|
Brojne stručne analize upozoravaju na to da se svi glavni globalni
indikatori mira i bezbednosti kreću u negativnom smeru. Na delu je
povratak velikih sila strateškom nadmetanju i njihov sve izrazitiji
fokus na usko definisane nacionalne ciljeve (posebno nakon izbora
Donalda Trampa za predsednika SAD), stagnacija međunarodne saradnje
i erozija uloge međunarodnih institucija. Sve to bez perspektive
obnavljanja strateškog dijaloga i saradnje.
Nacionalizam i populizam uzeli su maha nakon finansijske krize 2008,
kao reakcija na sve veću nejednakost, gubitak radnih mesta, sve
većeg priliva migranata i izbeglica, kao i jačanje društvenih mreža
koje šire mržnju.
Međunardni liberalni poredak sve više slabi. Taj proces tekao je
postepeno na šta nisu blagovremeno reagovale relevantne institucije,
poput EU, recimo, sve dok proces nije postao očigledan. To ipak ne
znači da bi ishod trebalo da bude katastrofičan, pogotovo ako se
preduprede neki trendovi. To, međutim, podrazumeva tome dorasle
državnike i diplomate, kao i efikasne akcije i strategije.
Balkan, nažalost, više nije prioritet bilo kog aktera koji se
nadmeće u aktuelnom geostrateškom metežu, osim kad je reč o
odmeravanju snaga. Ovako složen međunarodni i regionalni kontekst
pogoduje raznim aspiracijama i geostrateškim promišljanjima. Zbog
toga su na delu lokalni scenariji na istim premisama na koijma su
počivali devedestih godina prošlog veka. Ti scenariji ugrožvaju
ionako fragilne, nekonsolidovane države kao što su Bosna,
Makedonija, Kosovo, donekle i Crna Gora.
Srbija je imala pretenzije na Bosnu i na Jadran tokom čitavog XX
veka. Aktuelne elite procenjuju da je međunarodni kontekst povoljan
za realizaciju tih aspiracija. To se oslanja na tezu da su
avnojevske granice komunističke i da one više nisu legitimne. Ruski
komentatori imaju običaj da naglase kako granice na Balkanu nisu
definitivne i da Rusija treba da ima udela u njihovom konačnom
zaokruživanju.
Najpoznatiji među njima je svakako Aleksandar Dugin, ruski filozof i
jedan od najbliskijih savetnika Vladimira Putina, koji je zagovornik
pravoslavnog saveza. On se zalaže za „novi geopolitički poredak“ na
Balkanu, polazeći od premise da čitav prostor predstvalja složen
konfiguracijski projekat opšteslovenske juzne federacije koju čine
Srbija,Bugarska, Makedonija, Crna Gora i Srpska Bosna.
Nasuprot tome i druga strana ima svoje projekcije. NATO koji je još
uvek glavni faktor na Balkanu, u poslednje vreme je preuzeo lidersku
ulogu: to se moglo primetiti kako u Makedoniji, tako i u Crnoj Gori.
Cilj NATO je neutralisanje Rusija i njeno odstranjivanje sa Balkana.
Urušavanje situacije na Balkanu ubrzalo je i ponudu MAP Bosni, jer
EU je suviše spora i zahtevna u pogledu kriterija i standarda.
U aktuelnom geostrateškom nadmetanju Balkan je postao svojevrsno
poprište. U situaciji kad lokalni akteri nemaju jasne ciljeve lako
postaju plen u tuđim rukama i rade u tuđem interesu, što je naročito
vidljivo u Srbiji i u Republici Srpskoj. Mnoštvo scenarija o
rekompoziciji Balkana čitav region vraća nazad u prošlost. Time se,
između ostalog, potiru i svi dosadašnji napori da se balkanska
arhitektura (NATO, EU, Savet Evrope) na kojoj se radilo tokom
poslednjih 20 i više godina, poništi.
U tom ključu treba razumevati i aktuelnu krizu u regionu, posebno na
liniji Beograd-Priština. Tenzije između Beograda i Prištine su u
velikoj meri konstruisane, kako bi se dokazalo da multietničko
Kosovo, kao i Srbija nisu mogući. Nasilje, ukoliko do njega dođe,
podstaknuće paradržavne grupacije iz Srbije, koje među srpskim
stanovništvom na Kosovu seju strah. Treba napomenuti da je srpska
zajednica svesna situacije, ali da je pod ogromnim pritiskom i
Beograda i političkog predstavnika vladajuće partije u Srbiji (SNS)
- Srpske liste. Međutim, KFOR veoma pažljivo prati razvoj događaja i
već je prošlog leta uspešno reagovao na srečavanje takvih scenarija.
Odnosno, bez obzira na namere lokalnih aktera, NATO vlada situacijom
i sprečava svaki pokušaj destabilizacije, imajući u vidu šta bi
sukob u tom delu Balkana implicirao i u širem kontekstu.
Odluka o formiranju kosovske vojske (koja već postoji) samo je
izgovor za podizanje tenzija. Pažljiva analiza retorike upadljivo
pokazuje da je reč samo o severu Kosova i tamošnje četiri opštine sa
srpskom većinom. To zapravo i jeste ambicija Beograda. Jer, podela
Kosova, smatraju srpski startezi, legitimiše zahtev za sličan
scenario u Bosni što, u suštini, i jeste pravi cilj. Mnogi od njih
smatraju da je Srbija “talac EU integracija ili nekih političkih
dugova” i da se vlast boji odmazde “zapadnih prijatelja”. U svojim
kalkulacijama srpski staratezi polaze od toga da je “Amerika daleko
od nekadašnje moći koju su već uveliko ugrozile Rusija i Kina”. Kao
da je u najavi odustajanje od članstva u EU , na šta upućuju i
nedavne izjave kako predsednika Vučića, tako i premijerke Brnabić.
Otpor evropskim integracijama oduvek je postojao, tome se pre svih,
odupiru elite, koje nisu spremne za napor vrednosnog iskoraka koga
pridruživanje EU podrazumeva, kao i gubitak privilegovanih pozicija.
Arogancija i radikalizam Milorada Dodika navode se kao primer koji
treba slediti, jer on uspešno “blokira antisrpsku politiku Zapada”.
Zato treba tražiti podršku Rusije, jer “Rusi ne mogu biti Srbi
umesto Srba”.
Milorad Dodik, sada član Predsedništva Bosne i Hercegovine, je,
prateći krizu na Kosovu, nastavio sa diskreditacijom međunarodne
zajednice u Bosni, posebno visokog predstavnika koga optužuje za
njenu nefunkcionalnost. Kalkuliše se i sa mogućnošću raspisivanja
referenduma ukoliko se odbiju Dodikovi zahtevi za vraćanje oduzetih
Dejtonskih nadležnosti Republici Srpskoj. Mada je to skopčano s
rizikom, smatra se da zbog podrške koju Dodik uživa, to može u
završnici biti i uspešan poduhvat “diskreditacije funkcije
protektora”.
Crna Gora je takođe deo velikodržavnih aspiracija: ona je cilj od
koga se nikad nije odustalo. Beograd se nije pomirio s odlaskom Crne
Gore i na sve načine pokušava da tamo isprovocira haos uz pomoć
lokalnih akltera koji uporno osporavaju Crnu Goru. Od neuspelog
pokušaja državnog udara (2016), odnosi su vidljivo narušeni i
Beograd ne bira sredstva da diskredituje državnost Crne Gore.
Ekstremna desnice je lansirala parolu da se nad Srbima u Crnoj Gori
vrši „identitetski genocid“, uz isticanje da je Srbima onemogućen
dolazak na rukovodeće funkcije u javnim ustanovama i u državnoj
službi. Srpski patrijarh Irinej je čak izjavio da je položaj Srba u
Crnoj Gori kao u doba NDH. Sve to ukazuje na stvaranje atmosfera
koja bi opravdala i neke agresivnije akcije.
Bez obzira na pozitivan trend, Makedonija još uvek nije izašla iz
zone opasnosti. Srbija je jedina zemlja u regionu koja nije
čestitala potpisivanje Prespanskog sporazuma o promenui imena, što
vodi otklanjanju blokade koja traje od raspada Jugoslavije. Ruski
šef diplomatije Sergej Lavrov je, na primer, optužio Ameriku da je
izvršila pritisak na Makedoniju da promeni ime protiv volje naroda.
To samo znači da Rusiji ne odgovara rešenje koje je postignuto i da
će pokušati osujetiti članstvo Makedonije u NATO.
Srbija deluje u korist Rusije, odnosno u skladu s njenim interesima.
S druge strane, treba imati u vidu i aspiracije same Srbije, koja
koristi Rusiju za to. Međutim, Beograd kao da nema dobru procenu,
jer ne postoje garancije da bi se eventualna rekonstrukcija Balkana
dogodila u skladu sa željama Beograda, a ne, recimo, po želji
Bugarske. Svaka dalja fragmentacija Balkana biće na štetu Srbije.
Srbija geografski, infrastrukturno, civilizacijski pripada Evropi.
Podela regiona na različite interesne sfere bila bi pogubne, jer bi
to generisalo stalne tenzije između različitih interesa.
Evroatlantski kišobran je garancija za razvoj regiona. njegovu
integraciju i stabilnost. Zato je neophpdno da EU što pre ponudi
okvir koji garantuje članstvo Zapadnog Balkana u EU. Nisu dovoljna
obećanja, s obzirom da fragilnost Zapadnog Balkana predstavlja lak
plen za Rusiju, ali i za druge aktere. Ukoliko Brisel to ne uradi,
lokalni akteri će nastaviti sa svojim destruktivnim agendama što će
voditi daljoj destabilizaciji i fragmentaciji Balkana.
Zato je važna regionalna konsolidacija i regionalna solidarnost što
bi region učinilo subjektom, a ne objektom međunarodnih odnosa. Za
EU bi konsolidacija Balkana bila dokaz da još uvek ima potencijal za
integraciju. Podela regije na razlicite interesne sfere bila bi
pogubna, jer bi to generisalo stalne tenzije izmedju različitih
interesa. |
