|
Stara je boljka demokratskih snaga, kako onih levičarske tako i onih
građanske provenijencije, da se nonšalantno odnose prema propagandi
i retorici ekstremne desnice, da ih tretiraju sa potcenjivanjem i
kao nešto što ne zaslužuje ozbiljan odnos i pažnju i što nema
nikakvu šansu da osvoji vlast. Kaucki je, na primer, samo četiri
godine pre osvajanja vlasti od strane Hitlera, tvrdio kako fašizam
nema nikakve šanse da dođe na vlast. Tako se ekstremnoj desnici
otvara prostor za delovanje i osvajanje dominantne pozicije u
zemlji, nakon čega obavezno sledi agresija prema susedima, a kada
demokratske snage to shvate onda je obično kasno.
Osnovni razlog zbog kojeg demokratske snage ne uočavaju na vreme
prave namere i potencijale ekstremne desnice leži u tome što se
demokratsko opredeljenje zasniva, po pravilu, na racionalnom i
argumentovanom pristupu stvarima, a sa tog stanovišta eklektička,
agresivna, histerična i primitivna propaganda ekstremne desnice
izgleda kao obično lupetanje, što ona u suštini i jeste. Ali, stvar
je u tome što se ta propaganda i retorika prosuđuju neadekvatnim
merilima, kao kada bi se dužina merila litrima. Retorika ekstremne
desnice, sa njenim nacionalističkim mitovima, bombastim parolama i
fanatičnim uverenjima usmerena je ka emocijama i drugim iracionalnim
kategorijama i ona se ne može prosuđivati niti pobijati sa
stanovišta legaliteta, ustavnosti, pravnih principa i moralnih
normi, niti sa stanovišta bilo kojeg drugog racionalnog elementa. Sa
njom nije moguća argumentovana diskusija i razložna razmena
mišljenja, odnosno, kako je rekao Radomir Konstantinović, „nema
razgovora sa ludilom“. Za ekstremnu desnicu tipično je gvozdeno
uverenje da mora da postane vlast, a kada se njenoj agresivnosti,
aktivizmu, odlučnosti i bezobzirnosti dodaju mlitavost,
razjedinjenost i neodlučnost demokratskih snaga, onda je krajnji
ishod lako predvideti.
Budući nesposobna da reši bilo koji ozbiljan društveni problem u
sopstvenoj zemlji, ekstremna desnica za glavno područje svog
delovanja uzima spoljnu politiku, naročito odnose sa susednim
narodima i državama. Jedino tu mogu da dođu do punog izražaja njena
agresivnost, nasilje, manipulacija i simuliranje nekakve brige o
narodu. Na tom planu njena omiljena tema i startna osnova za
lansiranje agresivne i patetične retorike jesu navodne teške patnje
sunarodnika koji kao manjina žive u susednim zemljama. Iz te „brige“
za sunarodnike logično sledi zaključak da se njihova prava nikako ne
mogu obezbediti dokle god žive u drugoj državi i da jedino
ujedinjenje sa matičnom državom može garantovati ostvarenje njihovih
ljudskih i nacionalnih prava, što sve u konačnici vodi
teritorijalnim pretenzijama i agresiji na susedne države. Među
brojnim istorijskim primerima koji pokazuju kako je ekstremna
desnica propagandno pripremala i zatim izvodila oružanu agresiju na
druge države mogu se izdvojiti sledeći:
U seriji svojih hipnotičkih nastupa Musolini je 4. juna 1923. godine
u Veneciji održao govor ispunjen zapaljivom antijugoslovenskom
retorikom u kome je rekao: „Misao na braću koja čekaju da se ujedine
sa majkom domovinom nikada nas neće napustiti. Nikada. Ma gde oni
bili.“ Na ove njegove reči okupljena masa je horski uzvratila:
„Živela italijanska Dalmacija“. Naravno, Musolini je održao reč i
pripojio „Velikoj Italiji“ ne samo Dalmaciju sa ostrvima, nego i
Crnu Goru, Albaniju i mnoge druge zemlje sve do Rodosa i Etiopije.
Hitlerove propagandne pripreme za teoritorijalna osvajanja bile su
još preciznije. U skladu sa programom njegove
Nacional-socijalističke nemačke radničke partije, u kome je zapisano
da „svi koji su nemačke krvi, bez obzira da li žive pod danskom,
poljskom, češkom, italijanskom ili francuskom vlašću, moraju biti
ujedinjeni u jednom Nemačkom Rajhu“, Ministarstvo spoljnih poslova
Nemačke izdalo je 28. marta 1938. godine sledeće saopštenje:
„Sudetski Nemci moraju da znaju da iza njih stoji narod od 75
miliona i da dalje ugnjetavanje Sudetskih Nemaca od strane
čehoslovačke vlade neće više biti tolerisano.“
Naravno, već 1. oktobra iste godine započela je okupacija Sudeta a
zatim i cele Čehoslovačke, Poljske, Francuske i čitavog niza drugih
zemalja čak i van granica zamilšljene „Velike Nemačke“.
Istovetna „artiljerijska“ priprema uz pomoć zapaljive propagande i
retorike o „tragičnom“ položaju Srba van Srbije izvršena je uoči
akcije za razbijanje Jugoslavije i za osvajanje teritorija koje bi
ušle u sastav „Velike Srbije“. U Memorandumu SANU zapisano je
sledeće uputstvo:
„Srpska nacija nije dobila pravo na vlastitu državu. Delovi srpskog
naroda... u drugim republikama nemaju prava... da se služe svojim
jezikom i pismom, da se politički i kulturno organizuju.
* * *
Izuzimajući period postojanja NDH, Srbi u Hrvatskoj nikada u
prošlosti nisu bili toliko ugroženi koliko su danas.“
Akcija za oslobađanje „porobljene braće“ nije odmah usledila jer
nije bilo lako razoriti jednu takvu građevinu kao što je bila
Jugoslavija i trebalo je izvršiti brojne psihološke i vojno-tehničke
pripreme, ali kada je to urađeno usledila je silovita vojna agresija
nacional-socijalističkog režima Milošević-Šešelj na Hrvatsku i Bosnu
i Hercegovinu u kojoj je agresor doživeo težak vojni poraz kao što
se to dogodilo i Musoliniju i Hitleru.
Uprkos ovom lošem iskustvu srpska ekstremna desnica nalazi se danas
u novoj propagandnoj ofanzivi sa ciljem da pripremi teren za novu
teritorijalnu ekspanziju. Ovoga puta glavna meta je Crna Gora,
poništavanje njene nezavisnosti i povratak u sastav Srbije. Unutar
srpske ekstremne desnice deluje i fašistička struja prepoznatljiva
po paroli da se nad Srbima u Crnoj Gori vrši „identitetski genocid“,
a ta parola ima za cilj da unapred pripremi moralno opravdanje za
planiranu surovu fizičku likvidaciju vodećih ličnosti Crne Gore. Ta
podla propagandna konstrukcija zasniva se na žalopojkama
Demokratskog fronta da je njegovim pristalicama onemogućen dolazak
na rukovodeće funkcije u javnim ustanovama i državnoj službi.
Istovremeno sa time, ta organizacija javno proklamuje da je njen
cilj uništenje nezavisnosti i antifašizma kao bitnih odrednica
države Crne Gore, hapšenje svih istaknutih članova vladajuće
Demokratske partije socijalista i uspostavljanje četničke hegemonije
u svim sferama društvenog života. Kod takvog stanja stvari,
postavlja se pitanje koja bi to država u svetu postavila na
odgovorne funkcije one koji joj rade o glavi i žele da je unište?
Dakle, priča o nekakvom položaju Srba u Crnoj Gori kao u doba NDH, o
diskriminaciji, tlačenju i „identitetskom genocidu“ nije ništa drugo
do priprema terena za agresivne akcije. A činjenica da su u te
planove uključeni i pojedini članovi vlade Srbije i vodeće ličnosti
nekih elitnih struktura društva (crkva, vojska, SANU) pokazuje da je
u pitanju državni projekat, što baca novo svetlo na pokušaj državnog
udara u Crnoj Gori 16. oktobra 2016.
O ovoj zvaničnoj orijentaciji Srbije najbolje svedoči izjava
ministra spoljnih poslova Dačića, čoveka koji je najpozvaniji da
tumači spoljnopolitički kurs zemlje. U izjavi datoj nakon susreta sa
četničkim vojvodom Andrijom Mandićem, koja se po tonu i rečniku
frapantno podudara sa citiranom izjavom nacističkog Ministarstva
spoljnih poslova od 28. marta 1938. godine, nakon što je istakao da
Srbija i njegova partija sa zabrinutošću gledaju na seriju poteza
zvanične Podgorice u kojima se jasno mogu prepoznati tortura i
diskriminacija nad građanima Srbije u Crnoj Gori, kao i nad Srbima u
toj zemlji, on je otvoreno zapretio:
„Izražavam bojazan da se radi o smišljenom projektu, o mogućoj
organizovanoj političkoj akciji usmerenoj protiv srpskog naroda.
Državljani Srbije trpe maltretiranje od strane crnogorskog sudstva i
tužilaštva, bezrazložno se pritvaraju, neki su godinama u pritvoru,
drugi imaju zabranu izlaska iz Crne Gore, a posebna priča je
diskriminacija nad Srbima iz Crne Gore kojima se pokušavaju
uskratiti sva moguća prava, od zapošljavanja do toga da im se
zabranjuje upotreba srpskog jezika u školama, na udaru se nalazi
sve, progone se politički lideri Srba... Nema primera u Evropi u 21.
veku da je jedan narod u tako lošem položaju kao što su to Srbi u
Crnoj Gori.“
Na kraju, postavlja se pitanje da li, osim genetskih svojstava
ekstremne desnice i njene urođene šovinističke agresivnosti, postoji
još neki razlog za aktuelnu ofanzivu protiv Crne Gore. Ono što odmah
pada u oči jeste da se agresija pojačava kako se približava rasplet
krize oko Kosova, a taj rasplet, kakav god bio, biće doživljen kao
težak nacionalni poraz. U toj situaciji (naravno, pod uslovom da se
zaista želi rasplet krize oko Kosova) potrebno je urgentno pronaći
neku utehu, nešto što će kompenzirati formalni gubitak Kosova i što
se čak, kad se sve sabere, može prikazati kao ukupan dobitak za
Srbiju. O tome svedoči i izjava samog predsednika Srbije da se
rešenje za Kosovo ne može pronaći bez „sveobuhvatnog paketa“, a taj
paket obuhvata sve „srpske zemlje“ u interpretaciji srpskog
nacionalizma.
Ideja jednog dela srpske ekstremne desnice, onog kojeg oličava
Dodik, da se BH entitet pod nazivom Republika srpska pripoji Srbiji
i tako kompenzira gubitak Kosova, čini se da nema većinsku podršku,
iz tri razloga: Pre svega, međunarodna zajednica se oštro
suprotstavlja toj ideji a Srbija nema snage da je na silu sprovede.
Drugo, taj entitet je faktički već postao deo Srbije i mnogo više je
povezan sa njom nego sa svojom matičnom državom, tako da formalno
pripajanje ne bi predstavljalo nikakav dobitak. Konačno, formalno
uključivanje u Srbiju bilo bi izvor mnogih nevolja za samu Srbiju,
što automatski znači da to ne bi bila prava zamena i uteha za
izgubljeno Kosovo. Prava kompenzacija i melem za povređene ekstremno
desničarske snove bio bi povratak Crne Gore u sastav Srbije i
„izlazak Srbije na more“, a za taj dobitak postoji spremnost i
rešenost da se plati bilo koja cena i preduzmu najradikalnije mere.
Dakle, ono što se u vezi s ovim može čuti kod demokratskih snaga,
tj. da se radi o proizvoljnim i neozbiljnim konstrukcijama, o
nevaspitanju pojedinaca, ili o ličnim stavovima koji nemaju veze sa
zvaničnom Srbijom kojoj, navodno, ne odgovara stvaranje novog
kriznog žarišta, te da stoga ekstremnu desnicu ne treba ozbiljno
shvatati, pokazuje da je u pitanju odraz stare boljke demokratije
koja ne ume da se postavi prema neprijateljima demokratije. Takav
nehajan odnos, u trenutku dok vođe ekstremne desnice iz Srbije sve
češće borave u Crnoj Gori i drže ratnohuškačke mitinge (Irinej,
Bećković i dr), kada se umnožavaju provokacije sa podizanjem
spomenika i komemoracijama ratnim zločincima, kada se vrše tajne
vojne pripreme i kada poslanici Demokratskog fronta u Skupštini Crne
Gore otvoreno najavljuju pobunu i građanski rat, sve to postaviće
pitanje odgovornosti i same demokratske javnosti Srbije za buduće
događaje. |
