|
Za dominantni deo srpske intelektualne, političke i medijske elite –
Kosovo je lažna država, Bosna i Hercegovina je nemoguća, Crna Gora
je nepostojeća, Makedonija na duži rok neodrživa, Hrvatska
zločinačka i na taj način delegitimisana za postojanje. Suštinski
srpski nacionalizam nikada nije pristao na postojanje ovih zemalja
kao suverenih i kao subjekata u međunarodnim odnosima. Jednoglasje i
ideološka unisonost su u Srbiji neporecivi. Značajno više kulturne,
društvene i ideološke pluralnosti bilo je u Srbiji pod komunistima,
nego u vremenu terora dogme o „nacionalnom jedinstvu“, koji je
izrodio sasvim specifičan vid nacionalističkog totalitarnog
pristupa. Iz tih osnova proizašla je i aktuelna kriza višepartizma i
vraćanje Srbije jednopartijskom poretku po ugledu na Rusiju i
nasuprot evropskim uzorima.
Nije novos kada se srpski nacionalizam i njegove ideološke dogme ne
poklapaju sa realnošću, tim gore po nju. Ideologija velikodržavlja,
sa svojim dobro poznatim ciljevima i metodama, neće se upustiti u
preispitivanje. Ne čini to nijedna nacionalistička ideologija, a
posebno ne ova koja je tako duboko zagazila i planetarnu „slavu“
stekla po zavojevačkim ratovima 90-ih godina 20. veka i kolosalnim
zločinima koje je u njima načinila. Uostalom, slavni istoričar Erik
Hobsbaum je napisao da nacionalizam „zahteva isuviše mnogo verovanja
u ono što očigledno nije tačno“. I što je poraz dublji, moralno
posrnuće veće, to je politika poricanja glasnija i više
rasprostranjena.
Duboko potresen postojanjem skoro svih okolnih država i nacija, a
nemoćan da ih vojno zgazi i silom porazi, što je pokušao u ratovima
krajem prošlog veka, srpski nacionalizam danas sve očitije negira
postojanje država i identiteta koji mu nisu po volji. Prema staroj
maksimi, ako dovoljno puta izgovorite laž, možda će postati istina,
ili ako nojevski zabodete glavu u pesak i ne vidite svet (i susede)
oko sebe, oni će prestati da postoje. To neko vreme daje rezultat,
ali samo u okviru u kome takva ideologija ima dominaciju u javnom
diskursu i tamo gde može da se nametne kao neporeciva „istina“.
Problem nastaje kada konzumenti takvih ideoloških „istina“ pogledaju
preko zida u koji su ogradili vlastito društvo i kada počnu da se
suočavaju sa neprijatnom realnošću sa „druge strane“.
„Lažna država“
Godinama unazad omiljeni metod nacionalističke javnosti, medija i
inteligencije u Srbiji je poricanje fakticiteta da postoje i susedne
države. Od 1999. kada je Kosovo de facto prestalo da bude deo
državno-pravnog sistema Srbije, pa preko 2008. i formalnog
proglašenja nezavisnosti, sve do Međunarodnog suda pravde koji je
2010. presudio da je Deklaracija o proglašenju nezavisnosti Kosova u
skladu sa međunarodnim pravom i priznanja preko sto država... U
Srbiji i dalje pretrajava narativ o „lažnoj državi“. Kakvim se sve
bedastoćama, režimski i opozicioni, a sa retkim izuzecima gotovo
jednako nacionalistički, mediji ne služe da poreknu realnost
postojanja najmlađe evropske države. Od geografske karte na
vremenskoj prognozi, koja je od početka ratova 90-ih bila zamišljena
kao „mentalna mapa“ priželjkivane svesrpske države; preko današnjih
uvredljivih epiteta za Kosovo: „lažna“, „nepostojeća“, „nepriznata“
država, „južna srpska pokrajina“, „takozvano Kosovo“, „kriminalna
država“, „teroristička“ itd, iskazivalo se odbacivanje realnosti i
nipodaštavanje susednih država.
Ipak, baš u toj „lažnoj državi“ Kosovo u medijima i parlamentu se
vode ozbiljne rasprave o suštini dijaloga sa Beogradom, dok se u
Srbiji čitaju, neretko i citiraju, prištinski mediji da bi se
politički akteri i javnost obavestili o sadržini pregovora
Vučić-Tači. Već je postalo deo medijskog, društvenog i političkog
mejnstrima da Srbija faktički i na svakom koraku negira i postojanje
države Bosne i Hercegovine. Na Drini se, za dominatni narativ u
Srbiji, nalazi „privremena“ granica sa „drugom srpskom državom“,
kako se najčešće naziva manji bh entitet. Jedina „država“ koju
Srbija priznaje preko Drine je entitet RS, a primera za to je
mnoštvo i oni su svakodnevni.
Trebalo bi se setiti i pokušaja da se utiče na prilike u Makedoniji,
arbitrira u njenim unutrašnjim pitanjima, a posebno bi se mogli
apostrofirati agresivni medijski, obaveštajni i politički udari
svaki put kada bi makedonski susedi pokazali samostalnu volju u
stvarima sa kojima se zvanična Srbija ne slaže. Duh „nečasnog
saveza“ i tajnog sporazuma Milošević-Micotakis o podeli i umorstvu
Makedonije iz 1993. živ je i dalje, samo se savremeni akteri
drugačije kamufliraju. O antihrvatskim ispadima i uvredama raznih
radikalsko-nacionalističkih protagonista režima u Beogradu suvišno
je i pisati. Razlika je u tome, što sa hrvatske strane često stižu
suviše slični odgovori.
Ovih dana je državna, a zakonski nepostojeća, novinska agencija
Tanjug, koja neopravdano nosi časno ime nekadašnje slavne
jugoslovenske novinske agencije, emitovala vest zanimljivog naslova.
Režimski servis za „fake news“ je kao naslov vesti stavio: „Crna
Gora ne postoji, od 2006. postoji Montenegro“. Reč je bila o
stupidnoj izjavi anonimnog i desničarski orijentisanog književnika,
koji deficit talenta, očito, nadoknađuje bombastičnim verbalnim
besmislicama i paradoksima. Ali šta je motivisalo državni
propagandni servis da emituje vest o izjavi koju je pomenuti „pisac“
dao marginalnom četničkom portalu u Crnoj Gori i da navedenu vest
objave najuticajniji mediji u Beogradu?!
Nema drugog objašnjenja, osim najlogičnijeg – tako je lepo zvučalo –
Crna Gora više ne postoji! Taj mrski sused koji je za samo jednu
deceniju od kako je na demokratskom i jedinom liberalnom referendumu
na Balkanu, izglasao nezavisnost i pobegao, kao i svi drugi iz
zajednice sa Srbijom, udvostručio je BDP, višestruko uvećao
investicije, nadmašio i to značajno Srbiju, prvi put u istoriji, u
visini plata i penzija. Privredni rast, strane investicije i stepen
optimizma u Crnoj Gori danas je među najvišima u regionu.
Infrastruktra, putevi, obala, izgled glavnog grada – Podgorice,
unapređeni su do neprepoznatljivosti. Istovremeno se u regionu Crna
Gora posmatra kao ključni agens dobrosusedstva, pacifikacije i
stabilnosti, za razliku od Srbije. Crna Gora je nedavno postala i
29. članica kluba najrazvijenijih država sveta – NATO-a. Ubedljivo
je prva i kada je reč o procesu evropskih integracija na Balkanu.
Ugled koji njen predsednik uživa u regionu i svetu predmet je čežnje
mnogih balkanskih lidera sa pigmejskim sposobnostima.
Nacionalističku Srbiju nesumnjivo iritira i građanski karakter Crne
Gore, istinska nacionalna ravnopravnost, sekularni karakter, kao i
jedini dosledni antifašizam u regionu, bez i jedne kvislinške
zastave i najzad, od decembra, ponosno – spomenik Titu u glavnom
gradu.
Brutalna kampanja
Srbijanska kampanja protiv Crne Gore traje svakodnevno, mesecima.
Nekada je teško napraviti razliku između režima i opozicije, između
naprednjačkih i opozicionih medija. Na vrhuncu brutalne kampanje u
kojoj je pozivano na okupaciju i uništenje Crne Gore, vršena
poređena sa NDH, a kako se približavala stota godišnjica tzv.
Podgoričke skupštine u kojoj je nestala crnogorska država –
četvorica istaknutih negatora Crne Gore i diseminatora
anticrnogorske histerije, proglašeni su za nepoželjne osobe. Bez
ulaženja u suštinu problema i sadržaj rasističkih i anticrnogorskih
narativa, srbijansko društvo je progovorilo jednim glasom.
Televizije – režimske i opozicione kao i dnevni listovi, razlikovali
su se po stilu – sadržaj je bio identičan. Uporište antivučićevskih
analiza – beogradski nedeljnici, takođe, su ove sedmice izašli sa
jedinstvenim stavom. Odakle pravo Crnoj Gori da se ponaša kao
država?! Kada to uradi Srbija, sa mnogo manje razloga ili bez
razloga, recimo Škeljzenu Malićiju nedavno – nema preispitivanja. Na
medijskoj sceni Srbije, čula se samo jedna strana i nije se ulazilo
u suštinu huškačkih poruka koje su svakodnevno pozivale na
okupaciju, nestanak i satiranje južnog suseda.
Ipak u Budvi je 7. novembra 2018. održan skup u čast stote
godišnjice nasilnog nestanka crnogorske države i njene okupacije.
Nacionalističke, šovinističke i ratnohuškačke poruke o zatiranju
Crne Gore, njene vekovne državnosti, identiteta, crkve, jezika i
nacije, mediji u Srbiji prikazali su sa mandarinskom mirnoćom i
ispratili benevolentnim izveštajima kao da je reč o humanitarnoj ili
kulturnoj manifestaciji. Nada, ipak, poslednja umire. Ako se
dovoljan broj puta, pa još i u samoj Crnoj Gori izgovori da će ona
uskoro nestati sa lica zemlja, možda se to i dogodi. Ako se pažljivo
čuju govornici iz Budve – tamo se osporavalo Crnoj Gori: pravo na
državu, na vlastito odlučivanje, na svoju naciju, na jezik, na
crkvu, na kulturu, na identitet, najzad pravo da bude slobodna i
suverena, ako je već sama tako odlučila. Rečju, osporeno joj je
pravo na život. S druge strane, pogledaju li se crnogorski narativi,
oni srpstvu u Crnoj Gori ne osporavaju ništa od toga, osim težnje da
uništi Crnu Goru. I ostaje pitanje, ko je tu, u stvari,
neravnopravan, jer bi srpski nacionalizam sebe smatrao ostvarenim i
„ravnopravnim“ samo ako bi uništio i iskorenio sve crnogorsko, pa
naposletku i samu Crnu Goru. Slično je i sa Bosnom i Hercegovinom.
Za dominantni deo srpske intelektualne, političke i medijske elite –
Kosovo je lažna država, Bosna i Hercegovina je nemoguća, Crna Gora
je nepostojeća, Makedonija na duži rok neodrživa, Hrvatska
zločinačka i na taj način delegitimisana za postojanje. Suštinski
srpski nacionalizam nikada nije pristao na postojanje ovih zemalja
kao suverenih i kao subjekata u međunarodnim odnosima. Jednoglasje i
ideološka unisonost su u Srbiji neporecivi. Značajno više kulturne,
društvene i ideološke pluralnosti bilo je u Srbiji pod komunistima,
nego u vremenu terora dogme o „nacionalnom jedinstvu“, koji je
izrodio sasvim specifičan vid nacionalističkog totalitarnog
pristupa. Iz tih osnova proizašla je i aktuelna kriza višepartizma i
vraćanje Srbije jednopartijskom poretku po ugledu na Rusiju i
nasuprot evropskim uzorima.
Socijalno i idejno nediferencirano srpsko društvo reprodukuje
jednodimenzionalnu političku platformu i autoritarni tip
monopolističke partijske strukture. U takvim okolnostima,
nacionalizam je jedini legitimni ideološki okvir. Sve izvan toga je
izdaja i mora biti u korenu sasečeno. Nedemokratska i antizapadna,
dakle, antievropska Srbija još dugo će biti i pretnja i središni
faktor nestabilnosti za sve postjugoslovenske susede. U nemogućnosti
da se okrene sebi i unutrašnjem razvoju, usmerena ka nerealizovanim
teritorijalnim aspiracijama, produžiće vlastito truljenje, dalje
propadanje i zaostajenje u odnosu na susede. Ipak, osim delova Bosne
i Hercegovine, nikoga drugog neće moći da povuče za sobom. |
