|
"I u redu je da su na jednoj strani Sonja Biserko, Sava Janjić, Rada
Trajković. Između njih nema nikakve razlike, ali su se zajedno sa
njima našli i oni koji su glumili da su najtvrđi nacionalisti, a
politika im je potpuno ista: da mi na Kosovu i Metohiji nemamo
ništa, da je važno da mi imamo u našim pričama i u našim bajkama."
Ova izjava pripada predsjedniku Srbije Aleksandru Vučiću, a izrečena
je na posljednjoj sjednici Glavnog odbora njegove Srpske napredne
stranke. Za razliku od tih "najtvrđih nacionalista", tri osobe dobro
poznate u javnom životu zbog protivljenja ideji o podjeli Kosova
prozvane su kao narodni i srpski neprijatelji.
"To mi nije prvi put", kaže za "Vreme" Sonja Biserko, predsjednica
Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji. "Helsinški odbor i ja
lično vrlo smo eksponirani po pitanju kosovskog problema, sve vreme
smo prisutni u obe zajednice i dobro su poznati naši stavovi o
tamošnjim prilikama. Uvek smo bili izloženi govoru mržnje ili
kritikama zato što su ti naši stavovi bili konzistentni i, rekla
bih, drugačiji od mnogih."
"VREME": Pitanje, zapravo, glasi kako ste se našli u Vučićevoj
rečenici zajedno sa igumanom Savom Janjićem i Radom Trajković?
SONJA BISERKO: Sava Janjić je izneo stav Srpske pravoslavne crkve
protiv podele, a i Rada Trajković se negativno odredila prema toj
ideji. Ona je, inače, osoba koja vrlo dobro izražava raspoloženje
srpske populacije na Kosovu, pogotovo južno od Ibra. I sve što je
rekla u javnim nastupima – posebno kada je reč o ubistvu Olivera
Ivanovića, ali i unutrašnjem dijalogu – jeste mišljenje većine Srba
u južnom delu Kosova, a i drugde. Dakle, kada je plan o podeli
Kosova propao, morao se naći neki krivac. Ispalo je da smo to nas
troje, ali i institucije – pogotovo Helsinški odbor – koje po tom
pitanju imaju drugačije stavove od vlasti. A rekla bih i zbog toga
što svi mi imamo određenu konotaciju u javnosti.
Da li vas to uznemirava?
Znate šta, isuviše dugo delujem na isti način u ovoj sredini,
isuviše dugo sam zbog toga napadana zajedno sa Helsinškim odborom...
Zato sam, ajde da tako kažem, oguglala na sve te pretnje. One nemaju
nikakvog smisla pošto ovde više niko nikome ne veruje, a tako je i u
celom regionu. Mislim da ni Vučić ne veruje u ono što sam govori.
Ipak, to što je rekao na Glavnom odboru SNS-a predstavlja izvesnu
pretnju. Međutim, posle svih iskustava koje sam stekla – i to kada
su u pitanju sve naše vlasti – ne mogu da se opredelim koliko je ova
pretnja ozbiljna. Nemam više osećaja za to.
A da li imate osjećaj za razloge zbog kojih je predsjedniku Srbije
potrebna ova vrsta retorike i prozivanja konkretnih ljudi?
Mislim da je Vučić uzeo na zub sve ljude sa kritičkim ili drugačijim
mišljenjem od njegovog. A Rada Trajković, Sava Janjić i ja smo u
ovoj situaciji oko podele zauzeli identičan stav protiv nje – ne
ulazeći u to šta ko vidi kao finalno rešenje. Ova vlast nikog nije
ostavila netaknutog. Već šest godina ona razbija sve što je na našoj
društvenoj sceni postojalo: opoziciju koja je uveliko i sama za to
kriva, veliki deo civilnog sektora koji je ostvario značajan
rezultat u našem društvu posle 2000, nezavisna regulatorna tela,
parlament koji je postao besmisleni cirkus... Uglavnom, možemo reći
da sada živimo u jednopartijskom sistemu i to na gori način nego u
bivšoj Jugoslaviji – tada je bilo više pluralizma, kritike i svega
ostalog nego što danas postoji. Pominjanje Rade Trajković, Save
Janjića i mene u Vučićevom govoru na Glavnom odboru Srpske napredne
stranke predstavlja u tom smislu samo politiku kontinuiteta da niko
ovde ne može da se oseća sigurno. Jer, stalna stigmatizacija u
Vučićevoj retorici i, potom, njena ponavljanja kroz tabloide i
određene televizije služe da sa prekine ili obesmisli svaki dijalog
o tome šta je to Srbija i kuda ide. Svi mogući kanali za dijalog su
zatvoreni i to je problem čitavog regiona. Umesto da idemo napred,
svi smo u nekoj vrsti regresije zato što su svi omalovažili drugu
Jugoslaviju i poništili sva njena modernizatorska i emacipatorska
dostignuća. Danas možemo reći da se nalazimo u jednom regresivnom
procesu gde je nacionalizam jedina ideologija.
Zadržimo se još malo na retorici... Zbog čega apostrofiranje vas u
govoru? Helsinški odbor svakako nije politička partija.
Opoziciju Vučićevoj politici danas u Srbiji zapravo čini jedan deo
nevladinih organizacija. One su to izrazile i kroz pismo protiv
podele Kosova upućeno visokoj predstavnici Evropske unije za spoljnu
politiku i bezbednost Federiki Mogerini, a potpisale su ga zajedno
sa nevladinim organizacijama na Kosovu. Ovo pismo je u inostranstvu
vrlo dobro prihvaćeno i često je citirano tokom ovog leta. Jer, iako
je inicijativa o podeli naglo izbila na površinu, ona se "kuvala"
bar dve godine. Beograd je, zapravo, sve vreme tražio partnera u
Tirani i konačno ga našao u albanskom premijeru Ediju Rami. Ti su
dogovori počeli pre dve godine kada je Rama bio u Nišu, ali su ih
tada osujetili Vašington i London. Međutim, kasnije se ideji o
podeli, korekciji granica ili razgraničenju – kako god da se zove –
pridružio i izvestan broj prominentnih ljudi sa Zapada kao što su
Volfgang Petrič koji radi za advokatsku kancelariju koja opet radi
za našu vladu, zatim Toni Bler, bivši američki ambasador u Beogradu
Kameron Manter, Aleks Soros, ali i Ivan Vejvoda, Jelena Milić, Ivan
Krastev... Sva ova imena su skrenula pažnju na projekat podele. To
sada više nije samo dogovaranje između Tačija i Vučića, odnosno
Vučića i Rame, nego ima i jednu novu međunarodnu konotaciju. Naime,
sve doskora nije bilo podrške iz inostranstva za ovaj plan.
Što se to promijenilo u međuvremenu?
Ideja o podeli Kosova dolazi iz Beograda – ona je uvek bila u
opticaju, na stolu ili ispod stola. Sve je zavisilo samo od
međunarodnih okolnosti. A sada, kada se svet našao u turbulenciji sa
svim mogućim neizvesnostima i izazovima, srpska politička elita
računa da će to biti dobro za njene planove. Setite se samo bilbordâ
"Trampe Srbine" kada je izabran sadašnji američki predsednik. Jer,
šta Amerikanci žele? Žele da zatvore što više pitanja kako bi se
mogli fokusirati na Kinu. Ipak, nijedan američki zvaničnik nije
rekao da je za podelu Kosova. Oni kažu: vi se dogovorite, a mi ćemo
posle da vidimo. Očigledno je i da bez Nemačke to pitanje ne može da
se reši. I Vučić otvoreno priznaje da kancelarka Angela Merkel nije
za podelu, ali da će on ipak pokušati da nešto dobije – svi znamo
kako se on javno izražava. Uglavnom, ideja o podeli je kalkulacija
koja se bazira na neizvesnostima u sadašnjem svetu. Ništa se tu još
nije desilo, što ne znači i da neće. Već pomenuti Vofgang Petrič
govori, istina, o pomeranjima granica za par kilometra, ali on je
bio veoma aktivan kada je Kosovo u pitanju i sigurna sam da veoma
dobro zna kakve to može izazvati implikacije po region.
Na što konkretno mislite?
Priča o podeli je uznemirila čitav region, najviše Albance i Srbe na
Kosovu. Mogu vam reći da je Briselski sporazum dao neke dobre
početne rezultate u smislu relaksacije odnosa, prihvatanja kosovskih
dokumenata, povećanja poverenja između dve zajednice i tako dalje.
Sada Srbi južno od Ibra s tom pričom o podeli dospevaju u jednu
potpuno nedefinisanu situaciju. Moram reći da sam boraveći u
Gračanici čula da su mnogi već počeli da stavljaju kuće na prodaju,
muči ih neizvesnost, zabrinuti su šta će biti sa njihovom decom...
Srpska lista, koja je manipulacijama iz Beograda uspostavljena kao
glavna politička snaga Srba na Kosovu, uopšte se ne zalaže za
njihove interese iako imaju značajan uticaj na kosovski parlament.
Vratimo se još malo na Blera, Petriča i druge koji su se, kako ste
rekli, pridružili ideji o podjeli Kosova. Otkud oni?
Svi se sećamo da je mnogo ljudi iz međunarodne zajednice
svojevremeno cirkulisalo po Beogradu; tako smo saznali i da Bler
pruža savetničke usluge srpskoj vladi. U ovom kontekstu je zanimljiv
i EastWest institut koji je izašao sa stavom da treba pokazati
fleksibilnost prema Kosovu, pa Aleks Soros koji je u nekoj šatl
misiji između Vučića, Tačija i Rame... Ipak, koliko mogu da
zaključim, čini mi se da je ta aktivnost trenutno stala, što ne
znači da se neće opet aktivirati. Jer Vučić je odbio da ide u Brisel
i poslao je premijerku Anu Brnabić u Njujork, što pokazuje da
trenutno ne želi da se suočava sa pitanjima o podeli. Mislim da je
ta politika autistična i da nije sposobna da se projektuje kroz
objektivnu situaciju u zemlji, regionu i šire.
U kakvoj je tu – mislim na Srbiju i međunarodnu zajednicu – poziciji
sam Vučić?
Vučić je dobio priliku kakvu nijedan drugi političar u Srbiji nije
imao od 2000; niko osim njega nije imao takvu podršku za rešavanje
ključnih problema uključujući i kosovski. On je prvi koji ima šansu
da izvuče Srbiju iz tog začaranog kruga. Međutim, čini se da za to
Vučiću nedostaje hrabrosti, mada je imao veliku podršku međunarodne
zajednice, pre svega Nemačke i Sjedinjenih Američkih Država.
Očekivalo se mnogo od njega kada je postignut Briselski sporazum,
ali je sve sada stalo.
A u istom kontekstu, kako izgleda položaj Hašima Tačija?
Tači ima veliku opoziciju čak i u svojoj partiji kada je reč o
podeli. A kao drugo, Amerikanci mogu na njega da deluju kako hoće i
kad hoće. Zato je neizvesno gde će se on pozicionirati. Rekla bih da
je trenutno prilično reterirao.
Kako ocjenjujete pregovore koje Vučić i Tači vode pod okriljem
Evropske unije?
Pregovori u Briselu faktički već dve godine ne postoje zato što je
aktiviran ovaj kanal kojim se "ispod" žita razgovara o podeli. To
smo najbolje videli ovog proleća kada smo dobili izveštaje Vejvode,
EastWest instituta, Jelene Milić, pa česte posete Aleksa Sorosa i
slično. A o čemu zapravo razgovaraju Vučić i Tači, to niko ne zna. U
to se uključila i Mogerini zbog svojih ličnih ambicija. Uopšte, kada
izolovano pogledate ovaj dijalog o Kosovu, zaprepastite se koliko je
tu nekompetentnih i amoralnih ljudi koji društveni i nacionalni
interes podređuju svom ličnom interesu. Neodgovornost i nezrelost
tih elita su poražavajuće.
Vučić je u više navrata, uključujući i govor u Kosovskoj Mitrovici,
pozvao na dijalog i pregovore...
Smatram da je u zemlji i inostranstvu pogrešno stavljen fokus na
Slobodana Miloševića u tom govoru iz Kosovske Mitrovice. Jer, Vučić
je u stvari rekao da smo izgubili rat i da će neko u budućnosti
morati to da prizna. On je tu odgovornost, istina, odmakao od sebe
vadeći se konfuznim istupanjem, potpuno pogubnim za atmosferu u
društvu, ali je meni ta poruka bila najznačajnija. Naravno, ovde
moramo voditi računa i o ruskom faktoru – Moskva se mnogo ne
eksponira, ali njoj najviše odgovara zamrznuti konflikt u kome može
delovati na destruktivan način u čitavom regionu. Osim toga,
postavlja se pitanje i kako posle tolikog demoniziranja Albanaca
koje nije počelo danas ili juče nego traje već jako dugo, možemo
govoriti o dijalogu i pregovorima koji bi trebalo da dovedu do
normalizacije odnosa. U tom kontekstu, ključne su retorika
političara i medijska sfera koja mora da teži relaksaciji odnosa i
povratku poverenja. Jer kad toga nema, kako čovek može da veruje u
njihove dobre namere?
Kako vi, u najkraćem, vidite rješenje kosovskog problema?
Najkraće – da Srbija prizna nezavisnost Kosova. Drugo rešenje ne
postoji. Sve ostalo je samo gubljenje vremena. Od 2000. je mnogo
investirano u evropsku opciju regiona i članstvo u NATO-u, a sve je
to bazirano na postojećim granicama. Svaka njihova promena
predstavljala bi rušenje Evrope.
Filip Švarm
Zahvala na direktnom obraćanju
Susreli ste se svojevremeno sa Vučićem. Kako je tekao taj dijalog?
Bila sam u jednoj grupi osoba iz civilnog sektora koja je imala
sastanak sa Aleksandrom Vučićem kada je došao na vlast. Smatrala sam
da na njegov poziv treba da se odazovem jer je to prilika, ako ništa
drugo, da kažem šta mislim. Ja sam tu iznela svoje stavove, odnosno
naše izveštaje na način kakav se inače javno izražavam. Nisam mnogo
govorila o Helsinškom odboru već o situaciji u Srbiji, Kosovu i
brojnim drugim otvorenim pitanjima. Vučić mi je zahvalio na
direktnom obraćanju. |
