|
Kome do sada nije bilo jasno kako se raspala Jugoslavija i zbog čega
su svi odlazili od Srbije, ostavivši je da vegetira kao „reliquiae
reliquiarum” nekadašnje Jugoslavije, mogao je uživo da prati ovih
dana.
Posle odluke crnogorskih državnih organa da ekstremno
nacionalističkim intelektualcima i višegodišnjim diseminatorima
anticrnogorske histerije uskrati gostoprimstvo, Srbija je
proključala „pravedničkim gnevom“.
Odjednom se izbrisala razlika između vlasti i opozicije do tada
zakrvljenih do istrebljenja; preko noći je nestalo razlike između
režimskih i opozicionih medija koji su do tada jedni druge častili
epitetima „besnih pasa“. Kada se dođe do suštine, srbijansko društvo
progovara jednim glasom. To što je reč o četničko-nacionalističkom
glasu ostarelog akademika sa kapom Šerloka Holmsa, manje je važno.
Sve naslovnice beogradskih dnevnika, od kriminalno-fašistoidnih
tabloida do građanski opozicionih, imali su samo jednu stranu. U
suštinu problema niko nije ulazio. Kako i da se dođe do suštine kada
se anticrnogorski rasistički narativ odomaćio, pa ga više niko i ne
primećuje kao problematičan.
Izjednačiti građansku i antifašističku Crnu Goru sa zločinačkom NDH
prošlo je uz benevolentnu reakciju javnosti. Normalizacija fašizma
koju je učinio intelektualno deficitarni crkveni poglavar bila je
veća rehabilitacija ustaštva od bilo čega što smo čuli od hrvatskih
desničara.
Kud lepše progovoriti o Jasenovcu, nego ga uporediti sa Portom
Montenegro. Normalno je postalo izgovarati da Crnogorci nisu
dostojni „nama da čiste cipele“. Veliki deo onoga što su
kontroverzne ličnosti izgovarale o Crnoj Gori, njenoj kulturi,
jeziku, identitetu, istoriji imalo je sva klasična teorijska
obeležja rasizma. Slične elemente rasizma ideologija srpskog
nacionalizma primenjuje još samo prema Albancima.
Takođe, ne skriva se da je cilj nestanak i okupacija države Crne
Gore. Posredi je neugasla teritorijalna pretenzija. I ništa od toga
nije tajna, sve je izgovarano javno, jasno i glasno. I posle
ograničenja prava na ulazak u Crnu Goru, Srbija se nije upitala o
razlozima. Bez moralne dileme se poistovetila, identifikovala i
solidarisala sa anticrnogorskim rasističkim narativom. U Crnoj Gori
bi trebalo da se vodi debata o opravdanosti zabrane ulaska, a u
Srbiji o sadržaju poganih reči onih na koje se zabrana odnosi.
Seća li iko od medija u Srbiji da su i institucije Srbije
svojevremeno proterale crnogorsku ambasadorku Anku Vojvodić?! Ni
jedan medij u Srbiji nije se dosetio da je pre samo nekoliko sedmica
ugledni i umereni kosovski intelektualac i filozof, Škeljzen Malići,
sprečen da uđe u Srbiju.
I dokle će da pretrajava teza o tome kako su nacionalizam, fašizam,
širenje verske rasne i nacionalne mržnje, pozivi na nestanak ili
okupaciju susednih država ‒ pravo na slobodu govora?! Pod izgovorom
borbe za slobodu javne reči, srpski nacionalizam je 70-ih i 80-ih
godina 20. veka otvarao srpsko pitanje, ne kao demokratsko ili
pitanje građanskih prava. Otvarao ga je kao teritorijalno u priprema
za nasilnu promenu granica.
Tako smo došli do rata. Pravo na huškanje je maskirano u navodnu
borbu za slobodu izražavanja. Pokušaj da se ograniči sipanje mržnje
po regionu u Srbiji je stigmatizovano kao verbalni delikt. Od kako
je u Nirnbergu osuđen zloglasni Julijus Štrajher, glavni urednik
„Jurišnika“, koji je držao samo olovku, presedan je napravljen. Reči
ubijaju! One su prethodnica!
I dalje o društvu. Koliko se tačno srpskih i beogradskih
intelektualaca i profesora oglasilo ovim povodom, da posvedoči da
ovo nije haranga protiv intelektualaca iz Srbije, već protiv
desničarskih ekstremista, huškača i diseminatora anticrnogorske
histerije?! Koliko desetina beogradskih intelektualaca, profesora
ili umetnika sa crnogorskim platama i honorarima, sa državnog i
privatnih univerziteta, u svojim mišjim rupama čekaju da prođe
oluja?!
Koliko desetina srpskih i beogradskih članova žirija i dobitnika
nagrada na brojnim crnogorskim festivalima danas ćuti i ne demantuje
da Srbi nisu zabranjeni u Crnoj Gori?! Da li je padalo na pamet
akademicima CANU da se oglase i uđu u polemiku sa brzometno izdatim
saopštenjem SANU u cilju zaštite čoveka koji se zaklinjao da će
nadživeti crnogorsku naciju?!
Naposletku, javnosti ni Srbije, ni Crne Gore i dalje pouzdano ne
znaju postoji li lista nepoželjnih, ko se sve još na njoj nalazi,
koji su kriterijumi primenjeni i da li će zabrana važiti i nakon što
prođe godišnjica Podgoričke skupštine. Verovarno više pitanja nego
što će crnogorske institucije biti u stanju da odgovore. I dok
zvanična Crna Gora okleva, Srbija je jedinstvena, saborna i
moljevićevski homogena.
I neka mi bude oprošteno. U julu 2017. u emisiji Darka Šukovića
rekao sam nešto što su mnogi ocenili kao preterano. „Rusifikovana
Srbija neće ostaviti Crnu Goru na miru. Podizanjem stepena
nacionalizma u Srbiji i rusifikacijom srpskog društva dugoročno se
Crna Gora neće ostaviti na miru.Tu bih ja izgubio svaku iluziju.
Srbija oslonjena na Rusiju, sukobljena sa Evropom i regionom je
Srbija koja će opet posegnuti za BiH i za Crnom Gorom.“
Zbog toga, nema dijaloga sa šovinizmom i fašizmom. Sloboda govora
prestaje tamo gde počinju ratnohuškački narativi sa ciljem da naruše
građanski mir u Crnoj Gori i na Balkanu. |
