|
Energetski Sporazum koji su predsednici Srbije, Boris Tadić i Rusije
Vladimir Vladimirovič Putin potpisali 25. decembra 2008. godine u
Kremlju, napunio je deset godina: dovoljno odrastao „momak“ da se
može sagledati kakav mu je karakter i šta se od njega može očekivati
u budućnosti.
Šta je potpisano pre jedne decenije? Prvo, Sporazumom je predvidjena
prodaja Naftne industrije Srbije (NIS) u visini 51%, Srbija zadržava
49%, i gasnog aranžmana takodje 51% u ruskom vlasništvu i 49% u
srpskom. Vrednost kupoprodaje bila je 400 miliona evra.Obaveza kupca
bila je da uloži u investiranje sa ciljem modernizacije kompanije
još najmanje 500 miliona evra i da u najskorije vreme krene sa
sveopštom modernizacijom nove kompanije. U gasnoj sferi predvidjeno
je da ruska strana započne sa izgradnjom gasovoda Južni tok koji bi
od ruske crnomorske obale išao preko dna Crnog mora, obalom Turske,
preko Bugarske i Srbije i dalje u zemlje Evropske Unije. Jedan krak
gasovoda išao bi prema Grčkoj i Italiji. Bilo je predvidjeno da
kapacitet gasovoda bude najmanje 10 mlrd. kubnih metara. Takodje,
ruska strana se obavezala da proširi postojeće kapacitete skladišta
podzemnog gasa u Banatskom dvoru (kod Novog Sada) i da izgradi još
jedno novo skladiše sa udvostručenim kapacitetom (oko 2 mlrd kubnih
metara). Sporazum je potpisan na 30 godina. To su najkrupniji
elementi Sporazuma i sa još nizom odredbi koje se tiču vlasničkih
prava i obaveza na brojne nekretnine koje je posedovao NIS.
Sporazum je imao jednu dozu tajnovitosti, što je i razumljivo jer se
radilo o strateškoj operaciji, ali na osnovu nekih očigledno
dostupnih informacija nekim ljudima, dospeo je pod pod udar kritike,
kako dela političke elite, tako i stručne javnosti. Neki političari,
pre svega iz redova Socijalističke partije Srbije i Demokratske
stranke Srbije branili su celu operaciju kupoprodaje kao strateški
važnu za energetsku stabilnost i bezbednost Srbije. Neki drugi
delovi političke strukture, npr. tadašnji ministar ekonomije i
regionalnog razvoja M. Dinkić, je smatrao da sporazum nije dobar za
Srbiju i da treba da se napravi paritetan odnos tj. ako je ruska
strana vlasnik gasnog aranžmana u vrednosti 51:49%, da se zadrži
isti odnos, ali u korist Srbije u oblasti nafte. On je prvi tada
govorio da se tu ne radi o privatizaciji, već o medjudržavnom
sporazumu. Naučna javnost je isticala da je sporazum nepovoljan po
Srbiju sa finansijske tačke gledišta, jer se navodno mogla dobiti
mnogo veća cena za NIS. Posebna kritika bila je upućena načinu na
koji je ruska strana došla do 500 miliona evra za ulaganje u
inovacije i modernizaciju. Gazprom je uzeo kredit u vrednosti
navedene sume, a srpska strana tj. NIS je bio garant (u suštini
kredit je bio na srpskoj strani odgovornosti). Mnogi su skretali
pažnju da Srbija tim aranžmanom postaje talac snabdevača gasom. I iz
Evropske Komisije dolazili su glasovi opomene da Srbija nije
poštovala evropski pravni red, tj. odredbe Sporazuma o gasnoj uniji
koje je 2006. potpisala zajedno sa ostalim zemljama Zapadnog Balkana
(Hrvatskom, Crnom Gorom, Albanijom, Makedonijom i UNMIK za Kosovo).
Pošto se radilo o medjudržavnom ugovoru, Sporazum je iz srpske
vizure imao dva cilja. 1. Njime je trebalo da se stabilizuje Naftna
industrija Srbije koja je bila u velikoj krizi posle svih perioda
ratova, sankcija i i posledica koje su te kataklizme donele. Tvrdilo
se da bi prodaja jedinstvene strateške energetske kompanije zemlje
na tržištu bila diskutabilna s obzirom na tehničko-tehnološko stanje
kompanije, pa je zato ovakav sporazum jedino rešenje. Bilo je tu
mnogo i otvorenih unutrašnjih političkih pitanja. 2. Da omogući
Srbiji, s obzirom na sadržaj sporazuma, da postane geostrateški
stabilan energetski faktor u regionu, a neki su smatrali i šire, u
evropskom kontekstu.
Neosporna su oba gore navedena momenta. Srbija je računala da
ukoliko se „Paket“ ostvari, zaista može u relativno kratkom
vremenskom roku postati ne samo tranzitna zemlja, već i distributer
gasa sa svoje teritorije u druge zemlje regiona, možda i šire.
Takodje, bilo je govora i o tome da se uporedo sa povezivanjem
Rusije i Evrope gasom preko Srbije, uradi i gasna mreža kroz Srbiju
što bi višestruko uticalo na podizanje ekonomskog stanja zemlje.
Bilo je tada u brojnim razgovorima na visokom i najvišem nivou
govora i o podeli poslova izmedju srpskih i ruskih firmi, preko
potrebnom zapošljavanju ljudi u Srbiji, itd. Bilo je razgovora o
dodatnoj „injekciji“ srpskoj energetskoj politici tako što bi se za
početak jedna ili dve, a kasnije nekoliko, termoelektrana
rekonstruisale da rade na gas i time Srbija dobila zaista stabilan
energetski status i garantovanu energetsku bezbednost. Dakle, jedino
opravdanje za takav sporazum sa Rusijom, jeste bilo njegovo
ostvarenje u „paketu“.
Šta je, formalno gledano, postignuto?
1. Kompanija tokom decenije jeste dobila obrise moderne firme u toj
oblasti, bez obzira na odredjene nedostatke i primedbe upućene
menadžmentu s tim u vezi. 2. Sporazum nije ispoštovan u odredjenim
elementima. Prvo, nije realizovan projekat Južni tok. Nije čak data
niti neka alternativa. Srbija nije dobila stabilno i po kapacitetu
veliko podzemno skladište gasa koje bi joj omogućilo i bezbednost u
toj oblasti, ali i bolje pozicioniranje u geostrateškom položaju.
Šta više, skladiše gasa u Banatskom dvoru je jedno od najskupljih
skladišta te vrste u svetu!
Šta su posledice? Pošto nema obećanog gasovoda, Srbiji se prodaju
gas i nafta po najvišim cenama, a našu naftu i gas (ima ga toliko da
zadovoljava srpske potrebe oko 40%) iskorišćava kompanija, a viškove
uvezene nafte i gasa prodaje okolnim zemljama. Zaključak: Srbija je
u ovoj operaciji na kraju postala gubitnik što se odražava i na
njenu privredu, na politiku i generalno bezbednost i poziciju u
regionu.
Vratimo se na samu suštinu gasnog Sporazuma, na činjenicu da se radi
o medjudržavnom ugovoru. Ako je ugovor medjudržavnog karaktera, onda
to znači da on mora da vodi računa o interesima obeju strana jer ga
na to obavezuje uzajamni strateški interes, u konkretnom – interes
Rusije da energetski postane i ostane ključni igrač u regionu,
Srbiji pre svega, a interes Srbije da ojača svoju energetsku i time
sveukupnu poziciju, što odgovara ili bi trebalo da odgovara i ruskoj
strani. Praksa proteklih deset godina govori o tome da su strateški
interesi iz Sporazuma dobili čisto merkantilistički karakter koji
se, pomešan sa odredjenim aktuelnim političkim interesima, pretvorio
u korporaciju koja ima monopol ne samo u društvu već utiče i na
stanje medjudržavnih odnosa. Govori se da Gazprom-NIS imaju 10%
udela u budžetu Srbije, ali se ne govori da ova kompanija finansira
niz projekata koji nemaju državni karakter: unutrašnje radove u
najvećem srpskom Hramu, fudbalski klub, političke grupacije i razne
druge manifestacije koje prevazilaze funkcije naftne kompanije.
Naravno, to se može razumeti i na taj način da se radi o de facto
dve državne kompanije i njihovo zajedničko ponašanje je razmljivo.
Postavlja se, medjutim, pitanje zašto nije došlo do realizacije
dogovorenog iz sadržaja Sporazuma, ko je na to uticao i da li je
došlo vreme revizije Sporazuma, ili bar etapnog dopunjavanja u
skladu sa ikustvima prakse od deset godina.
Marta Dekan |
