|
Protestni talas u Srbiji ušao je u fazu kada se protiv vladavine
Aleksandra Vučića na noge polako diže Srbija i formira opozicioni
front koji bi mogao na izborima da parira koaliciji okupljenoj oko
Srpske napredne stranke. Višegodišnja barijera straha je probijena.
Protestuje se u više desetina gradova i mesta, a narod se više ne
krije, ne ćuti i ne plaši od batinaša ili za golu egzistenciju. Ako
se Vučić doskora hvalio kako noćima ne spava zbog Kosova, sada to
sigurno ne može i zbog protesta.
Iako je protest #1 od 5 miliona pokrenuo opozicioni blok Savez za
Srbiju, demonstracije su još uvek građanskog karaktera i na prvi
pogled politički neutralni. Zato su i masovni. Ipak, ti protesti
ostavljaju haotični utisak: nisu precizirani zahtevi vlastima, a u
masi se mogu videti razna obeležja i simboli – od LGBT zastava
duginih boja do četničkih zastava sa kosturskom glavom. Da bi se
održali i dali rezultat, protesti bi iz stihije trebali da uđu u
konsolidovaniju fazu, sa jasnim zahtevima, vremenskim rokovima i
političkim ili građanskim subjektima koji će se proglasiti liderima.
I to je ključno, jer se mora znati ko će i kako zahteve ulice
legalizovati i sprovoditi u parlamentu.
Za to trenutno kapacitet ima samo Savez za Srbiju, koji je već
objavio svoj Program u 30 tačaka i Sporazum sa narodom. Ali, kakva
je to opozicija okupljena oko Saveza za Srbiju? Da li ona zaista
nudi zaustavljanje propadanja Srbije, ili je cilj protesta samo
rušenje Vučića?
Makedonski scenarij
Savez za Srbiju je prošle godine formiralo devet političkih
subjekata, gde na njihovom sajtu i u medijima figurira Srpski pokret
Dveri i manje nacionalističke stranke (Zdrava Srbija, "Otadžbina" sa
Kosova), dok paletu zatvaraju levičari i sindikati, koji su spremni
na kompromis sa desnicom. Čista sintetička tvorevina, koja u startu
najavljuje da je reč o populizmu, jer je nemoguće povezati toliko
ideološki različite opcije.
Savez za Srbiju je objavio Sporazum sa narodom, a ne sa građanima,
što u startu govori kojoj se ciljnoj grupi obraća. U srpskom društvu
poslednjih godina dominira revizionistički javni diskurs, od bajki o
"ljotićevcima" u Politikinom Zabavniku i serije Ravna gora na
Radio-televiziji Srbije, do pokušaja da se uspostavi "istorijsko
pomirenje" – od Nikole Pašića, preko rehabilitacije četničkog
pokreta i nacionalne viktimizacije ratova 90-tih. Nacionalizam je na
Balkanu univerzalan trik da se izbegne i zamagli ozbiljna socijalna
pitanja.
S obzirom na to da u Savezu za Srbiju mnogi briselske pregovore
smatraju izdajom, u borbi protiv Vučića oni sa takvom politikom
sigurno neće dobiti podršku Zapada (države Evropske unije i SAD). U
svom programu Savez za Srbiju čak ni ne pominje integraciju u EU.
Kosovo, ipak, ostaje ključno spoljnopolitičko pitanje, za koje
opozicija ima još maglovitije rešenje od Vučićevog. To jedino
odgovara Rusiji, jer ona za Kosovo ne želi rešenje, već održavanje
status kvo.
Opozicija je nesigurno ušla i u bojkot institucija, od Narodne
skupštine do lokalnih samouprava, što govori o tome da su se
odlučili ne za ukrajinski, već za makedonski scenario. Međutim, kako
primećuje novinarka N1 Jovana Štetin Lakić, parafraziram, praksa
pokazuje da je bojkot mač sa dve oštrice – u Makedoniji on je za
Zorana Zaeva bio pobednička taktika, dok u Crnoj Gori bojkot
opozicionara više godina ne daje nikakve rezultate. U Makedoniji su
bojkot i protesti izazvali političku krizu, iz koje se izašlo uz
međunarodno posredovanje, prelaznu tehničku vladu i pripremu fer i
demokrtaskih izbora.
Ako se krene od teze da se srpska politika poslednje tri decenije
vrti u krug – kao u Danu mrmota, onda u političkoj projekciji
mogućih ishoda vlastita prošlost može biti veoma korisna.
Demokratska opozicija Srbije - DOS, odnosno Demokratska stranka, kao
njihov spritus movens, došla je na vlast nakon masovnih protesta 5.
oktobra 2000. godine, uz pomoć neistrošenih političkih lica onih
"koji uvek smeju da vas pogledaju u oči" i koja je na izborima
podržao široki elektorat. To su, pre svih, bili Vojislav Koštunica i
Demokratska stranka Srbije - DSS.
Ulica kao pritisak na vlast i opoziciju
Ubistvom premijera Zorana Đinđića stvoreni su uslovi da DSS formira
vladu i da se Rusija kroz otškrinuta vrata iskrca na Balkan. Rusija
i danas ima ogroman uticaj na vlast i opoziciju, s tim da su
pojedini lideri iz Saveza za Srbiju spremni već sutra da
Rusko-srpskom humanitarnom centru u Nišu dodele diplomatski status.
Kao u DOS-u i "Bager revoluciji", Demokratska stranka i njeni
kadrovi i danas su ključni akteri u Savezu za Srbiju i, po starom
receptu, u prvi plan guraju relativno neistrošene političare sa
desnice – Boška Obradovića iz Pokreta Dveri i Vuka Jeremića iz
Narodne stranke.
Srpska opozicija može da se nada kombinaciji nekoliko modela – od
petooktobarskog do makedonske mirne promene vlasti podržane
protestima. Samo što ovaj put u Srbiji na vlast revolucionarnim
putem mogu doći i nedemokratske snage: revizionističke,
antiliberalne i proruske. Bila bi to prva desničarska antizapadna
revolucija u Evropi. Primer Ukrajine i Majdana bi i tu mogao biti
koristan: opozicija je 2013/14. godine aktivno učestvovala u
protestima i njihovoj logistici, ali je bila inferiorna u odnosu na
građanske pokrete. U najdramatičnijim trenucima pregovora sa
predsednikom Viktorom Janukovičem, uz posredovanje Poljske, Nemačke
i Francuske, opozicioni politički lideri bili su javno izviždani i
skoro skinuti sa scene na trgu kada su donosili odluke samo za svoj
interes. Znači, ulica kao pritisak i na vlast, i na opoziciju.
Upravo zbog toga lideri građanskih protesta u Srbiji ne bi smeli
dopustiti da proteste u potpunosti preuzme Savez za Srbiju. To
proročko pitanje je već na bini javno postavio jedan od
organizatora, glumac Branislav Trifunović: "Hoćemo da nam napišete
kako ćemo da vas kontrolišemo i kako ćemo da vas smenimo." Lideri
protesta bi trebali iskoristiti ovaj momenat političke neutralnosti
dok glumci, pisci, studenti i javne ličnosti drže mikrofon –
usmeravati birače u pravcu građanske svesti i kontrole. Promena
diskursa sa nacionalističkog na socijalni ključ je za stabilizaciju
srpskog društva. U fokusu moraju da ostanu antifašističke vrednosti,
fer i slobodni demokratski izbori, slobodni mediji, suočavanje sa
prošlošću i neupitna integracija Srbije u EU. I nipošto ne dozvoliti
da iz tih protesta politički profitiraju desničarske stranke i
pokreti poput Dveri. |
