|
Ispostavi li se da premijerka Srbije Ana Brnabić o ekonomiji zna
koliko o ratnim zločnima i da ekonomska pitanja promišlja kao ratne
devedesete, teško toj ekonomiji, teško Srbiji. U prekjuče
objavljenom intervjuu za Dojče vele (Tim Sebastijan, Zona konflikta)
oslikala je sebe kao nadobudnu ignorantkinju nespremnu na reforme u
koje se kune, skloniju šibicarenju nego istinskom ispunjavanju
zahteve EU na putu ka priključenju, nadajući se da će evropski
partneri poput pinkovima i informerima anesteziranog domaćeg
biračkog tela vremenom početi da za istinu uzimaju stotinu puta
izgovorenu laž.
Odgovarajući na pitanja u vezi sa odnosom vlasti Srbije prema
nedavnoj ratnoj prošlosti, premijerkin pristup tokom intervjua bio
je sledeći – pohvaliti se neverovatnom neistinom, zatim izbegavati
odgovore koliko god je moguće i, kad se više nema kud, ponavljati
iznova i iznova neistinu izrečenu na početku.
Šta ste uradili u vezi sa procesuiranjem ratnih zločina? Uradili smo
najviše u regionu. Zaista? Niste imali tužioca za ratne zločine 17
meseci. Pa dobro, posle 17 meseci smo to rešili. I to pokazuje
spremnost da se sudi za ratne zločine? Uradili smo najviše u
regionu. Ali čekajte. Uradili smo najviše u regionu. Zaboga,
pogledajte oko sebe. Uradili smo najviše u regionu. Tako je
odgovarala Ana Brnabić.
Hajde za početak da vidimo pokazatelje tvrdnje da smo uradili
najviše u poređenju sa regionalnim takmacima Hrvatskom i Bosnom i
Hercegovinom. Premijerkina tvrdnja u tom pogledu pada već na prvom
pokazatelju – broju predmeta. Od osnivanja Tužilaštva za ratne
zločine 2003. godine u Srbiji je pokrenuto 67 predmeta protiv 186
potencijalnih ratnih zločinaca. Doda li se tome jedan broj predmeta
za ratne zločine vođenih pred sudovima Srbije opšte nadležnosti (na
muku ih se može nabrati 20), dobijamo kvantitativni prikaz suđenja
za ratne zločine u Srbiji.
Nasuprot tome, stoji Bosna i Hercegovina sa 409 predmeta i 818 lica
optuženih za ratne zločine. Statistika hrvatskog pravosuđa teže je
uhvatljiva, ali izveštaji Državnog odvjetništva (DORH) navode više
od 2.000 optuženih, među kojima je veliki broj onih kojima se sudilo
u odsustvu. Sve i kad bi se oni odbili, Srbija definitivno u
brojkama nije lider u regionu. Da ne govorimo o tome da je od onih
186 optuženih do danas u Srbiji pravosnažno osuđeno njih 63, a
ostali su oslobođeni ili im se još uvek sudi.
Dalje, Srbija nikada nije osudila nijednog oficira vojske i
policije, niti je optužila ijednog više rangiranog vojnog ili
policijskog komandanta. Uz opravdane zamerke koje bi se u vezi sa
istom stvari mogle uputiti Hrvatskoj, stoji podatak da je pred
sudovima te države optuženo i osuđeno bar nekoliko krupnih riba –
Mirko Norac (osuđen), Rahim Ademi (oslobođen), Tomislav Merčep
(osuđen), Branimir Glavaš (suđenje u toku). Čak i tako mršav
rezultat za Srbiju je misaona imenica. O Bosni i Hercegovini da ne
govorimo – teško bi se moglo nazvati manje uspešnim pravosuđe koje
je sudilo ili sudi srednje i visoko rangiranim pripadnicima Armije
BiH (recimo, generalima Sakibu Mahmiljinu i Atifu Dudakoviću),
Hrvatskog vijeća odbrane (primer deset optuženih oficira HOS-a iz
Orašja) i policije i vojske Republike Srpske.
Pritom Srbija sve vreme vrši opstrukciju rada bosansko-hercegovačkog
pravosuđa, pružajući utočište optuženim i osuđenim ratnim
zločincima. Tako, na primer, ratni ministar policije Republike
Srpske Tomislav Kovač i komandant streljačkog 10. diverzantskog
odreda VRS Milorad Pelemiš mirno žive u Srbiji, iako su u BiH
optuženi/osumnjičeni za učešće u srebreničkom genocidu. U Srbiji
penzionerske dane mirno provodi i oficir VRS Novak Đukić, koji je
još 2014. u BiH osuđen na 20 godina zatvora zbog ubistva 71 deteta
prilikom granatiranja Tuzlanske kapije u maju 1995. Tokom žalbenog
procesa u BiH on je pobegao u Srbiju, gde mu je otezanjem procesa
priznavanja presude iz BiH faktički pružena zaštita i omogućeno da
ne služi zatvorsku kaznu. Srbija, lider u regionu.
Sve navedene činjenice premijerka zna ili bi, da se poslužimo
terminologijom iz optužnica za ratne zločine, morala da zna, baš kao
što vrlo dobro zna da su institucije pune potencijalnih ili već
osuđenih ratnih zločinaca, ali se zaklanja iza proceduralnih dimnih
zavesa, navodeći da je, eto, haški osuđenik Vladimir Lazarević
gostujući a ne redovni predavač na Vojnoj akademiji. Aha, onda u
redu, samo se postavlja pitanje da li ga je, kada je vladinim
avionom doleteo iz Haga nakon odslužene kazne, pola državnog vrha
dočekalo kao gostujućeg ili redovnog ratnog zločinca i da li je
njemu i kolegi osuđeniku Nebojši Pavkoviću Vojska Srbije nedavno
objavila knjige kao gostujućim ili redovnim piscima? Da li je
Veselin Šljivančanin redovan ili gostujući učesnik tribina Srpske
napredne stranke i da li je prebijanje aktivistkinja i aktivista
Inicijative mladih za ljudska prava koji su se pobunili protiv
njegovog nastupa u Beškoj bilo redovni ili gostujući čin članova i
simpatizera vladajuće stranke?
Na pitanje zašto se ratni zločinci rehabilituju, premijerka odgovara
besmislicom ranije plasiranom od strane predsednika Srbije i njenog
političkog oca Aleksandra Vučića – Pa šta sad treba, da ih zatočimo
negde, tako da im niko više ne vidi lice? Možete i to, ali za
početak bi bilo dovoljno da ih ne vozate vladinim avionima, ne
gostite po vojnim akademijama, stranačkim tribinama i štandovima
knjiga Ministarstva odbrane.
Na kraju, kada se došlo do Srebrenice, premijerka je, bolje nego
bilo koji podatak o suđenjima za ratne zločine, pokazala lidersko
lice Srbije u odnosu prema prošlosti. Lidersko lice na kojem se
iscrtava negiranje i revidiranje sudski utvrđenih činjenica,
nepoznavanje međunarodnog prava i odanost narativu koji Srbiju drži
ukopanu u devedesetim godinama prošlog veka.
Srebrenica, kaže, po njoj nije genocid. Bio je zločin, ratni zločin,
gnusan zločin, strašan masakr, užasan zločin, pa čak i užasan,
užasan zločin, ali ne i genocid. U tom kreščendu na čijem kraju će
se pre čuti psovka nego prihvatanje nalaza presuda dva međunarodna
suda – sadržan je sav jad odnosa Srbije i njene političke (ne samo
aktuelne) elite prema prošlosti. Okretanje glave od istine i
presuđenih činjenica slika je i prilika odnosa Srbije prema ratovima
devedesetih, a premijerka Brnabić se sada nameće kao njen
glasnogovornik.
Nije, tvrdi ona, genocid ako se ne pobiju žene i deca. Nema veze što
je celokupna srebrenička populacija izbrisana sa područja dotadašnje
zaštićene enklave, nema veze što su muškarci svi do jednog, njih oko
8.000, uhapšeni i u hladnokrvnim egzekucijama ubijeni, što su žene i
deca proterani da se nikada ne vrate, nema veze što je rezultat tog
junačkog poduhvata Ratka Mladića i njegovih vojnika u Srebrenici
vidljiv i danas, nije genocid dok premijerka Srbije ne kaže da
jeste.
Ona ni ne pomišlja da razmisli i progovori o odgovornosti Srbije za
užasan, užasan zločin u Srebrenici, nego još tvrdi da nije počinjen
u ime srpskog naroda. Nego u čije ime? „Poklanjamo srpskom narodu
ovaj grad“, govorio je Ratko Mladić po ulasku u Srebrenicu. „Došlo
je vreme da se posle bune protiv dahija osvetimo Turcima na ovom
prostoru“. Ko smo to mi? Ratko Mladić i njegova družina? Ne, on
govori o nama, o narodu. Ima li on pravo da se zaklanja iza naroda?
Nema, ali hajdemo da mu onda to danas, 23 godine kasnije, kažemo –
počinio si genocid, govorio si da ga činiš u naše ime, država Srbije
je tada stajala iza tebe, danas ne stoji, niti će ikada više stajati
iza ciljeva i postupaka zbog kojih si s pravom završio na doživotnoj
robiji. Ne, biće bolje da se umesto toga jogunimo, negiramo presude
međunarodnih sudova i odbacujemo istinu.
Ratko Mladić i svi oficiri koji su učestvovali u srebreničkom
genocidu bili su na platnom spisku Beograda, a danas su penzioneri
Republike Srbije. O tome premijerka treba da razmisli kada na
pitanja Tima Sebastijana nervozno odmahuje rukom i bez najmanjeg
udubljivanja izuzima Srbiju od odgovornosti za ono što se u julu
1995. godine dogodilo u Srebrenici.
Godinama unazad ratni zločinci se zaklanjaju iza priče da su presude
njima ujedno presude celom narodu, da zaključci o njihovom učešću u
genocidu ceo narod čine genocidnim. Nema genocidnih naroda. Postoji
zločin, međunarodno pravo ga naziva genocidom, skrojen sa namerom da
se nacionalna grupa ili njen deo u potpunosti uništi i postoje
počinioci genocida. Konačno, postoje ljudi koji genocid negiraju i
teško je shvatiti kako je Ana Brnabić sebi dozvolila da se nađe u
toj kategoriji. |
