naravno, ohrabruje različite političke tendencije u
Srbiji. Ali to je promenljivo. Godine 1948, kad je došla na dnevni
red, u suštini, nezavisnost Jugoslavije, Srbi su se solidarisali sa
politikom otpora Staljinu i akademik Mihailo Marković, filozof, je
pisao da on to smatra najvećim uspehom Tita, da je on tradicionalne
prijatelje Rusije, vezane za Rusiju, Srbe, u tom trenutku učinio
spremnim da ratuju sa Crvenom armijom da bi odbranili svoju
nezavisnost. Hoću da kažem, to se jako menja, to više nije
jugoslovenski kontekst.
Rusija je ovde i emotivno prisutna na neki način, ali to pitanje
koliko ćete se vi više, a koliko manje, uz pomoć jednih i drugih
razvijati, to je nešto o čemu odlučuje svaki srpski građanin. Tu
svaki dan čitamo srazmere sredstava koje ulaže Zapad i koje ulaže
Rusija. Rusija ima ovde svoje interese.
Sama Rusija je podeljeno društvo. Evo, prošle godine je slavljena
stogodišnjica Revolucije. To je proteklo dosta mirno, bez nekog
velikog trijumfa. Kako objasniti sve te žrtve - jako složen problem.
Ona takođe ima svoju opoziciju, evo, vidimo ovih dana da opozicija
izlazi na ulice. Nije to jedno unisono društvo, iako, kažem, ona ima
svoje prioritete kao jedna velika država. Ona je, naravno,
frustrirana slomom Sovjetskog saveza. Putin je kao jedini odgovor na
tu frustraciju imao novu obnovu velike države, i ceo taj problem
Gruzije, Ukrajine, je nešto što se mora u tom kontekstu posmatrati.
Rusija sama sarađuje sa Zapadom, mnogo toga uči od Zapada, preuzima
od Zapada, uvek je to radila, ali ostaje jedan samobitan identitet
koji je uslovljen svojom istorijom, svojim razvojem i, naravno,
treba naći odgovor za ta egzistencijalna pitanja ljudi, jer i oni do
neke mere su zarobljenici tog kompleksa velike države, a onda svoja
rešenja traže, naravno, van Rusije i odlaze kao i ovde.
Mislim da je problem našeg društva u tome što je on nekako, tu je
reč, naravno, o političkim elitama, pre svega video tu vladajuću
Rusiju, pre svega Putina, to stavljanje na noge velike države, a
nije video tu složenost, socijalne teškoće, ekonomske teškoće
Rusije, pad cene tih resursa. Dakle, to su te promenljive veličine
koje su u jednom trenutku izgubljene iz vida.
Po mome mišljenju, najgora vrsta oslonca na Rusiju to je
instrumentalizacija tog otpora Evropi, jer ako gledamo i ta Rusija
je okrenuta Evropi, i ona je imala svoje zapadnjake i oni imaju tamo
neku istoriju, kao i ovde, i mislim da se ta iluzija o moćnoj Rusiji
kao našoj zaštitnici upotrebljava kao jedan način da se izbegne ta
integracija u Evropu. Niko neće zaustaviti saradnju sa Rusijom, ali
će, naravno, u trenutku stupanja, ako do tog trenutka dođe, Srbije u
Evropsku uniju, pitanje njene spoljne politike biti postavljeno, jer
svaka takva asocijacija ima određenu spoljnu politiku.
Ovo vaše pitanje o regionu, o odnosu ljudi demokratski orijentisanih
u zemljama naslednicama Jugoslavije prema LDP-u - mislim da je tačno
ovo što ste Vi rekli, da je tu s jedne strane se ceo taj sukob oko
uređenja Jugoslavije kao složene države završio konačno izdvajanjem
tih republika i formiranjem nacionalnih država. Naravno da se vrlo
često govori o pomirenju, saradnji, o dobrim regionalnim odnosima -
ja, naravno, sve to podržavam, prihvatam, ali sam svesna koliko je
to nekako inkompatibilno sa trenutnom situacijom, jer sve te države
nastoje da se učvrste, da se stabilizuju. I u njima preovlađuju
različite snage, i one daju prednost etnonacionalnom karakteru
svojih država, dovode u pitanje status manjina i tako dalje.
Ali, ja tu opet postavljam pitanje odgovornosti, odnosno strategije,
odnosno političke mudrosti Srbije u odnosu na tu tekuću situaciju.
Mislim da dok u Srbiji živi stara paradigma o tome da ona treba da
se brine za delove srpskog naroda koji žive u drugim državama, da
čak finansira njihove kulturne institucije, da se brine o njihovom
jeziku, o njihovom pismu, o njihovoj kulturnoj ostavštini, raste
otpor i podiže se ograda drugih prema Srbiji. Možda pogrešno, ali
tako to vidim, čitam sve te knjige koje se o tome pišu.
Tako vidim i Deklaraciju. Ne mislim da se stvarni problemi Srbije
mogu rešiti bilo kakvom deklaracijom. Imala sam nedavno razgovor sa
Hrvatskom televizijom o tome i rekla sam i njima, kao što to što
njima kažem mogu da kažem ovde i govorim svuda - Srbija ima ozbiljne
probleme. Ona ima problem razvoja, ona ima problem starenja društva,
ima problem velikog odlaska mladih ljudi zbog toga, ima visok
analfabetizam, ima vrlo visoke nejednakosti. Iz tih najnovijih
istraživanja sociologa, ekonomista, čitam da je zajedno sa
Rumunijom, u kojoj su stalni otpori i smene vlade, Srbija po velikim
nejednakostima najkarakterističnija - negde je u Evropi zemlja koja
se nosi najteže sa tim problemom.
Dakle, te probleme ne možemo da rešimo nikakvim deklaracijama. Kome
se uopšte obraća ta deklaracija? Srpskom društvu koje treba da se
mobiliše protiv drugih? Srbima koji žive sa drugima koji takođe
treba da se mobilišu protiv njih? Čekajte, zar ta orijentacija nije
dovela do sukoba? Zar ona nije dovela do ratova? Zar mi to ponovo
postavljamo kao otvoreno pitanje? Oni su me pitali - pa zašto Srpsko
nacionalno veće u Hrvatskoj nije učestvovalo? Pa, čekajte, Srbi u
Hrvatskoj imaju Srpsko nacionalno veće, imaju svoju političku
stranku, imaju zastupnike u Saboru, imaju svoj list. Oni imaju
probleme, ali oni se bore i nisu u sukobu sa celim hrvatskim
društvom. Oni u hrvatskom društvu nalaze dogovor, sporazume,
saradnju i integrišu se u državu - oni hrvatsku državu smatraju
svojom državom - koja, naravno, ne može biti njihova ako je uperena
protiv ne samo očuvanja njihovog kulturnog i religioznog identiteta,
nego je uperena protiv njihovog opstanka fizičkog u Hrvatskoj.
Znate šta, Jasenovac je, na primer, traumatično pitanje za Hrvate i
za Srbe. Normalno je da izložba u Ujedinjenim nacijama organizovana
bude i od jedne i od druge države. Ali, u njoj ne sme biti
preskočeno ništa što je tako bitno za istinu o Jasenovcu i o čemu su
napisane tolike knjige. Prvo, broj stradalih u Jasenovcu. Molim vas,
ja rekla sam - čekajte, nećete valjda da na tom mitu, tragičnom,
koji vodi u politiku do istrage naše ili vaše, mobilišemo Srbe i
kažemo: ne, 700.000, odnosno neko kaže milion, je ubijeno. A postoji
ustanova koja je to registrovala, postoje knjige koje su pisali
ljudi koji nisu bili nikakvi levičari, pristrasni. To je prihvatio
Vašington, prihvatio Izrael, pa nećemo valjda da dođemo u situaciju
da su naučni rezultati inferiorni u odnosu na mit, koji obnavlja i
stalno zagreva glave za sukobe, iako je bilans sukoba katastrofalan
i za jedne i za druge?
To je za mene bio jedan veliki znak da vi, recimo, u nabrajanju
etničkih grupa koje su stradale u Jasenovcu - Srbi, Jevreji, Romi -
preskočite hrvatske antifašiste. Čekajte, šta vi hoćete, da mi jedan
narod prikujemo za njegovu krajnost, za jedan fašistički ekstrem, za
jedan genocidni ekstrem? To su, po mome mišljenju, vrlo neodgovorne
i opasne izjave i moram da kažem, opet, nekakav glas razuma sam
videla među vašim mladim ljudima koji ipak znaju koliko je ta
tragedija komplikovana i kolko nije upotrebljiva za dnevne političke
svrhe.
Nastaviće se...
Prvi deo intervjua s Latinkom Perović:
LDP se ne predaje i ostaje
veran principu slobode
Drugi deo intervjua s Latinkom Perović:
Srbi u regionu moraju biti
integrisani u ta društva
Treći deo intervjua s Latinkom Perović:
Potrebna nam je
demokratizacija političkog društva i političke scene |
