|
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić brine za dobrobit građana svoje
zemlje, pogotovo ako su članovi njegove stranke, danonoćno se bori
za budućnost Srbije ili bar njenog naprednjačkog dela, ali ne
zaboravlja ni prošlost, jer dobro zna da bez mračne prošlosti neće
biti ni još mračnije budućnosti. Zamenik gradonačelnika Beograda
Goran Vesić obavestio je javnost da je na adresu Skupštine grada
Beograda stigao Vučićev predlog da Dobrica Ćosić i Milorad Ekmečić
dobiju svoje ulice u prestonici.
Vesić je predsednikov hatišerif obrazložio svojim rečima: "Nema
potrebe trošiti reči koliko su oni zaslužni za naše društvo, koliko
su uticali na naše društvo i doprineli da se ono razvija u pravcu u
kom se razvija danas".
Iako je Vučić predlog podneo kao građanin, Vesić nimalo ne sumnja da
će se Komisija za spomenike, nazive trgova i ulica prema ovom
predlogu odnositi kao da ga je podneo predsednik i gospodar Srbije,
pa će Ćosić i Ekmečić zasigurno dobiti svoje parče beogradskog
asfalta.
Vesić je dodao da "na taj način negujemo kulturu sećanja i
pokazujemo da se sećamo ljudi koji su nešto uradili u našem društvu,
te da i buduće generacije treba da imaju sećanje na njih".
Uprkos uvreženom mišljenju da naši političari neprestano lažu,
omakne se i njima neki trenutak istine. Ćosić i Ekmečić zaista su
presudno uticali na srpsko društvo i trasirali njegov put koji,
doduše, ne vodi nikuda, ali to je tek prirodna posledica njihovih
ideja. A kad smo već kod negovanja kulture sećanja, red je da
podsetimo na neke zasluge dvojice velikana naše kulture, da bi
buduće generacije znale čega to tačno treba da se sećaju.
Nacionalni realista
O Dobrici Ćosiću, ocu nacije i militarističke naracije, napisano je
mnogo sjajnih tekstova u kojima je demontiran njegov mračni
nacionalistički svetonazor i osvetljeni tamni zakuci njegove
biografije. Sve što treba znati o Ćosiću može se pročitati u obimnom
eseju Mirka Kovača Dobrica Ćosić, kobni otac nacije, preciznom
portretu Siroče na materinom grobu iz pera Vuka Perišića i
briljantnoj analizi Beda besedništva Slobodana Blagojevića. U tim
tekstovima mogu se pronaći i pravi razlozi Vučićeve inicijative. Ne
predlaže Vučić da Ćosić dobije ulicu zbog svog književnog dela, jer
je svakome ko nešto zna o literaturi jasno da su Ćosićevi romani
retrogradna, suvoparna, dozlaboga dosadna nagvaždanja pisana u duhu
nacionalnog realizma.
Istini za volju, Ćosić nikada nije ni pisao za prave čitaoce. Smešno
je očekivati da ozbiljan čitalac koji je svoj ukus formirao na
Prustu, Džojsu, Beketu, Brohu, Kafki, Belom, Rastku Petroviću,
Stanislavu Vinaveru, Momčilu Nastasijeviću – može da uživa u
Ćosićevoj prozi. Kao što kaže Slobodan Blagojević u tekstu Jadi
starog Aralice, Dobrica Ćosić "ne vlada književnošću (i lijepim
pisanjem i estetskim obimom toga pojma) kao Stevan Sremac ili
Milovan Glišić, da ne pominjem Boru Stankovića i Simu Matavulja (a
Ivo Andrić i Miloš Crnjanski bi mogle biti njegove izvangalaktičke
primisli koje bi mu mogle pasti na pamet samo u nekom neočekivanom i
nezasluženom nadahnuću)".
Vraćanje duga duhovnim očevima
Motivi Vučićevog predloga su ideološke prirode. Ćosić i Ekmečić su
bili aktivni učesnici nacionalističke kontrarevolucije, ideolozi
krvi i tla, autori projekta Velike Srbije na čijem je gradilištu
Vučić proveo svoju političku mladost, pod skutima četničkog vojvode
Vojislava Šešelja. Jednostavno, Vučić je izašao ispod Ekmečićevog
gunja i Ćosićeve maskirne uniforme, pa je red da se oduži svojim
duhovnim očevima. Svojim predlogom Vučić pokazuje da je i dalje odan
ranom sebi, te da su kod njega proevropske promene bile samo
kozmetičke prirode.
Ćosić u ovakvoj Srbiji treba da dobije ulicu, jer je bio
rankovićevac, autoritarac pod krinkama različitih ideologija,
koordinator akademika na izradi Memoranduma SANU, ideolog humanog
preseljenja, Miloševićev verni dvorjanin i intelektualna podrška,
prijatelj i savetnik Radovana Karadžića, predsednik Savezne
republike Jugoslavije u čijem mandatu su oteti i pobijeni Muslimani
u Štrpcima, te glavni zagovornik i propagator srpske ugroženosti. Od
potonje floskule Ćosić je uspeo da napravi karijeru.
O tome odlično piše Kovač u pomenutom eseju: "Dobrica Ćosić je na
lak način stekao slavu. Brigu za svoju naciju pretvorio je u biznis,
a onda je postao ovisnik, nije više bio u stanju ni o čemu drugom
govoriti doli o srpskim nesrećama. On je umislio da je kažnjen, da
se na njega i njegov narod sručio gnjev bogova i da je njegova
spisateljska i mesijanska uloga sve to objaviti, sve to obznaniti
naričući poput Joba. To je unosan, lijep i lak posao, nije potrebna
neka velika stručnost, vokabular je siromašan i jednostavan –
dovoljno je stotinjak riječi, a u besjedama jedan do dva paradoksa,
da bi se tako vrtjela ista ploča, a bogme, što manje riječi to bliže
svom narodu".
Deda, Ćosićevo ilegalno ime
Nije se Ćosić zaustavio samo na ideološkom radu, već se bacio i na
obavljanje praktičnih poslova. Njegova uloga u raspirivanju
nacionalizma i ludila krajem '80-ih je ogromna i nezamenljiva. O
tome je sam Ćosić više puta pisao, hvaleći samog sebe. U Večernjim
novostima 2002. godine pisao je kako je 1986. organizovao sastanak
sa petnaestoricom kosovskih Srba u bašti kafane "Trandafilović" na
Čuburi, kako im je predložio da napišu peticiju sa svojim zahtevima
i izložio njen sadržaj, potom je redigovao i dorađivao tu peticiju,
a onda veli: "Moje ilegalno ime za Srbe na Kosovu bilo je 'Deda'.
Čak su me i moji vršnjaci i starci zvali Deda".
Analizirajući ovo Ćosićevo nehotično priznanje, Vuk Perišić u
pomenutom tekstu kaže: "Jednim jedinim piščevim zapisom
nepromišljeno je demantirao propagandnu mantru o spontanosti prvih
mitinga. No to je manje važno. Nitko drugi nego Dobrica Ćosić:
osobno i sa zadovoljstvom oborio je prvu dominu. Odložio je pero,
ustao od pisaćeg stola, dohvatio se telefona i izdavao operativne
upute i naloge".
Ćosić je posredovao između kosovske grupe Miroslava Šolevića i
Predsedništva Srbije, koordinisao je akcije sa njima, povlačio je
konce burnih događaja kao čovek iz senke. Miroslav Šolević, kao
Ćosićev čovek, potom je postao organizator velikih mitinga i glavni
poslovođa Antibirokratske revolucije. Organizovao je i onaj čuveni
skup Srba u Kosovu Polju na kojem je Slobodan Milošević prvi put
osetio moć nad masom, izgovorio čuvenu rečenicu "Niko ne sme da vas
bije" i otkrio samog sebe, na nesreću svih naroda bivše Jugoslavije.
Kad pisac bira srpske vođe
Nije se Ćosić bavio samo Kosovom, već je svoje pipke pustio po svim
bezecovanim krajevima buduće velikosrpske države. Vredno je radio na
režiranju srpske stvari u Hrvatskoj, o čemu sam kaže u Večernjim
novostima: "Imao sam sreću da 1989. i 1990. godine sarađujem s
Jovanom Raškovićem na osnivanju stranke i sastavljanju njenog
programa. Prvi dogovor o osnivanju, programskom karakteru i nazivu
političke stranke Srba u Hrvatskoj, uz učešće nekoliko Srba iz
Kninske krajine, Šibenika i Bukovice, kao i nekih uglednih Srba iz
Hrvatske, nastanjenih u Beogradu, postignut je u zgradi Srpske
akademije nauka i umetnosti, u mojoj režiji, naravno, bez znanja
rukovodstva Akademije".
Umešao je Ćosić svoje prste i u bosanski lonac, tačnije – lično je
odgovoran što je Karadžić preuzeo vođstvo nad bosanskim Srbima. U
Dugi od 9. jula 1994. sam Ćosić veli, sa neskrivenim ponosom: "Ja
sam pre osnivanja SDS-a uveliko radio sa Karadžićem i savetovao sve
protagoniste političkog organizovanja Srba u Bosni da idu kod
Karadžića i da se povezuju s njim. S Karadžićem sam bio u veoma
tesnim odnosima, naredio sam mu: 'Prihvati se privremeno te
dužnosti.' Nisam mogao pretpostaviti da će on postati ovakva figura.
To je najdarovitiji srpski političar danas".
U tom trenutku plodovi Karadžićevog dara merili su se
koncentracionim logorima, opsadom Sarajeva, masovnim pokoljima
civila, etničkim čišćenjem, silovanjima, pljačkom, razaranjem sela i
gradova… Samo zbog ove rečenice zaslužio je Ćosić da dobije ulicu u
Beogradu, gradu u kojem je kovao svoje zločinačke planove, u gradu
gde je primao buduće ratne zločince i ideologe zla u svojoj otetoj
vili na Dedinju, u prestonici udruženog zločinačkog poduhvata.
Izlivi zločinoljublja
Slični izlivi zločinoljublja karakteristični su za Ćosića. Evo,
recimo, šta on kaže o Srebrenici: "Srpski ratni zločin u Srebrenici
je osveta za muslimanske zločine u Podrinju. Osveta se ne pravda,
ali mora da se istinito tumači. Da se desetostruko ne uvećava. Nisu
li Srbi bili primorani na svirepost? U verskim i građanskim ratovima
svirepost je zakonita". Školski primer relativizacije i opravdavanja
genocida, tipičan i banalan, u skladu sa osnovnim stilskim odlikama
Ćosićevog dela.
I to nije usamljen slučaj, već sukus Ćosićevog odnosa prema svetu, o
čemu svedoči i njegov zapis o početku rata u Bosni, na kojem je
predano radio: "Iz Bosne stižu zastrašujuće vijesti: počeo je rat
između Muslimana i Srba. Započeli su ga muslimanski, sarajevski
razbojnici, ubijajući Srbe 'četnike'".
U knjizi Bosanski rat Ćosić opisuje šta je radio kad je čuo za
masakr na Markalama: "Zovem Milorada Ekmečića jer on svaki događaj
tumači znanjem i istorijom: 'To varvarstvo nikako ne može biti
srpsko. To je džihadsko. Samo se u islamskom 'svetom ratu' tako
svirepo za Alaha ubijaju Alahovi vernici. To mi potvrđuje Nikola
Koljević koga sam pozvao telefonom i on mi je rekao, čvrsto uveren,
da je to muslimanski zločin. General Mladić i svi sarajevski
komandanti tvrde da ne mogu da dobace do Markala".
Pinki je vidio De Gola
Kad istoričar Ekmečićevog kalibra (120 mm) tumači masakr na
Markalama "znanjem i istorijom", onda ta hermeneutika dovede do
bezočne laži da su Sarajlije granatirale same sebe. A kad ratni
zločinac i ubica Sarajeva Ratko Mladić to potvrdi, zašto takvim
autoritetima pisac ne bi verovao?
Kovač piše da su kroz Ćosićevu vilu "prošle sve 'slavne' srpske
povijesne ličnosti i vojskovođe od Raškovića, Karadžića, Koljevića,
vojvode Vučurovića, Martića, do đenerala Mladića, Plavšićke i
najutjecajnijeg Srbina Ekmečića koji je zastupao stajalište da za
ideju Velike Srbije nije preskupo planirati oko milijun mrtvih
Srba".
I Ekmečić je, poput svog ideološkog sabrata Ćosića, u ključnom
trenutku prešao sa reči na dela, pa je tako postao jedan od osnivača
Karadžićevog (i Ćosićevog) SDS-a, potom i član Političkog saveta ove
zločinačke udruge. Kako sam kaže, tu je vršio i neke specijalne
funkcije: "Na prvom mestu je moja uloga u povezivanju delatnosti
Srpske demokratske stranke u Bosni i Hercegovini, sa politikom koju
je vodio Slobodan Milošević". Za potonjeg je Ekmečić imao samo reči
hvale, govorio je da je Milošević imao "većinu Burkhartovih
pretpostavki za istorijsku veličinu", poredio ga je sa De Golom
nazivajući Miloševićev ubilački ratni program "jednom vrstom
degolizma".
Početkom devedesetih Ekmečić je isključen iz ANUBiH zbog
nacionalističke ideologije koju je zastupao, nakon čega prelazi u
Beograd gde 1993. inicira formiranje Odbora za istoriju BiH pri
SANU. Tu okuplja nacionalistički nastrojene istoričare i postavlja
temelje za "patriotsku" interpretaciju srpske istorije.
Žreci nekrofilne ideologije
Kako navodi Kovač u citiranom eseju, Ekmečić je "glavni inicijator
vađenja kostiju iz jame u Pribilovcima negdje u osvit rata kada se
na tom opijelu kostima iskupila cijela srpska nacionalistička svita,
među njima i junak ove žalosne priče koji je ondje, nad jamom,
potpisivao svoje knjige". Taj jezivi Ćosićev čin davanja autograma
nad sveže iskopanim kostima ratnih žrtava Slobodan Blagojević je
ocenio kao "'naš' doprinos svjetskoj patrijarhalnoj nekrofiliji" i
zaključio da su "naši patrijarhalci i nekrofiliju prihvatili kao
šansu za vlastito komercijalno i slavoljubivo isticanje".
Ćosić i Ekmečić bili su posvećeni žreci jedne nekrofilne ideologije
koja je sejala smrt svuda oko sebe. Njihove otrovne ideje su i danas
mejnstrim u Srbiji, među političarima na vlasti i u opoziciji, među
nacionalističkom inteligencijom, u streljačkim medijima, u
vaskolikoj pogubljenoj srpskoj javnosti. U takvoj zemlji koja negira
genocid i poriče svoju zločinačku prošlost, valjajući se u
sopstvenom krvavom blatu, tvrdoglavo se držeći ideja koje su dovele
do rasapa, Ćosić i Ekmečić zaista zaslužuju da dobiju ulice.
Ako su Vučić i Vesić već rešili da dodele takvu počast ljudima koji
su Srbiju doveli u bezizlaz, onda bi bilo pošteno da se po njima
zovu neki ćorsokaci. A na novim plavim tablama belom bojom bi bili
ispisani zvanični nazivi: 'Slepa ulica Dobrice Ćosića' i 'Ćorsokak
Milorada Ekmečića'.
A mogu da posluže i kao imena od milja za celu Srbiju. |
