|
Izdavač knjige Rat i mit. Politika identiteta u suvremenoj Hrvatskoj
– koju večeras predstavljamo – je „Fraktura“ iz Zaprešića nedaleko
Zagreba.
Njen autor je Dejan Jović, profesor političkih znanosti u Zagrebu i
gostujući profesor na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.
Jedinstvena pozicija da izbegne ono što mi je jednom prilikom rekao
u Zagrebu: niti zagrebačka intelektualna zajednica poznaje Beograd,
niti beogradska – Zagreb. Obe istrajavaju na stereotipima.
Profesor Dejan Jović je poznat beogradskoj akademskoj javnosti.
Njegova knjiga Jugoslavija država koja je odumrla objavljena je
2003. godine i u Beogradu, izazvavši polemiku. Njegova najnovija
knjiga Rat i mit. Politika identiteta u suvremenoj Hrvatskoj
feljtonizirana je u beogradskom dnevniku Danas. Beogradski nedeljnik
Novi magazin objavio je intervju sa autorom knjige. Vaše prisustvo
na večerašnjoj promociji potvrđuje veliko interesovanje za nju. U
napetim političkim odnosima između dve države – i pojava knjige i
razgovori o njoj su relaksirajući.
Reč je o knjizi koja zaslužuje rasprave. Ona ima istorijsku i
teorijsku razinu, dobar uvid u stara i nova istraživanja u
Hrvatskoj, kao i uvid u obimnu inostranu literaturu, prevedenu i
neprevedenu. Ali, knjiga je pisana i iz lične perspektive. Jović je
od 2004, do 2006. godine bio poseban savetnik ministara inostranih
poslova, a od 2010, do 2014. godine glavni analitičar predsednika
Hrvatske Ive Josipovića. Pošto se „ogrešio“ o službenu istinu o
Domovinskom ratu, bio je prisiljen na ostavku, a predsedniku
Josipoviću je i iz akademskih krugova zamereno zbog izostanka
sigurnosne provere.
Svesna sam uloge koju večeras imam: učestvujem u predstavljanju
višeznačne knjige Rat i mit… Kretaću se, dakle, njenim glavnim
linijama tek nagoveštavajući ona njena mesta koja podstiču raspravu.
* * *
U fokusu Jovićeve knjige je Hrvatska u poraću. U vrlo pregnantnom
tekstu „Uvod i glavni argument“ postavljena su pitanja i više nego
nagovešteni odgovori. Reklo bi se da je u ovom tekstu sažet sadržaj
knjige. Međutim, to ne može da zameni čitanje celine koja je, po
mome mišljenju, vrlo složena.
Jovićevo ključno pitanje je: zašto Hrvatska koja je u ratu
devedesetih godina ostvarila sve svoje ciljeve: stekla nezavisnost,
međunarodno priznata, ostvarila teritorijalnu celovitost, postala
članica NATO i Evropske unije – 25 godina posle rata, živi u
vanrednom stanju? Zašto joj je potreban mit o ratu kao isključivo
pravednom i oslobodilačkom, kao „tvoriteljskom“? Jer, paralelno sa
idejom o hiljadugodišnjem snu o državi, stvara se mit o Domovinskom
ratu kao nultoj tački hrvatske istorije? Zašto je bila potrebna
Deklaracija o Domovinskom ratu, kojom je udaren pečat interpretaciji
rata? Doneta 2000. godine, kada je na vlasti bila Socijaldemokratska
partija, opozicija Hrvatskoj demokratskoj zajednici, Deklaracija je
dovela do pomirenja, do jedinstva u nacionalizmu, do „mešanja
kostiju“ i „mešanja ideja“. Zašto je postala tako važna,
egzistencijalno važna, interpretacija Domovinskog rata? Zašto su
dužnosnici savremene Hrvatske insistirali na tome da istoriju
Hrvatske mogu pisati samo Hrvati, a za rad na istorijskim izvorima
starim više od 30 godina bila potrebna sigurnosna provera
istraživača i specijalne državne komisije. Hrvatska, zaključuje
Jović, nije postala država liberalne demokratije, već, uz Kosovo,
etnički najhomogenija država od svih koje su proizišle iz
Jugoslavije. Homogenija i od Slovenije. Na delu je
etnototalitarizam, termin koji Jović uvodi umesto banalnog termina
etnonacionalizam. Zašto je interpretacija Domovinskog rata postala
uslovom za održanje tekovina ostvarenih u ratu devedesetih godina?
Poljski filozof Lešek Kolakovski u svom delu Prisutnost mita, koje
je na srpski jezik prevedeno 1989. godine, kaže:
„U trajnosti mitova i inerciji konzervativizma uvek postoji izvestan
razlog koji treba otkriti“.
Ako sam dobro razumela Dejana Jovića, on upravo to pokušava
dekonstruišući mit o Domovinskom ratu. Moram da napomenem da ta
potreba ne važi samo za Hrvatsku. Na njenom tragu su dve važne
knjige nastale u Beogradu: Boj na Kosovu Ivana Čolovića i Teški
teret prošlosti Milana Subotića, nažalost još uvek samo u
elektronskoj verziji, o slučaju Poljske.
Uz neizbežan rizik, koji nosi predstavljanje svake knjige, pa i ovo
moje, knjige Rat i mit. Politika identiteta u suvremenoj Hrvatskoj,
pokušaću da ocrtam njene glavne linije. To jest: da formulišem ono
što mi se u njoj kao pojava u postjugoslovenskim zemljama čini da je
opšte, a šta posebno, hrvatsko.
* * *
Spoljni činioci nisu, po Dejanu Joviću, bili odlučujući za raspad
Jugoslavije i ratove devedesetih godina prošlog veka. Ako se ne
varam, mislim da on čak reč zavera i ne pominje. Ali ni ratovi nisu
zamislivi bez promene međunarodnog okvira i nestanka paradigme o
nepovredivosti granica koje je ustanovila Helsinška povelja 1975.
godine. Ujedinjenje Nemačke bilo je onaj događaj koji je izazvao
tektonski poremećaj ne samo u Evropi nego i u svetu. Široko su
otvorena vrata reviziji Drugog svetskog rata: njegova je
interpretacija postala pravo bojno polje. Ali, recepcija tog
događaja bila je različita. Na Zapadu, u srcu Evrope, kako kaže
Dejan Jović, odgovor je bio – integracije; na jugoistoku: stvaranje
nacionalnih država. Tu se nije dogodila 1989, već 1990. i 1991.
Vraćamo se u XIX vek, pisali su ideolozi srpskog nacionalizma.
Ratovaćemo sa Hrvatima, Muslimanima i Albancima. Baš kako je i bilo.
Tranzicija u Jugoslaviji imala je, uz tri opšta elementa (ideološki,
politički, ekonomski) i dva posebna: iz mira u rat, iz rata u mir.
Jović ističe moguće ishode tranzicije. Od nje se može odustati
(Arapsko proleće), krenuti u regresiju (neke azijske zemlje
Sovjetskog Saveza, gde su predstavnike sovjetske nomenklature
zamenile dinastije – to je kod nas istraživao i objavio odlične
knjige Boris Varga); zatim prividna tranzicija (zemlje Višegradske
grupe i bivše Jugoslavije) sa prihvatanjem zapadnoevropskog
zakonodavstva koje ne prodire u društveni supstrat, lepi se spolja i
izaziva frustraciju. U svim tim zemljama stvara se politička klasa
koja svoje posebne interese nameće kao narodne: nacionalizam joj
služi kao ideologija, rat kao sredstvo. Jović se razložno pita da li
većina igde preferira liberalnu demokratiju i liberalne lidere? On
upozorava na tradiciju autokratije i opoziciju koja menja aktuelnog
autokratu da bi se, u ne-promenjenom socijalnom i ekonomskom
kontekstu, ponovo javio autokrata. Tako se kretanje vrti u začaranom
krugu. Dodala bih tome i matricu neponavljanja zapadnoevropskog
puta, to jest odbacivanja kapitalizma i liberalizma. I shvatanja
komunizma kao aberacije, a ne kao razdoblja jedinstvenog istorijskog
procesa u kome je permanentno osujećivana alternativa. Posle 1989.
godine, posle promene statusa quo, i do tada vladajuće paradigme, u
alternativu je trebalo „uskočiti“. Ali, kako? To pitanje je u Srbiji
postavljao i na njega tražio odgovor, Zoran Đinđić.
Jović najveću pažnju posvećuje unutrašnjim razlozima raspada
Jugoslavije. I mene vlastita istraživanja, a i lično iskustvo,
uveravaju da se Jugoslavija iznutra raspala. Za Jovića su raspad
Jugoslavije i rat devedesetih godina dve teme. Ali do rata je ipak
došlo. Jugoslavija nije jednostavno „odumrla“. Na neki način, rat se
i dalje vodi, samo drugim sredstvima. I ne samo u Hrvatskoj i samo
iz Hrvatske. Proklamuje se pomirenje, a na delu je nepoverenje. A,
nepoverenje je, kako je govorio srpski istoričar iz Bosne i
Hercegovine, Milorad Ekmečić, gore od rata. Zašto?
Tačno je da do rata nije dovela „vekovna mržnja“ između Srba i
Hrvata. Ali, i da je odnos između ova dva naroda bio odlučujući i za
prvu i za drugu Jugoslaviju. Kroz celu svoju istoriju, Jugoslavija
je tražila formulu održivosti. Srbi i Hrvati, to jest njihove
intelektualne i političke elite, formulisale su dva različita
shvatanja države: centralistička i unitarna i – složena, to jest
federalna i konfederalna. Bilo je pokušaja sporazuma, ali su oni,
kao u slučaju Krfske deklaracije iznevereni, ili su, kao 1939.
godine došli prekasno, pa i tada uz otpor.
Tek 2011. godine u Beogradu su objavljeni svi projekti prvog ustava
jugoslovenske države. Pisali su ih: političke partije, društvene
grupe, pojedinci. Među njima nema nijednog u kome je dovođena u
pitanje jugoslovenska država, ali je mnogo onih, i sa srpske strane,
koji su preferirali složenu državu, federaciju ili konfederaciju. To
se ponovilo i sedamdesetih godina XX veka. Prvi put o mogućnosti
građanskog rata u socijalističkoj Jugoslaviji govorilo se u vreme
rada na ustavnim amandmanima 1971. godine koji su bili osnov za
Ustav 1974. godine. Bila sam iznenađena da veoma akribični Dejan
Jović o tome gotovo ne govori. Srbija je u tim raspravama, i
internim i javnim, bila na jednoj strani, sve ostale republike na
drugoj. Ustav iz 1974. godine donet je na bazi odnosa snaga, i taj
odnos je važio do 1980. godine, do smrti Josipa Broza Tita.
* * *
U obe Jugoslavije postoji granica na kojoj postaje upitan opstanak
Jugoslavije. U prvoj Jugoslaviji to je ubistvo političkih prvaka
hrvatskog naroda u Narodnoj skupštini 1928. godine. U drugoj –
Karađorđevo 1. decembra 1971. godine, kada je faktički smenjeno
legalno rukovodstvo Hrvatske, bez prethodne rasprave u
jugoslovenskim institucijama o pitanjima koja je pokretala Hrvatska.
To je bilo moguće, kao što izvori pokazuju, uz podršku dela srpskog
rukovodstva.
Ruzvelt je Srbe i Hrvate video kao dva antagonizirana naroda, i zbog
toga je bio protiv zajedničke države. A, Aleksandar Tišma je u svom
Dnevniku, objavljenom 2000. godine, pisao da je Titov kompromis
spasio Hrvate od osvete Srba, a Srbe od sopstvene osvete Hrvatima.
Antagonizam je izazivalo različito shvatanje države, a mit o državi
je ne samo u podlozi mita i jednog i drugog naroda nego i političke
pragme.
Među uzrocima koji su doveli do rata Jović posebnu pažnju posvećuje
„faktoru Milošević“. Ali, Milošević samo kristališe proces koji
traje mnogo duže. Praktično, od Drugog zasedanja AVNOJ. Do pomirenja
sa stvarnošću u Srbiji dolazi 1948. godine. Vodeći srpski
praksisovac, Mihailo Marković pisao je da je to Titova najveća
pobeda: dobio je pristanak Srba za eventualni rat sa Crvenom
armijom, da bi se sačuvala nezavisnost. Ali, ono što je bilo ispod
površine, izbija na svetlo dana polovinom šezdesetih godina XX veka:
1965 – neuspeh privredne reforme, 1966, uklanjanje Aleksandra
Rankovića, 1986, Memorandum SANU. Tada partijski vrh Hrvatske
uspostavlja vezu sa disidentima Hrvatske, a srpski disidenti
učestvuju u pisanju Memoranduma SANU. Jedan od njih odlazi u Zagreb
sa projektom ustava na načelu jedan čovek – jedan glas. Zagrebački
deo Praxisa (Eugen Pusić, Rudi Supek) odgovara: „to je udarac u
temelje države“, i jugoslovenski praksisovci prestaju da deluju kao
celina. Dolazi do antibirokratske revolucije. Ako je na mitinzima,
ali i na XIV kongresu SKJ, Slobodan Milošević, u ime Srbije, odbacio
sve reforme, šta mu je drugo ostalo nego da krene u rat.
Ali, šta je racionalno, šta je onaj „stvarni razlog“, o kome govori
Lešek Kolakovski, mita u Domovinskom ratu. Zašto je iz kolektivnog
Mi bilo potrebno izbaciti Drugog, pre svega Srbe i Jugoslovene? Po
Joviću, to su strah i neizvesnost. Hrvatskoj je potreban
etnonacionalni totalitarizam da bi se oslobodila drugih, da bi
postala isključivo hrvatska. Na to utiče njeno proživljeno iskustvo.
Države su nestajale: Austro-Ugarska, Kraljevina Jugoslavija, NDH,
Socijalistička Jugoslavija, Republika Hrvatska. Kao i, geografski
položaj savremene Hrvatske, dužina njenih novih granica, demografski
pad. Odgovor vladajuće političke klase na te razloge nije liberalna
demokratija već etničko jedinstvo.
Sam Jović ukazuje da je društvo, ipak, složenije. Dokaz su
istraživanja koja o tome svedoče, knjige samog Jovića, koje se
objavljuju u Hrvatskoj i o kojima se raspravlja. Najzad, Hrvatska je
članica NATO i Evropske unije. Srpski nacionalisti to gube iz vida.
Pravu optiku im otežava takođe mit o jedinstvu Srba u vremenu i
prostoru: Srbi su nepromenljivi od Srednjeg veka do danas. Ni
političkoj klasi u Srbiji ne odgovara pluralna istoriografija koja
ih podseća na onu tendenciju u srpskoj političkoj misli koja je
odbacivala ideju Velike Srbije kao, po definiciji nespojivu sa
idejom moderne i demokratske države. Izdeljeni istorijom, delovi
srpskog naroda imaju i svoje posebne istorije, i deo su identiteta
naroda sa kojima su živeli i obrnuto. To važi za sve države nastale
na tlu bivše Jugoslavije. Bez takve politike identiteta sve će one
nastaviti da se vrte u „začaranom krugu“, udaljavajući se od
alternative, koju Jović vidi u liberalnom društvu i državi. Njegova
je knjiga pledoaje za slobodu, a i sama je njen izraz.
Reč na promociji knjige u Centru za kulturnu dekontaminaciju
u Beogradu, 23. marta 2018. |
