|
PRVI.
Zastarela rasprava – Sve je manje važno da se objašnjava šta je sa
Vojvodinom učinjeno 1918. i 1945. godine. Legitimitet ? Niti je
1918. godine vrščanin Jaša Tomić sa ostacima stare Miletićeve
partije imao legitimitet da odluči da se Vojvodina prisajedini
Srbiji, niti su taj legitimitet imali jugoslovenski komunisti 1945 .
godine. Legitimitet daje Versaj 1918. godine odlukom Francuske i
Engleske da se razbije Austrougarska i obrazuje Jugoslavija.
Vojvodina nikada nije izašla ni na narodni referendum o svojoj
budućnosti niti je legitimnim višestranačkim i multinacionalnim
predstavništvom sama odlučivala o sebi. Savremeni Ustav Srbije joj
to danas referendumom omogućava, ali ga demokratska skupština
Vojvodine od 2000-2016. godine nije organizovala. Zašto ? Zato što
su vodje i partijske elite parlamentarne većine u Novom Sadu bile
zadovoljne ličnom zaradom od pljačke vojvodjanskog budžeta, i
koruptivnim novcem iz Beograda i Budimpešte. I, osim toga, kukavice
su. Novosadske političke elite su napustile sve tri ideje Srba iz
XIX i XX veka : autonomiju, federalnu republiku i nezavisnost, i
živele su u komforu podrepaških „autonomaša„. Da su se odvažile da
za stogodišnjicu od Versaja pripreme referendum o otcepljenju
Vojvodine u 2018 . godini, ne bi izgubile izbore 2016 . godine za
Skupštinu Vojvodine.
Referendum - Može li Vojvodina referendumom da se spasi od Srbije ?
Bilo bi sjajno kada bi uspela, ali nema u njoj političke snage za
to. Iako je 2006. godine Vojvodina na referendumu glasala protiv
usvajanja Tadić-Koštuničinog ustava kojim je Pokrajina potvrdjena
kao kolonija Srbije, pomirila se sa svojim statusom i zaspala.
Nikakav poduhvat nije započet da se istakne da srbijanski ustav nema
legitimiteta u Vojvodini, niti je iko u Vojvodini zbog toga napisao
ustav bilo federalne Vojvodine sa Srbijom, niti ustav nezavisne
Vojvodine i izneo ga narodu na stav. Vojvodjani su sami sebe ne
manje zatukli od propagande Srbije.
Niko ko je posle 1991. godine pobegao od Srbije iz Jugoslavije nije
se pokajao. Svima je odavno bolje, a biće veoma brzo bolje i
Makedoniji i Bosni i Hercegovini, i Kosmet će dobiti veliku
medjunarodnu podršku i otići će u NATO, i svi će Jugosloveni
prestići Srbiju. Jedino Vojvodina neće. Zašto? Zato što nije
izgradila zaseban srpski identitet sastavljen od svoje kulture i
ekonomije, zato što nije uspešno iskorišćavala multinacionalni
sastav stanovništva, zato što nije pribavljala podršku pribrežnih
zemalja, i nikada nije tražila podršku velikih sila koje su je
postavile u Jugoslaviju. Nema danas u Skupštini Vojvodine ni pravog
autonomaša, nema ni pravog republikanskog federaliste, niti ima
pravog secesioniste. Vojvodina je pod narkozom, Beograd može da bude
miran.
Lako je bilo Slovencima, Hrvatima, Albancima i Makedoncima da
otutnje od Srbije, jer imaju jasan narodni identitet osim
interesnog. Teže je išlo Crnogorcima, ali se ne kaju. Već su posle
samo deset godina slobode razvijeniji od Srbije. Sada su razvijeniji
i od Vojvodin , a koliko do juče je već samo pančevačka industrija
davala veći društveni proizvod od cele Crne Gore, i bila je druga po
nacionalnom dohotku po glavi stanovnika u Jugoslaviji, iza Maribora.
Svi su van Srbije shvatili da kogod je stavio 1918. godine
srbijansku šajkaču na glavu gorko je zažalio. Samo Vojvodina to još
nije shvatila. U zajedničkoj skupštini u Beogradu srbijanska većina
joj dere kožu i nabija joj šajkaču preko ušiju. I tako će se
nastavljati do smrti Vojvodine. Ta većina i ponižava Vojvodinu, jer
kada Srbijanac predje u Vojvodinu, on gazi vojvodjansku zastavu i ne
da joj ustav i himnu, ali se ne duri kada se Vojvodjanin u Srbiji
klanja zastavi njene kraljevine i peva joj „ Bože pravde„. A ta
himna za Vojvodinu pravde nema. Da li će doći dan kada će Vojvodjani
zapevati u Skupštini svoju himnu pančevačkog prote Vase Živkovića „
Slava, slava Srbinu„ posvećenu Svetozaru Miletiću i borbi naroda za
slobodu ? Mogu i neku drugu, samo da bude njihova.
DRUGI.
Kradja Srpskog vojvodstva – Novi podrepaši u vojvodjanskoj
vladi od 2016 . godine su bolje od prethodnika shvatili značaj
Srpskog vojvodstva od 1848. godine. Oni su ove, 2018 . godine
krenuli da pompezno slave 170. godišnji jubilej Vojvodstva, što
prethodna vlada od 2000-2016 . godine nije umela da čini. Ta stara
vlada se bojala da proslavom Srpskog vojvodstva ne podigne srpski
nacionalizam vojvodjanskih boja u odnosu na nacionalne manjine i
Beograd. Za staromodne liberale i autonomaše u Vojvodini Srpsko
Vojvodstvo je neželjena emanacija srpskog nacionalizma i on bi
navodno povredio multinacionalni sastav Vojvodine.
Svaki nacionalizam nije isti - Zaboravljaju da ne bi, jer je srpski
nacionalizam u Vojvodini XIX veka bio multietničke tolerancije,
potpuno suprotan od madjarskog. Drugačiji je bio i ostao jedino kod
prosrbijanskog dela Vojvodjana, jer on potire i srpske interese u
Vojvodini i interese nacionalnih manjina. Taj nacionalizam je opasan
po Vojvodinu, a ne srpski kao vojvodjanski. Srbijanski nacionalizam
je aparthejd medju Srbima jer nadvisuje Šumadiju nad Vojvodinom. A
ko su Šumadinci, i ko to tvrdi da je njihov doprinos srpskoj kulturi
veći od vojvodjanskog? Kako se izrodilo da su oni predstavnici svih
Srba sveta? Oni nisu ni postojali kada je 1594. godine podignut Prvi
srpski ustanak pod Sv .Teodorom Vršačkim i kada su banatski Srbi
stvorili kult Sv. Save. Svi nemanjićki Srbi su u XVII i XVIII veku
prešli u Austriju i stvorili Vojvodinu. Nema dole nikoga od
Nemanjića, Šumadija je nova naseobina. Nije svaki nacionalizam isti,
i nisu svi srpski nacionalizmi jednaki, i nisu svi Srbi jednaki. I
nije tačno da svi Srbi moraju biti u srbijanskoj državi Šumadinaca
da bi bili srećni. Mogu i u vojvodjanskoj, nemanjićkoj? U
crnogorskoj? U Republici Srpskoj? Tamo su manje Srbi? Razlika
izmedju srbijanskog i vojvodjanskog nacionalizma je u tome što je
srbijanski proždrljiv ne samo prema drugim narodima, već i prema
drugim Srbima, dok je vojvodjanski miroljubiv, tolerantan i
teritorijalno ograničen. Zato mnogi beže u Vojvodinu, a u Srbiju
često onaj ko zaluta.
Dodikova greška - Uzgred, ako i Milorad Dodik bude predao Republiku
Srpsku na tacnu Srbiji umesto da je drži kao zasebnu republiku, to
će biti nova srpska zabluda i tragedija za koju se ne mogu optužiti
ni Tito, ni Turci, ni Madjari, ni Muslimani, ni Hrvati, ni velike
sile. A Srbija nikada neće uzeti Republiku Srpsku ako ne može da je
uništi. A ako je čudom i uzme za federalnu jedinicu, onda bi morala
da uzme i Vojvodinu. To se ne da zamisliti, jer Srbijanci ne znaju
za federaciju, jer su uvereni da su svi Srbi njihova svojina a ne
svoji ljudi. Zato Dodik i greši što nije ponosan da je bosanski
Srbin. Srbijanac nikad neće biti, makoliko navlačio njihove opanke,
sem zaludnom autoasimilacijom. Udje li Republika Srpska u Srbiju,
izgubiće sve što je sopstvenom krvlju stekla. U Bosni i Hercegovini
neće, tamo je jača.
Pravo na državni identite - Sadašnja vlada u Novom Sadu ponavlja
grešku Lajoša Košuta iz vremena madjarske revolucije 1848. godine,
jer ne priznaje da Srbi u Vojvodini i nacionalne manjine imaju pravo
na svoj zasebni državni identitet. To bi se moralo iskoristiti
protiv nje. A da bi se odbranila, ova vlada odmah odriče da Srpsko
Vojvodstvo ima bilo kakav prenosni značaj za zahteve današnjeg
srpskog stanovništva u Vojvodini u odnosu na Srbiju. Po njima, svi
Srbi su jedno, bez obzira na svoju kulturu, ekonomiju i političku
istoriju, i moraju se učlaniti u srbijansku državu. Tako moraju
stati pod kontrolu srbijanske većine u Skupštini, u vojsci, u
policiji, u poreskoj administraciji, tajnoj službi, u školama i
vrtićima, bolnicama, u muzejima , arhivama, apotekama, sudovima i
zatvorima. I moraju im deca imati srbijanski udžbenik istorije
odobren u Beogradu iz koga se uči da svi Srbi moraju biti pod
beogradskom vladom. Ali, da nisu svi Srbi jedno, odmah se vidi na
dočeku stranih državnika u Beogradu, kada je špalir folkorne dece
uvek obučen u šumadijsku nošnju, a u vojvodjansku nikad. U nošnju
nacionalnih manjina još manje. Nije ni u nošnje ostalih Srba u
Srbiji.
Nema spomenika Rajačiću - Nova vojvodjanska vlada slavi Srpsko
Vojvodstvo kao izolovani dogadjaj iz prošlosti bez značaja za
dizanje savremenog statusa Vojvodine u Srbiji, dok bivša vlada nije
uopšte ni slavila Srpsko Vojvodstvo, bojeći se srpskog identiteta
Vojvodine. A on je presudan za rivalitet sa Srbijom, jer ona nema
vojvodjansku istoriju i kulturu. I zanimljivo, nijedna vojvodjanska
vlada od 2000-2018. godine na ovamo se ne usudjuje da digne spomenik
nijednom srpskom velikanu Vojvodine iz rata sa Madjarskom za slobodu
i nacionalno oslobodjenje od 1848-1849. godine! Nema državnog
spomenika prvom predsedniku Vojvodine patrijarhu Josifu Rajačiću.
Jedino je Koalicija Vojvodina u Pančevu podigla 2002. godine
spomenik komandantu Narodnih snaga Srpskog Vojvodstva, vojvodi
Stevanu Šupljikcu. Ali, to nije državni spomenik. Čak ni Srbobran
nije podigao spomenik Djordju Stratimiroviću, a grad nosi takvo ime
zbog junaštva srpske vojske koju je on vodio. Niti deca u gradu
znaju ko je on bio.
Ako federalističke i indenpendističke političke struje u Vojvodini
ne podignu brzo spomenik Rajačiću, mogu biti sigurne da će
antivojvodjanska vlada u Novom Sadu to kad-tad poželeti da učini.
Ali ne zato da time pojača državni legitimet Vojvodine, već da ga
obesnaži i uništi. Vojvodstvo za novu vladu Vojvodine nema drugog
značaja osim sreće što su se snovi vojvodjanskih Srba iz 1848.
godine navodno ispunili 1918. godine i 1945. godine . Ispunili su se
navodno legitimnim odlukama da se odreknu sebe i predaju na milost
Srbijancima. Isto onako kako je sa karadjordjevićevskim spomenikom u
Novom Sadu iz 1939. godine ideološki opljačkan Svetozar Miletić koji
je sanjao o ulasku Vojvodine u zajednicu jugoslovenskih naroda, a ne
u izolovanu zajednicu sa Srbijom, tako će nove vlasti da opljačkaju
i Josifa Rajačića. Reći će da nije važan za Vojvodinu, već za
svesrpsko ujedinjenje pod šajkačom. Tako su ukrali i Miletića.
Objašnjavaju ga da je jedino važan kao gradonačelnik Novog Sada i
prosrbijanac, a ne i kao svesrpski i svejugoslovenski ujedinitelj sa
Vojvodinom u srcu. A to je bio . Uzalud je Čika Jova Zmaj pozivao
majke da podižu decu iz kolica da vide Miletića i da ga nikad ne
zaborave. Srbijanci su vratili bebe u kolica da ga ne vide.
TREĆI.
Šta je vojvodjanski identitet - Pitajte Srbijance čime se
vojvodjanski Srbin razlikuje od njih, tvrdim da znaju. Pitajte
Srbina u Vojvodini po čemu se Srbijanci razlikuju od vojvodjanskih
Srba, tvrdim da znaju. A niko to javno u Skupštini ne govori. Zašto?
To je zato što kada je u pitanju oblik političkog sistema, onda su
sa stanovišta beogradskog nacionalizma i novosadskih podrepaša svi
Srbi amorfna plazma. I zbog toga nema razloga za federalizmom, niti
za jakom lokalnom samoupravom. A ako su svi Srbi isti, onda
teritorijalna većina Srba sa jednog regiona tuče u Skupštini
glasački malobrojnije Srbe sa manjeg regiona. Tu je sva tajna
vojvodjanske tragedije. Srbija gazi Vojvodinu brojem stanovnika
preko jedne opšte izborne jedinice u kojoj Vojvodina zasebno ne
postoj. Pet miliona Srbijanaca sedi na ramenima dva miliona
Vojvodjana. Taj parazitizam na tudjoj muci nije htelo da trpi dva
miliona Slovenaca, potom Makedonaca, Crnogoraca i drugih miliona.
Koncert i Skupština - Drugačije je kada se ode na koncert folklornih
igara srpskog naroda, onda se vidi da je medju nama tma i tušta
različitih nošnji, boja, tkanina, pesama, instrumenata, reči,
naglasaka i igara. Tu, na bini, ima razlika, u Skupštini i u
sistemu, ne. U sistemu nema različitih federalnih zastava, grbova,
himni i zasebnih regionalnih zakona. Iako smo kulturno različiti,
istovremeno smo i dovoljno bliski da folklor ne tvori državu. Svi
uživamo pevajući različite srpske pesme i svesni smo da kultura
tvori zajednički mozaični identitet, ali različitosti u mozaiku nisu
dovoljne za državu. Vojvodjanska tamburica neće stvoriti Vojvodinu.
Možemo do mile volje pevati različite srpske pesme, ali se malo ko
odvažava da pomene da bi Srbi zbog toga trebalo da žive i u zasebnim
državama.
Identitet - Šta onda tvori identitet i iz njega državu Vojvodinu?
Interes, interes je kičma identiteta. Potrebe. Možemo zamisliti čak
i obrnuto, da su svi Srbi zaista samo jedna istovrsna kulturna
plazma, i da medju nama zaista nema nikakvih kulturnih razlika, ali
ipak, ništa tu ne sprečava da potpuno jednaki ljudi u istom narodu
imaju više država. Jedni žive na planini, drugi u ravnici, treći
pored reke, četvrti u kompjuterskoj dolini, peti na nafti i gasu,
šesti u urbanom regionu, sedmi u ruralnoj pokrajini, osmi u
turističkoj regij, i tako u beskraj. Tako više nezavisnih država
imaju Turci, Rumuni, Nemci, Mongoli, ili je, poput Engleza, od
jednog naroda stvoreno više država, ili je u jednom narodu više
federalnih država poput Italije, Nemačke, Španije, Indije, Meksika,
Rusije, SAD, Kine i drugih. Nema recepta ni standarda za stvaranje
države. Na Zemlji je 200 država a 6000 etničkih naroda, i na hiljade
neetničkih državnih aspiracija verske, civilne, ekonomske,
geografske i druge prirode. Ko ima pravo na monopol na teritoriju,
na državu? Podela nije završena, niti će ikada biti konačna.
Dvadeset i prvi vek nije nikakav izuzetak.
Vojvodjanski identitet čine interesi naroda Vojvodine u ekonomiji,
trgovini, bankarstvu, kulturi, ekologiji, istorijskoj interpretaciji
svog bića, infrastrukturnom razvoju, multinacionalnom etosu,
prekograničnim susedskim vezama, medjunarodnim bilateralnim i
multilateralnim ugovorima i savezima. I stotine drugih interesa.
Identitet nije stalan, njegova interesna struktura se komeša i
menja. Pre sto godina se u Vojvodini vrtelo na desetine žitnih
vetrenjača, sada se vrte vetrenjače za struju. Zbog toga Vojvodina
nije nikada ista. Jedino je ime „vojvodina„ stalno.
Samo onaj ko uspe da sklopi takvu interesnu celinu Vojvodine da ona
zadobije odsudnu podršku njenog stanovništva dobiće ili autonomiju,
ili republiku, ili nezavisnu državu. Dobiće to jedino onda ako
dokaže da se identitet ne može ovaplotiti preko Srbije već samo
preko Vojvodine. Dobiće tada ono za šta je spremio ubedljivi obim
interesa. Za sada, stanovništvo ćuti i oko autonomije, a secesija je
daleko. Obim do sada formulisanog identiteta interesa nije dovoljan
ni za jedan od tri samostalna cilja.
ČETVRTI.
Stari i novi Srbi u Vojvodini – Sada je očigledno
nekorisno govoriti o Vojvodini sa stanovišta nostalgije starih Srba
za nacionalnom strukturom do Drugog svetskog rata. Ona se neće
ponoviti. I zato, ako Vojvodinu budu zastupali jedino stari Srbi,
bez prihvatanja legitimiteta svih Srba koji su došli u Vojvodinu od
1945. godine na dalje, ti Srbi politički neće uspeti, niti zaslužuju
da uspeju. To bi bio novi srpski aparthejd, ovog puta u Vojvodini.
To bi vodilo bratskoj mržnji i kultur-šovinizmu. A Vojvodina može da
uspe jedino ako hoda na obe bratske noge, i sa onom od pre 1945.
godine, i sa onom posle. Takav nastup bi bio noćna mora Beogradu i
hladan znoj vojvodjanskim podrepašima.
Svi smo ravnopravni - Ako se Beograd ičega boji u Vojvodini, to je
budjenje Hercegovaca, Ličana, Kordunaša, Crnogoraca, Bosanaca,
Slavonaca i drugih na strani Vojvodine. Oni su danas svi Vojvodjani
ne manje od starih. Oni su polovina srpskog stanovništa u Banovini i
njena su nekorišćena šansa i poslednja rezerva. Ako oni krenu, onda
je sa unitarnom Srbijom svršeno. Bez njih nema Vojvodine. A njih
dosadašnji autonomaši nisu uspeli da zahvate, jer su ih kulturno
zapostavili i gurali u petu kolonu Beograda. Provocirali su ih da
budu iredenta, što su i postajali. Za dosadašnje autonomaše su
Vojvodjani bili samo stari Srbi i stare nacionalne manjine. Nikada
nisu govorili da je u Vojvodini ravnopravan hleb sa hljebom i
kruhom, da je ravnopravno mlijeko sa mlekom, da je ličko nemo kolo
ravnopravno sa banatskim sitnim kolom, da su gusle ravnopravne sa
tamburicom, a ojkače sa bećarcem. Osećala se diskriminacija. Zar je
moguće da se ne sećamo da su Srpsko Vojvodstvo vodili Josif Rajačić
iz ogulinskog Lučana u Hrvatskoj i Stevan Šupljikac iz Petrinje,
takodje u Hrvatskoj ? Zar se ne sećamo da su vodje govorile
ijekavicom?
Svi koji su došli u Vojvodinu posle 1945. godine su dobrodošli. Svi
smo mi odnekud došli. Pogotovo su dobrodošli oni koji su zbog
progona u ratovima od 1991-1995 . godine potražili utehu, mir i novi
kruh za sebe i svoje porodice. Srbija ih je digla na oružje, a onda
ostavila da izgube Dalmatinsku Zagoru, Liku, Kordun, Baniju,
Slavoniju, Srem, Hercegovinu, Bosnu i druge pokrajine. Cela srpska
galaksija van Srbije je upropaštena, do Kosmeta. Zato Srbiji svi oni
ništa ne duguju. Oni lakoumnost i prevaru Beograda neće nikada
zaboraviti, ali moraju nastaviti da žive u novoj zemlji. Srbija ih
zastrašuje Vojvodinom da bi sprečila uspon Pokrajine i nastavila da
joj guli kožu u ime srpstva. Tako guli i njih. Ako su Banijci,
Ličani Kordunaši , Slavonci i ostali sve ostavili u starom kraju, u
novom još uvek ne moraju.Moraju spašavati Vojvodinu od beogradskog
ulara jer je to jedini put da steknu novi posao, izgrade nove kuće i
poštovanje svog bića. To je jedina zemlja koju sada imaju . Ništa ne
vredi ako budu pali u depresiju kao i stari Vojvodjani i pesmom se u
kafani i zavičajnim klubovima budu hrabrili i tešili. Moraju ustati
na noge još jedanput i pridružiti se prethodnicima radi zajedničkog
dobra. Oni više nemaju gde, seoba je završena, van Vojvodine su samo
tudje zastave.
POGOVOR - Neka niko ne pomisli da sme voditi politiku zavade
Vojvodjana sa Srbijancima. Ali politiku „svakom svoje„ neka vod .
Tako žive sva rodjena braća. Prezime im je isto ali svaki brat ima
svoj dom, konja, džep, porodicu i psa. Dok Vojvodina na mostovima sa
Srbijom ne bude imala zastavu slobode braća će živeti s pogledom
ispod oka. Ta zastava je, govore mnogi, nedostižni san. Možda
zastava takva i ostane, ali mira i zajedničkog srca mora biti . Uvek
zajedno, u dobru i u zlu, kako su nam oci znali biti i kako je naš
prvi predsednik Vojvodine, patrijarh Rajačić govorio 1848 . godine:
"Ja kao sluga Boga svevišnjega, kao prvosveštenik pravoslavne crkve,
strašnu, evo, izričem kletvu na svakog srpskog i pravoslavnog sina:
Proklet bio koji bez krajnje nužde pali! Proklet bio, koji pustaiski
robi i pljačka! Proklet bio, koji nevinu krv proliva, koji žene,
djevojke i djecu ubija, kolje i sječe! A blagoslov Božji na svakoga,
koji protiv neprijatelja kao stjena stoji, koji plod truda i znoja
sugrađanina svoga štedi, koji nevinost u ženama i djeci hrani i
brani! Ako neprijatelj naš i grabi, ostavite njemu osvetu Boga i
proklestvo svjeta! Mi treba djelom da pokažemo, da nismo pustaije,
kao što neprijatelj nas naziva, nego da smo hrabri junaci i pošteni
ljudi. Na noge svi, i budite pravi junaci! Blagoslov Boga neka vas
prati!"
Živeo Ilija Josif Rajačić ! I tu više nema ništa da se doda. |
