Socijalistička partija Srbije podnela je predlog da se u Beogradu podigne spomenik bivšem predsedniku Slobodanu Miloševiću.

Ovo je objavljeno na 12. godišnjicu Miloševićeve smrti, 11. marta, nedelju dana nakon održanih izbora u Beogradu i u vreme kada je Gradsko veće Beograda najavilo da će izdvojiti sredstva za izgradnju drugog spomenika.

Radi se o spomeniku Zoranu Đinđiću, premijeru Srbije koga su 12. marta pre 15 godina ubili oni koji su prethodno bili Miloševićeva “produžena ruka”.

Kakva je svrha spomenika i drugih spomen-obeležja, zašto ih postavljamo i zašto je ova praksa tako važan deo društvenog i političkog života bilo kojeg društva?

Spomen-obeležja mogu poslužiti širokoj lepezi ciljeva u svakom društvu - u svrhu socijalnog dijaloga, socijalne obnove, demokratizacije, simboličkih reparacija, procesima pomirenja i izgradnje mira, samo su neki od tih ciljeva.

S druge strane, oni služe i kao alat koji pomaže u definisanju nacionalnog identiteta, stvaraju socijalne kohezije oko političkih i socijalnih pitanja.

Takođe mogu biti i falsifikati istorijskih činjenica upisanih u kamenu, radovi koji zaslužuju prezir, koji štete javnom interesu, vređaju žrtve zločina i tako dalje.

Od krucijalnog značaja je pitanje ko, šta, odnosno, kako jedno društvo odlučuje o oćuvanju sećanja, posebno u društvima kao što je Srbija, koje je i danas opterećeno svojom ratnom prošlošću i kosturima koji iskaču iz mnogih plakara.

Pored toga, aktuelna politička elita u Srbiji je ista ona koja je politički i faktički rođena u ratovima devedesetih godina.

Izrasla je na Miloševićevoj ideologiji o Velikoj Srbiji koja je donela vatru i bes, očaj i smrt svima, i nesrbima i Srbima, iako na izrazito nerecipročan način tokom srpskih agresija u vreme Miloševića.

Šta i koga mi, kao društvo, biramo ‘da ne zaboravimo’, politički je moćnije od onoga što biramo ‘da se sećamo’.

Sećanje je pasivan, često krhak proces, dok je "nezaboravljanje" mnogo aktivniji, angažovaniji posao, kako za pojedince tako i za društvo u poređenju sa “jednostavnim” sećanjem.

Osim kada su u pitanju traume, da bi se neko ili nešto "nezaboravilo" treba učiniti svestan napor, dok sećanje kao takvo ostaje u domenu individualnih ili grupnih praksi, koje mogu biti sporadične, raspršene ili na drugi način efemerne.

Donošenjem svesne i planirane odluke o tome šta ili koga država, pa time i društvo u celini, odlučuju da ne zaborave kroz neku od mnogih formi memorijalizacija, vladajuće institucije imaju za cilj zapečatiti u javnom sećanju nešto ili nekoga od velike društvene važnosti, što je, osim što je psihološki, uvek i politički čin.

Država tako javna mesta na kojima čuva sećanja od značaja na ljude i događaje pretvara u sidro, u uzdignuti kamen za pogled u prošlost zarad orijentacije, inspiracije ili da naznači ono što podrazumeva i prihvata kao istorijsku istinu.

Novi spomenici su zato od tako velike važnosti, jer nas oni, u ovom trenutku, kao društvo u celini predstavljaju. Oni pokazuju kako percipamo svoju prošlost, ali takođe nude i važne naznake o tome kako gledamo na budućnost.

Vratimo se inicijativi za izgradnju spomenika Miloševića u Beogradu.

Ovo može biti iznenađujuće, ali ja podržavam ovu inicijativu. Spomenik podignut u Beogradu, spomenik s njegovom figurom, njegovim likom, koji nas tera da ga ne zaboravimo – da ne zaboravimo njegovu ideologiju, posledice njegove ubistvene, monstruozne i dijabolične politike – njegovi naslednici treba da postave u što popularnijem delu grada.

Ovaj bolni podsetnik o tome ko smo, treba odmah da dobije saglasnost od gradskih vlasti, jer istinski odgovara političkoj i društvenoj stvarnosti u kojoj živimo.

Međutim, spomenik Miloševiću bi bio samo vrh ledenog brega Miloševićevih drugih “spomenika”, koji već postoje u celoj Srbiji i u zemljama zapadnog Balkana.

Da spomenemo neke od njih, pošto su Miloševićevi spomenici, kao i posledice njegove politike u odnosu na srpsko društvo i njegovu budućnost, ali i u pogledu budućnosti čitavog regiona, i dalje veoma živi, iako njega odavno nema.

Toma Fila, advokat i dobar prijatelj Slobodana Miloševića, nedavno je na televiziji sasvim tačno izjavio da je jedan od najvećih i najdugotrajnijih spomenika Miloševića postojanje Republike Srpske i njeno trenutno političko rukovodstvo.

Stvaranjem ove proto-države na genocidima i etničkim čišćenjima Bošnjaka i drugih nesrba devedesetih godina, Milošević je uspeo u najmanje jednoj stvari – ostavio je dovoljno ideološke municije svojim naslednicima da nastave da realizuju njegov glavni plan – koji datira još s početka osamdesetih godina prošlog veka – svi Srbi u jednoj državi, u okviru Velike Srbije, stvorene po nacističkom uzoru, očišćene od svih nesrba.

Sam Beograd već ima nezvanični spomenik Miloševiću – masovnu grobnicu u Batajnici, na samo deset kilometara od centra grada, gde su stotine mrtvih Albanaca dovedeni s Kosova i pokopani usred noći.

Ako bacite pogled na Srbiju, svuda ćete videti Miloševićeve spomenike – prepoznaćete ga u ljudima, njihovim stavovima i njihovim političkim odlukama.

Pogledajte svo nasilje i diskriminaciju koji vladaju srpskim društvom, to je još jedan set Miloševićevih spomenika, pogledajte našeg predsednika Aleksandra Vučića, Miloševićevog ministra propagande, pogledajte našeg ministra inostranih poslova, Ivicu Dačića, ako želite još neke od živih primera Miloševićevih spomenika među nama.

Pogledajte takođe i naše medije, javni govor u našoj javnosti, retoriku naših političara, intelektualne elite i rastući broj desničarskih i fašističkih pokreta i partija koje cvetaju u našem društvu.

Ako pogled skrenete na jug, videćete, na primer, Trepču, jedno od mesta gde su Miloševićeve snage navodno spalile tela mnogih Albanaca ubijenih tokom tzv. rata za Kosovo, kako bi sakrili krvave tragove svojih zločina.

Ako pogledate prema severu, naći ćete još jedan Miloševićev spomenik, mesto na kome je bivši predsednik Srbije Ivan Stambolić, u početku bliski saveznik Miloševića, a kasnije njegov suparnik, ubijen od strane Miloševićevih nasilnika iz tajne službe 2000. godine.

Ako pogledate na zapad, bićete zaslepljeni slikovitim predelima, gradovima i selima nekada multietničke Bosne i Hercegovine koji su danas pretvoreni u groblja.

Srebrenica je najprepoznatljiviji Miloševićev spomenik, sa više od 8.732 duša sahranjenih u hladnu zemlju.

Tu su i Tuzla, Goražde, Zvornik, Foča i ostali gradovi istočne Bosne koji svi imaju najmanje po jedan spomenik Miloševiću – logor smrti, mesto silovanja, (ne)identifikovanu masovnu grobnicu, spaljenu kuću, ožalošćenu porodicu koja je izgubila svoje članove.

Pogledajte preko njih i videćete Sarajevo, kako ga i dalje okružuju moćna brda na kojima je Milošević podigao svoje spomenike – bezbroj grobova i nadgrobnih spomenika Bošnjaka koje su tokom četvorogodišnje opsade grada ubile srpske snage.

 Još dalje ka zapadu, pogledajte Miloševićeve spomenike u Prijedoru, Bihaću i Sanskom Mostu, svi izgrađeni od njegovih prokletih ruku.

Sada vratite pogled nazad i dobro pogledajte Beograd gde je najavljeno da će se postaviti najnoviji Miloševićev spomenik i obratite veliku pažnju na srce grada gde ćete pronaći lokaciju za očuvanje sećanja na poslednju svima poznatu Miloševićevu žrtvu.

Ova se lokacija nalazi se u ulici Nemanjina 11, u dvorištu zgrade Vlade Srbije.

Tu stoji nevidljivi, ali opipljiv spomenik Miloševiću. Tu je on prikazan kako stoji iznad mrtvog tela Zorana Đinđića kojeg su ubili ljudi koji su bili deo Miloševićevih snaga uz političku i medijsku podršku njegovih naslednika.

Da pogledamo neke Miloševićeve spomenike u papirnom obliku. Na primer, Deklaracija o pomirenju između Đinđićevih i Miloševićevih naslednika iz 2008. godine, kojom su njih dvojca sramotno izjednačeni i koja je proklamovala “nacionalno pomirenje”, čiji je efekat zapravo bio rehabilitacija Miloševića i njegovih ratnih pasa.

Sada pogledajte tekst Ustava Srbije – glavnog ugovora naše zajednice. Tu se takođe nalazi spomenik Miloševiću, sa svim njegovim štetnim odredbama i uticajem na budućnost našeg društva, posebno onih koji kažu da je sada nezavisna Republika Kosovo i dalje deo Srbije.

Bacite još jedan pogled na mizerno stanje našeg javnog života, na raspadanje javnih institucija, na naše kontrolisane i propagandističke medije, naše korumpirane partije na vlasti i u opoziciji, na nacionalistički sistem vrednosti koji većina naših građana neguje i koje je instalirao Milošević – da li ih sada bolje vidite? Miloševićevi spomenici su svuda oko nas, on nas njima uporno davi, čak i iz groba.

Da li smo stupili u post-Miloševićevski period? Ako pogledate ko danas vodi našu zemlju, onda već znate odgovor.

Istina, Aleksandar Vučić nije Milošević (samo naizgled), ali šta je sa Miloševićevom popularnošću među građanima Srbije danas? Šta oni misle o postavljanju njegovog spomenika u Beogradu?

Tokom pomenute TV emisije u kojoj je Toma Fila objasnio zašto bi Miloševiću trebalo podići spomenik u Beogradu, bila je sprovedena anketa u okviru koje su gledaoci mogli da glasaju za i protiv ove ideje.

Na kraju emisije, više od 55 odsto gledalaca glasalo je za izgradnju spomenika Miloševiću u Beogradu. Ova anketa je, naravno, veoma nepouzdana, ali ona ipak nešto govori; danas je 2018. godina, a rezultati obične TV ankete nisu ni blizu pokazali da podrška ovoj ideji nailazi na neodobravanje građana.

Odbacimo ovu anketu i pretvarajmo se da ona zapravo ne reflektuje opšte javno mišljenje, tek da bismo se osećali malo bolje u vezi sa nama samima.

Vratimo se na prvobitno pitanje – da li nam treba još jedan Miloševićev spomenik, koji će ga ovaj put prikazati kako ponosno stoji u centru Beograda? Apsolutno.

Pustite ih da podignu spomenik Miloševiću u Beogradu. Onda ćemo konačno imati istorijsku priliku da bar jedan od njegovih spomenika – srušimo.

Miloš Ćirić je politolog, edukator, pisac i aktivista za ljudska prava. Diplomirao je međunarodne odnose na Univerzitetu u Beogradu, magistrirao Kulturnu politiku na Univerzitetu umetnosti u Beogradu i Univerzitetu Lumière u Lionu 2 u Francuskoj i Studije medija na Univerzitetu The New School u Njujorku.

Mišljenja izražena u ovom komentaru su mišljenja autori i ne odražavaju nužno stavove BIRN-a.