|
Podaništvo i bespogovorno kvislinštvo prema diktaturi iz Kremlja i
žandarisanje po regionu, uz neprekinuti narativ o srpskoj
ugroženosti svuda tamo gde postoji teritorijalna pretenzija. Crna
Gora i Bosna i Hercegovina ostaju jezgra velikosrpskog projekta koji
se posle poraza devedesetih i zbunjenosti posle 2000. sada potpuno
reafirmisao, spreman da svoj “magnum crimen“ ponovi. Ako vlast i
popusti, tu je opozicija da nastavi i pojača. Ako se i opozicija
uspava, tu je provincijalna i do fanatizma zagrižena intelektualna
elita kao “ čuvar vatre“. Sledi godišnjica “Oluje“, neka se pripremi
Hrvatska. Posle toga, u septembru, ide referendum o imenu
Makedonije, a nakon toga izbori u Bosni i Hercegovini. Puno posla za
pretenzije Srbije u regionu. Samo da se srpsko društvo ne posveti
sebi. Tada bi videlo užase najzaostalije ekonomije zapadnog Balkana,
najnižeg BDP-a, najbednijih zarada u regionu, najviše indekse
korupcije, najlošije stanje u medijima, ali i najviše mafijaških
obračuna na ulicama. Zbog toga je uvek lepše gledati “preko plota“ i
štititi vaskoliko, a uvek ugroženo, srpstvo.
Imenica predator u naš četvoroimeni jezik došla je iz engleskog i
prvenstveno znači napadač, istrebljivač, grabljivac. Etimološki reč
potiče iz latinskog jezika i osnovno značenje joj je pljačkaš.
Upravo zbog činjenice da je letnju sezonu napada, uvreda i
orkestrirane kampanje protiv Crne Gore u Srbiji pokrenuo patrijarh
Irinej, a da su njegovi motivi, sam to nije krio, prevashodno
finansijsko-materijalne prirode, ovaj se udar ne može drugačije
okarakterisati nego kao predatorski. Prisvajanje tuđe imovine u
stranoj državi ne može imati drugo ime. Daljim konsultovanjem
rečnika stiže se i do toga da cilj predatora nije samo
preživljavanje, već težnja za dominacijom vlastite vrste,
istrebljenjem neke druge vrste. Tako je u životinjskom svetu, u
ljudskim društvima, predator bi se zadovoljio i time da se
“odmetnuta” nacija vrati svojim, kako često ističu, “pradedovskim
korenima”. Osim Crnogoraca, navedena antilogika srpskog nacionalizma
se odnosi i na Bošnjake. U manjoj meri na ostale narode u regionu, s
kojima je Srbija u permanentnom stanju neobjavljenog rata.
“Kosovski zavet”
U tom kontekstu, većinska Srbija i dalje igra ulogu detonatora
Balkana, tačnije, postjugoslovenskog regiona. Narativ je nepromenjen
od kraja osamdesetih godina 20. veka i tiče se položaja Srba u
regionu, njihove, navodne, ugroženosti i konstantne potrebe da ih se
“zaštiti” destrukcijom susednih država u kojima žive, ili ako je
moguće pripajanjem delova teritorija tih država. U danima kada su
predstavnici režima zauzeti pregovorima sa kosovskim vlastima, na
braniku “zaštite” srpstva se nalazi opozicija.
Dok Aleksandar Vučić i njegova premijerka sve frekventnije i
direktnije upozoravaju da je Kosovo izgubljeno i da se iz dijaloga
nema šta očekivati, kao da mir i stabilnost u regionu građanima
Srbije ništa ne znače, opozicija se fanatizuje i dolazi na pozicije
s kojih je Vučić otišao 2008. kada je napustio Šešelja. Možda je i
veći problem što je sam Vučić te pozicije napustio samo retorički i
čini se, samo privremeno i taktički. Već je rečeno da i vlast i
opozicija u Srbiji iz svojih nacionalističkih šinjela, srpsko
pitanje vide isključivo kao teritorijalno. Tako je bilo i
devedesetih godina. Teritorijalni okvir nacionalnog pitanja nužno
vodi ka nasilnim promenama granica na Balkanu.
Novi opozicioni Savez za Srbiju, pod predvodništvom Dragana Đilasa i
Vuka Jeremića okupio se na “kosovskom zavetu”, a njegovi lideri,
uključujući i ekstremno desničarske Dveri i verovatno DSS, rešeni su
da zauzimaju prazan prostor koji ostaje iza Vojislava Šešelja i
njegovih radikala. Osim “borbe” za Kosovo sa beogradskih Terazija i
optužbi protiv Vučića za izdaju, drugi stub ove koalicije je borba
za demokratizaciju Srbije. Tragično je da srpska opozicija, posle
pune tri decenije i uprkos svemu kroz šta je društvo prošlo, još
nije naučila osnovne elemente političke teorije – nacionalističko
ili demokratsko! Ne možete imati “drveno gvožđe”, kako je
upozoravala istoričarka Latinka Perović, nije se još rodio “krokodil
vegetarijanac”, plastičniji je bio Nenad Čanak.
Pokušaje sličnog amalgamisanja je imala opoziciona alternativa
vladajućim komunistima sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog
veka. Znamo kako se završilo – niti su uveli demokratiju, niti su
zaštitili naciju. Potom je istu grešku ponovila opozicija Miloševiću
devedesetih godina prošlog veka. I najzad, isti film sa
intelektualno sve inferiornijim, ali sve ekstremnijim akterima
gledamo ponovo. Da li će ikada srpsko društvo nešto naučiti iz
tragičnih posledica i istorijskih grešaka koje je počinilo
prethodnih decenija?
Zagovaranje zamrznutog konflikta
Osim protivljenja Briselskom dijalogu između Srbije i Kosova i
zagovaranju tzv. zamrznutog konflikta, odnosno otvaranju novog
konflikta između Srba i Albanaca, novi opozicioni Savez za (veliku)
Srbiju se posebno koncentrisao na pretenzije prema Crnoj Gori.
Imajući u vidu rusku opsesiju Crnom Gorom, izvesno i zbog toga što
detalji sudskog procesa za pokušaj državnog udara (16. oktobra 2016)
i ruska umešanost u ovaj teroristički akt sve jasnije izlaze na
videlo, čitava prokremljovska menažerija i svekoliko crkveno,
političko, intelektualno i medijsko ruskokolonaštvo i udvorištvo u
Srbiji se ustremilo poslednjih nedelja protiv Crne Gore.
Ne može se oteti utisku da je reč o organizovanoj akciji
koordinisanoj iz jednog centra. Sezonu anticrnogorske histerije
otvorio je srpski patrijarh koji je položaj Srba u jedinoj
građanskoj državi na Balkanu uporedio sa fašističkom NDH, a položaj
crkve sa vremenom Osmanskog carstva. Irinejeva izjava, izgovorena,
kakvog li paradoksa, upravo dok je bio gost u Crnoj Gori, na moralno
nepodnošljiv način relativizuje fašizam i genocid nad Srbima u NDH.
Intelektualno najograničeniji srpski patrijarh u poslednjih najmanje
sto godina ne može znati da se upoređivanjem i sravnjivanjem fašizma
sa bilo čime, neminovno vrši njegova normalizacija. Uz to, svako ko
zna koliko je Srba ubijeno u NDH, koliko je sveštenika ubijeno,
crkava srušeno i zapaljeno, morao bi se zapitati koliko ima smisla
komparirati sa današnjom situacijom u Crnoj Gori, gde na
ekskluzivnim lokacijama u crnogorskim gradovima niču monumentalni i
sa arhitektonske strane vrlo kontroverzni hramovi Srpske crkve. SPC
upravo ima hegemoniju u javnom prostoru.
O hotelskim lancima i neoporezovanim biznisima Srpske crkve u Crnoj
Gori izlišno je i govoriti. Trebalo bi podsetiti i na činjenicu da
je država Crna Gora suštinski pristrasna u korist SPC, jer ne
dopušta pristup vernicima i sveštenstvu obnovljene Crnogorske crkve
da vrše verske obrede u hramovima nastalim pre 1918. koje je gradila
Crna Gora i njena autokefalna crkva. Svi verski objekti se danas
nalaze u vlasništvu crkvene organizacije koja je Crnoj Gori tuđa i
ne krijući to, otvoreno prema Crnoj Gori njenoj državnosti i
identitetu neprijateljska. Urgentnost donošenja novog zakona o
verskim zajednicama zbog svega toga postaje imperativ i društvena
potreba u Crnoj Gori.
“Identitetski genocid”
Irinejevu izjavu najtiražniji režimski tabloid u Beogradu dočekao je
uz velika slova na naslovnici: “Milo gori od Pavelića!“ Književnik
Toma Marković ironično je Irinejevu letnju bombu nazvao: “Jasenovac
na pjenu od mora“. Patrijarha je ubrzo podržalo čitavo stado
ekstremnih nacionalista i ruskokolonaša u Beogradu. Proruski
potpredsednik Vlade Srbije, Nenad Popović, u svojstvu vicepremijera
je izgovorio retku budalaštinu , “identitetski genocid” nad Srbima u
Crnoj Gori. Zbog čega li mu neko ne objasni smisao i definiciju
pojma genocida?! Ili neka pređe Drinu i uveri se u posledice prakse
stvarnog genocida.
Čak je i nerežimska televizija N1 dovela u studio nacionalističkog
istoričara Čedomira Antića koji već godinama haranguje protiv Crne
Gore i proziva vlasti u Beogradu zbog, navodnog, odsustva volje da
urade nešto “efikasno” u zaštiti Srba u susednoj državi. Svi mediji
su preneli izjavu predsednika Srpskog nacionalnog saveta u Crnoj
Gori, Vuksanovića da je položaj Srba u Crnoj Gori nepodnošljiv.
Mediji su prenosili i propagandu ruskog gebelsovskog Sputnika da je
Crna Gora pred ekonomskim slomom. Ponovo se zavrteo tvit lidera
klerofašističkih Dveri da će crnogorsko primorje uskoro opet biti
srpsko.
Vuk Jeremić, “šovinista šešeljevskog tipa”, kako ga je nedavno
nazvao njegov politički otac, Boris Tadić, rekao je da su Srbi u
Crnoj Gori “najugroženiji narod u Evropi”. Istoričar i potpredsednik
SPS-a, Predrag Marković je u državnoj Politici antifašističku Crnu
Goru, jedinu zemlju u regionu u kojoj se ne vijore barjaci
kolaboracije, nazvao “duhovnim” nastavljačima kvislinga Sekule
Drljevića. Ministar za širenje mržnje prema susedima, Vulin, ničim
izazvan je dao provokatorsku izjavu – “Mi nećemo kao neke druge
zemlje iznajmljivati zaštitu svog neba...” – sa ciljem da uvredi
Crnu Goru, čiji vazdušni prostor je od nedavno pod zaštitom NATO
saveza.
I da ne bi zaostao za opozicionim jurišnicima, ili svojim
ministrima, a i uvek je dobro skrenuti pažnju sa neprijatne teme
kosovske kapitulacije i poraza, predsednik Srbije je obznanio da
poziva predstavnike srpskih nacionalističkih i proruskih stranaka iz
Crne Gore na savetovanje. Zanimljivo bi bilo, kada bi u Srbiji
postojali i takvi glasovi, upitati koji su tačno kriterijumi uzeti
prilikom slanja pozivnica na ovo savetovanje?!
Političari koji su pozvani na rukoljub u Beograd (Knežević,
Bulatović, Milačić...) politički su marginalci i uzimajući u obzir
rezultate poslednjih izbora, predstavljaju manjinu, ne u Crnoj Gori,
već su manjina i kada je reč o Srbima u toj državi. Ipak, tu je reč
o političkoj manjini koja je jasno podanički i poslušnički
orijentisana prema Rusiji i manjini koja je, pokazalo se, spremna da
legalne metode političke borbe zameni nasilnim, rušeći državu u
kojoj žive i protežirajući velikosrpstvo sa svim za njega
karakterističnim ciljevima. Jedan od ključnih tiče se i nestanka
samostalne Crne Gore i negiranja njenog istorijskog, nacionalnog i
kulturnog identiteta. Takvi “Srbi“ su bili potrebni svakom režimu u
Beogradu u poslednjih trideset godina.
Jedan narod, jedna država, jedan vođa!
Recimo i to, Srbi u Crnoj Gori nisu ni dijaspora, ni iseljenici, ni
okupirani delovi organske nacije, već autohtoni narod Crne Gore. To
se danas negira, a Vučić je nedavno imao izjavu koja je prekopirani
stav laktaškog odlazećeg firera – Dodika. On je rekao da ne postoje
hrvatski Srbi, crnogorski Srbi ili slično, već da postoje samo Srbi:
“Mi smo Srbi jedan narod i istom rodu pripadamo”, rekao je
predsednik svih građana Srbije. Ipak, ova esencijalizacija nacije,
osim što negira istoriju i etnogenezu različitih delova srpskog
naroda na Balkanu, karakteristična je za sve ekstremno desne
ideologije. Ovome se moglo naučiti samo u Šešeljevoj školi političke
i nacionalne ideologije. I kao koncept, kao i ostali šešeljevski
koncepti, potpuno je neoriginalan. Navedena vrsta unifikacije ili
nacionalnog “gleichschaltunga”, prema istorijskim zakonitostima
zavrašava se usklikom: Jedan narod, jedna država, jedan vođa!
I kao i uvek kada je potrebno pojačati pritisak na Crnu Goru, javi
se tužna politička olupina koja je dva puta birana na neposednim
izborima za predsednika te države. Uvek na usluzi srpskim ili ruskim
namerama da se za sitan interes podrije vlastita država, unize i
identitetski negiraju ljudi koji su ga birali, Momir Bulatović, sa
stalnim mestom življenja u studiju ruskog propagandnog Sputnika,
oglasio se ovoga puta u tiražnom provladinom Blicu i sa frekvencija,
takođe, provladine Prve srpske televizije. Obrazlaganje njegovih
teza vodilo bi u političko lešinarenje.
Naposletku, kada je reč o Crnoj Gori, sada već konstantnim
pritiscima i potpuno normalizovanoj anticrnogorskoj histeriji – u
Srbiji se izbrisala granica između vlasti i opozicije, između
ozbiljnog i tabloidnog novinarstva, između režimskih i opozicionih
medija, između kafanskih narativa i intelektualnih rasprava. Društvo
u kome se opozicija i vlast takmiče u nacišovinizmu i desnom
ekstremizmu – ne može biti uspešno društvo slobodnih i zadovoljnih
građana. Već ta činjenica, šta je u Srbiji tačka kompeticije
dovoljno govori. Primera radi, u Crnoj Gori, poslednjih meseci,
dominantna tema političkih sporenja vlasti i opozicije jeste – ko je
veći i iskreniji Evropljanin i zagovornik što bržeg uključivanja u
EU.
***
I dok diže moralnu paniku zbog navodne ugroženosti ćirilice u Crnoj
Gori, iako ne postoji zvaničan akt, izjava ili bilo koji gest od
strane nekog crnogorskog subjekta koji bi o tome svedočio, dakle,
reč je o utisku – Srbija državnom represijom proteruje latinicu. Ako
bi Crna Gora htela zaista diskriminaciju bilo koje zajednice,
primenjivala bi metode koje Srbija odavno primenjuje. Predlogom
novog zakona, kazne za pisanje latinicom, nije šala, kretaće se i do
milion dinara! I to je poželjni model koji rusifikovani srpski
nacionalizam nudi. Podaništvo i bespogovorno kvislinštvo prema
diktaturi iz Kremlja i žandarisanje po regionu, uz neprekinuti
narativ o srpskoj ugroženosti svuda tamo gde postoji teritorijalna
pretenzija.
Crna Gora i Bosna i Hercegovina ostaju jezgra velikosrpskog projekta
koji se posle poraza devedesetih i zbunjenosti posle 2000. sada
potpuno reafirmisao, spreman da svoj “magnum crimen“ ponovi. Srpski
nacionalizam nikada neće pristati na ravnopravnost u državama čije
teritorije smatra “svojim“. Ako vlast i popusti, tu je opozicija da
nastavi i pojača. Ako se i opozicija uspava, tu je provincijalna i
do fanatizma zagrižena intelektualna elita kao “ čuvar vatre“.
Sledi godišnjica “Oluje“, neka se pripremi Hrvatska. Posle toga, u
septembru, ide referendum o imenu Makedonije, a nakon toga izbori u
Bosni i Hercegovini. Puno posla za pretenzije Srbije u regionu. Samo
da se srpsko društvo ne posveti sebi. Tada bi videlo užase
najzaostalije ekonomije zapadnog Balkana, najnižeg BDP-a,
najbednijih zarada u regionu, najviše indekse korupcije, najlošije
stanje u medijima, ali i najviše mafijaških obračuna na ulicama.
Zbog toga je uvek lepše gledati “preko plota“ i štititi vaskoliko, a
uvek ugroženo, srpstvo. |
