|
Ovo što danas vidite, to je srpski put u demokratiju. I u evropske
integracije. Bio je jedan čistiji put, Đinđićev, ali je on prekinut
odmah na početku. Sukob Đinđića i Koštunice nije bio personalni nego
politički, idejni. Pa – pobedio je Koštunica. Sad, posle toliko
godina, Đinđić je mrtav, Koštunica je dugo van politike, ali je
jasno – Koštuničina priča je pobedila. Politika, ciljevi i sredstva,
sve je to bilo ispravno, samo je Milošević to malo loše obavio. A
možda i nije. Tim rečima je Žarko Korać, trenutno samostalni
poslanik u Skupštini Srbije, završio ovaj intervju. A evo kako je
počeo.
Kuda ide Srbija, tj. čemu ovo vodi? Da krenemo od dijagnoze da bismo
videli ima li nam leka.
Srbija je prvi put posle Slobodana Miloševića dobila autoritarnog
lidera. Zoran Đinđić uopšte nije bio autoritaran lider, Koštunica je
bio parcijalno autoritaran, Boris Tadić je govorio autoritarno, ali
on svakako nije sistem vlasti napravio kakav je danas, tako da se ni
za njega ne može reći da je bio autoritaran lider. Ali, između
Miloševića i Vučića paralela je očigledna. Na onim prvim izborima,
devedesete, pored slike svakog kandidata Socijalističke partije
Srbije bila je Miloševićeva slika. To su neki ljudi zaboravili,
mlađi naravno i ne znaju, znači tu su uvek bile dve slike. Kao kapo
di tuti kapi. Danas je u Srpskoj naprednoj stranci isto – ne samo na
državnim nego i na svim lokalnim izborima dominira Vučićeva slika.
Slika lokalnih funkcionera gotovo da i nema, tako da je zapravo još
i gore nego za vreme Miloševića. Vučić to, naravno, ne kaže
izričito, ali nam suštinski jasno poručuje da je u Srbiji došao
trenutak za prosvećeni apsolutizam. A kao što znate, na Balkanu od
prosvećenog apsolutizma ostane samo apsolutizam.
To se očituje u još jednoj stvari. Trenutni predsednik Srbije,
ranije premijer, vrlo često govori o narodu, tj. o njegovoj
nezahvalnosti, o tome da narod njega ne shvata, pa je on onda ljut
na narod i slično. Tako da je Vučić gotovo stigao do onoga što se
zove majestatni plural, gde vladar govori o sebi u množini – “mi”,
misleći na sebe i svoj narod. Ne znam nijednog političara za
poslednjih 27 godina koji je rekao: evo, narod mi ne da, narod me ne
razume. To je inače definicija klasičnog populizma, da između
vladaoca i naroda nema ničega, institucije su nepotrebne.
Druga karakteristika aktuelnog stanja je da se, kao i u Miloševićevo
vreme, opozicija tretira kao izdajnička. I ne samo da je izdajnička
nego i radi za strane službe. To govori visoki funkcioner Službe
državne bezbednosti, koji je, uzgred, poslanik Srpske napredne
stranke u parlamentu, što nisam siguran da je u skladu sa propisima.
I treće, što na neki način proizlazi iz prethodne dve
karakteristike, u ovom trenutku mi imamo nastojanje jedne stranke,
štaviše jednog čoveka, da praktično sve aspekte društvenopolitičkog
života stavi pod svoju kontrolu. Sa medijima je to uglavnom već
urađeno, slično je i sa nezavisnim institucijama, pogledajte šta se
radi sa sudstvom povodom ustavnih promena, gledajte REM koji bi
trebalo da bude sasvim nezavisno telo, a osoba koja govori u ime
REM-a bez ikakvog zazora se ponaša kao politički zastupnik Srpske
napredne stranke. Od institucije do institucije ako idemo, vidi se
kako ih preuzima stranka na vlasti. Ja ne mislim da je to trajno i
da će trajati doveka, ali u ovom trenutku je to strašno gledati.
A kao da mu i međunarodne okolnosti idu naruku?
Nesumnjivo. Evropa se bavi Bregzitom, budžetom Italije, oči sveta su
uperene u Južno kinesko more, Severnu Koreju, ljudi se pitaju šta će
još doneti američko-kineski trgovinski rat, da li je stvarno moguć
sukob NATO i Rusije... Takva situacija može kod Vučića da stvara
osećaj da je njegova politika sedenja na tri ili četiri stolice vrlo
uspešna. U stvari, spoljna politika Aleksandra Vučića liči na
spoljnu politiku Vuka Jeremića. To su Rusija, Evropska unija,
Sjedinjene Američke Države i Kina. Pa ne vidim zašto napadaju Vuka
Jeremića i njegove političke poteze, kad su oni potpuno isti. Ili ih
možda napadaju baš zbog toga.
Da se vratimo na domaći teren. Poslednji put je Vučić rekao da ga
narod ne razume povodom Kosova. Čini se da je ključna dilema sada:
zamrznuti konflikt – biće ili neće biti?
Vučić često govori potpuno protivrečne stvari o raznim temama, ali
hajde da budem dobronameran prema njemu i da kažem šta je u osnovi
njegovih reči. On je, dakle, rekao da je to problem koji moramo da
rešimo jer će nas opterećivati generacijama i da zamrznuti konflikt
nije dobra solucija. On to jeste rekao više puta i ja se s tim
slažem. On je, takođe, pokazao meru političke hrabrosti kad je
otišao u Brisel, seo sa Tačijem i vodio te razgovore. Problem
Mogerinijeve i tih pregovora u celini jeste u tome što ključna
stvar, koja je trebalo da bude nekakav most ka rešenju problema,
zajednica srpskih opština na severu Kosova – a opet, naravno, da bi
se moglo reći da je ta runda kosovskih pregovora završena –
ostavljena je potpuno bez sadržaja. Da stvar bude teža, na Kosovu u
ovom trenutku imamo vrlo nestabilnu vlast i velike sukobe među
političkim liderima Albanaca. To nema veze ni sa Srbijom ni sa
Vučićem. Mislim pre svega na rivalitet Tačija i Haradinaja, a u
poslednje vreme pojavljuje se i predsednik parlamenta Veselji. Zašto
je Tači prihvatio tu ideju o razgraničenju ostaće za mene mala
misterija, ali je to u svakom slučaju naišlo na vrlo negativne
reakcije na Kosovu. U stvari, moram reći da Tači, kao predsednik
Kosova, zapravo nema nikakvu podršku oko te stvari. Verovatno je on
mislio da na taj način u pregovore uvede temu Preševa, Preševske
doline. Što se pokazalo kao slaba računica. Sa druge strane, Vučić
je smatrao da ima jaku kartu u ovim pregovorima zato što je
Haradinajeva vlada zapravo manjinska jer jo Srpska lista daje
većinu. Ona to objektivno i jeste jer je veliko pitanje kako će
posle sledećih izbora izgledati kosovska skupština. Svakako će Albin
Kurti, koji stalno tamo baca suzavac, bolje proći na tim izborima.
Da ne bude nejasno šta zastupa Albin Kurti – on smatra da je Kosovo
de facto nezavisno, da međunarodna zajednica treba da se povuče i da
Kosovo prosto bude ono što on smatra da treba da bude – nezavisna
država, bez tutora. Pretpostavljam da je mnogim Albancima na Kosovu
to primamljiva ideja, posebno mlađim ljudima, koji su uvek
radikalniji nego stariji. Zapadu, međutim, baš zbog toga novi izbori
ne odgovaraju. Tako da su ti pregovori zapeli u jednom vrlo čudnom
trenutku: Albanci ne žele da daju nikakav sadržaj ideji zajednice
srpskih opština, a sa druge strane Vučić ni na koji način nije
nagovestio šta on zapravo tu očekuje. Moj je utisak da sve drugo
proističe iz ovog problema. Svi drugi problemi, kojih nije malo,
zapravo su rešivi, pa i te Gazivode, u okviru nekog šireg ili
sveobuhvatnog sporazuma – ko dobija koliko struje, ko šta
kontroliše, to se sve može rešiti. Postoji ona engleska poslovica:
Gde je volja, tu je i rešenje. I to je tačno.
Šta u tom kontekstu znači činjenica da su sledeće godine izbori za
Evropski parlament?
Plašim se da u Srbiji postoji očekivanje, koje još nije izraženo, da
bi ti izbori mogli da imaju dvostruki značaj za Srbiju. S jedne
strane, to je jači prodor desnih, čak i krajnje desnih stranaka u
parlament, koje ne bi bile tako naklonjene Kosovu. Jer, budimo
realni, danas su desne stranke u Evropi uglavnom antiislamske, ne i
antialbanske, ali im je moguće prodati Kosovo kao islamsku tvorevinu
iako ono to, naravno, nije. Sa druge strane jačanje desnice u
Evropi, što bi svakako usporilo, ako ne i zaustavilo u ovom trenutku
proširenje Evropske unije. I jedno i drugo zapravo odgovara
nacionalistima ovde. Što je po mom mišljenju loše za Srbiju. Zato bi
Srbija morala iskoristiti period do izbora za Evropski parlament da
ipak nađe rešenje za Kosovo. Dakle, ne mislim da ovde vreme radi za
Srbiju i mislim da će posle tih izbora Srbija biti u težem položaju.
Zanimljivo je da opozicija, tačnije njen dobar deo, ako ne i veći,
navija za zamrznuti konflikt i da pokušava da se s Vučićem nadmeće u
patriotizmu upravo na tom kosovskom pitanju.
Najpre treba reći da opozicija, objektivno gledano, nije mogla da
omete nikakvo rešenje, pa se na nju ne može ni svaljivati
odgovornost što do sporazuma, kakvog god, nije došlo. Sa druge
strane, ne vidim kako nerešavanje kosovskog problema može da
odgovara opoziciji. Meni se čini da više odgovara Vučiću jer Vučić u
tom slučaju ispada veliki patriota. Evo, Dačić je to već rekao –
pošto je Dačić najveći cinik i najveći oportunista u srpskoj
politici – “nećemo mi kao banana republika prodati Kosovo, mi smo
moralni ljudi”. Znači, Vučić već stvara rezervnu poziciju. Tako da,
obratno, Vučića treba podržati u pokušajima, navodnim ili stvarnim,
da reši Kosovo zato što je to za njega teže, time bi ga opozicija
praktično dovela u teži položaj. Mada, naravno, ovde ne treba
zaboraviti da neki u opoziciji u Srbiji zapravo i ne žele rešenje
kosovskog problema i zalažu se za zamrznuti konflikt.
Kako u tom kontekstu gledate na ulogu i uticaj Rusije?
Kod nas se stalno pomera u stranu ekstremno ozbiljna tema ruske
propagande u našim vodećim medijima. Rusija je ozbiljno ušla u naše
medije, prilično je jasno meni da je to korupcija, da oni to
plaćaju. Ne radi se o tome da vi citirate Sputnjik ili Russia today.
Legitimno je da se povremeno, pa i često, prenose njihove
informacije i stavovi. Ali ovde postoji tabloid koji dve godine
svakoga dana na naslovnoj strani ima ili Putina ili ogromne uspehe
Rusije, pre svega u sferi naoružanja. Stalno se prikazuje da će, ako
izbije rat, Rusija pobediti istog sekunda iako sam Putin govori
sasvim ispravno – bojim se da u tom ratu niko ne bi preživeo. Mene,
dakle, strašno brine to što je u režimskim medijima tako jak ruski
faktor. To pokazuje sistemsko nastojanje Rusije, koja ovde vodi
grčevitu borbu za stanje svesti u javnom mnjenju. Rusija to radi
sistematski, ona je očigledno uložila pare, ona strateški tu ulazi i
većina tabloida koje kontroliše vlast zapravo su proruski, i to
izrazito proruski.
A državna politika?
Jasno je da Srbija pokušava da na Balkanu učini uslugu Rusiji kad
god može. To je, nažalost, bilo prilično očigledno u slučaju
Makedonije i manje očigledno u pogledu Republike Srpske. U slučaju
Makedonije o tome govori izjava ministra spoljnih poslova Dačića –
koju je kasnije pokušao malo da ublaži – šta on ima da čestita
Grčkoj i Makedoniji na Prespanskom sporazumu. Srbija je umešana u
onaj pokušaj puča, tj. upad u makedonski parlament. Dakle, ima niz
poteza aktuelnih vlasti koji nisu bili prijateljski prema
Makedoniji. A Srbija zapravo ima ogroman interes da Makedonija bude
stabilna. Ako ništa drugo, Srbi žive na nekoliko mesta u Republici
Makedoniji, a posebno u Skopskoj Crnoj Gori, koja je praktično uz
našu granicu.
Kada je reč o Republici Srpskoj, jasno je da je favorit Rusije na
nedavnim izborima tamo bio Dodik, ali se u vezi s tim postavlja
pitanje zašto Vučić nije bio potpuno neutralan u odnosu na tu
izbornu kampanju. Ili zbog čega Mladen Ivanić, Dodikov glavni
protivkandidat za člana predsedništva BiH, nije u najmanju ruku
dobio istu podršku kao Dodik. Šta Srbiju toliko vezuje za Dodika,
sem njegove vile, para i firme. Uzgred, Dodikov sin ima mnogo više
para, vila i poslova u Rusiji.
Da ne zaboravimo Crnu Goru.
Ja nisam sasvim siguran, izabraću najblaže reči, koliko više
sarađuju obaveštajne službe Srbije i Crne Gore. Naravno – opet zato
da se ovi naši ne bi zamerali Rusima. Radi se o onom pokušaju puča
oko izbora. Da bi zadržali prijateljske odnose sa Rusijom, aktuelna
vlast radi u regionu stvari koje će dugoročno štetiti samoj Srbiji.
Srbija se pojavljuje kao instrument Ruskih interesa na Balkanu, a ne
vlastitih. To je za mene duboko zabrinjavajuće. Tako nešto se dosad
nije dešavalo. To nije radila Tadićeva, čak ni Koštuničina vlast,
koja je bila vrlo okrenuta Rusiji, naravno Đinđićeva nikako.
Prilično je jasno da je Dačić eksponent ruskih interesa u našoj
politici, zašto i kako, ne bih znao da odgovorim.
Ovo nas opet vraća na opoziciju. Čini se da ona nije najbolje, ili
uopšte nije, iskoristila to široko polje spoljnopolitičkih odnosa da
se distancira od aktuelne zvanične politike?
Smatram da opozicija uviđa svu pogrešnost takve politike, ali
izbegava da se tu jasno postavi jer smatra da bi time otvorila još
jedan front napada na sebe. Međutim, to je ipak politika kratkog
daha. Naravno da se u politiku ulazi da bi se došlo na vlast jer
kako ćete drugačije realizovati svoje političke i ekonomske ideje.
Ali, to znači da morate imati te ideje, odnosno morate se držati
određenih načela, određenog programa.
Vidim ja i šta se kod drugih dešava, ne krivim ja za sve Srbiju, ali
tvoje je da pružiš ruku. Opozicija treba da preuzme tu politiku. To
ponekad radi Čeda Jovanović, ali on nije u Savezu. Šta, na primer,
sprečava srpsku opoziciju da ode u Skoplje i kaže: evo, došli smo da
vas podržimo, napravili ste istorijski sporazum. Šta ih sprečava da
odu u Crnu Goru i kažu: vi ste ugroženi, stalno vas mediji iz Srbije
napadaju, mi smo protiv toga, došli smo da pružimo podršku, vi ste
demokratski izabrana vlada. Opozicija treba da pruži takvu
alternativu. A ne da neki opozicionari o kosovskom problemu govore
jezikom koji je gori od Vučićevog.
S obzirom na to, vidite li u ovom času na političkoj sceni Srbije
snage koje bi mogle da zaustave te negativne procese, razaranje
institucija i širenje lične vlasti?
U ovom trenutku opozicija je dezorijentisana i razbijena, to je
prilično jasno, i ona ima relativno malu podršku biračkog tela. Ali
ja bih bio vrlo oprezan da sam na vlasti i ne bih precenjivao značaj
te činjenice. Jer, izgleda da u poslednje vreme taj opozicioni Savez
počinje da dobija sve veću podršku. Pre svega zato što je počeo da
putuje po zemlji. Koliko god to izgleda, na ono malo televizija gde
se to prikaže, skromno – oni govore na nekom trgu, skupi se od
nekoliko stotina do nekoliko hiljada ljudi, ja bih ipak bio vrlo
oprezan. Ljudi koji su bili na tom skupu odu kući, pa pričaju svojoj
porodici, komšijama, pričaju na poslu. Ta vrsta putovanja po Srbiji,
razgovora s ljudima, na kraju će dati efekte. Još jedna je stvar
zanimljiva. Oštrica vlasti počinje već gotovo opsesivno da bude
koncentrisana na Dragana Đilasa, koji u tom savezu čak nema ni svoju
stranku. On to praktično vodi, ali u ovom trenutku nije napravio
svoju stranku, tako da u izvesnom smislu zavisi od ostalih. Čini mi
se, međutim, da će to na kraju biti kao u grčkoj tragediji Nemezis –
prst sudbine. Oni tim neprekidnim prozivanjem Đilasa od njega prave
lidera. Ja bih čak rekao da izvorno Dragan Đilas nije politička
ličnost, ali će to postati tako što će režim na kraju, tom
neprekidnom svakodnevnom propagandom, od njega napraviti političkog
lidera.
Tijanić, čovek za sve režime
Čovek koji je osuđen kao ratni zločinac piše iz ćelije memoare, a
ministar odbrane to promoviše. Svako ima pravo da napiše memoare i
da ih objavi, ali kad to promoviše ministar odbrane, to znači da je
iza toga stala država. Ova vlast stalno šalje poruku da je to bio
pravedan rat i onda očekujete dobre odnose sa Bošnjacima, sa
Hrvatima. Kako? Pri tome, i oni imaju svoje usijane glave pre svega
u Hrvatskoj. Tako nećete moći da napravite dobre odnose. Vi ste
zapravo potpuno rehabilitovali Miloševića i njegovu politiku.
Možda je digresija, ali šta mislite o predlogu da Aleksandar Tijanić
dobije ulicu?
Svako ima prava da predloži šta god hoće. Prvo, glavni skandal je
nastao što je UNS ustanovio nagradu za novinarsku hrabrost čoveku
koji je ceo život radio za režim. Ja bih voleo da znam u čemu je
bila Tijanićeva novinarska hrabrost. Vi nazivate nagradu za hrabrost
po čoveku koji je uvek služio nekom režimu. Radio za Karića. Bio
drug Mirjane Marković. Pa bio Koštuničin savetnik i organizovao celu
kampanju protiv Đinđića. Šta je on to hrabro pisao? Što je uvek
pljuvao protivnike gazde za koga je radio? Kažu, on je imao oštro
pero; da, ali on je uvek radio za nekog gazdu koji je bio pri vlasti
ili u vlasti. U čemu je onda oštro pero? Pogledajte biografije.
Nušić je završio na robiji zbog pisanja. Svi srpski pisci kritičari
na kraju su zaglavili neku robiju. I sad vi ovome dajete ulicu. On
je glumio žrtvu, on je to vešto radio, hoće da ga ubiju – kada, ko;
on je drug Jovice Stanišića, da ne pričam s kim je sve on drugovao.
To je skandal. Ali ono što je indikativno jeste da su samo Žene u
crnom protestovale. Nijedno novinarsko udruženje ništa nije reklo.
To isto pokazuje jedan svestan pokušaj rehabilitacije, kao što je
Vučelić urednik Večernjih novosti, pre toga je bio Ratko Dmitrović
ili čovek koji je vodio RTS kao udarnu pesnicu Miloševićeve
propagande; potpuno se rehabilituje ceo Miloševićev personalni
aparat, to je u stvari rehabilitacija Miloševićeve politike. Vi u
stvari potpuno rehabilitujete Miloševićeve godine, jurišnike,
stavove... Priča o Aleksandru Tijaniću je deo toga. |
