|
Slučaj je hteo da za manje od mesec dana iz Beograda nestanu dva
važna obeležja Jugoslavije. Oboje najbolji i amblematični u svojoj
profesiji. Oboje simboli vremena i društva koje su svojim radom
obeležili. Ugrađeni u identitetski kôd države koje odavno nema. Za
oboje, iako su dostigli veliku slavu, ugled, prestiž – istorija se,
uglavnom, prekida krajem osamdesetih godina kada je kopnila
Jugoslavija – očito, nezaobilazan kontekst da bi nastalo nešto
veliko i neprolazno. Najpre je 14. oktobra preminula Milena Dravić,
a mesec kasnije, 11. novembra, Boro Krivokapić. Tako su blizu tri
decenije nakon nestanka druge Jugoslavije otišli i njeni najbolji
svedoci – najveća glumica i najslavniji novinar.
Inspirativni sagovornici Bora Krivokapića, Danilo Kiš i Mira
Trailović, ostali su istorijski povezani i slavnim piščevim
stihovima na vest o odlasku legendarne rediteljke i teatrološkinje:
„Kakav dobro obavljen posao, Smrti, kakav uspeh, srušiti takvu
tvrđavu!“ Boro Krivokapić je bio tvrđava, ali i orijentir, svetionik
u smutnim vremenima. Okvir u kome on misli, piše i deluje bila je
Jugoslavija. Rođen je u Puli 1949. godine. Školovao se u Risnu,
Kotoru i Beogradu. U jugoslovensko novinarstvo ušao je na velika
vrata, na izmaku burne 1968. kao član redakcije i komentator
prestižnog „Studenta“, središneg lista pobunjene studentske omladine
i disidentskih profesora. Vrlo brzo, 1970. redakcija će biti
zamenjena manje revolucionarnom, ali sebe neće videti kao žrtvu
režima. „Dobro je da se mladi ljudi mijenjaju“, reći će mnogo
kasnije. Tokom 1971. i 1972. bio je kolumnist podgoričke „Pobjede“,
koja je kao jedini dnevni list izlazila u Titogradu. Iz „Pobjede“ je
bio izbačen 1972. pod optužbom za „anarholiberalizam“. Bilo je to
doba lova na veštice u Jugoslaviji i konzervativnog zaokreta
jugoslovenskog predsednika Tita, u vreme smene Nikezićevih liberala
u Srbiji. I dok su u drugim republikama padali šefovi partija, u
Crnoj Gori je karijerom platio dvadesettrogodišnji novinar. Bio je
zahvalan zbog izbacivanja iz „Pobjede“, jer je otišao u Beograd.
Mnogo kasnije, u suverenoj Crnoj Gori, vratiće se „Pobjedi“ za koju
je povremeno pisao. Ostaće upamćen njegov feljton iz 2016: politički
obračun i lični razlaz sa tadašnjim predsednikom skupštine Crne Gore
– „Što to huči Sutjeska. Zbogom Predsjedniče!“
Od 1974. do 1980. u Beogradu radi kao ugovorni pisac NIN-a,
najuglednijeg jugoslovenskog nedeljnika i njuzmagazina u
Jugoslaviji. Mladog i pismenog, ali i samouverenog Crnogorca doveo
je u NIN i dao mu šansu kao dvadesetpetogodišnjaku, slavni glavni
urednik, Dragan Marković. Ponuđenu priliku, Boro Krivokapić je
iskoristio na najbolji način. Od intervjua je napravio autorski
tekst, čime je značajno inovirao i samo poimanje toga žanra u
jugoslovenskom novinarstvu. Niko pre njega nije tako razgovarao sa
svojim sagovornicima. Sa manje ili više uspeha, mnogi će pokušati da
podražavaju taj model. Ali dubina misli i njegova pripremljenost za
razgovor bili su neponovljivi. NIN je bio dobar okvir za tu vrstu
novinarstva, negovao je visoke profesionalne standarde, uticaj mu je
bio ogroman, a tiraž na vrhuncu dosezao i 180.000 prodatih
primeraka. Krivokapićeve analize i kolumne objavljivane su sa slikom
i potpisom u vrhu strane. U to vreme – najviši novinarski standard i
uvažavanje autora.
U periodu od 1980. do 1982. Boro Krivokapić je iskusio i
televizijsko novinarstvo. Serijal „Teleskopija“, koji je pokrenuo
legendarni Dragan Babić, trebalo je da se ugasi kada je autor otišao
u Sjedinjene Države. Smatralo se da će prestižna emisija Televizije
Beograd biti skinuta sa programa, jer za njenog autora nije bilo
zamene. Međutim, izbor je pao na Bora Krivokapića, koji nije samo
sačuvao cenjenu televizijsku formu i ponos beogradske televizije,
već je i podigao lestvicu njenog kvaliteta. Do danas su ostali
upamćeni antologijski razgovori sa Danilom Kišom ili Vasom
Čubrilovićem. Hiljade pregleda na savremenim platformama govore da
su ti intervjui prošli test vremena. Pohvalno je što se današnja
RTS, kao naslednik nekadašnje TV Beograd, setila svoga jednog od
najcenjenijih autora i emitovala u znak sećanja na Bora Krivokapića
njegov razgovor sa akademikom Vasom Čubrilovićem. Boro je voleo taj
razgovor i sa radošću ga se sećao i prepričavao. Samouverena
novinarska zvezda Jugoslavije nosila se sa sujetom i istorijskim
bagažom prgavog i svojeglavog istoričara, učesnika u Sarajevskom
atentatu, koji je bistrog uma i velike energije stigao do polovine
devete decenije života.
U to vreme dolazi vrhunac karijere. Ovenčan televizijskom slavom,
prestižom NIN-ovog pisca neponovljivog stila, već autor vrednih
knjiga – dobiće 1982. nagradu za najboljeg jugoslovenskog novinara u
izboru uglednog zagrebačkog „Starta“. Govoriće kasnije da je tada
trebalo da napusti novinarstvo. Legenda kaže da je Boro Krivokapić u
to vreme diktirao modne trendove u Beogradu. Odevni predmeti, kao i
prepoznatljive bele espadrile, bile su onovremeni must have, jer ih
je on nosio. Legenda kaže, teško ju je proveriti, da je bio
najplaćeniji jugoslovenski novinar svih vremena. Boemski život
Beograda nezamisliv je u to vreme bez Bora Krivokapića. Omiljena
destinacija – Klub književnika, Francuska 7. Nekomunista u vreme
poslednjih generacija komunista, insistirao je na pluralnosti,
zalagao se neodustajno za življenje sa razlikama i protivio se svim
pokušajima da se razlike među ljudima i u mišljenju nasilno
poništavaju ili kamufliraju.
U to vreme već je izašla (1980) knjiga, „Treba li spaliti Kiša“, u
izdanju zagrebačkog „Globusa“ koji je važio za najprestižnijeg
jugoslovenskog izdavača. Polemika povodom romana Danila Kiša,
„Grobnica za Borisa Davidoviča“, pokrenula je mnoge duhove.
Krivokapićeva knjiga do danas je najbolje svedočanstvo o najvećoj
književnoj polemici u drugoj Jugoslaviji. Dve godine kasnije, 1982.
izlazi i knjiga, „Pitao sam Krležu“. Miroslava Krležu, Krivokapić je
upoznao 1973. sa namerom da uradi intervju. Posrednik je bio pisac
Predrag Matvejević. Međutim, Krleža nije pristao na intervju, ali je
pristao na razgovor, koji će se pretvoriti u razgovore. „S Krležinog
gledišta, to verovatno znači mnogo više; iz mog profesionalnog ugla
‒ znatno manje. Dobio sam više nego što sam tražio i manje nego što
sam hteo”, napisao je Boro Krivokapić. Mladi novinar odlazio je kod
starog pisca trinaest puta, narednih osam godina. Tokom tih susreta
teme su bile različite: Jugoslavija, Tito, Đilas, KPJ, Drugi svetski
rat, književni sukob na levici, intelektualni angažman,
disidentstvo, nacionalizam, Deklaracija o hrvatskom jeziku,
Kominterna, NDH, do egzistencijalnih pitanja čoveka... Pismeno
uobličen tekst, osobeni stil, intrigantna koncepcija, sposobnost da
se interpretira veliki Krleža, ali i mladalačka drskost da mu se
postave pitanja koja drugi nisu smeli ili hteli, napravila je od
knjige bestseler koji je prodat u preko 100.000 primeraka.
Objavio je i knjige: “Umorna levica” (Beograd, 1985); “Dahauski
procesi” (Beograd, 1986); “Jugoslavija i komunisti” (Beograd, 1988);
“Lirska zver ili Bulatović” (Beograd, 1994); “Bes/konačni Tito”
(Beograd, 2006); “Crnogorski grobari svoga djela” (Podgorica, 2010).
U rukopisu su ostale, još neobjavljene, knjige o Milovanu Đilasu i
Milošu Crnjanskom. Knjigu je smatrao vrhuncem čovekove intelektualne
realizacije i artikulacije.
Najvrednijim istorijskim ostvarenjem naroda na ovim prostorima, Boro
Krivokapić je smatrao Jugoslaviju. “Ja sam bio i ostao prije svega
Jugosloven”, neretko je ponavljao. Čitav njegov intelektualni,
novinarski, spisateljski rad bio je usmeren ka tome da objasni
jugoslovensku državu, društvo, kulturu. Nakon njenog raspada, bez
dileme će reći: „To što nema Jugoslavije, to je tragedija
nesagledivih razmjera.“ Nije prihvatao banalnu jugonostalgiju, kao
što nije imao iluziju da pod ovakvim okolnostima nije bilo moguće
obnoviti Jugoslaviju. Južnoslovenski narodi, smatrao je, počinili su
„fatalnu grešku“ i „kolektivno samoubistvo“ razaranjem Jugoslavije,
za koje, nije imao dilema, primarnu odgovornost ima domaći faktor.
„Jugoslavija je poražena iznutra“, često je citirao reči istoričarke
Latinke Perović.
Posmatrao je jugoslovensku državu kao neponovljiv emancipatorski
podvig svih njenih naroda, jer je istorija južnoslovenskih naroda,
pre Jugoslavije, hiljadugodišnja „istorija ropstva“. Svi ti narodi,
govorio je, jednom u istoriji, sakupili su „svoju zapretenu snagu i
zahvaljujući antifašističkom pokretu Titovih partizana stvorili čudo
od države“. Jugoslavija za Krivokapića nije samo država, ona je
„kulturni podvig njenih naroda“. Osim emancipatorskih dometa,
smatrao je Jugoslaviju i prosvetitetljskim projektom zapadne
političke ideje, najupornje rušene i osporavane sa Istoka, tvrdio
je, nasuprot nametnutim teorijama zavere ovdašnjih nacionalističkih
propagatora. „Jugoslavija je bila moj okvir, moja istinska
domovina“; razumljivo, jer su upravo društvena pluralnost i kulturna
raznolikost jugoslovenske države ostavljale dovoljno širok prostor
za njegovu misaonu i istraživačku delatnost. Jugoslovenstvo Bora
Krivokapića nije bilo ni usko nacionalno ni limitirajuće, ono je
bilo širok kulturno-prosvetiteljski i društveno-identitetski okvir,
jer su za njega kao kosmopolitu, kako je sam rekao, „kultura i ideja
ispred nacije“.
Osim Kiša i posebno Krleže, još jedan teško dostupni intelektualni
Lovćen Jugoslavije i u njenim temeljima – Koča Popović, bio je među
sagovornicima Bora Krivokapića, iako klasični intervju nikada nisu
uradili. Definisao ga je: „Jugosloven, ne po cenu Srbina i Srbije,
već po meri – čoveka.“ O Srbiji posle Jugoslavije i odnosu prema
njenim herojima, napisaće: „Zemlja i ljudi koji se ne ponose
ličnostima kao Koča Popović, kad-tad će morati da se zastide – sebe.
I ne bez najviše cene u – generacijama.“ Ne slučajno, dolazak
Slobodana Miloševića na vlast, Boro Krivokapić je tumačio kao
„prosovjetsko/ruski udarni deo i zalog JNA“ koja je time ispravila
„brionsku grešku“ iz 1966. kada nije „prirodno“ podržala Aleksandra
Rankovića. Odlazak Koče Popovića (1972) kao i srpskih liberala,
interpretirao je rečenicom Veselina Đuranovića – „Titova kobna
greška“. Ostavke Marka Nikezića i Latinke Perović, Krivokapić
tumači: „Srbiji i Jugoslaviji teške kao olovo (i topovsko!).“
Smatrao je smenu srpskih liberala nepopravljivim padom Srbije,
Jugoslavije, svih – pa i samog Tita koji je taj potez iznudio.
Antikomuniste je Boro Krivokapić smatrao gorim od komunista.
Odbacivao je vulgarni antikomunizam i teze o represiji za vreme
socijalističke Jugoslavije. Kao dokaz je navodio da se padom
komunizma u Jugoslaviji nisu otvorile ladice i iz njih pojavili
genijalni rukopisi, umetnička dela – bilo šta. Naprotiv! Sve što je
vredelo u Jugoslaviji je bilo objavljeno, pisao je.
Često se sećao reči Milovana Đilasa, „kamenovanog Đilasa“, kako je
govorio, koji je posle devet godina u tamnicama Titove Jugoslavije,
na kraju, ipak, rekao da su „komunisti bili najbolji deo naroda“.
Samog Đilasa visoko je cenio, ističući da je bio „prvi komunistički
disident u istoriji“ i „najveći Crnogorac 20. vijeka“. Paradoksom i
važnom činjenicom u istoriji jugoslovenskih naroda, Boro Krivokapić
je smatrao to što je upravo „titoizam“ bio „najprosperitetniji
period u celokupnoj hiljadugodišnjoj i duže istoriji svih
južnoslovenskih naroda i narodnosti“. Takvih „naroda i narodnosti“,
kako je pisao, nema nigde na svetu, „da je najbolji period u
istoriji – komunizam!“ Titov „prosvećeni apsolutizam“, uzimajući u
obzir alternativu – nacionalističke metode noža i kame, dejstvujuće
i pre i posle Tita – interpretirao je kao „iznuđeno sredstvo
obuzdavanja“ vlastitih gluposti jugoslovenskih naroda. Zalagao se za
kritičko preispitivanje fenomena Tito i kao „agensa modernizacije“,
a žestoko protivio apriornoj negaciji, koja je bila novi vid
nekritičnosti prema Titu, ovoga puta s antikomunističkih pozicija.
Ključno mu je zamerao što nije razlikovao ličnu vlast od države, a
posebno, odsustvo distinkcije između države i društva. Ipak,
„titoizam je bar čuvao, čak stimulisao iluziju – promene. Pa, i
otpora. Smisla. A tamo je i energija – stvaranja“, pisao je
Krivokapić. Posle Jugoslavije i „titoizma“ – samo besmisao. Banalni
nacionalizam, mržnja i siromaštvo – duhovno i materijalno. Najgore
kod jugoslovenskih komunista, smatrao je to što „nisu najgori“,
pisao je, uz čuvenu rečenicu: „Kakvo li je tek – ovo, kad je
neoborivi alibi za – ono!“
Središnim protivnikom svojim i Jugoslavije držao je nacionalizam,
odbacujući ideje o mogućnosti njegove demokratske reprezentacije –
smatrao ga je „isključivo autoritarnim“. I nacionalistima i
nenacionalistima, svima koji umeju (i hoće) da misle, ostavio je
Boro Krivokapić tri važne maksime u borbi protiv istorijskog
revizionizma i rehabilitacije zločina kao središnih u
nacionalističkoj politici sećanja:
1. Nema građanskog rata u prisustvu – okupatora (1941-45)
2. Nema građanskog rata protiv – drugih naroda (1991-95; 98/99)
3. Međunacionalni/državni rat ne može biti ‒ građanski (osim,
eventualno, po formi).“
Bez milosti je žigosao nacionalističke revizionizme, srpski
ponajpre. „Demonstrativno se odreći i kompromitovati sopstveni
antifašistički doprinos i žrtvu – a zarad čega: istorijske
otuđenosti i trajnog poraza – kolektivni je skandal i senzacionalno
buncanje koje se nemaju ni čime – meriti.“
Nije video nadu u Srbiji, smatrao je prevelikom da bi se
demokratizovala, ovakva autokratska i velikosrpska – biće stalna
pretnja čitavom regionu. Video je kao „četničko-informbirovsku“ i
„međunarodno poraženu i osramoćenu“. Pomognuta od Rusije, jer
„Rusija je agregat velikosrpstva“, Srbija je odbijala suočavanje s
prošlošću, koje je bez zazora nazivao „denacifikacijom“. Balkanska
„demonska replika Rusije“, smatrao je, hrlila je u „naknadni zločin“
u identifikaciju sa zločinima. I kada je to rekao 2015. moglo se
učiniti kao hiperbola. Tri godine kasnije – samo kao precizna
anticipacija. Nije moglo biti mira i pomirenja na Balkanu bez
utvrđivanja karaktera „srpskih agresorskih ratova“, kako je pisao,
posebno jer se „dželati promiču u – žrtve“. Uočavao je i paradoks,
ne samo srpski, „što veća gomila zločina, to manje – stida“. Čak ni
„planina istorijskog beščašća nije razlog za – triježnjenje“ Srbije.
Takvo velikosrpstvo Srbije i „radijaciju Rusije“, smatrao je
ključnim faktorima razaranja Jugoslavije. Patio je za jugoslovenskim
i kosmopolitskim Beogradom, gradom svojih sagovornika o kojima su
ostala svedočanstva u njegovim knjigama. Sa Jugoslavijom, nestalo je
i takvog Beograda. Crnoj Gori je poručivao i savetovao jednostavnu
formulu za kompleksne odnose sa severnim susedom: „Sa demokratskom
Srbijom najbliskije i najbratskije... a protiv velike Srbije svim
silama.“
Boro Krivokapić bio je Crnogorac, isticao je da je poreklom iz Cuca
u Katunskoj nahiji. Ipak, Crnu Goru nije štedeo ni najmanje.
Misaono, mentalno i emotivno silno se trošio u naporima da je učini
boljim društvom i održivijom zajednicom. Sve naznake koje je davao
bile su na tragu jugoslovenskih iskustava. Crna Gora je bila za
njega samo jedna – Trinaestojulska i antifašistička. Radovao se
njenim različitostima i pluralnosti. Upozoravao je da „jedinstvo“
Crne Gore može da se postigne samo na platformi nacionalističke
homogenizacije „Žute grede“. Beskompromisan je bio u kritici
iracionalnosti i megalomanije: „Crnogorci su u 20. vijeku uznijeli
još jednu specifičnu osobinu: da u svakoj generaciji herojski
„oslobode“ bar po jedan grad najtipičnije – crnogorski (1913 –
Skadar; 1945 – Trst; 1991 – Cavtat, via Dubrovnik).“ Ponosio se
činjenicom da je jedina država na Balkanu u kojoj se ne vijore
nacionalistički barjaci kolaboracije. Žestoko se protivio svakoj
naznaci da bi kvisling bilo koje nacije mogao postati nacionalni
heroj.
Nije trpeo ni jedan, pa ni „pigmejski“ crnogorski nacionalizam, kako
ga je nazivao. Lavovski se zalagao za punu nacionalnu ravnopravnost
svih u Crnoj Gori, čiji je inkluzivni građansko-državni identitet
morao biti dovoljno širok okvir za sve njene narode i građane. Bio
je 2006. na čelu medijskog pula Bloka za suverenu Crnu Goru i ne
samo sa tog mesta dao veliki doprinos obnovi crnogorske državnosti.
Pristupanje NATO-u i zapadnom civilizacijskom krugu držao je uslovom
i garancijom održivosti Crne Gore. Iznad svega, isticao je Mila
Đukanovića, kako je govorio, istorijskog lidera Crne Gore, čije
najvažnije delo je međunarodno priznata država i prozapadna
orijentacija. Smatrao ga je kreatorom strategije o ekonomskoj
samoodrživosti Crne Gore, koja će omogućiti ostvarenje državne
nezavisnosti. Isticao je neretko da će na probirljivom situ
istorije, iz Crne Gore zasigurno ostati sedam vladara iz dinastije
Petrović-Njegoš, Milovan Đilas i Milo Đukanović. Do poslednjeg dana
smatrao ga je „faktorom konstitucije Crne Gore“, neuporedivim
gorostasom po talentu i sposobnostima, nezamenjivim zalogom opstanka
i države i modernih vrednosti na kojima je utemeljena.
Postoji legenda o Humboltovom papagaju. Slavni istraživač Aleksandar
fon Humbolt (1769‒1859) je na istraživanju Latinske Amerike početkom
19. veka u venecuelanskim džunglama naišao na papagaje koji govore.
U plemenu koje je istraživao, jedan papagaj se veoma razlikovao po
jeziku kojim „govori“. Ispostaviće se da je pripadao susednom
plemenu koje je istrebljeno u ratu. Protivničko pleme nije poštedelo
ni jednog stanovnika i papagaj je bio jedino živo biće koje je
„govorilo“ jezikom nestalog plamena i svedočio o jednoj izumrloj
zajednici. Boro Krivokapić mi se uvek činio kao taj Humboltov
papagaj koji govori o jednoj zemlji ‒ Jugoslaviji ‒ njenom društvu,
vrednostima, politici, kulturi, žurnalizmu, istoriji onako kako se
više ne govori i jezikom koji odavno ne postoji. Preko 150 intervjua
sa vodećim ljudima jugoslovenske istorije, politike, kulture, nauke,
kao i knjige koje su iza njega ostale, neke još neobjavljene, pisane
su na jeziku kojim se govorilo i mislilo u Jugoslaviji, svedočeći da
je na ovim prostorima postojalo jedno humano društvo koje je
zasluživalo ugled u čitavom svetu, društvo zasnovano na vrednostima
socijalne pravde, solidarnosti i antifašizma, zajednica u kojoj
krvožedna zver nacionalizma nije hranjena ljudskim mesom svakih
nekoliko godina.
Najzad, postojala je zajednica u kojoj je kulturna, društvena,
nacionalna i svaka druga pluralnost mogla da garantuje ljudsko
dostojanstvo i intelektualni integritet na mnogo uspešniji način od
bilo čega u istoriji ovih prostora i pre i posle Jugoslavije. Boro
Krivokapić, poslednji veliki Jugosloven, preselio se u istoriju, u
besmrtni jugoslovenski panteon 20. veka, da odatle svedoči o
emancipatorskoj i prosvetiteljskoj zajednici južnoslovenskih naroda
koju je svojim pisanim delom ovekovečio, razumeo i pismenima –
objasnio.
P.S.
Oglasila se i medijska mafija (na crnogorskom: fukara). Nezabeleženi
napad na čoveka koji više ne može da se brani, srušio je sve
civilizacijske norme u crnogorskom društvu i dao još jedan doprinos
u pokušaju njegove varvarizacije. Znaju oni šta su odlaskom Bora
Krivokapića dobili. Kao što Crna Gora, načinom na koji se od njega
oprostila, zna šta je izgubila. I neka bude jasno – o Boru
Krivokapiću i njegovoj ulozi u jugoslovenskoj i novijoj crnogorskoj
istoriji, sudiće istoričari – ne goveda! |
