|
Dragoslav Simić, dugogodišnji radio-novinar, objavio je, sam ili u
koautorstvu, više knjiga. Ipak, najdublji trag ostavio je kao
urednik dokumentarnog programa Radio Beograda 2 – emisijom „Govori
da bih te video“. Pokrenuo je, 1992. godine, autorsku ediciju
dokumentarnih naslova „Knjige koje govore“ o ljudima i događajima iz
političke i kulturne istorije Jugoslavije i Srbije. A 2009. godine
stvorio je elektronsku platformu na kojoj je pokazano 1000 njegovih
dokumentarnih radio-emisija. Na osnovu tih emisija, Dragoslav Simić
je pripremio svoju najnoviju knjigu Glasom pisana istorija.
Iz ogromnog, gotovo haotičnog, dokumentarnog materijala, Simić je,
za pomenutu knjigu, izdvojio 39 životnih priča. To su manje ili više
poznate, ali i potpuno nepoznate ličnosti u političkoj i kulturnoj
istoriji Srbije i Jugoslavije 20. veka (Ignjat Cvjetković „Bosanac“,
Petar Jović, Ita Rina, Miroslav Nikitović, Miloš Tošić, Živadin
Stevanović, Žarko Popović, Tomislav Karađorđević, Vane Ivanović, dr
Anka Matić, Jovanka Jovanović, Vojislav Bubiša Simić, Predrag Cune
Gojković, Desimir Tošić, Aleksandar Fredi Mošić, Velizar Vučković,
Mile Miličević, Mina Kovačević, Janko Hrkalović, Miljuša Jovanović,
Sreten Božić Vongar, Mihajlo Mihajlov, Budimir Lončar, Jugoslav
Vlahović, Ksenija Jovanović, Milica Lučić – Čavić, Jovan Rašković,
Matija Bećković, Šanji Kelemen, Vlatka Krsmanović, grupa mornara na
brodu „Durmitor“ u Baltimoru, Ljubomir Simović, Latinka Perović,
Dubravka Stojanović, Raško Dimitrijević, Ljubiša Rajić, Đuro
Šušnjić, Živica Tucić), u mnoštvu knjiga koje se danas o prošlosti
pišu i objavljuju, knjigu Glasom pisana istorija prepoznaju kao
posebnu. Po dužini i načinu njenog nastajanja, po sadržaju koji
predstavlja individualizaciju opšteg iskustva i po metodu latentnog
dijaloga.
Punih četrdeset godina stavljao je Dragoslav Simić svoj mikrofon
pred veoma različite ljude: polno, verski, etnički, generacijski,
socijalno, politički i ideološki. Profesor Beogradskog univerziteta
Raško Dimitrijević kazuje svoju životnu priču 1974. godine, a
poslednji ministar inostranih poslova SFRJ Budimir Lončar – 2015.
godine. U decenijama između ove dve životne priče, ispričane su na
stotine drugih. Uvek na isti način.
Dragoslav Simić je bio dobro obavešten o svakome koga je pozvao u
emisiju. Ali, tokom emisije, nije postavljao pitanja. Ništa nije
komentarisao, a pogotovo korigovao. To su sve autorefleksije o sebi,
ljudima, događajima, vremenu. U poluosvetljenom studiju oronule
zgrade Radio Beograda (lično sam uvek osećala atmosferu sloma i
države i poretka), svako je bio koncentrisan na mikrofon. Sam sa
sobom, kao u ispovedaonici. Među ljudima čije je životne priče
snimio Dragoslav Simić ima, ne malo, ljudi koji nisu napisali
nijednu knjigu, koji su uopšte više govorili nego pisali. Oni imaju
iskustvo usmenog kazivanja, jednostavnog i jasnog. Obrazovani govore
o nacionalnim podelama i sukobima u političkom životu. Zavisno od
toga gde su živeli (u zemlji ili emigraciji, koju su siromaštvo i
ratovi stalno uvećavali), učesnici u Simićevim emisijama različito
se odnose prema prošlosti. Sa distancom, ali sa gorčinom. Neki su
proizišli iz mita o sopstvenoj nevinosti i taj mit nastavljaju da
stvaraju. U svakom slučaju, neko je uvek nekoga gonio. Režim posle
1945. stvarao je razne paranoje (džez, apstraktna umetnost, verski
običaji i rituali). Ali i režim posle 2000. ima svoje paranoje
(Zapad, kapitalizam, ustaštvo). U celini, knjiga Glasom pisana
istorija je jedan mikrokosmos, sazdan od ljudskih iluzija i zabluda,
od dogmi i oslobađajućih ideja. Ali i od različitih mogućnosti.
Izbor između njih nije uvek posledica istorijske nužnosti već
slučajnosti. Normalna istoriografija je uvek pluralna, jer je
prošlost koju ona tumači složena. Lično, uvek sam bila daleko od
shvatanja istorije kao strašnog suda. Ali i od relativizovanja
istorijske istine. Postoje neke univerzalne vrednosti koje dele
istinu od laži.
Ima više profesionalnih istoričara koji su zažalili zbog nedostatka
sećanja savremenika, nalazeći da ona često sadrže saznanja kojih
nema u istorijskim izvorima prvog reda. Usmena istorija nije isto
što i naučna istoriografija. Ova druga zna za metod i bavljenje
njome smatra se zanatom. Ali, u smislu širenja konteksta za tačne
činjenice, usmena istorija je značajna dopuna tumačenju prošlosti:
„Bez tragova prošlosti koje ostavljaju učesnici i svedoci događaja,
oni koji ih naknadno tumače nisu u mogućnosti da rekonstruišu
prošlost i o njoj izriču racionalne sudove“ (Ljubodrag Dimić).
Istrajan rad Dragoslava Simića u suštini je emancipatorski. On je na
fonu Velike istorije pronalazio pojedince i davao im reč. Bio je
uveren da oni, toliko različiti, prošlost, koja im je bila
zajednička oblikuju kao složenu celinu. Ona takvom postaje kroz
njihove životne priče, pogotovo kada su one ispričane „iskreno,
pošteno i jasno“ (Raško Dimitrijević). Slušalac Simićevih
radio-emisija saznaje prošlost sagledanu iz individualnih
perspektiva. Ona nije zadata, da bi se, ostajući njen zarobljenik,
neprestano ponavljala. Ako to i nije bio cilj velikog poduhvata
Dragoslava Simića, to jeste njegov glavni, onaj oslobađajući,
efekat. |
