|
Ako nemate nikakvo mišljenje o Josipu Brozu Titu, mora da ste jako
mladi ili da niste odavde; kad kažem „mladi“, mislim na one rođene
bar deceniju nakon njegove smrti; kad kažem „odavde“, mislim na bilo
koji deo zemlje kojom je Tito živ vladao trideset i pet godina, a
onda još desetak godina mrtav komandovao njenoj vojsci, policiji,
politici i svemu drugom. Mi koji nismo tako mladi, a jesmo tako
odavde, o Titu, o njegovoj državi, o njegovoj ideologiji, o njegovoj
epohi, naposletku i o samima sebi unutar njegove države i epohe,
nužno imamo mišljenje, sud, stav; ovo ne znači nužno da o Titu i
koječemu što je u neposrednoj i bitnoj relaciji s njegovim životom i
delom znamo bog zna šta mimo opštih mesta, truizama, popularnih
zabluda i ostalog trunja. Mada nam je, s druge strane,
neprihvatljivo da mogućnost vlastite insuficijentnosti priznamo:
tako dugo natkriljujući naš živote, Tito je postao i ostao opšta
svojina, koju ravopravno dele obožavaoci, negatori i nesvrstani, svi
oni koji bi da se smeste negde između. A o opštoj svojini svi sve
znaju, zar ne? Autor ovog teksta nipošto ni sebe ne izuzima iz tog
društva: i sam rado podležem iluziji kako o Titu „sve važno odavno
znam“.
Čemu, pak, služe knjige? One loše, tome da nas učvrste u našem
ubogom neznanju ili toksičnom poluznanju, da nas ohrabre da
proširimo i produbimo vlastitu beslovesnost, da je nadogradimo na
načine o kojima nismo ništa ni slutili, da sa više samopouzdanja
trućamo besmislice. One dobre, naprotiv, tome da nam pokažu koliko
su naša znanja krhka, a upravo zato da ih učine bar malo solidnijim.
Ako hoćete: da nas poljuljaju, ne bi li nas učvrstile.
Monumentalan biografski poduhvat zagrebačkih istoričara, oca i sina
(a nije kanda ni Sveti duh bio daleko) Slavka i Ive Goldštajna Tito
(srpsko izdanje: Akademska knjiga, Novi Sad 2018), na preko 900
stranica „gustog“ teksta osvetljava sa svih strana ključnu političku
ličnost južnih Slovena u XX veku, prilično uspešno izbegavajući
bezbrojne zamke na putu s Titom kroz hobsbaumovski „kratki XX vek“.
O kojim zamkama govorim? Olake generalizacije, glorifikacije,
demonizacije, ideologizacije, personalizacije, fascinacije,
iritacije, poopštavanja na osnovu anegdotalnosti... samo su neke od
njih.
O Titu je, dakako, napisano bezbroj knjiga. One najtiražnije i
najčitanije po pravilu su i najgore. Za njegovog je života u
„titovini“ naštampano valjda na milione primeraka hagiografskog
smeća koje ga je prikazivalo kao natčoveka i zajedničkog nam sveoca
gromovitog i sveca blaženog; nakon njegove smrti, a osobito nakon
krvavog smaknuća njegove (i moje, i tvoje, čitateljko i čitaoče)
zemlje, ispečatane su nove tone smeća koje je o njemu svedočilo kao
o demonu koji je najradije jeo malu decu (srpsku, hrvatsku, ili već
čiju – o tome nema niti će biti konsenzusa među Demonizatorima) i
iza kojeg je ostala samo pustoš – a ni dok je bio tu ništa mu to što
je radio, moj kume, nije valjalo. Oknjiženo-okuraženi debilitet
zvezdane je trenutke dotakao u svescima koji su i samo Brozovo
postojanje, to jest identitet momka iz Hrvatskog Zagorja koji se
uspeo do globalnog priznanja dovodile u pitanje, buncajući da nam
je, ovako čestitima i naivnima, podvaljen nekakav Poljak, Rus,
Aboridžin ili ko zna šta već, a sve mahom na osnovu tragikomičnog
neznanja (jezičkog i drugog) groteskno loše maskiranog u ozbiljnu
argumentaciju. Knjiga Ive i Slavka Goldštajna nije, dakako, prva
koja se Titom bavi ozbiljno, odgovorno i studiozno, ali jeste među
najboljim i najznačajnijim od te vrste, sinteza bez koje se ubuduće
o Titu i njegovoj zaostavštini neće moći ozbiljno raspravljati. Pri
tome, ova je knjiga, mada napisana uz svu aparaturu koju zahteva i
podrazumeva ozbiljna istoriografija, istovremeno izvedena sa punom
svešću o potrebama i željama čitaoca-uživaoca, a to će reći da je
izvajana stilom pripovednim, prozračnim, savršeno prohodnim, mada
bez žovijalnosti i neprijatnih iskliznuća u suvišno podilaženje
lenjosti uma bilo koje vrste. Ostvariti sve to u isto vreme
najzahtevniji je mogući zadatak; ko ne veruje, neka proba i neka mu
je sa srećom.
Zamašna, po mnogo čemu impresivna no nimalo pompozna, ova
biografija, dakako, prvo prati detinjstvo i mladost Brozovu,
ekspresivno oslikavajući svet u koji je mali Josip bačen, i u kojem
je imao tako malo razloga da se oseća dobro, a tako mnogo motiva da
mu poželi što skoriji kraj. Buntovnik s hajdučko-romantičarskim
osećanjem za socijalnu (ne)pravdu iskristalisaće se s vremenom u
komunistu, tvrdog lenjinistu i staljinistu, nepokolebljivog
boljševika, nikako lišenog doze fanatizma bez koje teško da bi iko
jurišao na naizgled neosvojive tvrđave odvajkadašnjih poredaka,
nazora, ustrojstava, hijerarhija. Odbacivši, s predobrim razlozima,
okove starih vera, zapašće u novo praznoverje, i ispovedaće ga sa
zavidnom gorljivošću, a neće mu biti strano ni da u njeno ime uprlja
ruke, mada ne preko onoga koliko se mora ne bi li se preživelo u tom
surovom svetu. I takav će, prekaljen u ilegali, stati na čelo
jugoslovenske partizanske vojske, grešeći i gubeći, ali učeći i
preživljavajući, sve dok nije zajahao pobednički talas – koji je,
uostalom, dobrano i sukreirao. Malo sreća, malo izuzetnost: nema
drugog, boljeg recepta, neće ga nikada ni biti. I takav će, izašavši
iz „šume“, postati državnik, iznova stvoriti Jugoslaviju na
zdravijim osnovama, uzvisiti je do razina na kojima nikada jedna
tako omalena i sirotinjska zemlja nije bila, ali i – nevoljan ili
nesposoban da prevaziđe svoj ipak skučeni svet ideoloških himera -
propustiti da s njom učini sve ono neophodno da ga ona uistinu i
trajno nadživi. Ali, niko mu, ponajmanje plemenski vračevi svih
fela, nikada neće moći oduzeti, izbrisati, ili barem uprljati
veliki, epohalni antifašistički podvig, a ni makar pokušaj stvaranja
nekog humanijeg socijalizma; „humanijeg“, to zapravo znači
razvodnjenijeg, manje socijalističkog socijalizma (otuda se u njemu
mnogo lakše disalo), što Tito srećom po sve nas nikada nije baš
shvatio... O svemu tome, o svim političkim i drugim uspesima,
lutanjima, greškama, grehovima, postignućima, zabludama,
posrtanjima, blefovima, lucidnostima, ograničenostima – o svim
relevantnim detaljima tog neuporedivog života Goldštajn & Goldštajn
pišu tako da se knjiga čita „trilerski“, kao da već ne znamo „šta je
bilo na kraju“. Uostalom, znamo li?
Nemoguće je i ne treba verovati u ispisivanje istoriografije
savremenosti ili sasvim nedavne, našim životima iskušane prošlosti
bez osvrta na udeo ličnog; čovek je, naposletku, taj koji piše, a to
ne može biti beznačajno jer – a šta je onda uopšte značajno? Slavko
Goldštajn bio je Titov partizan, Ivo je barem dočekao punoletstvo za
Titovog života, beogradska predstavljačica ove knjige Latinka
Perović bila je Titova politička saradnica, a zatim njegova
politička žrtva. U poređenju s tim ozbiljnim i teškim biografskim
nanosima, moja je priča s Titom priča anonimnog, nevoljkog statiste,
nezapamtljivog dečijeg lica iz jednog od bezbrojnih špalira kakvi su
ga dočekivali i ispraćali kuda god bi krenuo, odakle god bi se
vraćao. Za mene je, dakle, Tito kao „stvarna“, fizička ličnost tek
staračka ruka u beloj rukavici koja rutinski, gotovo lenjo odmahuje
kroz prozor maršalski nabudženog mercedesa, dok ja
dvanaestogodišnji, okružen okeanom sličnih, u pionirskoj marami i s
plavom titovkom na glavi, pod nedremanim okom nastavnice mašem
papirnatom crveno-belo-plavom zastavicom s petokrkom zvezdom. Nikada
mi nije bilo stalo do toga da poljubim tu maršalsku ruku koja kao da
je već tada legitimno pripadala nekoj nepovratno minuloj epohi, još
manje da joj predam onu idiotsku štafetu; osim toga, vrlo sam rano
postao svestan da je njena belina daleko od besprekorne, da se tu
dade naći svakojakih nanosa i primesa, uključujući i krv nekih
nedužnih ili ne-tako-krivih; pa opet, baš me je sve ono što će
uslediti dosta godina nakon što tu belu ruku proguta grob, uverilo
da je ona, kako je znala i umela, sačuvala nekolike naše generacije
od onog najgoreg među nama, od nasleđa crne ruke (i crnih šubara,
vaistinu) kod jednih, crne legije kod drugih, i od mnogo čega još sa
Tamne strane. To što su se ove posle vratile i naplatile se s
kamatom, hm... pa ne bih ja to baš njemu stavljao tek tako na raboš;
pre mi deluje kao dokaz da je i ta bela ruka bila samo ruka smrtnika
(a to smo valjda znali, ili nismo?), ali i da joj dugo, dugo nisu
mogli ništa, a onda ni nama s njom, nama na jedan nestvarni trenutak
(od nekoliko decenija) izvedenim na veliki odmor od istorije, pa
onda brutalno vraćenim s te ekskurzije, privedenim pravo u crnu i
crnju stvarnost večito samoobnavljajućeg tribalnog varvarstva. Zato
nam ta ruka danas izgleda beljom nego što je „realno“ bila: zbog
toga što u prokleto ubedljivu realnost crnih legija još crnjih ruku
koje nas dave nismo ni na trenutak mogli niti stigli da posumnjamo. |
