|
Danas mnogo ljudi piše i objavljuje svoja sećanja. Po tome se, pored
ostalog, naše vreme razlikuje od ranijih vremena: onog, na primer,
posle Prvog svetskog rata i dugo posle Drugog svetskog rata.
Otkud potreba današnjih ljudi da uzmu pero u ruke, koncentrišu se,
prođu – još jednom – kroz svoj život, opišu ga i preispitaju sebe?
Pridajem veliki značaj ovoj pojavi i na različite načine je
podržavam. Nikada ne odbijam da recenziram rukopis nečijih sećanja,
pišem za njih predgovore ili pogovore. A zatim ih predstavljam i
prikazujem. Činim sve to, zato što u potrebi ljudi vidim nešto
tragalačko. Promene su ogromne, i njihov ishod nije izvestan.
Nestale su paradigme stvorene posle Drugog svetskog rata, a nove još
nisu nađene. Zaokružen je ciklus komunizma kao planetarne
ideologije. Više država je rođeno, ali mnoge su otišle u istoriju.
Cena progresa plaćena je posvemašnjim nasiljem i zločinima.
Pojedinac pokušava da, makar za sebe, napravi bilans. Gde je on bio
u svemu tome? Ne bojim se naknadne pameti. Naprotiv, smatram da ona
postaje prozirna tek u mnoštvu sećanja. Ona su važna dopuna
zasnovanoj na istorijskim izvorima prvog reda: ona često sadrže ono
čega u tim izvorima nema: duh vremena, motive za izbor ove ili one
orijentacije, koji nikada nije lišen drame i odgovornosti. Tako
čitam i sećanja Radovana Pantovića.
Kada je odlučio da piše svoju prvu i jedinu knjigu u životu, Radovan
Pantović je već bio u dubokoj starosti. Borio se za vreme, i uspeo
je da ga po bedi. Danas, u izdanju Saveza antifašista Srbije i Dan
Grafa d.o.o. imamo njegovu knjigu Dugi hod kroz (ne)vreme i
(ne)prilike. Za njegovu životnu saputnicu, Miru, i za njihovo
potomstvo, već treću generaciju, to je veliki događaj. Ali i za
Savez antifašista Srbije na čijem je čelu Radovan Pantović bio
četvrt veka. O tom vremenu i o previranjima koja su zahvatila i
organizaciju boraca narodnooslobodilačkog rata govori u svom
odličnom prilogu knjizi Nebojša Dragosavac.
Radovan Pantović je pisao o svom životu, ali to je i biografija
njegove generacije, koja je učestvovala u sudbonosnim događajima
1941–1945. godine, a zatim u obnovi i izgradnji jugoslovenske
države. I naročito u obnovi poverenja između njenih naroda pomoću
formule bratstvo – jedinstvo.
Socijalno, većina ove generacije pripadala je siromašnom seljačkom
društvu. Školovala se samo dok je mogla da pristiže pomoć rodbine i
prijatelja, a onda je krenula trbuhom za kruhom. U fabrikama Zemuna
i Niša i Radovan Pantović je došao u dodir sa sindikatima, a izvan
zidova fabrike sa levo orijentisanim studentima i socijalnom
literaturom i pojmovima o pravednijem svetu.
Bili su mladi i nespremno su dočekali rasulo jugoslovenske
kraljevine. Ne naišavši na spremnost vojske da brani državu, sami su
počeli da se organizuju u partizanske odrede. Okosnicu tog
organizovanja činile su tajne organizacije Saveza komunističke
omladine i Komunističke partije Jugoslavije. Bila je to neravna
borba kojoj je snagu davala mladost boraca protiv okupatora i
kvislinga. Ali i ideja revolucije: nema povratka na staro.
Radovan Pantović je proveo rat na jugu Srbije, koji je bio pritisnut
nemačkom i bugarskom okupatorskom vojskom, i kvislinškim jedinicama,
nedićevcima i ljotićevcima. Posle povlačenja partizanskih snaga iz
Užica, partizanske borce na jugu Srbije povezivala je samo ideja i
organizacija. Pantović to vreme opisuje onako kako je bilo. Trebalo
je zadobiti poverenje uplašenog naroda, štedeti ljudske živote,
razviti solidarnost… Sve je to činjeno uz neverovatnu invenciju,
slobodu inicijative, ali i odgovornost, spremnost na patnju. Radovan
Pantović o tome piše detaljno, trudeći se da zabeleži ime svakog
poginulog borca. To je jednostavna, sačinjena od suvih činjenica,
duboko ljudska epopeja.
A onda, život u oslobođenoj zemlji. Ali, razorenoj u ratu, zaostaloj
i siromašnoj, punoj rana svake vrste. Razne dužnosti u državnom i
partijskom aparatu. O tome Radovan Pantović manje piše. Ali ne zato
što mu je nedostajalo vreme. I jedan Koča Popović je pisao: „Glavno
mi je Prva proleterska, sve ostalo je bila služba“. I Radovan
Pantović je instinktivno isticao da je njegova generacija do
ljudskog vrha stigla herojstvom u oslobodilačkom ratu. Vlast je uvek
kompromis, prilagođavanje, navikavanje… Bio je vezan za grupu koja
je formirana u ratu, oko Dragog Stamenkovića. Tako je to bilo u
celoj Srbiji. U svojoj mladalačkoj strogosti, ja sam to videla kao
nahijski princip. A u stvari to je bilo tipično za Srbiju u kojoj
otpor okupatoru nije primaran u ratnim sukobima, već u gerilskim
akcijama.
Radovan Pantović nije bio ni srpski nacionalista, ni jugoslovenski
unitarista. U sećanjima piše: „Mi jesmo za vreme rata pevali:
’Toplički smo mladi partizani,
mi volimo naš rodni kraj’
Ali smo bili svesni da nema slobode u Toplici bez slobode
Jugoslavije“.
U isto vreme, Pantović je osećao da nacionalizam nagriza i njegovu
generaciju. Pominje književnika Dobricu Ćosića, sa kojim je u ratu
pokrenuo list „Mladi borac“.
Radovan Pantović je bio uveren da su nužne promene i u društvu i u
državi. Lucidno je naslućivao da je Komunistička partija
Jugoslavije, čuvajući svoj politički monopol, širila svoje okvire za
tendencije koje su je iznutra razarale. Razvodnila je, tako, svoju
programsku orijentaciju, i izgubila posebnost.
I posle sloma Jugoslavije, koji je doživeo kao kraj snova svoje
generacije, ostao je protivnik teze o pomirenju četnika i partizana.
U generaciji, u kojoj je ova podela bila aktivna, egzistencijalna,
do pomirenja je, smatrao je, došlo 1944. godine. Pomirenje u novim
generacijama, koje je lansirano u vreme demokratskih promena,
tumačio je kao otvaranje vrata reviziji stvarne istorije. Nije ga
tešilo što je do toga došlo u celoj Evropi. U Srbiji je to bilo više
od konfuzije. Bilo je to prećutno širenje osnova etničkog srpskog
nacionalizma. Posle kraja komunizma, snage poražene u ratu i
revoluciji, na prepad su „preuzele“ pobedu nad fašizmom, otvorivši
put ne samo revizionizmu nego i revanšizmu. U dešifrovanju te
istorijske laži, Radovan Pantović je video smisao svog neumornog
rata u Savezu antifašista Srbije. Ali, i smisao pisanja svojih
sećanja.
Više puta sam prolazila kroz rukopis sećanja Radovana Pantovića.
Danas to činim sa njegovom knjigom, duboko uverena da je u njenom
jezgru sadržana istorijska istina, koja je uvek jednostavna.
Često moj pogled sa fotografije Radovana Pantovića na prvoj strani
knjige ide ka njegovoj fotografiji na njenoj poslednjoj strani.
Između ove dve fotografije je vreme od pola veka. Ali, na njima je
jedan isti čovek. Podjednako: odlučan i blag, realističan i zagledan
u budućnost, pametan i lep. Kao i on, uvek sam verovala da je
laganje o njegovoj generaciji i vrednostima na kojima se ona
formirala izraz intelektualne inferiornosti, ličnog i profesionalnog
nemorala. Ovo, kao i svako laganje, pretenduje da postane opšte.
Njemu se Radovan Pantović uvek suprotstavljao: u mladosti puškom, u
dubokoj starosti – perom. Ar to nije dostojno istinskog divljenja? |
