|
Da li ste čuli za emisiju Gotica na nemačkoj televiziji s nacionanom
frekvencijom, u kojoj su 18. maja 1968. godine, dva dana pred
godišnjicu osnivanja Aušvica, gostovali Herman Gering, Joahim fon
Ribentrop, Alfred Rozenberg i Julijus Štrajher? Da li znate da su u
tom izdanju Gotice gosti dva i po sata negirali holokaust,
umanjivali broj pobijenih Jevreja, čavrljali o tome kako je u
konc-logorima vladala opuštena atmosfera, proglašavali holokaust za
prevaru koja je podmetnuta nemačkom narodu i usput se rugali
žrtvama? Niste čuli? Nisam ni ja. Takva emisija ne samo da nikad
nije postojala, nego je njeno postojanje apsolutno nezamislivo.
Nezamislivo je ne samo zato što su navedeni nacisti na suđenju u
Nirnbergu 1946. godine osuđeni na smrt, već i zato što se u Nemačkoj
već decenijama odvija proces ovladavanja prošlošću, zato što je
Nemačka osudila počinioce, učinila gigantski napor u suočavanju sa
najmračnijim delom svoje istorije i raskrstila sa nacizmom.
Poznavaoci genocida iz ličnog iskustva
Međutim, ono što je drugde nezamislivo, u Srbiji je surova,
nakaradna, pervertirana stvarnost. Na Televiziji Happy, koja ima
nacionalnu frekvenciju, 9. jula, u udarnom terminu, dva dana pre 23.
godišnjice genocida počinjenog u Srebrenici, emitovana je emisija
Ćirilica, koju vodi Milomir "Rijaliti" Marić, u kojoj su ugledni
gosti pokušali da odgovore na neka vrlo zanimljiva pitanja. Na
primer: "Da li je zaista u Srebrenici bilo onako kako su plasirali
zapadni mediji? Da li je reč o genocidu? Ko je kriv za taj
zločinčić, ako se on uopšte desio?"
Marić je vrlo pažljivo odabrao goste, u skladu sa ciljevima emisije,
a to su negiranje genocida u Srebrenici i ruganje žrtvama. U studiju
su se našla dva osuđena ratna zločinca - Vojislav Šešelj i Vinko
Pandurević (koji je učestvovao u napadu na Srebrenicu) i dva
advokata ratnih zločinaca – Zoran Živanović (branilac Vujadina
Popovića, osuđenog na doživotnu kaznu zbog genocida u Srebrenici) i
Goran Petronijević (branilac Radovana Karadžića). Osim njih, tu je
bio i jedan optuženik koji tek treba da bude osuđen za genocid –
Tomo Kovač, kojeg je Sud Bosne i Hercegovine optužio za ratni
zločin, ali je on nedostupan pravosudnim organima. Sad znamo i gde
se krije: u Ćirilici, kod Milomira Marića. Sasvim logičan izbor
gostiju, po principu koji bi Marić trebalo da primeni i na druga
izdanja svoje emisije. Neka lepo dovede sve osuđene ubice iz
Centralnog zatvora, da ispričaju svoju verziju priče, pošto su,
najverovatnije, i oni osuđeni na-pravdi-boga, baš kao i Marićevi
gosti i štićenici gostujućih advokata.
Šešeljevo iživljavanje nad žrtvama
Marić je na početku emisije dao genocidni šlagvort, rekavši: "Svake
godine kada televizija prenosi, kada dođu strani državnici, oni
donose mrtva tela ko zna odakle i sahranjuju u Srebrenici." Pošto je
verbalno zapucao na žrtve, jer mu očigledno nije dovoljno što su
8.372 ljudska bića ubijena, već je morao i rečima-mecima da ih
overi, najavio je da Šešelj sprema kapitalno delo, u kom će se
saznati prava istina o Srebrenici, a potom je autoru tog
remek-nedela dao reč. Šešelj je prihvatio krvavu štafetu, pa se
bacio na iznošenje sumanutih teorija, kako su među pobijenima "neki
bili zločinci, i to ne mali broj", kako je "streljano između 1.000 i
1.200 zarobljenika"... Nastavio je negiranjem da su pobijeni
nenaoružani civili: "Kad se kaže streljani su civili, nije istina.
Svi su imali oružje u rukama pre nego što su se predali."
Šešelj je za taj mali, beznačajni zločinčić, koji se, eto, nekako,
neznano kako desio, svu krivicu svalio na Ljubišu Bearu, sa čim su
se složili i ostali gosti u studiju. Pandurević je nekoliko puta
naglasio da Srbija nije imala nikakve veze sa onim što se dogodilo u
Srebrenici, a Marić je asistirao gostima da oslobode Srbiju svake
odgovornosti, pa je rekao da "čak ni Slobodan Milošević nije znao
šta se to dogodilo u Srebrenici". Među autobusima kojima su žrtve
prevožene na streljanje bilo je i onih na kojima je pisalo "Raketa
Užice" ili "Strela Valjevo", ali izgleda da ti gradovi nisu u
Srbiji, čim neko pokuša da ih dovede u vezu sa genocidom u
Srebrenici, oni volšebno nestanu sa mape Srbije. Ni to što su plate
oficira Vojske Republike Srpske isplaćivane iz budžeta Srbije,
naravno, nema ama baš nikakve veze sa Srbijom.
U finoj, genocidnoj atmosferi, Šešelj se potpuno razulario, pa je
objašnjavao sa kakvim su se sve problemima susretale ubice:
"Streljali su po pet do osam u grupi, pokušali su sa onim
mitraljezom M-48, takozvanim sejačem smrti, međutim, to je bilo
nepraktično, on više zadaje velikih, teških rana nego što ubija."
Kao da govori o lovu na komarce, a ne o ubijanju nevinih ljudskih
bića. Njegove reči neobično podsećaju na nacističke dileme oko
metoda ubijanja Jevreja, to je ista vrsta bešćutnosti, ista vrsta
ledenog birokratskog vokabulara koji dehumanizuje žrtve da bi ih
lakše poslao u smrt. Usput se bavio raznim disciplinama, kao što su
primenjena genocidna logika i zanimljiva krvnička matematika: "Da je
Beara imao asistenciju u streljanju Zvorničke i Bratunačke brigade,
pa on bi to izveo istog dana. Na pet lokacija dođe pet grupa ljudi i
završi streljanje."
Zona sumraka i 'prava istina'
Šešelj je, u sklopu otkrivanja te svoje "prave istine", otišao
toliko daleko da je rekao i sledeće: "Ti Muslimani uopšte nisu bili
vezani, bila je jedna ležerna, opuštena atmosfera, njima je bilo
rečeno da će biti pušteni." Pa da, kakva druga atmosfera bi vladala
među zarobljenim Bošnjacima koji će uskoro biti odvedeni na
streljanje? Naravno da su ljudi opušteni i ležerni kad padnu u ruke
masovnom ubici Ratku Mladiću, koji je pre toga godinama snajperisao
i granatirao Sarajevo.
Čitava emisija ostavila je mučan, zbunjujući utisak, gledaoca bi
povremeno obuzeo osećaj da je upao u neki paralelni svet, u neku
zonu sumraka, gde vladaju sasvim drugačija pravila od onih u
normalnom svetu. Nije da nismo navikli na raznolike vidove poricanja
genocida, ali ovako bestidno igranje na grobovima žrtava se retko
viđa čak i na srpskim televizijama. Nešto slično moglo se videti
samo u filmu Džošue Openhajmera The Act of Killing, gde je prikazana
emisija na indonežanskoj televiziji u kojoj se o ubijanju preko
milion komunista govori kao o nečem sasvim normalnom.
U tom rangu je i Šešeljevo žalovanje, ne nad pobijenim ljudima, baš
briga četničkog vojvodu za žrtve, puca mu kokarda – već nad
nesmotrenošću koju su ubice počinile nakon genocida: "Najveća
glupost je napravljena posle streljanja, kada se išlo na otkopavanje
leševa, prevoz na nove lokacije i mešanje sa leševima onih koji su
pobijeni u proboju. Tu je pravi haos napravljen i omogućeno je tim
lažnim forenzičarima sa Zapada da preuveličavaju brojke žrtava."
Nisam siguran da li ljudi koji ovakve stvari izgovaraju uopšte imaju
zakonsko pravo da se nalaze na slobodi, pošto je očigledno da su
opasni po okolinu. Svakako im nije mesto u parlamentu.
Kako su nam 'smjestili' Srebrenicu
Marić je dodatno podsticao goste da se opuste i odaju genocidnim
raspoloženjima. Tako je Karadžićevom advokatu uputio antologijski
debilno pitanje: "Da li je Radovan Karadžić optužen za Srebrenicu?"
Goran Petronijević mu je odgovorio da je i osuđen, ali odmah potom
se bacio na relativizaciju, sve pod krinkom navodno stručnog
pravničkog objašnjenja: "Naravno, mi to svi znamo, pogotovo
pravnici, da ta definicja krivično-pravna genocida nije takva da bi
odgovarala onome što je napisano, odnosno onome što genocid jeste po
svojoj definiciji, po bitnim obeležjima tog krivičnog dela. Tu, pre
svega, nedostaje ta famozna genocidna namera, na koju se oni
pozivaju."
Džaba silne presude Haškog tribunala, džaba svi dokazi i svedočenja,
džaba hiljade i hiljade stranica zapisnika sa suđenja zločincima –
više od svega toga vredi reč đavolovog advokata, bar za javnost
Srbije. Na kraju je Petronijević čitavu temu sažeo u jednu rečenicu:
"Ja sam ubeđen da je Srebrenica jedna od najgorih, najtežih prevara
koje su podmetnute srpskom narodu." A mogao je da bude i sažetiji,
samo da se setio univerzalnog odgovora svakog osuđenika kad ga
pitaju zašto je u zatvoru: "Smestili su mi."
Šaroliki stilovi negiranja genocida
Pošto se Ćirilica emituje i na banjalučkoj Alternativnoj televiziji
(kakav li je tek mejnstrim ako je ovo alternativa), Regulatorna
agencija za komunikacije Bosne i Hercegovine primila je prigovor
zbog sadržaja ove emisije povećanog genocidnog zračenja. U Srbiji
se, naravno, ništa slično nije desilo. A i zašto bi? Pa zvanična
politika Srbije je da u Srebrenici nije bilo genocida. Genocid
poriču najviši srpski zvaničnici, od predsednika Srbije Aleksandra
Vučića i premijerke Ane Brnabić, pa naniže po partijskoj i
vlastodržačkoj hijerarhiji. Jedina razlika je u stilu negiranja. Dok
Vučić, Brnabić & co. genocid poriču onako fino, u rukavicama, dotle
Šešelj i slični zločinci to čine bahato i bezobzirno, ali suština
ostaje ista.
Uprkos nadrealnoj, sumanutoj atmosferi koja je vladala u ovom
genocidnom izdanju Ćirilice, nema mesta ni čuđenju, ni zgražavanju.
Poricanje je poslednja faza genocida, u kojoj učestvuju široki
slojevi aktera: ratni zločinci, njihovi advokati, političari,
mediji, kulturni poslenici, intelektualci, crkveni velikodostojnici,
čitave institucije i veći deo javnosti. Od kojih su mnogi
učestvovali i u pripremi rata. Ako su sve prethodne faze genocida
obavili najefikasnije moguće, glupo bi bilo očekivati da zabrljaju
na samom kraju. |
