|
Izraz „zamrznuti konflikt“, u upotrebi od nedavno u srpskim
desničarskim krugovima, nije nešto naročito zagonetan, uprkos
sklonosti tih krugova da se izražavaju dvosmisleno i u zagonetkama.
On očigleno znači da neko konfliktno, sporno pitanje u medjunarodnim
odnosima treba ostaviti u stanju mirovanja za odredjeno vreme dok se
ne stvore povoljne okolnosti za njegovo rešavanje. Ono što
predstavlja zagonetku jeste upravo vreme, tj. koliko dugo to pitanje
treba da bude zamrznuto i kakve bi to trebalo da budu povoljne
okolnosti da bi se pristupilo njegovom rešavanju. Zagonetno je,
naravno, i to o kojim se to pitanjima radi koja bi trebalo da budu
zamrznuta.
Ove zagonetke se ne mogu protumačiti bez uvida u stratešku
orijentaciju srpskog nacionalizma i njegove projekte o rešavanju
takozvanog srpskog nacionalnog pitanja. Zapravo, nemoguće je
pravilno oceniti današnje stanje srpskog društva bez uvida u
istorijski hod koji mu je prethodio jer, kako je govorio čuveni Rajt
Mils, problemi našeg vremena ne mogu se adekvatno proučavati ako ne
shvatimo „da je istorija glavni oslonac proučavanja društva“. S tog
stanovišta može se konstatovati da su svi ozbiljni istoričari i
društveni naučnici saglasni u tome da je u novijoj srpskoj istoriji,
tj. od obnove srpske države, ideja o svesrpskom okupljanju i
stvaranju jedinstvene države svih Srba bila dominantnija od drugih
društvenih, političkih i ekonomskih pitanja, da je glavna pažnja i
energija bila usmerena na rešavanje državnog pitanja a ne na
modernizaciju društva i izlazak iz vekovne zaostalosti.Za
nerešavanje ili traljavo rešavanje drugih pitanja srpski
nacionalizam je koristio izgovor da nije moguće dobro urediti državu
ako se ne znaju njene granice.
Ono što je ovde potrebno naglasiti jeste da ova glavna ideja srpskog
nacionalizma nije u današnjem vremenu ništa izgubila od svoje
vitalnosti i da je, naprotiv, danas prisutnija nego ranije. Neki
površni posmatrači tvrde da ideja svesrpskog okupljanja i stvaranja
nekakve Velike Srbije nije više aktuelna, da nju niko ozbiljan ne
zastupa i da je nakon vojničkih poraza koje je Srbija doživela u
ratovima 90-ih došlo do kolektivnog otrežnjenja i okretanja sasvim
drugim ciljevima.
Nema ničeg pogrešnijeg od ove tvrdnje i ona je glavni razlog
nerazumevanja šta se u Srbiji dogadja i kuda ona ide. Tu zabludu
podgreva i sam srpski nacionalizam koji javno negira svoje planove i
tvrdi da je ideja o Velikoj Srbiji austro-ugarska izmišljotina. U tu
floskulu veruje veliki broj ljudi čime se potvrdjuje ona istina da
je najbolja propaganda ona koja tvrdi da nije propaganda. A što se
tiče navodnog otrežnjenja nakon vojničkih poraza u ratovima 90-ih,
stvari stoje sasvim suprotno. Te poraze srpski nacionalizam
prikazuje kao deo čitave serije „genocidnih“ akata protiv srpskog
naroda kojima se može stati na put tek onda kada se ceo srpski narod
ujedini u jednu jedinstvenu i homogenu državu, što nailazi na opšte
prihvatanje u srpskom populusu i dovodi do porasta želje za osvetom
i za ostvarenjem tog vekovnog sna. (Treba podsetiti da je isto
stanje duha nastalo i u nemačkom narodu nakon poraza u Prvom
svetskom ratu.) Prema tome, konsensus oko svesrpskog okupljanja
danas nije ništa manji nego što je bio 1991. godine kada se krenulo
u njegovo ostvarivanje putem ratova. Oko toga su jedinstveni svi
relevantni faktori srpskog društva kao što su crkva, SANU, sve
parlamentarne partije, osim LDP, sve tzv. patriotske i
nacionalističke organizacije, sve institucije vlasti na čelu sa
vladom i predsednikom republike, brojni intelektualci i pripadnici
akademske zajednice, kao i drugi uticajni faktori u zemlji i
inostranstvu i u srpskim zajednicama van Srbije.
Ono, medjutim, što današnje vreme i kolektivno raspoloženje
razlikuje od stanja 90-ih godina jeste saznanje da Srbija nema snage
da svoje želje silom nametne i da opšta medjunarodna, a naročito
evropska situacija, nisu povoljne za ostvarivanje tih želja. I
upravo takvo stanje stvari definisano je terminom „zamrznuti
konflikt“ koji znači sledeće:
Prvo, Srbija se ne odriče svog sna o svesrpskom okupljanju i
povezivanju svih „srpskih zemalja“ u jednu državu, smatra sadašnje
stanje provizornim i uverena je da će ta država, sa granicom
Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica, kad-tad biti stvorena.
Drugo, srpski nacionalizam smatra da Srbija ne sme nikako ući u
Evropsku uniju od koje je odvajaju mnogi kulturni, verski, politički
i razni drugi razlozi, a naročito takozvana „zločinačka agresija“
NATO pakta 1999. godine. Osim toga, srpski nacionalizam je potpuno
ubedjen da će evroskepticizam u samoj Evropskoj uniji dalje jačati i
da će se ona raspasti i pre 2025. godine.
Treće, izvesno je da će Rusija, Kina i Indija uskoro postati
ekonomski i vojno moćnije od SAD i Evropske unije i da će one tada,
za razliku od 90-ih, podržati Srbiju u stvaranju jedinstvene srpske
države.
Dakle, stvari se, po ovom tumačenju, kreću u dobrom pravcu i samo
treba biti strpljiv nekih 10-20 godina i stari san će biti ostvaren.
U medjuvremenu, osnovna politička taktika Srbije mora biti da
onemogući rešavanje bilo kojeg od otvorenih regionalnih pitanja, jer
bi takvo parcijalno rešavanje moglo da prejudicira i oteža
ostvarenje generalnog plana. Upravo zato sva sporna pitanja, kao što
su Kosovo, Crna Gora, Makedonija, Bosna i Hercegovina i „srpske
zemlje“ u Hrvatskoj, moraju ostrati u zaledjenom stanju sve dok ne
dodje do promena na globalnom planu, „propasti Zapada“ i dominacije
Rusije i Kine, dok se ne stvore uslovi za rešavanje onoga što je
najvažnije na Balkanu, a to je srpsko nacionalno pitanje. Jednom
reči, najpre se mora rešiti srpsko nacionalno pitanje pa tek onda
ostala sporna pitanja na Balkanu, ukoliko njih uopšte i bude bilo
nakon što se ostvare ambicije srpskog nacionalizma.
Ova taktika, naravno, podrazumeva da Srbija ostane van
evroatlantskih struktura i da priprema svoje buduće uključivanje u
svet Istoka. Problem je, medjutim, u tome što Srbija to ne može,
sada, otvoreno da kaže, niti može, suočena sa upornim navaljivanjem
Evropske unije da joj se pridruži, da njoj jednostavno okrene ledja.
Srbija trenutno ima značajne ekonomske interese na Zapadu, a nalazi
se i pod pritiskom sopstvenih „evrofanatika“ i „autošovinista“, pa
ne bi bilo pametno da se izloži riziku otvorenog izjašnjavanja
protiv EU.
U toj situaciji kao jedino rešenje nametnula se taktika
odugovlačenja sa procesom evrointegracija, odugovlačenja sa
regionalnom stabilizacijom i, uopšte, taktika „kupovine vremena“ dok
ne dodje trenutak za otvorenu akciju. To istovremeno značl da treba
javno govoriti jedno a zaobilazno raditi suprotno od toga, treba
javno izražavati čvrstu volju za ulaskom u EU, pa čak i preduzimati
neke administrativne korake u tom pravcu podobne da simuliraju
stvarno kretanje, a istovremeno u spoljnoj i unutrašnjoj politici
činiti sve da Srbija ide u suprotnom pravcu. Za ovu politiku sa dva
lica naročito je pogodan odnos sa susedima, tj. sa državama sa
prostora bivše Jugoslavije. Predstavnicima Srbije dobro je poznato
da bez normalizacije odnosa sa susedima nema ulaska u Evropsku uniju
i zato se na kvarenju tih odnosa uporno radi kako bi se Evropska
unija naterala da prijem Srbije stalno odlaže. U ovom pogledu za
Srbiju je naročito dragocena Hrvatska jer se za kvarenje odnosa sa
njom razlozi mogu beskonačno izmišljati, tako da, što se Hrvatske
tiče, Srbija može tako da se ponaša da nikada ne udje u EU.
Uostalom, ministar spoljnih poslova Dačić je jasno rekao da Srbija i
ne treba da udje u EU kada u njoj postoje države kao što je
Hrvatska, čime nije izrazio sopstveno mišljenje već jedno kolektivno
raspoloženje.
Za sprovodjenje politike sa dva lica izvršena je podela uloga pa je
tako za stalne tenzije sa Makedonijom zadužena Srpska pravoslavna
crkva i njeno nepriznavanje autokefalnosti makedonske crkve, što sve
ima funkciju održavanja šovinističke floskule o južnoj Srbiji i
južnim Srbima koji moraju da budu sastavni deo buduće srpske države.
Za kvarenje odnosa sa Bosnom i Hercegovinom zadužen je Dodik čiji je
osnovni zadatak da stalno širi uverenje da je BIH provizorna
tvorevina i da pravo rešenje tek treba da usledi. Najveće nade u
ovoj operaciji polažu se u profašistički Demokratski front u Crnoj
Gori koji ima zadatak da hitno sruši aktuelnu vlast i da zatim
poništi odluke o pristupanju NATO paktu i o priznanju Kosova te da
svečano proglasi ponovno ujedinjenje sa Srbijom. Što se tiče Kosova,
tu je taktika odlaganja, razvlačenja i sabotiranja već donela skoro
dvadeset godina, a u planu je da se istom taktikom dobiju bar još
dvadeset godina kada bi trebalo da nastupe i očekivane globalne
promene koje će vratiti Kosovo u sastav Srbije.
Snažno sredstvo kvarenja odnosa sa susedima jeste i energično
odbijanje Srbije da se suoči sa sopstvenom odgovornošću za
razbijanje Jugoslavije, za ratove 90-ih i za počinjene ratne
zločine. U tu svrhu izvršena je i rehabilitacija četničkog pokreta i
njegovog vodje Draže Mihailovića kao strasnih zagovornika etnički
homogene Velike Srbije, što je učinjeno uprkos kritikama iz
susedstva.
U ovoj podeli uloga predsednik Vučić ima najteži zadatak da, osim u
trenucima kada na površinu izbije njegov radikalski sentiment, daje
izjave o dobrim željama i spremnosti Srbije za unapredjenjem
medjusobnih odnosa. U tom smislu su i izjave o tome da se treba
okrenuti budućnosti i ne isticati u prvi plan prošlost, što,
naravno, važi samo za prošlost iz 90-ih kada je Srbija izvršila
agresiju na Hrvatsku i BIH, a ne i za dalju prošlost, onu iz Drugog
svetskog rata koja se u Srbiji konstantno falsifikuje i nemilosrdno
eksploatiše u dnevno-političke svrhe. Istovremeno sa ovom politikom
„dobrog lica Srbije“, ministri Dačić, Vulin, Stefanović i drugi, kao
i kontrolisani tabloidni mediji, svakodnevno se utrkuju u tome ko će
ružnije govoriti o susedima i ko će više zatrovati regionalnu
atmosferu, ko će baratati sa više stupidnosti i falsifikata. Takav
nastup ima, pored ostalog, i cilj da pravi kontrast sa Vučićem i da
pokaže koliko je on, u poredjenju sa njima, konstruktivan i
dobronameran. Mora se priznati da ta taktika dosta dobro
funkcioniše, da oficijelna linija koju predstavlja Vučić dobija i
pohvale sa Zapada, pa se čak i nekim eksponentima ekstremne desnice
čini da ona prelazi okvire postavljenog zadatka i da može štetiti
srpskim interesima. To se nedavno pričinilo i Amfilohiju Radoviću
koji je izrazio sumnju da će Vučić izdati Kosovo, ali je situaciju
smirio patrijarh koji je rekao da Vučić zna šta radi. I zaista, ne
vidi se ko bi na političkoj sceni Srbije bolje od Vučića odigrao tu
ulogu kupovine vremena, zamajavanja inostranih partnera i
demonstriranja srdačnosti uz istovremeno nastojanje da strateški
plan srpskog nacionalizma ostane sačuvan za neka buduća vremena. Za
uspešno igranje te uloge potrebna je iskrena i potpuna posvećenost
ideji svesrpskog okupljanja, čega kod političkih aktera iz opozicije
ili nema ili je neuverljivo. Svi oni, umesto da Vučića kritikuju
tamo gde je najslabiji, a to je raskid sa nedavnom prošlošću i
priznanje nečasne uloge Srbije u njoj, kritikuju ga tamo gde je on
najjači – u odbrani nacionalističkih ciljeva – što njemu pruža šansu
da njihove kritike prikaže besmislenim, kao što i jesu, i da svoju
poziciju dalje ojača.
Naravno, u ovom globalnom projektu postoji i rezervna varijanta,
iako srpski nacionalizam nema ni najmanju nameru da odustane od
glavnih ciljeva . Medjutim, on se ipak suočava sa pitanjem šta
činiti ukoliko se stvari na globalnom planu ne budu odvijale onako
kako se želi, ako izostane podrška Rusije i Kine i ako SAD i EU
uspeju da nametnu neki sporazum sa Kosovom, ako Makedonija i
Albanija postanu članice EU itd. Na takav rasplet srpski
nacionalizam može pristati samo pod uslovom da se Srbiji pripoje
Sever Kosova, Crna Gora i srpski entitet u Bosni. To je minimum
ispod kojeg se ne sme ići, odnosno to je minimalna varijanta
rešavanja srpskog nacionalnog pitanja, naravno uz nadu da će i to
biti provizorno rešenje.
Najgora situacija, po shvatanju srpskog nacionalizma, nastala bi ako
bi sve države tzv. Zapadnog Balkana ušle u EU a Srbija ostala van
nje. O takvoj situaciji, za koju se veruje da je samo teorijskog
karaktera, ne vredi sada razmišljati nego tek onda kada ona nastane,
a tada bi bile moguće dve varijante, sve u zavisnosti od okolnosti
te hipotetične situacije: prva bi bila da Srbija udje u EU kako bi
održala vezu sa „svojim“ zemljama i imala legitimno pravo na njih u
trenutku raspada EU, a druga, da Srbija ostane van EU i u tesnom
savezu sa Rusijom, odakle bi mnogo efikasnije delovala na ostvarenju
svojih istorijskih interesa.
Pouka koja se iz ovakvog stanja stvari može izvući jeste da nikakva
personalna promena u Srbiji neće biti od značaja ako se ostane u
okviru obrasca i sistema vrednosti nametnog od strane srpskog
nacionalizma, te da se u tom okviru radi samo o tome ko će taj
sistem vrednosti najbolje interpretirati. |
