U drugom delu intervjua, istoričarka Latinka Perović ističe da je ideja obnove Jugoslavije pomogla Hrvatima da se zaštite od osvete Srba, "ali je spasila i Srbe od njihove vlastite osvete nad Hrvatima".

Ona potom komentariše tezu da su Srbi u Srbiji bili rezervisaniji prema partizanima, nego Srbi u Hrvatskoj i BiH, kako je Tito uspeo da potom ubedi Srbe da se suprostave eventualnom napadu SSSR uprkos tradicionalnim vezama sa Rusijom, Ruzveltovim idejama o razdvajanju Srba i Hrvata kao dva antagonistička naroda.

Kada je reč o drugoj, socijalističkoj Jugoslaviji, Perović ističe da su "sistem, politički monopol i vladavina jednog harizmatskog čoveka, koji je dobio mesto i u svetskim okvirima, u velikoj meri bili brana reformama, pripremivši tako na kraju sukobe koji su vodili ka ratu i tako obnovili te stare ideologije i poražene političke koncepte."

Latinka Perović, koja je početkom 1970-ih bila sekretar Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, govori o svojoj i smeni ostalih liberala, kada je Tito kazao da nije "važno šta misli većina", zatim Titovom odgovoru Svetozaru Vukmanoviću Tempu da "nema više Jugoslavije", ciničnoj tezi da je Titova najveća "greška" što je umro, tenzijama 1980-ih, raspadu Jugoslavije i ratu.

RSE: U prvom delu intervjua smo govorili o težnjama hrvatskih predstavnika ka federalističkoj koncepciji, koja je u Beogradu tretirana kao separatizam. Ta ideja o federalizmu je formalno i deklarativno ustanovljena na Drugom zasedanju AVNOJ-a 1943. na kome je utemeljena druga Jugoslavija. Međutim, i nakon toga postojale su Ruzveltove i Staljinove ideje o stvaranju nezavisne Hrvatske.

Čerčil je preneo svom ministru inostranih poslova Entoni Idnu da mu je Ruzvelt kazao da Hrvati i Srbi nemaju ništo zajedničko i da je smešno siliti ih da žive zajedno. "Predsednik smatra da Srbiju treba uspostaviti kao samostalnu državu, a Hrvatsku pod starateljstvom", kazao je Čerčil.

Koliko su ove ideje bile ozbiljne imajući u vidu i da su pomenuti državnici podržavali partizanski pokret i Tita?

Perović: Nakon iskustva prve Jugoslavije, naročito srpsko-hrvatskih odnosa, zatim stvaranja NDH kao kvislinške države, genocida nad Srbima - pojavljuju se takva razmišljanja, uključujući Ruzveltovo stanovište da Hrvati i Srbi ne treba da budu u jednoj državi, kao dva antagonistička naroda.

Postoje i zanimljiva sećanja kritičkih intelektualaca u drugoj Jugoslaviji. Tako Aleksandar Tišma (srpski pisac) piše u dnevniku da je ideja obnove Jugoslavije pomogla Hrvatima da se zaštite od osvete Srba, ali je spasila i Srbe od njihove vlastite osvete nad Hrvatima.

August Cesarec (hrvatski pisac) se zalagao za Jugoslaviju, koja ne bi bila nova Austro-Ugarska. On je ukazivao na važnost povezivanja Srba i Hrvata kroz narodnooslobodilačku borbu i obnovu Jugoslavije kao federacije sa promenjenim oblikom države i republikama.

Dakle, to je istorija sa velikom dramatikom u kojoj tražite najracionalnije rešenje.

"Ne može pod kapu stati svaki pramen kose"

RSE: Da još na trenutak analiziramo Ruzveltov stav. Šta je značila njegova izjava "da ta dva antagonistička naroda teško mogu živeti zajedno? Da li je to podrazumevalo posebnu hrvatsku jedinicu pod nekim starateljstvom? Šta bi bilo sa ostatkom Jugoslavije u takvim koncepcijama?

Perović: Ne mogu da vam kažem u sažetoj formi šta je bila argumentacija, osim da je to bilo jedno stanovište. Pomenuću primer iz Prvog svetskog rata kada je Pašić poslao grupe intelektualaca po zemljama Zapadne Evrope da agituju za stvaranje države.

Jovan Žujović (antropolog i predsednik Srpske kraljevske akademije) je bio u Francuskoj gde je razgovarao sa ministrom spoljnih poslova, koji je pokazao izvesnu skepsu, rekavši: "Čekajte, kako ćete stvoriti državu u kome će se stanovništvo razlikovati po religijskom opredeljenju i, drugo, kako ćete stvarati državu u koju ćete pokušati da ugurate svakog srpskog podanika u njene granice?". Onda mu je pomenuo jedno poređenje: "Pa, čekajte, da li ste videli negde glavu na kojoj pod kapom stoji svaki pramen kose?". Dakle, ideja o državi koja bi obuhvatila sve podanike, kao čista etnička država, bila je ovde veoma snažna, ali se pokazalo da njeno ostvarenje zahteva užasna iskušenja, traži velike žrtve i nikad ne donosi prihvatljiv rezultat sa stanovišta dugoročnog interesa naroda.

RSE: Ruzvelt je smatrao da Srbiju treba formirati kao samostalnu državu, a Hrvatsku pod starateljstvom, šta god to značilo.

Perović: Spadam u one koji smatraju da je za nas strateški važan odnos sa Hrvatskom, ali sad se obnavlja ta cela matrica o NDH, o ustaštvu itd. Mislim da je to istorijski nepravedno i opasno, jer prikriva celinu hrvatskog naroda.

Nemci respektovali Tita

RSE: Ima mišljenja da se Jugoslavija ne bi obnovila nakon Drugog svetskog rata da nije bilo jugoslovenskog programa Komunističke partije, jer je prva Jugoslavija bila podeljena po svim osnovama pre Drugog svetskog rata.

Perović: Pa, u svakom slučaju, to je bio jedini opštejugoslovenski program koji je kroz ideju federalizma i republike bio način da srpski narod preživi u Jugoslaviji, ali je dao osnovu i za organizovanje antifašističkog pokreta kod svih naroda, konkretno u Hrvatskoj. Slovenački istoričar Jože Pirjevec, čija je "Istorija Jugoslavije", najbolje napisana istorija Jugoslavije, našao je u nemačkim izvorima veliko priznanje Titu. Nemci kažu: "Ako ga uhvatimo - iako još nema maršalsko zvanje - proglasićemo ga za maršala, tretiraćemo ga kao maršala, iz dva razloga: On je stvorio moćnu vojsku i stvara državu".

Znači, ta ideja obnove Jugoslavije je bila vrlo važna tačka strategije Komunističke partije i osnov za obnovu države.

Postoji antititoizam u Hrvatskoj i ovde u Srbiji, koji je razumljiv kao politička reakcija nezadovoljnih ljudi, ali je u isto vreme aistoričan. Kada je reč o Srbima, smatram da je Tito u srpskom narodu bio prihvaćen zbog svoje kompatibilnosti sa njegovim ciljevima. Dakle, on je stajao na čelu partije koja je obnovila Jugoslaviju. Bio je oslonjen na tradicionalnog saveznika spskog naroda - na Rusiju, stvorio je vrlo moćnu vojsku koja je tradicionalno važna za Srbiju koja je vodila toliko ratova, stvorio je partiju po uzoru na model ruske partije, kao jednog masovnog pokreta sa veoma čvrstom unutrašnjom organizacijom. Imate zanimljivu situaciju da je on, zapravo, posle 1948. godine, što izgleda paradoksalno, bio široko prihvaćen u Srbiji.

Srbi u Srbiji rezervisani prema partizanima

RSE: Srbi u Hrvatskoj i BiH su masovno odlazili u partizane zbog ustaških zločina. Međutim, u Srbiji je situacija bila drugačija. Nakon sloma Užičke Republike u jesen 1941, glavnina partizanskih snaga se povlači u BiH i u Srbiji uglavnom deluje samo gerila. U međuvremenu, četničke formacije Draže Mihailovića su imale jako uporište, a postojala je i kvislinška vlada Milana Nedića. Zbog toga se stiče utisak da u to vreme u Srbiji nije bilo masovnog raspoloženja za partizanski pokret i Komunističku partiju.

Iz tih razloga je u jesen 1944. bacio sve snage na oslobađanje Srbije od Nemaca, ističući da od toga zavisi sudbina ustanka i socijalističke revolucije.

Perović: To je sve tačno što ste rekli. Upravo sam htela da kažem da se centar ustanka pomerio i da u Srbiji nije bilo organizovanog otpora, osim ako ne prihvatimo reviziju o drugom antifašističkom pokretu (četničkom).

Srbi su bili nezadovoljni odlukama AVNOJ-a, stvaranjem dveju pokrajina, došlo je do brze nacionalizacije, do obračuna sa razvlašćenim slojevima pod vidom stabilnosti zemlje. Dakle, Srbija je bila nezadovoljna, ali je to podnosila na neki način ćutke, bez otpora ne identifikujući se sa Titom do 1948. godine. Tada se događa nešto paradoksalno. Na primer, Mihailo Marković, filozof, praksisovac, piše u memoarima da je Tito pripremio srpski narod, tradicionalno vezan za Rusiju, za mogućnost da ratuje protiv Crvene armije 1948. godine. Znači, Srbi su pokazali spremnost da brane nezavisnost Jugoslavije. To je zapravo bio najveći Titov uspeh.

RSE: Da li su Srbi pravili razliku između carske Rusije i socijalističkog Sovjetskog Saveza?

Perović: Oni su uvek bili na strani Rusije. Profesor Vasa Čubrilović je govorio: "Mi možemo biti kritični prema tom režimu," - aludirajući na boljševike i sovjetski režim - "ali, tradicionalno, Rusija je naš saveznik, slovenska najveća zemlja, veliki oslonac". Dakle, 1948. godina, paradoksalno, tu kompatibilnost između Tita i srpskog naroda čini transparentnom, vidljivom.

RSE: Kad govorite o Titu, opet u jednoj paralelnoj, kuloarskoj istoriji, pominje se da je navodno, zbog zločina ustaša nad Srbima u Hrvatskoj i BiH, bilo ideja da se nakon rata omogući neka vrsta autonomije srpskom narodu u ove dve republike. Navodno je Moša Pijade, jedan od autora najvažnijih akata socijalističke Jugoslavije, pošao sa tom idejom kod Tita, koji ga je navodno izbacio iz kancelarije. Dakle, da li se o toj opciji uopšte razmišljalo u tadašnjem rukovodstvu Komunističke partije?

Perović: Pa, prema memoarskim izvorima, tu je bilo različitih ideja, ali sada su dva slovenačka istoričara Sergej Flere i Rudi Klanjšek objavili zanimljivu knjigu koja odgovara na pitanje da li je Jugoslavija morala da propadne ("Da li je Jugoslavija morala da umre").

Na osnovu dobro istraženih izvora pokazuju da su se zapravo svi ti komunisti, učesnici oslobodilačkog rata - nacionalno osećali, ali da je ipak ta obnova Jugoslavije na novim republikanskim, federalnim osnovama za svakog od njih bila neko rešenje. Zato su i bile moguće odluke Drugog zasedanja AVNOJ-a. Istoričar Pirjevec, koga sam pomenula, govori o tom kompromisu koji je nađen u imenu Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca. On smatra da je to bio kompromis srbijanskog dela države sa, kako kaže Slobodan Jovanović, austrijskim Slovenima da bi se on kasnije izgubio u tom integralnom imenu Jugoslavija, u ime tog nameravanog jedinstva.

RSE: Da li je i druga Jugoslavija sadržala kontradiktornost u svojim temeljima? Naime, Komunistička partija je mogla da dođe na vlast samo kao nadnacionalni, jugoslovenski pokret. S druge strane, nije mogla da se nada da će privući "potlačene nacije" bez obećanja "jugoslovenskog rešenja" za nacionalno pitanje.

Perović: To u suštini nije bio nadnacionalni program, jer ako pratite dokumente Komunističke partije od rata pa na ovamo, naročito posle oslobođenja, nigde nećete naći da se jugoslovenstvo tretira kao neka nacionalna kategorija. Znači, to je bilo moguće rešenje u tim uslovima. Ovo što ste rekli o Srbiji posle povlačenja partizanskih snaga iz Užica, baš sada sam priređivala sećanja jednog od aktivnih učesnika u ratu na jugu Srbije, koji nema veze sa centralnim rukovodstvom. Tamo su bili prisutni nedićevci, ljotićevci, četnici Koste Pećanca, zatim četnici Draže Mihailovića, pa bugarska okupacija.

Dakle, zemlja je prekrivena terorom, a ipak taj partizanski pokret postoji i čime se on rukovodi u odsustvu neposrednih kontakata i instrukcija Vrhovnog štaba? On se vodi samo identifikovanjem sa idejom obnove Jugoslavije kroz otpor fašizmu.

Jugoslavija: Nacionalna po formi, socijalistička po sadržaju

RSE: Međutim, nova federativna država stvorena na Drugom zasedanju AVNOJ-a u suštini je ostala centralistička sve do 1960-ih. Samo je "retorika bila federalizovana". Taj aranžman možda najbolje izražava sovjetska formula "nacionalna po formi, socijalistička po sadržaju".

Perović: To je tačno, mada činjenica da postoje republike, po mom mišljenju, u velikoj meri dovodi u pitanje taj stopostotni centralizam. Mogućnost kontrole od strane sistema je možda mnogo manja nego što su Titova ličnost, njegova harizma, stvarali utisak o tom nekom tvrdokornom jedinstvu. Razlaganje tog centralizma, izrastanje nadnacionalne birokratije, nezadovoljstvo republika - dolazi nešto kasnije i upravo se dovodi u vezu sa daljom modernizacijom, sa razvojem Jugoslavije, sa razvojem demokratskih odnosa u njoj.

Nastaju različiti centri u Sloveniji, Hrvatskoj, Srbiji, dolazi nova generacija koja je bila pripremljena za međusobno sporazumevanje i u velikoj meri je Titova ličnost bila činilac ograničenja demokratizaciji, pluralizaciji - i političkoj i kulturnoj - reformi države u smislu da se njene ključne funkcije formulišu zajednički i efikasno realizuju, pomoć nerazvijenim, i tako dalje. Ta pitanja su otvorena već 1960-ih godina u celoj Jugoslaviji oko kojih se osciliralo i u jugoslovenskom rukovodstvu i u društvu.

Srpsko-hrvatski spor oko jezika

RSE: Tada počinju polemike, najpre između Dobrice Ćosića i Dušana Pirjeveca (slovenački književni teoretičar) 1961. godine oko jugoslovenskih kriterijuma u kulturi. Potom srpsko-hrvatski spor iz 1967. oko rečnika nakon novosadskog dogovora o srpsko-hrvatskom jeziku iz 1954. Vi ste tada bili politički aktivni. Šta su vama govorile te polemike? Da li ste ih doživljavali kao neke usamljene intelektualne debate ili je to bio samo površinski sloj ispod kojeg su tinjali mnogo dublji procesi?

Perović: Moram da kažem, mada možda to izgleda nedovoljno samokritično, da sam pripadala novoj generaciji koja je bila drukčije obrazovana, na toj antistaljinističkoj paradigmi, na potrebi modernizacije i evropeizacije zemlje. Nikad nisam bila šovinista, niti sam gledala usko nacionalno na Jugoslaviju i njene probleme, tako da sam u tim polemikama nazirala one protivrečnosti koje će se, uostalom, izoštriti 1980-ih godina bez Tita i provaliti kao jedna eksplozija, a vrlo dugo su bile pripremane. Mislim da je u tom smislu sistem, politički monopol i vladavina jednog harizmatskog čoveka, koji je dobio mesto i u svetskim okvirima u velikoj meri bili brana reformama, pripremivši tako na kraju sukobe koji su vodili ka ratu i tako obnovili te stare ideologije i poražene političke koncepte.

Priprema rata još od 1960-ih

RSE: Da li je 1960-ih godina bio dominantan sukob između reformske i dogmatske struje, kako se govorilo na Brionskom plenumu 1966. godine, kada je smenjen Aleksandar Ranković, ili su se tu nazirali i elementi nacionalnih podozrivosti? Naime, u Srbiji je Rankovićeva smena i tada, a i kasnije, doživljavana ne kao uklanjanje dogmatske struje nego kao dodatni udar na Srbiju.

Perović: Dakle, to je početak tih sukoba, a monistički politički sistem i lična vlast sa ogromnom Titovom harizmom je usporila njihovo racionalno rešavanje i tako, na neki način, pripremila rat. Rat je vrlo dugo pripreman. On je pripreman i u emigraciji i unutar zemlje, shvatanjem da je srpska zajednica izgubila u drugoj Jugoslaviji, da se moraju preispitati rešenja koja je doneo AVNOJ. Tako dolazi i do Ćosićeve kritike jugoslovenske nacionalne politike. Tu dolazimo do pitanja u kojoj meri je taj državni centralizam - motivisan nacionalnim razlozima - bio u skladu sa modelom društva koje je bilo patrijarhalno, kolektivističko. Lično, mislim da bez te vrste povezivanja mi ne možemo da objasnimo ono što se danas događa u svakoj od tih država nastalih na ruševinama Jugoslavije i u odnosima među njima. Tu je etnički nacionalizam ostao osnova koji povlači granicu u odnosu prema drugima. Dakle, nema govora o nekoj dubljoj modernizaciji i demokratizaciji.

RSE: Vi i ostali liberali u Srbiji ste smenjeni, kao i Savka Dabčević Kučar i Mika Tripalo u Hrvatskoj. Da li su ova dva rukovodstva bila poslednja prilika da se spasi Jugoslavija, odnosno da li je to bio početak kraja koji i dan danas živimo? Najpre oko Hrvatske, da li je Tito smenio Kučar i Tripala zbog Maspoka (Hrvatsko proljeće, politički pokret koji je početkom 1970-ih imao za cilj veću autonomiju Hrvatske u tadašnjoj Jugoslaviji), u kome je bilo nacionalističkih elemenata, ili straha od reformskog kursa u Hrvatskoj?

Perović: Znate šta, reforma (privredna i društvena) je propala već 1965. godine.

Nikezić: Pustimo Hrvate da kažu šta žele

RSE: Da li je uopšte bilo moguće da se sprovede?

Perović: Pa, nekih pokušaja je svakako bilo. Istraživanja naših mlađih istoričara, koji su otišli u inostranstvo bežeći od rata 1990-ih godina, veoma dobro pokazuju da se jugoslovensko rukovodstvo bilo uplašilo posledica ekonomske reforme, jer su bile vrlo bolne za stečena prava, na kojima je počivao režim - na tom socijalnom konsenzusu. Tito je uvek mogao izaći pred mase i reći: "Oni vas ugrožavaju". Takav je bio njegov govor u Splitu 1962. Naravno, sa tim je bilo tesno povezano i demokratsko odlučivanje. Recimo, Hrvatska je postavljala pitanje oko reeksportera, Slovenci oko donošenja odluka o investicijama, o neodrživosti centralnog planiranja. Sve je to tražilo rasprave, ali kojih nije bilo u rukovodstvu. Marko Nikezić (predsednik Saveza komunista Srbije koji je smenjen 1972.) je bezbroj puta u tim kontaktima sa Titom rekao: "Pa pustimo Hrvate neka kažu šta hoće, dajte da o tome raspravljamo".

Znači, toga nije bilo, ta propusna moć vrha države je bila vrlo mala. Ovo što ste pomenuli, da li je to bila šansa da se Jugoslavija održi, mislim da su ta rukovodstva koja su došla 1960-ih godina - to je bila retka revolucija koja je izvršila mirnu smenu generacija u Sloveniji, u Hrvatskoj, u Srbiji - stoga sa sigurnošću mogu da tvrdim i pokušavam da obrazložim na osnovu istraživanja, da su ta rukovodstva bila spremna na sporazum.

Tito nas je smenio zbog pandana

RSE: Tito se toga bojao. Istoričar Ivo Banac kaže da od Prvog srpskog ustanka do dana današnjeg u Srbiji nije bilo evropejskijeg vođstva od onog koje su predstavljali Marko Nikezić i Latinka Perović. Da li vas je Tito smenio zbog reformskog kursa ili je napravio pandan zbog prethodne smene hrvatskog rukovodstva, da bi smanjio nezadovoljstvo u ovoj republici?

Perović: Kako da vam kažem, pandan je bio vapijuća trenutna potreba, ali dugoročno gledano, to je bila strateška odluka, to je bila odluka protiv modernizacije, evropeizacije, protiv tog sporazuma, zatim federalizacije Jugoslavije.

Mislim da je ne slučajno došlo do obrta tako što su te snage koje su izišle na scenu - bez obzira da li su bile disidentske, nacionalističke, patrijarhalne - one su bile saglasne u svom kratkoročnom političkom cilju: da dokažu da su, zapravo, liberali bili nosioci represije, gušenja slobode, demokratizacije.

Ne mislim da su tadašnji savremenici najpozvaniji da kažu šta o tome misle, ali smatram da poslednja istraživanja nove generacije istoričara - za koje je zaista celo to razdoblje "istorija" - dolaze do mnogo relevantnijih zaključaka koji pomažu da se mnogo bolje razume ono što je kasnije došlo.

Tito: Nema više Jugoslavije

RSE: Šta vam je Tito kazao na tom užem sastanku na kojem je bilo vas četvoro?

Perović: On je rekao: "Ovde se govori da sam ja antisrpski orijentisan, da sam ja protiv Srbije, a ja sam ovde došao 1941. godine i odavde sam počeo organizaciju otpora i pripremu ustanka". Znači, hteo je da kaže da ceni oslobodilačke tradicije srpskog naroda, činjenicu da je to narod koji je stvorio državu, u krajnjoj liniji - iako to nije formulisao - da se on, kao i Srbi, identifikuje sa tom državom. Imate jedan zanimljiv razgovor koji se citira u novijoj istoriografskoj literaturi, kad je već u otvorenoj krizi Svetozar Vukomanović Tempo (jedan od vodećih crnogorskih i jugoslovenskih komunista) upitao Tita "Šta će biti sa Jugoslavijom?" Tito je rekao: "Nema više Jugoslavije".

RSE: Kada je to bilo?

Perović: Pa, to je već pred kraj njegovog života. Znači, Tito je identifikovan sa Jugoslavijom.

RSE: Da li ste Vi i ostali na pomenutom sastanku sa Titom, imali prilike da nešto kažete?

Perović: Sad sam baš čitala sećanja jednog mladog čoveka, šezdesetosmaša (studentski protesti 1968. godine). On kaže: "Pa, Nikezić je ćutao". Ne, Nikezić je vrlo mnogo govorio i zbog toga što je govorio morao je da ode, a on je spadao u retke ljude koji je zbog svog obrazovanja, diplomatskog iskustva - mogao da kaže najneprijatnije stvari u jednoj prihvatljivoj formi. I nema stvari koja je Titu zamerana, a da nije formulisana.

RSE: A da li je tom prilikom Nikezić nešto rekao Titu?

Perović: Ne, on mu je govorio o tome da se sa Hrvatima mora razgovarati…

RSE: Ali na tom sastanku? Da li je to sastanak kad ste već bili smenjeni?

Perović: Ne, to je pred našu smenu.

Tito: Nije važno šta misli većina

RSE: Da li je posle toga bilo sastanaka, razgovora?

Perović: Pa, bio je taj veliki četvorodnevni razgovor sa četrdesetak vodećih ljudi iz Srbije od 1945. godine pa nadalje. To je bila jedna zanimljiva panorama gledišta gde je Tito - kako su i domaći i strani komentatori govorili - ostao u manjini, ali je na kraju, zaključujući te razgovore, rekao: "Pa, nije važno šta misli većina". Nikezić je meni, pošto smo sedeli zajedno, kazao: "Pa, možda je ovo trebalo čuti".

Ali, htela sam da vam kažem oko te Titove identifikacije sa Jugoslavijom. To je čovek jedne istorijske faze, nesumnjivih zasluga i neodrživih banalizacija, da ne upotrebim drugu reč, njegove uloge. Istovremeno, on je i čovek koji je zajedno sa tim sistemom - u kome su jugoslovenski narodi dovršili svoju integraciju, napredovali - predstavljao ograničenje. Da li je moglo više? To se nije desilo i ne možemo reći, ali je nesumnjivo da njegov kraj nije iskorišćen da se nađu racionalna rešenja.

Ustav iz 1974, poslednji pokušaj rešenja

RSE: Imam utisak da je on svojom pojavom i načinom vladanja prilično blokirao ta rešenja. Da se ukratko vratimo na Ustav iz 1974. Da li je to bio pokušaj ne da se suštinskim, reformskim putem pomogne Jugoslaviji, nego da se državnim preustrojstvom reše neka pitanja?

Ustav iz 1974 je, prema nekim autorima, uspostavio "međunarodne odnose" unutar Jugoslavije, što je vodilo raznim kontrakdiktornostima i polemikama. Da li je institucionalizacija Jugoslavije kao etnonacionalne federacije bio prvi korak u njenom raspadu po etničkim osnovama ili je pomenuti Ustav omogućavao ravnopravnost svih naroda? Ovaj koncept je polazio od ključne uloge Komunističke partije, koja je obavezivala sve članove da poštuju Titov koncept federalizma. Međutim, ubrzo se pokazalo da su komunisti postali glavni protagonisti nacionalizma.

Perović: Pa, Ustav iz 1974. godine je bio možda poslednji pokušaj da se nađe rešenje za opstanak Jugoslavije kao saveza država. Naravno, to je učinjeno kasno, Tito je već bio u dubokoj starosti, iza njegovog šinjela, kako se to govorilo, već su se stvarale različite interesne grupe, partija je već bila u dubokoj krizi, taj sistem je ulazio u degeneraciju. Ostaje činjenica da je prihvatanje Ustava predstavljalo neku vrstu kompromisa, jer faktičko stanje je bilo takvo da je Srbija bila na jednoj strani, a svi ostali na drugoj. Takav Ustav je došao uz truli kompromis da bi se posle Titove smrti krenulo faktički od njegove revizije. Krenulo je to od Kosova, a onda je to išlo do dovođenja u pitanje i celog ustavnog rešenja. Reći ću vam oko te identifikacije u kojoj je Tito ostao do kraja, oko koje su se izvršila određena politička grupisanja i okupljanja, jedna strana istoričarka koja se dosta bavila raspadom Jugoslavije, napisala je malo cinično: "Titova najveća greška je što je umro".

RSE: Sabrina Ramet?

Perović: Da, Sabrina Ramet.

Jugoslavija opstajala samo kao autoritarna država

RSE: Iskustva i prve i druge Jugoslavije pokazuju da je ona jedino mogla da funkcioniše pod autoritarnom vladavinom - kralja Aleksandra, a kasnije Tita, a da nije bilo prilike za demokratiju. Dakle, da li bi Jugoslavija mogla da opstane da je bila demokratska? Odnosno, da li se Jugoslavijom moglo vladati jedino autoritarnim putem, jer kada se govorilo krajem 1980-ih o uvođenju višepartijskog demokratskog sistema smatralo se da će postojati samo nacionalne partije a ne jugoslovenske. Da li je to zapravo najveća tragedija Jugoslavije? Da li to znači da se njome moglo vladati samo autoritarno, te da demokratski procesi nisu imali priliku, a i kad su imali - zapravo su pospešili njen raspad?

Perović: To je tačno, ona je opstala kao autoritarna država, sa ograničenjima. To je u jednom istorijskom trenutku puklo, pod pritiskom spoljnih okolonosti, ali je pitanje da li su ta društva, da li je Jugoslavija sa svojim ekonomskim razlikama, iskustvom iz različitih kulturno istorijskih krugova, iz, ako hoćete, civilizacijskih krugova, kao seljačka društva, da li je ona mogla biti zemlja razvijene demokratije, da li su u njoj liberalne vrednosti imale neku osnovu. Mi vidimo veliku diskrapancu u tom pogledu.

Na kraju, nekakav odgovor o tome možemo da dobijemo i analizirajući sadašnja društva, ne samo ovde na Zapadnom Balkanu, nego i u Istočnoj Evropi. Dakle, taj raskid sa komunizmom je bio motivisan svim tim tradicionalnim opterećenjem, ali alternativa nije nađena u mnogim od tih istočnoevropskih zemalja - koje su bile diktature pred Drugi svetski rat - u jednom modelu koji bi se temeljio na zapadnoevropskim vrednostima, nego u vraćanju na taj autoritarni metod i na sve ono što je on u prošlosti podrazumevao.